Највећа грешка неолиберализма је у уверењу да се економска начела највишег реда могу просто применити на јединствени скуп економских политика
И најоштрији критичари признају да неолиберализам није лако дефинисати. У најширем смислу, он упућује на давање предности тржишту у односу на државну контролу, економским подстицајима у односу на друштвене или културне норме, и приватном предузетништву у односу на деловање колектива или заједнице. Термин је коришћен за описивање широког спектра појава и политика – од Аугуста Пиночеа до Маргарет Тачер и Роналда Регана, од Клинтонових демократа и британских нових лабуриста до економског отварања у Кини и реформе социјалне државе у Шведској.
То је скупни термин за све што мирише на дерегулацију, либерализацију, приватизацију или фискалну политику строге штедње. Данас се рутински напада као заједничка етикета за све оне идеје и праксе које су произвеле растућу економску несигурност и неједнакост, довеле до кризе западних вредности и идеала и чак покренуле актуелни талас популизма.
Наводно живимо у доба неолиберализма. Али ко су људи који следе и проповедају учење неолиберализма – ко су неолиберали? Необично је то што се морамо вратити чак у 80–е година 20. века да бисмо пронашли некога ко се експлицитно залаже за неолиберализам. Чарлс Петерс, дугогодишњи уредник часописа Вашингтон монтли, објавио је 1982. године есеј под насловом „Неолиберални манифест“. Тридесет пет година касније, то је веома занимљиво штиво, јер неолиберализам описан у есеју нема много сличности са учењем које је данас предмет бројних критика. Међу политичарима на које се Петерс позива нису Маргарет Тачер и Роналд Реган, већ Бил Бредли, Гари Харт и Паул Цонгас. Међу новинарима и ауторима које помиње налазе се Џејмс Фоловс, Мајкл Кинсли и Лестер Туроу. Петерсови неолиберали су заправо либерали (у значењу које реч има у Америци) који су се одрекли пристрасности у корист синдиката и моћне државе, као и предрасуда према тржишту и војном комплексу.
Употреба термина „неолиберализам“ нагло се проширила 90-их година 20. века, када је термин доведен у блиску везу са два нова тренда које Петерс чак и не помиње. Један је финансијска дерегулација која је кулминирала финансијским сломом 2008. – првим сломом у САД после међуратног периода – и дебаклом евра који још није окончан. Други тренд је економска глобализација која се убрзала захваљујући слободном протоку новца и новом, амбициознијем типу трговинских уговора. У данашњем свету финансијализација и глобализација се тумаче као најдиректније манифестације неолиберализма.
Али то што је неолиберализам неухватљив и променљив концепт, без самодекларисаног лобија заговорника, не значи да је ирелевантан или да није стваран. Ко може порећи да је почевши од 80-их година 20. века свет ушао у период одлучног промовисања тржишних начела? Или да су политичари левог центра – демократи у Сједињеним Државама и социјалдемократи у Европи – са ентузијазмом прихватили нека од главних начела тачеризма и реганизма, попут дерегулације, приватизације, финансијске либерализације и приватног предузетништва? Велики део данашњих расправа о државним политикама врти се око норми и начела која су наводно утемељена на идеји хомо економикуса.
Неухватљивост термина неолиберализам такође значи да критике које му се упућују често промашују мету. Нема ничег лошег у тржиштима, приватном предузетништву или економским подстицајима – ако се користе на примерен начин. Њиховим креативним коришћењем остварена су нека од највећих економских достигнућа нашег доба. Сипајући дрвље и камење на неолиберализам ризикујемо да се лишимо и неких корисних идеја.
Корен проблема је у томе што економска мисао главног тока превише лако залази на терен идеологије, сужава наше изборе и намеће готова решења. Исправно разумевање економских начела у темељима неолиберализма омогућило би нам да препознамо – и одбацимо – идеологију прерушену у економску науку. Што је најважније, то би нам помогло да развијемо институционалну имагинацију неопходну за преобликовање капитализма у складу са потребама 21. века.
*
Неолиберализам се обично тумачи као доктрина утемељена на главним начелима економске науке главног тока. Да бисмо сагледали та темељна начела, ослобођена идеолошког баласта, извешћемо један мисаони експеримент.
Славни и уважени економиста допутовао је у земљу у којој никада није био и о којој ништа не зна. Тамо се састао са водећим креаторима државних политика. „Наша земља је у невољи“, кажу они. „Економија стагнира, ниво инвестиција је низак, раста нема нигде на видику“. Обраћају му се пуни наде: „Реците нам шта да учинимо да би наша економија почела да расте.“
Економиста покушава да се оправда непознавањем ситуације, говори да премало зна о земљи да би могао да дели савете. Прво би морао боље да се упозна са њиховом економском историјом, да проучи статистичке податке, да обиђе земљу. Али његови домаћини не одустају. „Разумемо ваш опрез и волели бисмо да имамо довољно времена за све то“, кажу они. „Али зар економија није наука и зар ви нисте један од највећих стручњака за ту науку? Чак и ако не знате много о нашој привреди, сигурно постоје неке опште теорије и препоруке које можете понудити као смернице за наше економске политике и реформе.“
Економиста схвата да се неће лако извући. Не би желео да буде као они економски гуруи које често критикује јер у свакој ситуацији нуде исте економске савете. Постоје ли уопште универзалне економске истине? Може ли им рећи било шта валидно (и можда корисно)?
Онда започиње своје излагање. Најважнија детерминанта економских перформанси је ефикасна алокација економских ресурса, каже он. Ефикасност, опет, захтева усклађеност подстицајних мера за домаћинства и предузећа са користима и трошковима за друштво. Подстицаји за предузетнике, инвеститоре и произвођаче посебно су важни за економски раст. За раст је неопходан и систем власничких права и механизам извршавања уговорних обавеза, који ће осигурати да инвеститори могу задржати приход од инвестиција. Такође, економија мора бити отворена за идеје и иновације из остатка света.
Али економије понекад могу бити угрожене макроекономском нестабилношћу, наставља он. Држава зато мора водити здраву монетарну политику, што значи да мора ограничавати раст расположивог новца у складу са номиналним растом тражње, уз разумну стопу инфлације. Мора осигурати фискалну одрживост, тако да раст јавног дуга не премаши раст националног дохотка. И мора пажљиво регулисати рад банака и других финансијских институција да би спречила улазак финансијског сектора у неразумне ризике.
Економиста се сада већ загрејао за постављени задатак. Економија се не своди само на ефикасност и раст, додаје. Економска начела се одражавају на правичност и социјалну политику. Економија нам не може рећи много о томе колико је редистрибуције потребно одређеном друштву. Али може нам рећи да пореска база треба да буде што шира и да социјалне програме треба уредити тако да не подстичу раднике да напуштају тржиште рада.
На крају његовог говора остаје утисак да је изложио комплетан неолиберални програм. Критичари у публици чули су све кључне речи: ефикасност, подстицаји, власничка права, здрав новац, фискална разборитост. А ипак, универзална начела која је наш економиста описао и даље су отворена за веома различита тумачења. Извесно је да подразумевају капиталистичку економију – ону у којој одлуке о инвестицијама доносе приватна лица и предузећа – али не много више од тога. Она допуштају – заправо налажу – изненађујуће широку лепезу различитих могућих институционалних аранжмана.
Да ли је економиста заиста само сажето изложио неолибералну доктрину? Није. Проблем је у томе што ми сваки од тих апстрактних термина – економски подстицаји, власничка права, здрав новац – везујемо за већ утврђене облике институционалне операционализације. У томе је највећа и фатална грешка неолиберализма: у уверењу да се економска начела највишег реда могу просто применити на јединствени скуп економских политика, које приближно одговарају економским програмима у стилу Маргарет Тачер и Роналда Регана.
Размотримо власничка права. Она су важна утолико што осигуравају алокацију прихода од инвестиција. Оптималан систем је онај који власничка права дистрибуира у корист људи који ће средства искористити на најбољи могући начин, и пружа им заштиту од оних који би њихов приход радо присвојили. Власничка права су добра када иноваторе штите од паразита, али нису добра када их штите од конкуренције. У зависности од ширег контекста, правни режим који пружа најадекватније економске подстицаје не мора личити на стандардни режим права приватног власништва америчког типа.
То можда звучи као семантичка педантерија без практичног значаја; али тајна невероватног економског успеха Кине крије се управо у институционалним експериментима и аранжманима који се опиру економској ортодоксији. Кина се окренула тржишном решењу, али није преузела западне праксе у сфери регулисања власничких права. Реформе су обезбедиле тржишно засноване подстицаје низом необичних институционалних аранжмана прилагођених локалном контексту. На пример, уместо да без одлагања пређу из режима државног у режим приватног власништва, што би изазвало проблеме због тада преовлађујуће структуре правосудног система, Кина се определила за мешовите облике власништва којима је у пракси осигурана ефикаснија заштита власничких права предузетника. Градска и сеоска предузећа, којима је почео нагли економски раст Кине 80-их година прошлог века, била су заправо задруге у власништву и под контролом локалне самоуправе. Иако су та предузећа била у друштвеном власништву, предузетници су имали потребну заштиту од експропријације. Локалне самоуправе су имале улог у добити предузећа и чувале су гуску која носи златна јаја.
Кина је произвела низ иновација којима је свако од примарних економских начела примењено на нов и неуобичајен начин. Политиком двојних цена је сачувана обавеза испоруке приноса држави, али је фармерима истовремено дозвољено да вишкове продају на слободном тржишту. То је осигурало подстицаје на страни понуде и истовремено заштитило јавне финансије од разорних ефеката пуне либерализације. Такозвани систем домаћинске одговорности подстакао је земљораднике да улажу и побољшавају имања на којима раде и без пуне приватизације. Специјалне економске зоне пружиле су подстицај за извоз и привукле стране инвеститоре, не укидајући притом заштиту за државна предузећа (чиме је очувана запосленост домаће радне снаге). Када се има у виду степен одступања од ортодоксних економских програма, јасно је да описивање кинеских економских реформи као неолибералног заокрета, што многи критичари радо чине, не говори ништа о догађајима у Кини. Ако је то заиста неолиберализам, онда са више наклоности морамо гледати на идеје које су донеле најспектакуларније смањење сиромаштва у историји света.
Неко ће одговорити да су кинеске институционалне иновације искључиво транзиционог карактера. Можда ће Кина ипак морати да прихвати институције западног типа да би одржала економски раст. Али критичари који износе такве примедбе занемарују изузетну разноликост капиталистичких аранжмана која је очевидна и у напредним економијама, упркос хомогенизацији дискурса о економским политикама.
Шта су, уопште, западне институције? Величина јавног сектора, на пример, у богатим земљама чланицама Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) варира од једне трећине економије у Кореји до 60 одсто у Финској. На Исланду је 86 одсто радника учлањено у синдикате, а у Швајцарској свега 16 одсто. Предузеће у Америци може да отпусти запосленог кад год пожели. У Француској послодавац мора добро да се помучи да би уручио отказ. Вредност берзи у Америци одговара вредности једног и по националног дохотка земље. У Немачкој је њихова вредност три пута мања и одговара половини националног дохотка.
Идеја да је било који од тих модела опорезивања, уређења тржишта рада или финансијског система по дефиницији супериоран у односу на друге губи на привлачности када сагледамо колико су различити путеви којима су се ове економије кретале у неколико последњих деценија. Сједињене Државе су прошле кроз више напада панике у којима су њихове економске институције оцењене као инфериорне у односу на институције у Немачкој, Јапану, Кини и сада можда поново у Немачкој. Нема сумње да се упоредиви нивои богатства и продуктивности могу достићи унутар веома различитих капиталистичких модела. Можемо поћи и корак даље: модели који су данас доминантни вероватно нису ни близу исцрпљивања онога што је изводљиво (и пожељно) у будућности.
Гостујући економиста из нашег мисаоног експеримента све то одлично зна и познато му је да се начела која је формулисао морају допунити специфичним детаљима институционалне организације да би уопште била оперативна. Власничка права? Да, али како? Здрав новац? Наравно, али како? Можда би било боље ако бисмо његово набрајање начела критиковали због недоречености, уместо што их напречац одбацујемо као неолибералну литанију.
Ипак, ни набројана начела нису лишена садржаја. Кина и друге земље које су оствариле брз развој показују да та начела могу бити корисна када се на одговарајући начин прилагоде локалном контексту. Многе економије су уништили политички лидери који су одбили да то уваже. Довољно је да погледамо јужноамеричке популистичке и источноевропске комунистичке режиме да бисмо схватили колико су важни здрав новац, фискална одрживот и приватна иницијатива.
*
Наравно, економија се не може свести на списак апстрактних, углавном здраворазумских општих начела. Велики део свог радног времена економисти проводе развијајући апстрактне моделе функционисања стварних економија и поредећи их са извештајима са терена. Економисти радо замишљају да својим радом постепено усавршавају наше разумевања света: тестирањем и ревидирањем модели би требало да временом постају све бољи и бољи. Али то није пут напретка економије као науке.
Економисти изучавају друштвену стварност која нимало не личи на физички свет којим се баве природне науке. То је стварност коју производи човек, подложна је његовом обликовању и функционише у складу са правилма која се кроз простор и време мењају. Економија не напредује постизањем консензуса о једном исправном моделу или теорији која ће одговорити на сва постављена питања, већ продубљивањем нашег разумевања разноликости каузалних односа. Неолиберализам и његови универзални лекови за све бољке – тржишта је увек премало, државе увек превише – заправо первертирају економску мисао главног тока. Добар економиста зна да исправан одговор на свако економско питање почиње речима: зависи од контекста.
Да ли се повећање наднице одражава на запошљавање? Да, ако је тржиште рада заиста компетитивно и послодавци немају контролу над надницама које морају платити да би привукли раднике; али не нужно у неким другим ситуацијама. Да ли либерализација трговине убрзава економски раст? Да, ако се тако увећава профитабилност индустрија са највишим нивоом инвестиција и иновација; али не у неким другим случајевима. Да ли раст државне потрошње доприноси већој запослености? Да, ако економија стагнира и наднице не расту; али не увек. Да ли монополи сузбијају иновације? И да и не, у зависности од низа околности на тржишту.
У економији се ретко догађа да нови модели сасвим истисну старе. Основни модел тржишње конкуренције из времена Адама Смитха током времена је модификован укључивањем, приближно следећим историјским редоследом монопола, екстерналија, економије обима, проблема непотпуних и асиметричних информација, ирационалног понашања и многих других елемената из стварног света. А опет, стари модели нису нимало изгубили на употребљивости. За разумевање како стварна тржишта функционишу потребне су нам различите оптике за различите прилике.
Мапе су корисна аналогија. Као и економски модел, мапа је високо стилизован приказ стварног света. Корисне су управо зато што искључују детаље стварности који би нам у одређеној ситуацији само сметали. Реалистична мапа у размери један према један била би неупотребљива, као што је показао Јорге Луис Боргес у краткој причи која је до данас најбоља и најсажетија експликација научног метода. Али апстраховање стварности овде имплицира да су нам за различите врсте путовања потребне различите мапе. Ако путујемо бициклом, потребна нам је мапа бициклистичких стаза. Ако пешачимо, потребна нам је мапа за пешаке. Када сиђемо у метро, потребна нам је мапа метроа – али то не значи да ћемо све друге мапе поцепати и бацити.
Економисти су прилично добри у прављењу мапа, али не и у избору мапе која највише одговара постављеном задатку. Суочени са питањима о економским политикама каква су постављена нашем гостујућем професору, економисти пречесто прибегавају „кабинетским“ лесе–фер моделима. Уобичајена отвореност и ширина семинарских дискусија уступају место брзопотезним решењима и хибрису. Јохн Маyнард Кеyнес је једном дефинисао економију као „науку мишљења применом модела, удружену са уметношћу избора модела који је најрелевантнији“. Економисти обично имају проблем са оним делом дефиниције који се односи на „уметност“.
И то илуструјем једном параболом. Неки новинар је позвао професора економије да га пита да ли је трговинска либерализације заиста добра идеја. Професор је одговорио позитивно и са ентузијазмом. Новинар је затим отишао на предавање истог професора о међународној трговини на постдипломском курсу. Поставио је професору исто питање: Да ли је слободна трговина добра? Овог пута професор је застао. Прво је одговорио питањем: „А шта је за вас добро? Добро за кога?“ Онда је започео опширну егзегезу, да би коначно стигао да следећег, вишеструко условљеног одговора: „Дакле, ако је испуњена дугачка листа услова које сам управо побројао, а под условом да је могуће опорезовати добитнике да би се пружила компензација губитницима, слободнија трговина би могла поседовати потенцијал за увећање општег благостања“. Да је имао више времена професор би додао и да ефекти слободне трговине на дугорочне стопе раста нису сасвим јасни и да зависе од испуњености једног другог скупа услова.
Професор са предавања разликује се од професора са којим је новинар претходно разговарао. Када се обраћа јавности, препун је самоуверености и не сумња ни најмање у то које политике су најисправније. Постоји један и само један модел, бар када се расправа води пред очима јавности; за свако питање постоји само један тачан одговор, без обзира на контекст. Изгледа да професор мисли да знање које преноси својим постдипломцима због нечега није примерено (или је чак опасно) за ширу јавност. Зашто?
Корене таквог понашања треба тражити дубоко у социологији и култури економске професије. Један од важних мотива је жеља да се крунски драгуљи струке – тржишна ефикасност, невидљива рука, компаративна предност – прикажу у најбољем могућем светлу и тако заштите од напада саможивих варвара, то јест протекциониста. Нажалост, исти економисти често заборављају на саможиве варваре на другом крају батине – финансијере и мултинационалне корпорације чији мотиви нису ништа племенитији и који су спремни да ове идеје искористе за сопствену добит.
Због тога су доприноси економиста јавној дебати често искривљени једностраним заступањем скупа идеја које иду у прилог либерализацији трговине и финансија и сужавању надлежности државе. Зато су економисти стекли репутацију навијача неолиберализма, иако је главни ток економске мисли далеко од тога да буде славопојка лесе–фер економији. Економисти који се препуштају ентузијазму за слободно тржиште заправо издају своју професију.
*
Како би онда требало размишљати о глобализацији да бисмо се ослободили стиска неолибералних пракси? Треба почети са позитивним потенцијалом глобалних тржишта. Приступ светским тржиштима роба, технологија и капитала играо је важну улогу у практично свим економским чудима нашег доба. Кина је последњи и најупечатљивији пример те историјске истине, свакако не и једини. Слична чуда су се пре Кине одиграла у Јужној Кореји, Тајвану, Јапану и у неколико неазијских земаља као што су Чиле и Маурицијус. Све те земље су прихватиле глобализацију и од тога имале користи.
Бранитељи постојећег економског поретка ће се позивати на те примере када одговарају критичарима глобализације. Заборавиће да додају да су се готово све те земље укључиле у светску економију кршећи неолибералне заповести. Кина је заштитила велики државни сектор од глобалне конкуренције, оснивајући специјалне економске зоне у којима су стране фирме пословале по другачијим правилима у односу на остатак земље. Јужна Кореја и Тајван су субвенционисали своје извознике, Кореја кроз финансијски систем, а Тајван пореским олакшицама. Све те земље су на крају елиминисале увозне рестрикције, али тек када се економски развој захуктао. Нико, осим Чилеа под Пиночеовим режимом 80–их година, није прихватио неолибералну препоруку брзог отварања за увоз роба. Чилеански неолиберални експеримент је произвео највећу економску кризу у Јужној Америци. Детаљи се разликују од једне до друге земље, али у свим поменутим случајевима држава је имала активну улогу у реструктурисању привреде и заштити од непредвидивих спољашњих утицаја. Индустријске политике, ограничавање протока капитала и контрола страних валута масовно су коришћени, иако неолиберализам то забрањује.
С друге стране, земље које су се доследно придржавале неолибералног модела глобализације чекала су непријатна изненађења. Пример Мексика је посебно тужан. После серије макроекономских криза половином 90-их година, Мексико је прихватио макроекономску ортодоксију, либерализовао економију, дерегулисао финансијски систем, значајно смањио увозне рестрикције и потписао Северноамерички споразум о слободној трговини (НАФТА). Те политике су донеле макроекономску стабилност и значајан раст обима спољне трговине и инвестиција. Али оно што је најважније – раст опште стопе продуктивности и економски развој – је изостало. Продуктивност у Мексику стагнира од покретања реформи, а перформансе економије су лоше чак и према не тако високим стандардима Јужне Америке.
Из перспективе здраве економске науке такви исходи нису изненађење. То је још један показатељ потребе да се економске политике прилагоде специфичним околностима у датој земљи. Не постоји готов пројекат који одговара свима.
*
Пре него што је глобализација ушла у фазу коју можемо описати као хиперглобализација, правила су била флексибилнија и поменута чињеница се уважавала. Када су пројектовали глобалну економску архитектуру у Бретон Вудсу 1944. године, Кеyнес и његове колеге су међународну трговину и инвестиције видели као средство остваривања економских и друштвених циљева на домаћем терену – циљева као што су пуна запосленост и просперитет за што већи удео становништва. Међутим, од 90-их година глобализација постаје сама себи циљ. Глобалне економске аранжмане сада одређује једноумно фокусирање на уклањање свих препрека протоку роба, капитала и новца преко националних граница – али не и радника, иако би економска добит ту била највећа.
Обртање приоритета евидентно је у начину на који трговински споразуми данас посежу преко националних граница и преобликују државне институције. Регулација инвестиција, здравствени и безбедносни прописи, политике заштите животне средине и механизми промовисања одређених индустрија, све то може се наћи на списку за елиминацију, ако се оцени да такве политике стоје на путу трговине и инвестиција. Велике међународне компаније су новим прописима добиле посебне привилегије. Порези на добит предузећа се смањују да би се привукли (или задржали) инвеститори. Стране фирме и инвеститори имају право да туже државе пред посебним офшор трибуналима ако промене у домаћем законодавству прете да умање њихову добит. Нови поредак је највећу штету изазвао финансијском глобализацијом, која није донела још инвестиција и економски раст, као што је обећано, већ серију болних ломова.
Као што економску науку треба спасити од неолиберализма, глобализацију треба спасити од хиперглобализације. Једну другачију глобализацију, ближу духу Бретон Вудса, није тешко замислити: то би била глобализација која уважава разноликост капиталистичких модела и омогућује земљама да управљају својом економском судбином. Уместо максимизације обима трговине и страних инвестиција и наметнутог уједначавања уклањањем свих регулаторних разлика, та глобализација би се фокусирала на правила саобраћања којима се регулишу односи између различитих економских система. Она би отворила простор за креирање нових политика, и у богатим земљама и у земљама у развоју – да би прве могле да обнове своје друштвене уговоре кроз боље политике опорезивања и уређење тржишта рада, а друге да спроведу реструктурисање потребно за економски раст. За такву глобализацију су потребни мање милитантни економисти и креатори политика, као и много више спремности за експериментисање.
*
Као што нам показује Петерсов манифест, значење неолиберализма се временом значајно мења, а конотације које упућују на дерегулацију, финансијализацију и глобализацију постају све израженије. Али постоји једна нит која повезује све верзије неолиберализма – то је инсистирање на економском расту. Петерс је 1982. писао да је то сасвим оправдано, јер је раст суштински важан за све наше друштвене и политичке пројекте – заједницу, демократију, просперитет. Предузетништво, приватне инвестиције и отклањање препрека које им стоје на путу (као што су постојећи прописи) само су инструменти у служби постизања економског раста. Ако би се сличан неолиберални манифест писао данас, нема сумње да би се у њему нашао исти закључак.
Критичари често истичу да се фокусирањем на економију обезвређују и жртвују неке друге важне ствари, као што су једнакост, друштвена инклузија, демократско одлучивање и правда. То су политички и друштвени циљеви који очигледно имају велики значај, у неким контекстима и највећи. А они се не могу увек, па ни најчешће, остварити применом технократских економских рецептура; у том пројекту централну улогу мора имати политика.
Ипак, неолиберали су у праву када тврде да је вероватноћа остваривања наших најважнијих идеала већа када је економија јака и остварује раст. Греше када верују да постоји само један универзални рецепт за побољшање економских перформанси – њихов рецепт. Фатална грешка неолиберализма је неразумевање економије као такве. У том смислу, неолиберализам треба одбацити као лошу економију.
Извор Boston Review/Пешчаник, 6. децембар 2017.
| ДАНИ РОДРИК: СПАСАВАЊЕ ЕКОНОМСКЕ НАУКЕ ОД НЕОЛИБЕРАЛИЗМА |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар