Након потпуног понижења које је Александар Вучић доживео са својом „делегацијом“ у Москви, на Светог Николу, 19. децембра 2017. године (детаљније о томе у Уводнику, на другој страни овог броја Магазина Таблоид), сасвим је сигурно да ће 2018. година почети његовом коначном демонтажом од стране администрације САД, уз прећутну сагласност Кремља.
Две велике силе имају важнија посла од губљења времена са малим, подлим балканским диктатором, који је дозлогрдио свакоме: и Москви и Вашингтону, и Истоку Западу, али пре свега грађанима Србије, онима који пате под његовом манијакалном пропагандом, бирократским терором и насиљем сваке врсте.
Али, шта заиста чека Србију у 2018. години, може ли Вођа да сјаше са грбаче седам милиона људи мирним путем или масовним одговором на његово дивљање? Да ли ће га са власти одувати пуч, унутар мафије коју је створио око себе? Како год да се заврши, слика сломљене, очерупане и заостале Србије може бити само тужна, јер се ђаво са којим је Вучић направио пакт, сместио на највиталније позиције у држави. Године пред нама биће године за паћење.
Почетак краја личне владавине Александра Вучића, одавно се десио. Било је то још 15. априла 2014. године, кад се (око један сат поподне истог дана, у Влади Србије), по први пут састао са Дејвидом Петреусом, бившим шефом ЦИА-е, командантом трупа САД у Авганистану и човеком који је у источној Босни и Херцеговини, са припадницима „Делта“ јединица, својевремено безуспешно тражио одбеглог Радована Караџића да га убије (о томе постоје документа у књизи британског новинара Џулијана Брогера, „Касапинов траг“).
Те, 2014. године, у време састанка са Вучићем, Дејвид Петреус је већ био озбиљно компромитован због афере са извесном Паулом Бродвел, која је, наводно, писала његову биографију. Али, у знак пажње за све што је урадио док је био шеф ЦИА-е, а посебно за ратне заслуге у Авганистану, то му је некако опроштено па га је „служба“ послала на нови задатак, да буде на челу опскурног инвестиционог фонда под именом ККР.
Ту и почиње Вучићев суноврат, јер је реч о једном од најважнијих инвестиционих фондова под контролом ЦИА-е, који се бави откупом прљавог капитала, државних компанија бивших комунистичких земаља, те корумпираних медија, политичара, тајкуна и њихових „пословних империја“. Кад је у угледном лондонском магазину „Ецономист“ објављена краћа информација о томе да Петреус жели да од неких српских банака откупи кредитне дугове посрнулих великих фирми и тако уђе у њихово власништво, Вучић је већ био готов. Наиме, неписано је правило да ЦИА купује такве фирме за мале паре само у посрнулим државама, уочи рушења диктаторских режима!
Тако је Петреус, испред Инвестиционог фонда ККР, преговарао са Вучићем о откупу дугова Мирослава Богићевића, Жељка Жунића и Горана Перчевића, што се и десило, али много касније: 6. маја 2016. године, кад је и дошло до новог састанка Александра Вучића са представницима инвестиционог фонда ККР, где је утврђен начин куповине дугова вредности 3,6 милијарди евра!
Но, зашто би инвестициони фонд под контролом ЦИА-е, купио тешко наплативе дугове пропалих предузећа у Србији? Одговор је убрзо стигао: ККР је постао власник већег дела медијског простора у Србији „у пакету“ са највећом кабловском мрежом, са годишњим профитом од око 800 милиона евра, плус зарада од комерцијалних садржаја, а као „поклон“, добијена је и контрола и сервисирање државних информационих система. Укратко, за три и по милијарде евра, купљена је читава Србија, њен целокупан приватни и пословни „садржај“.
Петреус је Вучићу за узврат обећао „политичку стабилност у Србији“, што је он одмах, на првој конференцији за штампу и „препевао“ са допуном: „…Политичка стабилност је најважнија за економски раст“
Крајем 2016. и почетком 2017. године, посебно доласком нове администрације у Вашингтон на челу са Доналдом Трампом, потпуно је измењен однос САД према Балкану. За 2018. годину, најављен је наставак истрага ФБИ, ЦИА и НСА о корупционашким пословима локалних државних и политичких вођа, који су имали било какве „пословне“ везе са службеницима владе САД.
Високо на списку „интересантних балканских лидера“, налази се Александар Вучић, који је са својим братом, кумовима и страначким тајкунима, већ дуже времена на терену најпрљавих послова, како у региону тако и ван њега. Посебно се у прошлогодишњем извештају Конгреса САД, са освртом о стању на Балкану, истиче веза између албанског премијера Едија Раме и Александра Вучића, те њихових намера да се окористе „инфраструктурним плановима“ које би финансирала влада у Вашингтону.
Грчки министар одбране Панос Каменос испитан је 28 новембра пред грчким Парламентом, а затражена је и његова оставка те покренута и опсежна истрага, у вези са неуспелом продајом грчких ракета Саудијској Арабији. Нешто раније, 27. септембра, у Атини је Каменос примио српску делегацију Министарства одбране, где је одушевљено клицао:
„…Браћо Срби, Грци су са вама!“ А, та његова весела представа имала је своју позадину: према тврдњи појединих медија у Грчкој, Каменоса су Вучић и његова „екипа“ почастили обећаном провизијом у случају да посредује у Саудијској Арабији код продаје српског наоружања и опреме. Власти САД одавно знају за ово. Као и за друге послове. Још половином 2017. грчка полиција је добила задатак од својих америчких колега да пресече канале швреца дроге и оружја преко Косова и Србије, према БиХ и даље.
Већ првих месеци 2018. године, треба очекивати да се истрага о овоме, што ће да дотакне и Вучићев картел и да почне његово урушавање и са те стране.
Кад је 22. септембра 2017. године у Њујорку дошло до сусрета Александра Вучића и Џорџа Сороша, овај остарели мешетар, финансијер „либералног злочина“, препоручио је малом балканском диктатору да се држи концепта који заговара такозвано „Веће за спољне односе“ (Цоунцил он фореигн релатионс-ЦФР) из Њујорка. Реч је о организацији која је све до доласка Трампа рачунала на Вучића и сличне креатуре са Балкана, подложне манипулацији и уценама, личним амбицијама и аутократским страстима…Треба напоменути да је „Веће за спољне односе“ (ЦФР) уствари политичко крило лихварске мафије блиских Федералним резервама САД, и фактички, влада у сенци свакој администрацији у последњих пола века. ЦФР броји око 5.000 чланова и ту је читава америчка мафијашка елита, тајкуни, олигарси, банкари, водећи корумпирани политичари…
Већ 20. новембра 2017. године, Вучић се у Београду састао и са Сорошовим сином, Алексом Сорошом, који му је донео очеву поруку, са јасним наводима шта такозвано „Веће за спољне односе“ (ЦФР) од њега очекује у будућности, какав треба да буде однос Србије према Русији, какав према Трампу а какав према осталим земљама у региону.
Да би било јасније о чему се ради, треба знати да су чланови ЦФР-а, осим Џорџа Сороша, Буш (млађи и старији), Клинтонови, Медлин Олбрајт, Руперт Мардок (медијски тајкун власник Фоx Неwса, телевизије Скy, британског Тхе Сун-а и многих других медија), Џенет Јелен (шефица ФЕД-а), Девон Шарма (шеф рејтиншке агенције Стандард & Поорс), Лојд Бланкфин (шеф Голдман Сакса), Роберт Зелик и Џемс Волфенсон (бивши председници Светске банке), Дејвид Герген и Фаред Закариа (водећи уредници са ЦНН-а) и многи други.
Да се ради о жилавој, парадржавној институцији, говори и податак да је ЦФР основан 1921. године и да су Рокфелери увек стајали иза програмских начела. У ово је укључена и сестринска организација „Броокингс Институтион“, са седиштем у Вашингтону, па није чудо да су данас, широм света, док траје покушај обрачуна са Трамповом администрацијом у САД, на ноге дигнути сви диктатори, политичка олош и државни криминалци, да помогну очувању либералне трулежи која је довела до суноврата савремене цивилизације. Важан им је свако ко је на власти.
У Вучићевом случају, важна им је била његова „патриотска линија“ и да му „Руси верују“. Као такав, био би одличан у оркестру реметилачких фактора. Но, то им није успело. Руска дипломатско – обавештајна машинерија зна за позадину тих игара. Показало се то и током његове посете Москви 19. децембра 2017., кад му је јасно стављено до знања да је проскрибован и да на њега нико више не рачуна. Ни на Истоку ни на Западу. Долази 2018. година, време да Вучић плати цену за своје диктаторске амбиције и солистичке наступе, како у Србији и региону, тако и у иностранству.
Али, чему грађани могу да се надају? Може ли опљачкана, економски уништена, презадужена и морално сломљена нација да устане после свих невоља које су је задесиле? Све говори да ће у 2018. години бити знатно теже него икада раније, тим пре што је након пада сваке диктатуре, суочење са истином најболније. Чак и режимска истина говори да су јој планови погубни. Тако у планским документима Владе Србије за наступајућу годину јасно пише да ће се Вучићево пропало политичко предузеће у 2018. години задужити за 675,7 милијарди динара како би се финансирао буџетски дефицит (супротно Вучићевој трдњи о „суфициту“ и отплатила главница дуга за позајмице узете од домаћих и страних кредитора за директне и индиректне обавезе државе.
Дакле, кредитом ће отплаћивати кредит. Сипати бензин у ватру. То је план Александра Вучића и његовог неартикулисаног епигона у лику Ане Брнабић. Биће емитовано 425 милијарди динара такозваних хартија од вредности, што ће рећи, да ће кредитори поново ставити шапу на српску имовину, овај пут на њен највиталнији део.
У 2018. години, Вучићев режим ће дати београдски Аеродром „Никола Тесла“ на концесију страној компанији, те ће Србија и званично остати без права управљања у својој највећој и најважнијој зрачној луци. У 2018. години предвиђено је издавање државних гаранција до износа од 58,6 милијарди динара (432 милиона евра и 18 милиона кувајтских динара). Преведено на српски језик, грађани ће финансирати из буџета онога кога Вучић „типује“. Даваће гаранције за кредите које ће узимати јавна предузећа Железница, ЕПС, Србијагас, Ресавица, где је уплив приватних (режиму блиских) компанија евидентан.
Вучић је од страних кредитора тражио и додатне „пројектне и програмске зајмове“ до износа од око 576,4 милијарди динара (у износима од 2,79 милијарде долара, 2,13 милијарде евра и 1,43 милијарда кинеских јуана).
Све ће ово пасти на грбачу већ опљачканих грађана, који неће моћи да издрже такав притисак, те је извесно да ће 2018. година бити обележена социјалним бунтом какав још није виђен у Србији.
Вучићева цинична бирократија поделила је у својим статистикама радно ангажоване на „формално“ и „неформално“ запослене и незапослене. Број „формално запослених“ према подацима режимске статистике, износи једва два милиона људи, док број неформално запослених лица износи 570.700, од којих је 374.900 у пољопривреди.
Реалније бројке говоре да Србија нема више од милион и седамсто хиљада запослених, што у државним установама, што у приватном сектору, а међу њима се налази и око 30 одсто оних који раде привремено – повремене послове. „Неформални“ седе код куће и баве се пољопривредом или некаквим другим, пријављеним или непријављеним делатностима. Али, шта је са шест милиона осталих грађана!? Ко су ти људи, од чега живе?
У 2018. години, владајући режим ће почети свим силама врши још већи финансијски и административни терор над мањином која ради и која плаћа порезе, доприносе, сервисира све даџбине, од комуналних до социјалних.
Кад се министар финансија Душан Вујовић 22. децембра 2017. године обратио јавности речима да је „изненађен што је Србија успешно завршила трогодишњи аранжман са ММФ“, није се сетио да каже колико је новца из џепа грађана, насилним путем одузето, да би дошло до тог „успеха“. Тек ће се, 22. фебруара 2018. године, видети о чему је овде реч, какав „успех“ је у питању, јер се тада очекује долазак делегације ММФ у Београд, па треба упамтити Вујовићеве речи, јер је сигурно да се Србија налази у зони најтрагичнијег економског блата у Европи, а спада и међу најсиротије државе света.
Због лажних извештаја о економском стању земље, садистичке пљачке државних ресурса и криминалних, мегаломанских послова од којих Србија има само штете, грађане Србије у наступајућој години не чека ништа добро: спремају се најмање три велика таласа поскупљења хране, одеће, обуће, енергената, здравствених услуга, превоза…
За пет година напредњачког лудила, дошло је до масовног пребега из приватних предузећа у државне установе и предузећа, а сада следе и масовна отпуштања, па ће без државних јасли остати и многи чланови Српске напредне странке које режим више не може да финансира. Ту треба очекивати критичну масу побуњених против владајуће мафије, а судећи према учесталим сукобима унутар тог политичког „шатора“ под којим су се привремено збринули, рат, раскол и слом странке заједно са Вођом је неминован.
Али, за многе ће тај тренутак дочи прекасно јер је око шездесет хиљада људи у најбољој животној доби, свих професија и са курентним знањима (од инжењера до добрих занатлија), отишло за само 15 месеци на пут без повратка у иностранство. Већина њих биће убудуће само гости у својој домовини. У међувремену је умрло преко 40 хиљада људи, што је око 100 хиљада грађана мање. И тако сваког месеца и сваке године.
За време Вучићевих пет година владавине, трајно је напустило Србију више од пола милиона људи. Једни у иностранство, други у гроб. Чињенице говоре да је и такозвано бирачко тело пало на границу испод шест и по милиона људи. Али, о томе се ћути. То је податак који је застрашујући, исто као што је застрашујућа и лаж да је Вучића за председника Србије изабрало скоро три милиона људи.
Четвртина људи у Србији, судећи према извештају Светског програма за храну, неће имати у 2018. години довољно намирница да задовољи основне потребе, те се сматра да ће и неухрањеност код тог процента становништа бити евидентна. Такође, извештаји надлежних служби Уједињених нација (ОУН) показују да износи социјалне помоћи у Србији нису на адекватном нивоу јер не задовољавају основне животне потребе. Више од милион и по грађана се налази у зони апсолутног сиромаштва, а година пред нама повећаће тај број драстично, с обзиром на чињеницу да Вучићев режим неће моћи да исплаћује тражени минимум социјалних давања (у реалности је то између пет и осам хиљада динара).
У 2018. години, повећаће се и број корисника социјалне помоћи, за још 250.000 људи, као и број домаћинстава која се воде као најугроженија на још око 150 хиљада. Слика велике пустоши Србије још је страшнија ако се зна да за 2018. годину не постоји ниједан привредни програм који би сачувао Србе у Топлици и цео простор јужније од Ниша, до Куршумлије, према граници са Косовом и Метохијом. Напротив, сирота пољопривредна домаћинства у овим крајевима, у наступајућој години очекује повећање пореских обавеза и смањење субвенција за пољопривредне културе и сточарство.
Ништа боља слика није ни у западној и централној Србији, а војвођански пољопривредници ће сигурно у 2018. години кренути у масовни протест због монопола које над хиљадама хектара ораница имају тројица тајкуна и неколико непознатих страних компанија.
Извесно је да ће и радници у индустрији, који робују страним компанијама у којима тешком муком долазе до мизерних зарада, у 2018. години кренути у протесте због најнижих примања које неко има на европском континенту.
Никоме у години која почиње, неће бити лако. Сиротиња ће бити све масовнија, криминал још већи. Једино што ће обрадовати свакога биће дробљење и пад режима Александра Вучића. То је, судећи према описаном мафијашком лавиринту у коме се изгубио, већ готова ствар.
Кад буду сабирали утиске на крају 2018. године, грађани Србије ће вероватно видети пред собом дуг и мучан пут ка повратку међу срећне, сређене државе у којима постоји и право и правда и слободно тржиште и независни медији и приступачне цене и пристојне плате и здравство какво заслужују и бесплатно школство.
Пут јесте далек, али што пре оде Вођа, и циљ ће бити ближи.
Никола Влаховић / Магазин Таблоид
| Има ли живота у трулој држави и под суровом диктатуром? У сусрет самртној 2018. години Након потпуног понижења које је Александар Вучић доживео са својом "делегацијом" у Москви, на Светог Николу, 19. децембра 2017. године (детаљније о томе у |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар