У једној реклами, која се врти на нашим медијима, промовише се некакав производ који има назив НЕО. Наравно да тај назив неодољиво подсећа на главног јунака филма Матрикс, само што по свој прилици они заправо наговарају, пре свега, младе људе да узму плаву а не црвену пилиулу, то јест не да изађу него удобно остану у Матриксу. Овај назив се у реклами користи као префикс атрибутима ликова који су промотери тог производа. Споран је скоро све и један лик ове кампање, који се предстваљају као „кул фаце“, изузетне необичности, дакле као неко ко је пожељан узор за нашу омладину. Можда је још спорније тумачење, односно, похвала њиховог животног стила, али да би нам пажња остала на теми овог коментара задржаћемо се само на једној персони, која за себе каже да је НЕОСТВАРЕНА.
У држави која не влада собом – нема свој суверенитет, која је колонија једнина могућност за њене поданике је да буду неостварени. Сходно томе да се млади васпитавају у том смеру тако што ће мислити да је то „кул“. Додуше, та особа ретерира па каже – ностварена сам јер се остварујем сваки дан. Па зар је оствареност коначност – завршетак живота?! Да није управо обрнуто. Један паметан човек је рекао „Нема горе смрти од неостварености!“ Овде је заправо реч о рекламирају прихватања лошег стања, мирења са њим и покушаја да се оно прихавти позитивно да би се могло како тако живети. Или животињати. То је слично ономе, није проблем у бесперспективности већ у недостатку радне етике. Зато: „Ура за дуално образовање“; које ће нас претворити у нешколовану и јефтину радну снагу. Али, да се вратимо на оно чиме је „зашећерена“ ова горка пилула поруке да ћемо бити неостварени – остваривати се треба сваког дана. Јесте, то је тако у земљи у којој сутра не постоји а од јуче нам није остало ништа, све је отишло у бестрагију.
Недавно видех један наслов у новинама који добро дефинише ову ситуацију. Реч је о констатацији неког човека, мени непознатог: „Добар си ако ништа не радиш.“ Та дефиниција, или боље дијагноза нашег стања неодољиво подсећа на филм „Кад порастем бићу кенгур“. Најсимпатичнији лик, који је најопуштенји и најинтилегнитији у некој недођији Београда, у којем се радња филма дешава, дане проводи у блејању на крову зграде. Кад неки другар из краја, који се траги-комично ложи да постане јапи са презиром пита њега и пријатеља зашто ништа не раде, овај износи следећу зен – философију транзиционе Србије: „Ја сам овако најрентабилнији, ништа не привређујем али ништа и трошим.“ Они који не желе да прихвате ту животну философију маштају да буду као Кенгур. Кенгур је лик из краја који је голман и пробио се у иностранству. Имбецилно је смотан, што осликава и њему учитана чувена анегдота са голманом Партизана Боротом, који после одбрањеног пенала са лоптом у рукама уђе у сопствени гол по качкет. Па ипак, он и поред смотаности и смушености уме добро да игра фудбал, тако да је исправио своју грешку и чак постигао гол, и тим умећем је успео да побегне из краја у којем је блејање и/ли безуспешно батргање једини начин да се прихвати неостваереност. Кенгур је у игри!
То је удица на коју је режим успео да упеца оне који се не мире да нам отаџбина буде безвредна колонија и зато су неоправдано добијали етикету екстремни десничари. Њима је досадила блеја у крају и на текмама, досадило им је батргање по слабо посећеним митинзима поводом тема које су од националног значаја а интересују само „залуђенике“, досадило им је јалово нагваждање по трибинама, форумима и фејсбуцима одлучили су да уђу у игру. „Да уђу у живот“ , како је то говроио Михиз за своју генерацију дисидената коју је „отац нације“ Добрица Ћосић спојио са тадашњим режимом. Али, Михиз је знао да тај „улазак у живот“, то јест друштвена афирмисианост опречна животу по идеалаима, те да их то дисквалификује за учествовање у будућој националној обнови. Зато је и говорио да нико од њих које бар један дан имао црвену књижицу неће моћи стварати нову отаџбину. Овим момцима се не нуди црвена књижица па не виде ни црвену линију, мисле да ће моћи и једно и друго – и да буду кенгури и идеалисти.
Кенгур из наше приче је онај ко одскакута од своје бескомпромисности и пристане на то да буде „капиларна снага“ владајуће партије а да при том настави да ради оно што зна и уме – промовише и заступа националне, културне и духовне вредности. Па чак и да прича о националном интересу у геополитичком контексту!
Заборављају само једно – те вредности не стоје, као чардак ни на небу ни на земљи, потребан је реалан, конкретан носилац у садашњем историјском тренутку. То је као и у претходним историјским оквирима била нација (народ свестан самог себе и своје улоге у свету) а ставаран живот нације се остварује кроз политику. Националном политиком се ствара или остварује држава која је заједница вредности и солидарности. Без те заједнице нема ни личне остварености у друштвеном контексту. Човек се остварује тако што својим животом промовише пожељне вредности заједнице којој је одан и којој припада. Тако је то кад си друштвено биће, а супротно томе су отшелници и изгнаници из друштва, који су то добровољно постали да би остварили неке циљеве које је немогуће оставрити у друштвеним оквирима. Ти циљеви су или узвишени, као што је светост или подземни, као што је разбојништво. Када вредности у друштву нису онакве да их сматраш достојним да свој живот посветиш њима а не желиш да напустиш свет, тада је твоја морална дужност да из солидарности према заједници мењаш те вредности, или их барем критикујеш и бориш се да потпуно не завладају владајућим духом.
Сад имамо схизофрену ситуацију да се води једна културна политика (бар на површини) а друга државна. Бежећи од „смрти неостварености“ многи национално свесно млади људи затварају очи пред том чињеницом. Мора их се упозорити да ће тако постати кенгури – безвредна скактула на туђем канапу. Те да размисле да ли је учешће у друштвено – политичкој игри вредно образа?! Излаз, ипак, постоји – пронаћи свој пут. Њега је могуће наћи ако постоји вера у моћ идеала који су путокази ка Царству небеском, без којег нема ни земаљске Отаџбине.
Извор
| Неостварени идеалисти желе да постану кенгури | Српски културни клуб Најслободније место на интернету |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар