среда, 06. децембар 2017.

Владислав Ђорђевић: КАКО ФЕМИНИСТИЧКА ШТАМПА ПОДБУЊУЈЕ ЖЕНЕ

Владислав Ђорђевић: КАКО ФЕМИНИСТИЧКА ШТАМПА ПОДБУЊУЈЕ ЖЕНЕ
Сва главнотоковска штампа у Србији у рукама је радикалних феминисткиња. Њихови текстови имају основни задатак да жене подбуњују против мушкараца. У томе имају доста успеха. Њихово писање жене чини бесним и револтираним, а то је управо оно што се и жели постићи. Тако бесне и огорчене жене сеју мржњу међу половима. Добар пример тог подбуњивања је чланак „Свака трећа породица у Србији без потомства”, објављен у Политици у недељу 26. новембра 2017. из пера Катарине Ђорђевић.

1. „Јаз у зарадама”

Један од феминистичких најљубљенијих аргумената да су жене код нас обесправљене и дискриминисане јесте тај да постоји „јаз у зарадама”. Када жене прочитају то, оне лако постају огорчене и љуте. Али када се „јаз у зарадама” протумачи у свом реалном друштвеном контексту долази се до сазнања да су заправо код нас мушкарци у тежем положају.
Наиме, „јаз у зарадама” постоји у свакој држави, па и код нас, али он је код нас заправо мањи него у другим европским земљама. Стога се већ у поднаслову истиче: „У нашој земљи је мањи јаз у зарадама између жена и мушкараца у односу на европски просек: само је Румунија боља од нас у овој области.” Дакле, изузимајући Румунију, Србија је прва у Европи по егалитарности у просечним платама. Зар се онда не може рећи да је Србија шампион феминизма у Европи? Јер што је „јаз у зарадама” мањи то је друштво ближе феминистичком идеалу. Дакле, Србија – где је тај јаз мали – шампион је феминизма у Европи и свету. Ауторка преко тога прелази, јер јој се не уклапа у тезу о „дискриминацији” жена.
А која је последица чињенице да је код нас „мањи јаз у зарадама између жена и мушкараца”? Да није можда та чињеница одговорна за то што је код нас „свака трећа породица без потомства”? Жене желе да се удају и имају децу с имућним мушкарцима – онима који ће бити једини или бар примарни хранитељи породице. Са мушкарцима који су им платежно „равноправни” оне не знају шта ће. Дакле, криза брака и наталитета код нас није последица тога што постоји „јаз у зарадама”, него управо зато што је тај јаз мали. Чињенице говоре супротно од феминистичких интенција.

2. „Сваки трећи мушкарац и свака четврта жена не носе бурму”

Надаље се тврди да „сваки трећи мушкарац и свака четврта жена не носе бурму”. Уколико је брак социјална норма, онда су жене тој норми више уподобљене. Брак је често извор социјалне и емотивне стабилности, а ако сте жена имате веће шансе да сте у њему. Ако сте мушкарац имате веће шансе да сте ван брака, а то може да има негативне последице по вас. Никакви подаци не сугеришу да су жене дискриминисане, него управо обрнуто.

3. „У категорији удовица и удоваца [жене] су чак 3,4 пута заступљеније од мушкараца”

Надаље у тексту стоји да су жене „у категорији удовица и удоваца чак 3,4 пута заступљеније од мушкараца”. То је логична последица две чињенице: 1) да се у просеку раније удају и 2) да у просеку дуже живе. Уједно жене много чешће наслеђују мужевљеву пензију него обрнуто. Гледајући у целини, не раде жене за мушкарце, него мушкарци за жене.

4. „190.000 више жена него мушкараца”

Катарина жели да истакне „дискриминацију” жена, па додаје: „Иако у Србији живи око за 190.000 више жена него мушкараца, свега шест одсто општина и градова у нашој земљи на свом челу имају градоначелнице, односно председнице општина.”
Аргумент се чини необоривим на први погед, али када се поближе анализира добија се другачија слика.
Најпре се упитајмо: зашто код нас живи „око за 190.000 више жена него мушкараца”? Да то није стога што их социјалне норме боље штите? Ако су жене дискриминисане, како то да живе дуже? Биће да су оне заправо фаворизоване на сваком кораку.
А податак да жена има свега 6 одсто на челу градова и општина, може да значи само то да их политика мање занима. И то је рационалан избор. Бавити се политиком подразумева стално бити под стресом и имати несигуран посао. Многе жене то не желе. Оне желе мирне послове без стреса. Избегавање политичке арене је њихов механизам самозаштите од стреса и анксиозности, а не доказ њихове „дискриминације”.

5. „Незапосленост [је] најприсутнија код младих жена, узраста до 24 године – скоро 40 процената жена ове доби нема посао”

Овај податак би требало да јасно сугерише „дискриминацију” девојака, али тај аргумент је бриљантно побио Михаило Алић у коментару: „Жене су ’већина на списку назапослених’ из следећих разлога: 1. јер назапослена девојка може лако да нађе љубав, подршку, и да се уда, а незапослен мушкарац скоро никако. 2. много чешће су издржавана лица него мушкарци, па не морају да се запошљавају. 3. завршавају школе и факултете који су суфицитарни, а не дефицитарни. Бирају факултете према сопственим жељама и интересовањима, а и каснијим условима рада, а не према потребама друштва и исплативости. То су углавном друштвени факултети, који се много лакше завршавају од природних наука. Зато су им плате потом ниже од плата мушкараца, а такође раде мањи број сати, чешће одсуствују с посла, не раде ноћу, празником, на отвореном, киши и мразу, на висини и у осталим ризичним занимањима. У закључку, жене имају повлашћен положај у друштву, а феминистички медији и ’истраживања’ тврде да су дискриминисане, доказујући тиме да су мање плаћене и већина на списку назапослених.”
Агрумент је кристално јасан и већ изнет у многом мојим текстовима, као и код дгугих разборитих људи.

6. Жене се баве „кућним пословима око четири и по сата дневно, а мушкарци – два сата”

Ауторка тврди да се жене баве „кућним пословима око четири и по сата дневно, а мушкарци – два сата”. Тиме доказује „дискриминацију” жена.
Али логика је фалична, јер превиђа податак о томе колико се ко бави пословима изван куће. Мушкарци се много више баве радовима ван куће, дајући тиме велики допринос кућном буџету. Ту разлика није само два и по сата, него много више. Дакле, углавном су мушкарци ти на којима лежи кућни буџет. Сугестија феминисткиња је подмукла манипулација.

7. Да ли Србија „заостаје за просеком Европске уније у свим доменима родне равноправности”?

Реч добија Драгана Ђоковић Папић, која тврди да „Србија заостаје за просеком Европске уније у свим доменима родне равноправности”. Звучи као нешто што се подразумава, али подаци које сама даје говоре супротно. Она тврди да је систем квота омогућио да у Народној скупшини „свако треће место припадне жени”. По том критеријуму, Србија је пета у Европи. Дакле, не заостајемо за просеком, него предњачимо.
Затим Драгана додаје: „Србија има мањи јаз у зарадама између жена и мушкараца у односу на европски просек, само је Румунија боља од нас у овој обасти.” Дакле, и ова феминисткиња признаје да ми заправо не заостајемо за просеком Европске уније, него да смо водећи. Све је супротно од феминистичке демагогије.

8. Колико смо патријархални?

Надаље ауторка тврди да је „број деце коју рађају мајке старости од 15 до 24 године знатно опао у последњих пет година, док се повећао број деце коју рађају мајке старије од 36 година”. Одмах ауторка додаје: „Константно расте број деце која су рођена ван брака”.
Чињенице да жене рађају у све каснијој доби и све више ванбрачно говоре само то да нисмо конзервативно, патријархално друштво него друштво које ломи радикални феминизам.

9. Колико су жене дискриминисане у просвети?

Ауторка додаје: „Међу уписаним студентима у 2016. години било је чак 56 одсто жена, а међу дипломираним 58 процената жена. Осим тога, у претходној години докторирало је више жена (57 одсто) него мушкараца (43 одсто).” Ови подаци не сугеришу да смо традиционално, патријархално друштво, него гиноцентрично. А то даје део одговора на питање зашто је „свака трећа породица у Србији без потомства”. Наравно, ауторка не повезује те две чињенице.

10. Зашто има мало жена у САНУ?

Манипулишући подацима ауторка примећују да су „чак 90 одсто чланова Српска академије наука и уметности мушкарци”.
Али, колико уопште има чланова САНУ? Реч је о малој и елитној скупини у коју је тешко упасти. Жене могу бити чланови САНУ, ако то радом завреде, али то подразумева године напорног рада. Нису жене спремне на та самоодрицања у једнакој мери као мушкарци.

11. Мушкарци „пред лицем правде”

Ауторка додаје: „Припаднице нежнијег пола неупоредиво ређе се налазе пред лицем правде – у 2016. години 93 одсто свих малолетника којима су изречене кривичне санкције су дечаци. За најтежа кривична дела – убиство и тешко убиство, у 2016. години осућено је 10 жена и 156 мушкараца. У истој години, за кривично дело насиља у породици осуђено је 100 жена и 1.965 мушкараца.”
Сви ови подаци само потврђују тезу да је бити мушкарац много ризичније него бити жена. Ништа не сугерише да је бити мушкарац лако.

12. Закључак

На основу података које су јој сервирале радикалне феминисткиње, Катарина Ђорђевић је написала чланак „Свака трећа породица у Србији без потомства”. У њему се потенцира „дискриминација” жена. Заправо, подаци, када се поближе анализирају, сугеришу само дискриминацију мушкараца.

Новине подбуњују жене | Српски културни клуб
Најслободније место на интернету


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар