четвртак, 09. новембар 2017.

ЕЛИТА ИЗ ЈАТАГАН-МАЛЕ

ЕЛИТА ИЗ ЈАТАГАН-МАЛЕ
1.
У Србији се догађаји смењују вратоломном брзином. Један скандал или срамотни гаф беспризорних шмокљана које у нас још називају „елитама“, замењују већ сутра три нове бедастоће. И све одмах заборављамо. Како и не би? Титоисти су толико досадни, депресивно предвидиви у својој медиокритетској затупљености, кумровачком штребреству и плитком подлаштву џамбаса, да су нас за ових ево скоро осамдесет година, толико затрпали брукама и несрећама да су сви наши депои памћења и гађења одавно претрпани.

Ко се још сећа да је наш министар иностраних дела Ивица Дачић играо чочек не би ли разгалио турског Председника Ердогана, док је Самодржац Александар Вучић истодобно у стању еротског притиска опевао величину Муратову?

Премијерка Ана Брнабић је показала изузетну способност да ништа не ради и ништа не каже. Она је склопила дил са народом: можемо заједно ако се не сметамо.

2.
Утом нас је преплавила нова бујица антифашизма и отпора ревизији историје.

Показује се да није баш све тако сјајно и бајно на релацији „грађанска Србија“ - „Европа“, како изгледа док се деле грантови. Нећемо се до бескраја мучити безнадежним покушајем да разумемо како нешто што себе сматра „грађанским“ може истовремено да буде „комунистичко“? Овај тучани оксиморон несметано паразитира на народној грбини, са добрим изгледима да га сасвим сможди. Битно је да у хисторијској задаћи испраћања српства на, како грађанисти воле рећи, „ђубриште историје“ (које су покадшто називали и „пасјим гробљима“) коју (задаћу) преузеше од отаца својих, почеше да сметају чак и „европске вредности“.

Историчар Дубравка Стојановићева у свом стручном уратку на „Пешчанику“ „Закон противисторије“, оштро је критиковала Европски парламент због њиховог прекрајања историје у виду изједначавања жртава нацизма и комунизма: “...Последњих година у Европи је учестала пракса доношења закона који прописују наративе о прошлости, којима се успостављају „званична сећања“, наводно по узору на законе о забрани порицања Холокауста. Међутим, испоставило се да се ова нова врста прописивања исправног говора о прошлости може искористити за разне врсте „прања историје“ и наметање једног и јединог одобреног мишљења. Ту спада и контроверзна Резолуција Европског парламента о европској свести и тоталитаризму, којом су 2009. године у исти пакет стављени фашизам, нацизам и комунизам.“

Нисам ја ни Лукићеву ни Стојановићеву присиљавао да се вежу за „европске вредности“. Али, оне запеле. Па, грађанке, изволите жабу прогутати.

Али, не дâ се Стојановићева. Пошто зна историју, али не тако што јој је „причао деда“, већ учила код Душана Биланџића или тако некаквог академског ушкропљеног подлаца, даће устврдити: „Југославија је имала свој посебни Други светски рат. Окупацији Сила осовине супротставио се аутохтони партизански, комунистички покрет на челу с Јосипом Брозом Титом, који је готово сам, уз малу помоћ Црвене армије на крају рата, ослободио Југославију. Та победа значила је истовремено три ствари: победу над окупатором, победу над колаборационистима и, на крају, победу комунизма у Југославији. Чињеница да се радило о самониклој револуцији значила је изградњу изразито снажне политике сећања утемељену на глорификацији победника – партизана-ратника.“

Ми не знамо да ли је Дубравка Стојановићева рођена уз малу помоћ Црвене армије или је самоникла, али оно што пише сваки деда у Србији зна да је лаж. Не може бити „самоникла“ револуција произведена од стране 400 увезених „револуционара“ уз помоћ Гестапоа, са којима су „револуционари“ играли фудбала, па после банчили у кафани, што се зове „Више од игре“. За припомоћ самониклим увезеним „револуционарима“ се пусте патолошке убице из затвора. Без „мале помоћи Црвене армије“ партизани су се подавили у Морави, мислећи да сами могу да окупирају Србију. Чак и историчари знају да су комунисти огромну помоћ добили од Енглеза, односно пијаног Черчила. Знају да се „савезничка“ помоћ састојала и у епизодама као што је дизање у ваздух Лесковца, што урадише Американци својим „летећим тврђавама“ за наше добро, да би нам помогли да се ослободимо митова и прихватимо комунисте.

За осталу Дубравчину крваву пара-папазјанију не бисмо трошили ресурсе. Коме је до аустро-фашистичког ђубрета, има линк. Хрвати такође стоје на становишту да су у Другом светском рату победили два пута. Најпре Монархију, па одмах затим Трећи Рајх. Дубравка „објашњава“ последње ратове беспрекорно са диспозиције хрватске усташолике холивудизације Другог светског рата и његове узрочне везе са новим стањем.

За њу и њих, „Хашки трибунал“ је неприкосновен. Управо зато што су за злочинце проглашени само Срби, а у жртве се Срби не рачунају. Да, управо зато су овом србождерском Молоху тако посвећене овдашње црне партизанске попишуље.

Дубравка Стојановићева игнорише да је Тито у врху топ-листе масовних злочинаца ХХ века, и да је активно сарађивао са усташама и Нацистима, а против ЈвуО: „У Србији је 2004. године донет закон којим су у правима изједначени партизани и четници, упркос томе што је историјска наука недвосмислено утврдила четничку колаборацију већ од првих месеци окупације Србије, као и њихово учешће у масовним злочинима над цивилима несрпске народности.“

Отуда, сасвим је природно што еснаф наших хисторика оштро подржава забрану истраживања комунистичких злочина, а нарочито отварања масовних гробница којима је Србија густо премрежена. Њихов необорив аргумент је да би ископавање жртава и обележавање стратишта било ништа друго до „прекрајање историје“. Биће да је Тито вршио квалитетне злочине. У другим, цивилизованим државама, историчари би први инсистирали да се историјска истина ослободи идеолошких окова и обелодани. Наши историчари су ипак као и холивудска револуција чију су апологети – подивљала партизанштина, мимо цивилизованог света.

На Дубравчину несувислу причу о аутохтоном бабичењу титоизма у Србији, наставио се исто „историчар“ Срђан Милошевић, својом менталном мастурбацијом коју је назвао „Лица монархизма“, где ништа није смислено рекао но плаховито гулио мозак. Адолесцент Павле Корчагин је маштао да ће му у комунизму све другарице бити доступне по праву потребе и до крајњих граница личних могућности. Тако је калио пимпека. Овај наш билмез је ожуљавио мозак, само да би пљунуо на српску Монархију. О, рецимо, Миливоју Бешлину, хисторику са „Аутономије“ Динка (холивудски Сабахудина) Грухоњића, нећемо превише због толеранције према имбецилима. Што да се бакћемо са телцем који тврди „да деца не могу бити одговорна за злочине родитеља“, што је у главном тачно, али не амнестира ни неонацисте, ни неоусташе, ни ретротитоисте. При томе, телац је заборавио да је Престолонаследник Александар као тек рођена беба проглашен за „ратног злочинца“ од респектабилне установе при НДХ зване АВНОЈ, те да су комунисти „превентивно убијали све који би у будућности могли бити противници тековина револуције“. ИТД. Можемо, тек ради илустрације какво је "Аутономија" стециште олоша, навести једну филипику vs. ћирилице истакнутог њиховог интелектуалца Тихомира Новака: „А шта нам то говори мањак ћириличних табли? Две ствари. Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она стара „српска Атина“, у којој се некад „мислило и на ћирилици писало за цео српски народ“. Друга ствар је отмено присуство латинице.“

Остављамо на савест здраве памети читалаца да просуде шта све ово заправо значи.

3.
Међутим, довољно је да се главни градски поток само мало измакне из корита па да се покаже сва беда духа Титових „антифашиста“.

Било је довољно да једна ординарна нацистичка фукса, Херта Милер, изговори са надцивилизацијске позиције „нобеловице“, у сред Београда, неколико класичних расистичких псина на рачун Срба, и ето ти збрке међу титоистима.

Оно што смо прво сазнали је да данашњи „грађани“ нису кадри да разврстају нацизам од комунизма. Буне се против изједначавања жртава нацизма и комунизма, а нацисте проглашавају за антифашисте. Погледајте одвратно лице Херте Милер – зар је не би перфектно у неком филму одглумила Мирјана Карановић? Исто зло у очима, иста поган. Као пљунуте.

Ко је у опште довео црну кују у Србију? Наравно, аустроугари на власти који себе представљају као антифашисте.

Васколика „грађанска“ über-србадија се бацила на задатак да каже како Херта није нациста и да се не рачуна што је под Чаушеском печаћена и обилато награђивана, а да јој је „Нобел“ додељен због вредности написанога а не по праву првенства курентне политичке коректности. Ено га гузати деда Басара фељтонски објашњава у том смислу, а смисла нигде. Дејан Илић ће имбецилно: “Срби су криви за све што им се догодило крајем 20. века, а међу Србима, понајвише Српска православна црква. Еј, Немица, од свих баш она, Немица дакле, да нам то сручи у лице.“ И тако у бескрај.

4.
Оштро се успротивио Иван Ивањи, „комодератор“ на инкриминисаној нацистичкој трибини у ЈДП поводом Београдског сајма књига, па испаде највећи Србенда:“То што Херта Милер лупета то мисли цела Немачка. То није изузетак, то је тамо бренд. Нису ништа друго чули. Веома мало је људи било који су били толико храбри као Гинтер Грас који је јавно рекао да је погрешио што је заговарао бомбардовање Србије.“

У праву је Ивањи у овој ствари. Парадокс је што он истовремено мисли исто што и Херта Милер. Човек се у моменту нашао у процепу сопствене биографије. Та његова биографија је врло компликована, а своди се да је, достојан Талмуда, био момак за сваког момка. У какву год невољу да западне, налазио је заштитника. Сада, као Јеврејин није могао да се не дистанцира од нацизма који је Херти цурео на сваку рупу. Као титоисту, етаблираног дворског преводиоца за немачки језик, иритирао га њен антикомунизам (не заборавимо да су Тито и Чаушеску били одлични пријатељи, без обзира што је Чаушеску скоро затро Србе у Румунији, или поготово због тога).

Ако је до старих али недовршених сукоба, Иван Ивањи ће из свог животног искуства рећи: „Да је требало да бирам између смрти у плину у Аушвицу или да ме усташе или четници полако кољу ножем или умлате секиром сигурно бих одабрао бржу смрт.“
Гротескно. Оно, нека сличност између четника и усташа се може наћи, ако ту рачунамо што су се у редовима и једних и других борили и Јевреји. До душе, у командном кадру Јевреја је било више код усташа. Истина је да су усташе истребљивале Јевреје а ЈВуО није. Ништа то Ивањију не значи. Од њега ни реч нећете чути о партизанским злочинима. Нема став о ратном раду Моше Пијаде. Ни речи о народима и државама које су вршиле геноциде широм планете. О таквима све најлепше, само ако на мети нису били Јевреји. Па ни то, ако је потреба. Ивањи је професионална улизица.
Наравно, и за Ивањија Срби су криви за све што их је задесило. Занимљива је епизода са бекством из земље 1991. Прича овај космополита, титоид и хуманиста: „Пошто је мој син отишао кад је добио позив за војску 1991, и ми смо кренули у Аустрију. Ја сам био много утученији него што је фамилија примећивала. Кад сам паковао кофере, језиво, као да се понавља ‘41. Да испаднем паметнији, да побегнем на време...“ (?) Хоће рећи, деведесетих Срби прогонили Јевреје? За сина је употребио еуфемизам „отишао“ уместо „дезертирао“. Па да, одакле неком право да мобилише сина Титовог личног преводиоца? Зар је за то толико гинуо? При бежанији је супругу, која се опирала да прихвати аустријско држављанство, убеђивао наводећи који су све великани имали аустријски пасош, па је међу таквима и њима место. Није му сметало што Аустријанци мисле исто као и Немци.
За крај приказа лика Ивана Ивањија нека посужи његово сорзерцање о тероризму: „Менахем Бегин био је један од вођа организације Иргун која се пре успостављања државе Израел борила против присуства Велике Британије на том простору. Бегин је организовао подметање бомбе у хотелу „Кинг Давид" у Јерусалиму, погинуло је 91 невиних гостију. Разуме се да је за Лондон био терориста. Он је 1977. године постао премијер Израела, 1978. добио Нобелову награду за мир.“ Тероризам је дакле релативан. Кад је и овако огољени јеврејски тероризам релативан и вредан Нобелове награде за мир, релативни су и геноциди. Све је ствар политичке коректности.
Што се онда замарамо Хертом Милер и европским вредностима?
5.
Истовремено, јавно мњење Србије заузето је натезањем „за и против“ најновијег дела актуелног дворског филмског и телевизијског продуцента Драгана Бјелогрлића „Сенке над Балканом“. Оно што се на најјавнијем ТВ сервису Србије приказује, а тиче се наше историје, свакако да је од нарочитог значаја. Тако се моделира свест пучине.
МилославСамарџић се оправдано запитао, у вези ове опскурне серије:
„Да ли ће се на некој ТВ у Србији Анте Павелић, поглавник НДХ, први пут појавити као позитиван лик?
Имамо форе до недеље да погађамо – до 2. епизоде серије “Сенке над Балканом“.
Елементи које за сада имамо су следећи:
– ВМРО-вац је приказан као позитиван лик – борац за слободу (у ствари био је терориста),
– Комунисти су приказани позитивно и тек ће (у ствари, полиција Краљевине успешно је сузбила терористичке групе из СССР-а, којих је било много, разуме се док нису ликвидиране).
– Жандарми, официри, полиција, привредници, банкари и све што има везе са Краљевином приказано је негативно.
– Четници су највећи негативци (уз козаке). Капетан Воје Танкосића, кога игра Јездић, је шеф мафије, који је своје четнике поделио по секторима: Један води проституцију, други џепароше, трећи трговину дрогом, итд. (Разуме се, то је све измишљено)
Дакле, да ли ће Павелић бити приказан позитивно?“

Није мастило стигло да се осуши, а у болесној „Бјелиној“ фикцији Анте Павелић даје ситниш ветерану Првог светског рата који проси на улици.

Овом бљутавом поругом комуњаре су пробиле ново дно. Са њима дна никада није доста.

Ревитализација најцрњег титоизма, коју је Бјелогрлић дискретно започео мелодрамским серијалом „Монтевидео“, сада отворено форсира, сировошћу „Јатаган-мале“ или КНОЈ-а. Бјелогрлић дубоко мрзи Карађорђевиће и монархију а љуби Тита и комунисте. Он поносито истиче да му се син изјашњава да је по националности Херцеговац. Ако је витешки краљ Александар згрешио нешто према Србији, то је што је оваквима делио земљу.

Са друге стране, Бјелогрлић открива „мрачне стране Холивуда“, те једном згодом прича о неком чувеном продуценту Харвију Вајнстину: „Ја који сам само повремено одлазио у Лос Анђелес, знао сам за његову крилатицу коју каже свакој младој глумици која му се свиди: 'Ако будеш са мном, то не значи да ћеш постати славна, али ако не будеш, то значи да сигурно нећеш постати славна.'“

И ту се крије проклетство детаља. Није морао Бјела ићи у Холивуд да би описивао такве ствари. Он је лично глумио социјалистичку варијанту нареченог Харвија, оличеног у лику Ратка Дражевића, у пропалом филму Динка Туцаковића „Доктор Реј и ђаволи“. Елем, филм који нико није гледао се бави једном специфичном (и истинитом) темом - култним америчким редитељем Николасом Рејом који се шездесетих година затиче у Београду и долази у велику и моћну филмску кућу „Авала филм“ на чијем челу се налази Ратко Дражевић, нескривени удбаш ... Свемоћни Ратко не жали злата, жена и хероина да чувеног редитеља намами да направи филм „за оскара“ као плезир Титу. Овај пак, прави сценарио за мрачан и никако пробитачан филм. И ту су Динко и Бјела показали да су ситне јајаре. Динко је заправо остао „на пола“, хтео је да каже нешто велико, па му стала кнедла у грлу, те је направио „омаж“ „старом Београду“, што ће рећи Београду из срећних шездесетих. Главни косценариста за снимање „масовки“ те среће био је дежурни саобраћајни полицајац. Филмаџије су наиме хтеле да прикажу узаврели град, а Теразијама једва да је пролазио по који „фића“. Онда је тај безимени полицајац, пошто је питао у чему је проблем, рекао „Нема проблема“, и заустави саобраћај са обе стране скоро сат времена. Оно што се види на филмовима из тог доба беше када је саобраћајац пустио саобраћај и рекао „Сад снимајте!“. Да су поштени и филмаџије са правом визијом, Динко и Бјела су могли ући у легенду, филмом за сва времена, само да су се повели за начетим па недовршеним мрачним синопсисом Рејовим, а то је да филм прати како Дражевић убија људе, немилосрдно убија и убија. Исто као што поваљује старлете. Тада би „лепи Београд“ добио сасвим друго, и што не рећи, узвишеније значење. И страх има своју лепоту.

Но, пошто је, како нас просветли Иван Ивањи, и тероризам релативан, тако Бјела сматра да се својим аутошовинистичким ђубретом бори „против општег засељачења које у нас траје годинама“.

6.
Шта имамо још?

Да, наше судије и тужиоци на Космету пољубили у папучу Тачија. Србија дефинитивно пропала држава. Исељавање масовно. Карић слободан, нека се јави Поповић. Бранкица попушила. Епидемија богиња и епидемија куповања вакцина. Дели се 5.000; људи се туку да пре стигну на ред. Вучић никад популарнији. Земља је равна плоча. Партизани поново играју Козарачко коло.

Треба нам лапот ради катарзе.

БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ
ЕЛИТА ИЗ ЈАТАГАН-МАЛЕ 1. У Србији се догађаји смењују вратоломном брзином. Један скандал или срамотни гаф беспризорних шмокљана које у нас још називају „елитама“, замењују већ сутра три нове бедастоће. И све одмах забор...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар