Славски разговори на Космету 2017.
„Време је да пођемо кући. Знамо шта смо оставили када смо пошли, а шта ћемо сада да затекнемо, то ћемо ускоро да видимо“, ово обраћање Милана својој супрузи Марији изазвало је различите коментаре код осталих гостију на слави у селу Добротин у општини Липљан.
„Само ти се лопови мотају по глави, ти као да их призиваш”, одговара му супруга и, док чекају да остали гости направе места да прођу, прича како се њен супруг у кући пре поласка на славу прекрстио и рекао: „Свети Јоване Златоусти, чувај кућу, јер ми одосмо на славу”.
„Људи, ја сам то озбиљно мислио. Да неће можда полиција да је чува”, питао је све нас Милан уз уздах завртевши главом пре него што нас је поздравио и отишао.
Време слава је омиљено доба године за многе Србе на Косову и Метохији. Размишљање о одласку код рођака и пријатеља, па припрема своје славе, чини да време у овим нашим гетима пролази брже него иначе. Волим тада да слушам људе који, опуштенијe него обично, уз пиће и остало послужење коментаришу све што се дешава, а тиче се нашег живота овде.
Лоповлук је у српским срединама на Косову и Метохији последњих недеља попримио такве размере да људи из својих кућа не смеjу да оду негде ни на два сата. Зато не чуди што је то једна од главних тема на славама ове јесени. Рећи ће неко да се свуда краде, али замислите када се у селу за једну ноћ обије и опљачка неколико кућа, следеће ноћи две радње, па већ наредне још четири куће. Онда чујете да се то исто дешава у свим српским селима у околини, у гњиланском и новобрдском крају, у Метохији. Тако данима, недељама – лоповлук траје годинама – и нико да му стане на пут. Чињеница да готово нико никада није ухапшен и осуђен значи да је анархија дозвољена, и њен једини циљ је додатни притисак на људе.
СРБИ КРАДУ ЗАЈЕДНО СА АЛБАНЦИМА
„Крађе у Грачаници су свакодневне. Полицијска станица је у центру села, а лопови харају као да је Средњи век. Грачаница је покривена видео-надзором, али разбојништво траје. Шта ми да очекујемо из изолованијих села које полицијске патроле обилазе једном двапут дневно? Разумем што је Милан у помоћ звао данашњег свеца. За бригу је оставити кућу саму. Бог у помоћ”, рече наш домаћин.
„Срби краду заједно са Албанцима. Где ће да продају крадену робу ако не сарађују са њима? За ситне паре их користе “, наставља се разговор углавном међу мушкарцима.
„Није спорно да заједно краду, али је спорно што нико не спречава крађе. Јесте приметили да краду у таласима? Сваки пут је све горе и све дуже траје. Примире се неколико недеља па крену, као сада. Горе је ове јесени него што је летос било, а може и горе да буде, да почну да туку и, недајбоже, убију неког због телевизора или компјутера”.
Домаћин у том тренутку наздрави гостима и тако прекину причу о крађама. Тема је била и долазак председника Албаније у општину Медвеђа.
„Чим је овај дошао у Медвеђу, то значи да ће ускоро неко из Београда да дође код нас. Можда председник или премијерка за Божић“, наставља се разговор.
„Ма нема шансе. Шта да нам кажу”, негодује домаћин.
„Ништа. Доћи ће и они у приватну посету неком манастиру и послаће поруку у стилу може да буде, али не мора да значи. И шта се буниш? Има да идеш заједно са мном на дочек, као да ће неко нас да пита за мишљење. Видиш да нас нико не зарезује ни два одсто. Да неће можда нас да питају како нам је. Седим овде, а испред очију ми слика како ми пљачкају стан. Али Срби су у полицији, сада и у судовима, у највишим институцијама власти у Приштини, и Београд је са нама овде завршио посао. Да нас неко пита, ми би рекли да су ти Рамушови Срби потпуно бескорисни, али не пита”, рече Синиша, Приштевац, интерно расељен у Добротину.
„Шта смо ми онда, вреће за ударање? Нико да нас организује да дигнемо глас. Све ће да нас похапсе и највише што можемо је да будемо инцидент о коме ће пола дана да извештавају у вестима. Само трпимо, па докле више“, рече његов кум, домаћин славе.
„Како се ко од нас осећа, то је, куме мој, индивидуална ствар. Неко као врећа, неко као будала, неко издано, преварено, остављено, заборављено, али, сви заједно, ми смо колатерална штета тренутне српске политике и зато морамо да ћутимо и трпимо”, одговори му Синиша.
БОРИС ТАДИЋ У ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА
Уз одобравање онога што је Синиша рекао, сетише се гости и долазака Бориса Тадића – док је био председник – у манастир Високи Дечани за Божић и Ускрс, и слања његових порука.
„Сећате се, Тадић као да је долазио на такмичења за мис света, искључиво је слао поруке мира. Ми главе губимо, живимо поробљени, а он мир, па мир. Да ли ће неко некада у наше име одавде да загрми, да ли ће тај дан да дође”, рече Синишин млађи брат.
„Хоће, бато, хоће, Свети Илија, здравље, на лето”, одговори му Синиша.
Поменули су и како је Липљан окићен уочи државног празника Албаније, као и да се планира постављање споменика Адему Јашарију – који је у међувремену уз помпу и откривен.
„Кад и образовање интегришу у косовски систем, а оно је следеће, јер су са здравством завршили, има деца да нам уче како је тај злочинац био херој. Само полако, и то време ће да дође”, рече неко и свима би нелагодно. Чудну тишину у соби прекинула је домаћица, која је на сто изнела погачу најављујући вечеру.
Два дана после поменуте славе, потпуно сметнувши са ума да је Дан заставе и да је то од ове године званично и празник такозване државе Косово, отишла сам до маркета у Грачаници чији је власник Албанац, и тек по повратку кући схватила да не славе. Радили су многи Албанци и у Липљану и другим местима широм Косова. Нису радиле такозване државне институције и, наравно, Срби у њима. Срби су празновали нов празник „државе Косово”, односно Дан заставе Албаније. (Само наивни мисле да су то два празника, а не један.)
Онда сам се сетила гостију са славе, њихових прича и коментара. Оно што сам чула у Добротину можете чути било где на Косову и Метохији, сви ће вам Срби исто рећи. Причало се на слави о много чему, можда важније и од самих прича јесте чињеница да су их причали мирни породични људи. То су гласачи на локалним и парламентарним изборима на Косову – да ли уз убеђивање или уз слободну вољу, то сада није битно – и они се ничем не надају, ништа не очекују од оних који су у њихово име ту где јесу – у Приштини и Београду – свесни су да их нико неће заштити, охрабрити, живе дан за даном. Прошлост и садашњост су им на леђима као најтежи терет, о будућности готово да не причају.
То је Косово данас. На једној страни званични Београд, на другој несрећни Срби у такозваним косовским институцијама и насупрот њима народ – свестан свега, али са везаним рукама. Народ није изабрао ово стање летаргије или пасивности – не знам ни како да га назовем – он је у њега намерно доведен. Једино тако се уклапа у рам слике која је створена по жељи западних земаља због овога или онога, и на томе се годинама уназад ради.
Не знам да ли тренутно политичари могу више и боље од овога, али сам сигурна да уз праву политику народ који је остао овде да живи може много више. То је оно што се овде чека генерацијама.
Извор: Нови Стандард
| Славски разговори на Космету 2017. - ЦЕОПОМ Истина Поменули су и како је Липљан окићен уочи државног празника Албаније, као и да се планира постављање споменика Адему Јашарију |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар