Роберт Стојкерс: Потапање Европе

Роберт Стојкерс: Потапање Европе
Преносимо први део интервјуа који је белгијски конзервативни мислилац Роберт Стојкерс крајем 2017. дао листу „Печат“. Разговарао Борис Над



Роберт Стојкерс (1956) је белгијски геополитичар (фламанског порекла) и конзервативни мислилац, близак европској „Новој десници“. Стојкерс је и оснивач покрета Европске синергије (Synergies Européennes). Области његовог посебног интересовања су метаполитика, историја, митологија, традиција и европска култура. Стојкерс је, у првом реду, истраживач европске и евроазијске прошлости, веома сложених односа сваке историјске компоненте на евроазијском континенту, чији је циљ да пронађе „конвергенције, а не разлоге за непријатељства“.

Европска унија, у ствари читав европски континент, налази се данас у дубокој кризи. Стиче се утисак да је та криза у првом реду последица кризе или недостатка идеја. Савремене политичке идеологије, а најпре либерализам, делују депласирано, застарело, анахроно. Исто то можемо рећи и за друге делове политичког спектра. Да ли и ви делите тај утисак?

– Оно што ми прво пада на ум у вези са вашим питањем је идеја изведена из чланака Милера Ван ден Брука из 20-их година: народ који усвоји и асимилује либерализам умреће после неколико деценија, јер ће изгубити своју органску снагу, своју виталност. Либерализам је пре болест него менталитет (стање ума). Либерализам и модернизам су сродни зато што одбијају да прихвате било шта трајно у „политичком ситију“. У XVII веку имали сте спор између „старих“ и „модерних“ на филозофском и књижевном плану, који се одвијао у неколико аспеката, и од којих се неки ретроспективно могу разматрати као позитивни, али свеједно постоји етимолошка веза између „модернизма“ и француске речи „mode“ (мода); моде (енг. „fashion“), која је увек нешто што је пролазно и нешто што може бити промењено по вољи. Када све политичке ствари сматрате за моде, успевате да избегнете притисак реалности која се састоји од времена и простора. Све нужности изведене из прихватања граница, које подразумевају време и простор, модернисти сматрају за терет кога треба одбацити. Данас и не морате да настојите да их се отарасите, већ их можете потпуно избрисати или их преобразити на такав начин да задобију сасвим нову, вештачку и стога пролазну димензију. То је сама суштина либерализма. Али, иако либерализам има своје корене у XVII и XVIII столећу, он никада није био, барем не до битке код Ватерлоа, моћан политички покрет; конзервативни или хришћанско-демократски у првом периоду, као и социјалистички у каснијим деценијама, могли су да ублаже либералистичко одбацивање стварности и трајности. Чак и кад су званичне либералне странке постајале више либерално-конзервативне него либералне у англосаксонском значењу тог појма, биле су осетно квантитативно слабије него друге две политичке струје у Европи, а антиполитички дух, који је стварна основа ове идеологије, могао је да уђе у умове хришћанских демократа (упркос црквеној доктрини) и социјалдемократа (упркос њиховом разводњеном марксизму). Постепено су конзервативни хришћански демократе и социјалдемократе преузели већину идеја базичног либерализма.



Француска је била делимично поштеђена тога јер је имала „каудиљистичко“ вођство, које је увео Де Гол 1958, после слома Четврте републике, која је била дубоко либерална. Личност председника може спречити либерале и водеће странке да „фагоцитирају“ политичко тело. Али, као што ћемо видети, то је био само предах. Године 1945. Европа је била разорена ратом. Било је потребно више од једне деценије да се она опорави, посебно у Немачкој. Када је ишчезао ужас, Европа је опет могла остварити економско благостање. Француска је током 60-тих, као стална чланица Савета безбедности, могла да захтева више независности унутар Запада. Дошло је време да САД дају нову и снажнију дозу либералног отрова европским политичким телима. Сједињене Државе располажу свим идеолошким отровима за контаминацију света, дакле, не само просветитељством које негира стварност и које можете наћи и у Западној Европи, већ и пуританским порицањем средњевековног европског наслеђа, поремећај који су у првим деценијама XVIII века учинили прихватљивијим деистички покрет и виговци. Амерички колонисти развили су осећај посебне светске мисије спајајући пуритански фанатизам и просветитељски либерализам, очигледно ублажен али ипак довољно радикалан у својој мржњи према традицијама и наслеђеним институцијама. Ти основни радикални принципи прилагођени су духу времена 50-тих и 60-тих година, од стране „think-tank“ организација предвођених америчком Канцеларијом за стратешке студије (Office of Strategic Services – ОSS). То је створило перверзни корпус маја 68, који је покренут у Немачкој и Француској. Обе земље су се томе могле одупрети током 70-тих, иако су њихова друштва била контаминирана бацилом који је постепено еродирао њихово традиционално психолошко наслеђе. Други талас је био срачунат да нанесе завршни ударац свим западним друштвима и доведе до распада њихових политичких тела. Поред шездесетосмашке идеологије, мање или више произашле из Франкфуртске школе, припремљено је ново оружје за разарање Европе (а делимично и „остатка света“). То је био срамни тачеристички неолиберализам. На самом крају 70-тих, неолиберализам (било да се ради о тачеризму или „реганомици“) слављен је као нова либерална идеологија која је требало да заврши с политичком праксом усредсређеном на државу. Ни демохришћани ни социјалисти нису могли да се исправно одреде према томе и да подсете своје присталице на доктрину цркве (засновану на учењу Томе Аквинског и Аристотела) или на социјалистичку традицију интервенционизма у привреди, које су истински непријатељске према таквом необузданом либерализму. Економија је постала много важнија од политике. У том тренутку ушли смо у такозвану постисторију, за коју још није постојала никаква ознакани оријентир. Још горе, корумпирани „партитократски“ систем, у коме су и демохришћани и социјалисти показали болно несналажење и збуњеност, спречио је било какву рационалну реакцију, док су се они претварали да представљају демократски процес који су заправо на тај начин сами блокирали.

Европа је сада у слепој улици и чини се да не може да побегне од шездесетосмашког либерализма, као ни од неолиберализма, јер снаге које им се супротстављају, како изгледа, не могу сакупити довољно гласова да би освојиле власт. Морате узети у обзир да су либерали на власти готово 70 година и да су буквално окупирали све институције, именујући своје послушнике на готово свим нивоима власти, које не могу преко ноћи заменити нови и заиста ефикасни људи.

Европска унија је погођена низом криза (политичком, економском, имигрантском кризом…). Европске политичке институције и тела се у тим околностима показују као крајње нефункционалнa, или обузета правом парализом. До сада су се Бриселу супротстављали такозвани евроскептични покрети. Изгледа да се данас налазимо на почетку таласа сецесионизма, који већ потреса или прети потресима многим европским државама. Коме одговара јачање сепаратистичких покрета, попут оног у Каталонији? Какав је ваш однос према томе?

– Одређене тајне службе с оне стране Атлантика воде политику слабљења Европе сталним невојним нападима, типичним за такозване „ратове четврте генерације“. Економске стратегије и берзанске манипулације су уобичајени трикови које они користе како би спречили Европу да се самостално развија, да стекне већу аутономију у свим политичким и војним питањима, да достигне благостање путем истраживања и развоја, те да изгради снажне економске везе са Русијом и Кином. Ширакова Француска је најбољи пример за то, поред већ познатих психолошких операција као што су „обојене револуције“. Француска је и даље нуклеарна сила, али она не може да развије овај капацитет изнад одређеног нивоа: 1995. године, када су спровођени експерименти у Тихом океану, псеудоеколошки покрет „Гринпис“ покушао је да их торпедира. Француску су у исто време паралисали штрајкови оркестрирани од стране социјалистичког синдиката који је током 50-тих био антикомунистички и стога добио подршку Канцеларије за стратешке студије.



Социјалдемократе и социјалистички синдикати уживали су тајну подршку атлантиста, што се данас често заборавља. Да би се решили Ширака, који је у време инвазије Буша на Ирак 2003. године подржао фантомски савез између Париза, Берлина и Москве, у новембру 2005. покренут је низ насилних нереда које су предводили активисти из мигрантских афричких заједница у депресивним париским предграђима, после првог минорног инцидента који је случајно проузроковао две жртве. На крају су се немири проширили и на друге градове, попут Лијона и Лила. Као што је приметио писац „Нове деснице“ Гијом Феј: „Француска је данас потпуно неспособна да успостави закон и ред кад се нереди прошире у више од три или четири велика урбана подручја“. Нереди су трајали довољно дуго како би промовисали новог и до тада сасвим безначајног политичара Николаса Саркозија, који је обећао да ће уништити оне који изазивају нереде у предграђима. Амерички амбасадор у Француској Чарлс Рифкин био је мозак ове операције „рата четврте генерације“, чији је прави циљ да мигрантске заједнице искористи за побуну против закона и реда у Француској

Ова злобна стратегија пре десет или дванаест година била је могућа само у Француској, пошто ниједна друга европска земља није имала довољан број миграната. Избегличка криза, која је погодила Њемачку 2015, преставља следеће поглавље у тужној причи о потапању и неутрализацији Европе. Немачка се сада суочава с истим насилним заједницама као што се то претходно догодило у Француској. Сврха тога је, очигледно, да ослаби земљу чија се индустрија убрзано развија услед одличних трговинских веза са читавом Евроазијом. Стална тежња британских и америчких тајних служби је спречавање немачко-руских веза. Сада је Немачка ослабљена критичном масом милиона лажних избеглица, што ће убрзо проузроковати колапс система социјалне заштите, који је одувек био посебно обележје немачког друштвеног система (било под Бизмарком, национал-социјалистима, демохришћанима или социјалдемократама).

Потпуна дестабилизација европских индустријских друштава (Шведске, Француске, Немачке, Италије и делимично тзв. Ниских земаља – Холандије и Белгије) доводи до друштвених и политичких смена, које повремено попримају облик такозваних „популистичких покрета“. Медији их хистерично означавају као „екстремну десницу“ или „неофашистишке покрете“ како би зауставили њихов успон. До сада они нису били у могућности да добију озбиљан удео у власти, пошто су се конвенционалне странке инфилтрирале у све институције (у штампу и медије, судове, банке, итд.). У Шпанији, која је сиромашнија и која не привлачи мигранте због својих материјалних ограничења, једина могућа полуга за покретање операције „рата четврте генерације“ био је каталонски микро-национализам. Ако се Каталонија отцепи, једна од најиндустријализованијих покрајина историјске Шпаније ће напустити заједницу која постоји још од 1469. године – венчања Изабеле I од Кастиље и Фердинанда II од Арагона. То би значило озбиљно заостајање за Шпанију, која је већ ионако крхка и која би убудуће зависила од суседних земаља – од већ дестабилизоване Француске и Немачке. Немачка се, такође, суочава с проблемом избеглица и ерозијом система социјалне сигурности, што доводи до пораста незадовољства и на крају до успона странке Алтернатива за Немачку (AfD), при чему Меркелова не може да пронађе идеолошки кохерентну већину за своју следећу владу.

Ја покушавам да укажем да сви проблеми који у овом тренутку доводе у питање будућност Европе нису настали случајно. Сви су у тесној међусобној вези, али ако то кажем неизбежно ћу бити оптужен за манипулацију „дијаболичном узрочношћу“. Међутим, ја овде не видим ђавола као натприродно биће, већ једноставно користим ту реч како бих означио стварне снаге које настоје да обликују свет према својим интересима. На тој шаховској табли, Европљани једноставно нису у стању да препознају непријатеља и да дефинишу сопствене интересе.

Прошле године издали сте књигу Европски подухват (The European Enterprise: Geopolitical Essays). У њој разматрате историјске, културне и духовне основе главних европских империја, односно принципа царства („Reich“), који није еквивалентан појму „нација“. Ваша основна теза је да је природни развој Европе био отежан или онемогућен укључењем у „западну цивилизацију“. Посебну пажњу поклањате „руској теми“ – руском простору и концепту Евроазије. Зашто је то неопходно у доба глобализације, или покушаја САД да се наметну као светски хегемон, односно да „глобализују“ сопствени политички и економски модел?

– Заправо, истраживао сам, и наставићу да истражујем европску прошлост, јер је амнезија најгора болест коју може погодити неко политичко тело. Не можете мислити о Европи а да не размишљате о појму империје и империји у такозваном римском облику. Карл Шмит је био веома свестан наслеђа „римске форме“, било да се ради о католичком наслеђу, или да је она преузета од стране „немачког народа“. Данас нико не пориче значај Шмита у области политичке теорије. Неки кругови америчке нове левице, попут Телос преса, промовисали су његова дела у „Новом свету“, што је премашило сва очекивања немачких истраживача Шмитовог дела.

Римско царство је географски и хидрографски везано за Средоземно море и реку Дунав: Средоземно море обезбеђује комуникацију између долине Роне и Египта, између Грчке и Хиспаније, итд, као и дунавску везу између Јужне Немачке и Црног мора, све до Понта, легендарне Колхиде, и до Персије, што ће касније бити митологизовано од стране Витешког реда Златног руна, којег је установио бургундски војавода Филип 1430. године.



После пада Римског царства, постојао је познати „пренос империје ка Францима“ (translatio imperii ad Francos), а касније, после битке код Лехфелда 955, и пренос ка Германима – „translatio imperii ad Germanos“. Централни део Европе постао је ново језгро империје, и то подручје између Рајне, Роне и реке По. Дунавска оса допирала је до „Гвоздене капије“, од које се византијска власт ширила далеко на исток. Византијско царство било је директни наследник Римског царства; тамо легитимитет никада није био споран. Заједница на Светој Гори била је њен духовни центар, који је недавно у потпуности препознао руски председник Путин. Римско-немачко царство (а касније Аустроугарско), Руско царство као наследник Византије и верске заједнице на планини Атос користе исте симболе: златне заставе са црним двоглавим орлом, што је, заправо, остатак веома старог традиционалног персијског култа, у коме птице одржавају везу између Земље и Неба, између људи и богова.

Орао, птица која лети до највиших небеских висина, постала је симбол светих димензија империје. Живети у територијалним оквирима империје значи испунити духовни задатак: успоставити на земљи хармонију сличну оној која постоји у небеском поретку. Голубица која симболизује Свети Дух у хришћанској традицији има исти симболички смисао као орао у империјалној традицији: она омогућава везу између уранских, небеских области (грчки Уранос, ведски Варуна) и земље (Геја). У том смислу, као субјекат империје, присиљен сам да посветим цео свој живот настојању да на земљи остварим савршенство поретка небеских тела; то је аскетска и војничка дужност коју представља арханђео Михаил, такође фигура која је произашла из човеколиких птичјих бића персијске митологије, a коју су Јевреји донели из вавилонског ропства. Цар Карло V (Хабсбуршки) покушао je да отелотвори овај витешки идеал, упркос свим ситним људским греховима које је свесно чинио током свог живота.Он је остао истински човек, грешник посвећен напорима да одржи царство живим и да од њега направи брану пропадању, што је задатак „катехона“ према Карлу Шмиту. Нико није боље од Француза Денија Крузеа (Denis Crouzet) у његовој чудесној књизи Карло V, император краја времена(Charles Quint, Empereur d’une fin des temps, Odile Jacob, Paris, 2016.) описао ову сталну тензију с којом је живео император. Читам ову обимну књигу изнова, што ће ми помоћи да прецизирам свој поглед на империјални свет и да боље разумем на шта је заправо мислио Шмит када је разматрао улогу цркве и империје као „катехонских“ сила. Ово поглавље је још далеко од тога да буде затворено.

Крузе у својој књизи објашњава да су немачка и европска реформација хтеле да убрзају ствари и да су истовремено настојале „експериментисати“ са „есхатоном“, са крајем света. Ова „теологија убрзања“први је знак модернизма („precipitation theology“ или„теологија убрзања“, која води до есхатолошког краја света. Такође, ослободaђању од историје и свих људских творевина које се сматрају „нечистим“; отуда талас иконоклазма у Европи – прим. Б. Н.).Лутер на сасвим умерен, а други актери реформације на екстреман начин, желе да убрзају крај света (прекид историјског континуитета), кога су сматрали дубоко зараженим злом. Карло V, објашњава Крузе, насупрот томе, има империјални и „катехонски“ став: као цар и слуга Божји на земљи, он мора успорити наступање„есхатона“, како би сачувао свет од мука пада.После Лутера, екстремни пуритански елементи реформације у северној Француској, Холандији, Минстеру и Британији учинили су ову „теологију убрзања“ још нестрпљивијом, што показују трагични догађаји у англиканској Енглеској, као и англиканска улога у тринаест северноамеричких колонија, о чему сведочи и одсецање главе краља Чарлса I у Кромвеловој пуританској револуцији.Овакво виђење историје као дубоког проклетства Сједињене Државе су наследиле од својих „очева оснивача“. Са деистичком традицијом у Енглеској и политичком традицији виговаца у Британији и Северној Америци, „теологија убрзања“ ће се претворити у вешту рационализацију, премазану блиставим бојама, што ће кулминирати пројектом председника Вилсона да очисти свет од зла. У Француској, „филозофија убрзања“ (а не теологија) довешће до стварања секуларне политичке есхатологије под сенком гиљотине, под којом ће бити превентивно уништени они који би могли да успоре овај процес. Након Вилсона, неколико америчких дипломата ће исковати принципе који спречавају свакоиспољавање суверенитета држава покретањем различитих проактивних пројеката, било мирним путем, било путем рата.Од распада совјетског система, до тада рационално маскирана „теологија убрзања“ ће поново подивљати. Резултати су нам добро познати: катастрофа на Балкану, пат позиција у Ираку, бескрајни рат у Сирији и Авганистану. „Теологија убрзања“,као обележје западног света, света који предводи западна хемисфера, не нуди решење за проблеме који се неминовно јављају у несавршеном свету под савршеном уранским Небом.Погледи Карла V захтевали су успоравање овогпроцеса и водили су само до умерених војних операција против побуњеника. То је, у сваком случају, био бољи став.



Током деведесетих година, открио сам да Кина као и многе друге азијске земље развијају алтернативне начине да ускладе међународне односе, између осталог, искључујући поствилсоновски принцип насилног мешања у ствари других земаља. Тај принцип је данас усвојен не само од стране Сијеве Кине, већ и од стране Путина и Лаврова. Кинеска алтернатива, на пример, искључује политику „промене режима“ која је Ирак и Сирију гурнула у стравичан грађански рат – рат који су претходни БАAС режими мудро али неумољиво спречавали. Ипак, зар није боље имати строги и несавршен „катехонски“ режим, него стотине хиљада невиних људи убијених у бесмисленим нападима, бомбардовањима, гранатирањима или талибанским и салафистичким покољима? Управо је „теологија убрзања“ постпуритинаца, неовилсониста и исламских салафиста створила хаос у до тада мирним земљама. Није ли управо сам Лутер упозоравао своје савременике да је ђаво способан да користи теолошки говор (или новоговор) да превари људе?

Русија је изузетно важна у том општем оквиру „катехонског“ тумачења историје као противотров овом есхатолошком лудилу. Русија је наследник Византије, дакле директни наследник „римске форме“. Сматра се да је она била упориште конзервативизма пре 1917. године, чак и ако је овај конзервативизам касније фосилизовао Константин Победоносцсев, као што је то сматрао Дмитриј Мерешковски, који је касније одбацио совјетску револуцију у свим аспектима. Русија није прошла експеримент са трауматичном шеснаестовековном реформацијом и њеним савременим иконокластичким бесом, а касније, у XVIII веку, успела је да се одбрани од најглупље деистичке, уистину сифилистичарске филозофије.То не значи да је Русија била заостала земља: царица Екатерина II (Велика) је просветљени деспот који је од Русије направио велику силу; Александар I је имао традиционалне и умирујуће идеје о религији, што би требало пажљиво проучити посебно сада, после сиријске катастрофе; Александар II је крајем XIX века великом брзином модернизовао земљу и могао је анулирати недостатке које је Русија наследила с Париским споразумом, склопљеним 1856. године, после Кримског рата… Међутим, Русија је, осим током прве деценије бољшевичког режима, остала имуна на опасну интоксикацију „теологије убрзања“. Византијски стил коришћења шаховских стратегија, уместо тражења непосредне одмазде или отворене агресије, да нас инспирише руске дипломате и државнике. Овај византијски стил и кинеска конфуцијанска хармонија данас могу служити као практични алтернативни модели за западни свет, збуњен медијском пропагандом која непрестано преноси модернистичке постпуританске форме или неки други врсту „теологије убрзања“. Због тога је евроазијска идеја, под условом да преноси ове „катехонске“ идеје, сличне оним које је Карло V желео да примени у својој империји пре најезде Османлија, права алтернатива свету којим би иначе овладала суперсила која своје принципе преузима од најлуђих адепата некадашње „теологије убрзања“ својих „очева оснивача“.



Могао бих додати да се теологија или идеологија убрзања не изражава миленаристичким псеудо-религиозним брбљањем, као што је то случај у Латинској Америци, али да може деловати као економски фундаментализам, попут неолибералног лудила које погађа Америку и Европу од краја седамдесетих. Пуританизам се може прометнути и у своју дијаметралну супротност, у постмодернистички разврат, што објашњава како миленаристи, „фемени“, „пуси рајотси“, салафисти, неолиберални банкстери, медијски могули, обојени револуционари, итд, на међународној шаховској табли могу да следе исти програм „рата четврте генерације“. Циљ је уништити све препреке које је цивилизација поставила да служе као „катехон“ или Аристотелов „spoudaios“. Ми морамо изабрати улогу скромних слугу, „катехона“ против претенциозних подухвата „преципитатора“. То значи служити империјалним силама и борити се против оних које су „преципитаори“ обманули. То значи изабрати евроазијску, а не атлантистичку опцију.

Ви сте присталица (нео)евроазијства. То вас јасно одваја од оних који деле тврде националистичке позиције и многих мислилаца (или наводних мислилаца) са деснице. Ваша геополитичка мисао је, како кажете, одговор на мисао америчког стратега Бжежинског и дубоко је укорењена у европској традицији. Можете ли у најкраћим цртама цртама објаснити своје геополитичкеидеје?

– Заиста ме можете убројати међу присталице неоевразијаства, иако су корени мог евроазијства можда сасвим другачији од оних који се приписују традиционалном или новом руском евроазијству. Ипак, ове различите перспективе нису у односу антагонизма; напротив, оне би могле савршено надопунити једна другу како би образовали један светски антисистемски покрет отпора. Уколико желимо да развијемо снажан евроазијски покрет најважније је да створимо широку визију историје сваке политичке и историјске компоненте на заједничкој територији Европе и Азије и да се усредсредимо на проучавање које ће проналазити конвергенције, а не разлоге за непријатељства. Ово је током 20-тих и 30-тих година предлагао професор Ото Хеч (Otto Hoetzsch) за Западну Европу и Русију. Стога би први корак био да се у историји пронађе конвергенција између западноевропских сила и Русије као основе за јединство Евроазије. Петар Велики, као што знате, повезао је Русију са Европом отварањем прозора на Балтичком мору, што је, нажалост, довело до опасног рата са Шведском почетком XVIII стоlећа. Међутим, после преокрета који је наступио у Седмогодишњем рату (1756-1763), Француска, Аустрија и Русија постале су савезници, а територија под њиховом влашћу се проширила од Атлантика до Пацифика, што је, de facto, већ представљало евроазијски савез. Лајбниц, који није био само филозоф и математичар, већ и дипломата и политички саветник, био је у почетку прилично неповерљив према Русији која је, као нови „Монголски каганат“ или „Тартарија“, могла да представља претњу за Европу. У следећој етапи, посматрајући с благонаклоношћу развој петровске Русије, он је почео да доживљава џиновску Русију као неопходну територијалну везу која омогућава комуникацију са два стара цивилизацијска простора – Кином и Индијом, које су у то време имале виши цивилизацијски ниво од Европе, како нас подсећају данашњи историчари као што су Ијан Метју Морис (Ian Matthew Morris) у Британији (у студији Зашто западна правила – за сада … – Why the West Rules – For Now…) и предавања Панкаја Мишре у Енглеској (From the Ruins of the Empire и Begegnungen mit China und seinen Nachbarn). Панкај Мишра је типични идеолог Трећег света, који показује неку врсту озлојеђености према Западу, посебно због бивше британске владавине у Индији.



Током кратког периода када су Француска, Аустрија и Русија биле савезници, ове земље су започеле низ значајних евроазијских пројеката: развој снажне француске флоте која би осветила катастрофални пораз Луја XV у Канади и Индији током Седмогодишњег рата; истраживање Тихог океана, које су предводили руски и француски поморски капетани, заједнички напори Аустрије и Русије да ослободе Балкан и северну обалу Црног мора са Кримом као важним упориштем које ће омогућити стварање прве важне базе руске морнарице у Понту. Француска флота победила је Енглеску у Северној Америци 1783. године, што је омогућило потпуну независност Сједињених Држава(!). Русија је могла да освоји Аљаску, изгради упориште у Калифорнији и разматра планове за снажан руско-шпански савез у „Новом свету“. Руски морнари су пристали на Хаваје и затражили ово острво за свог цара. Француска истраживања у Пацифику била су плодна на много нивоа и не треба заборавити да је Луј XVI, свега неколико минута пре него што се попео на гиљотину, питао за новости о експедицији грофа Ла Перуза, која је изгубљена док је истраживала северне обале Пацифика. Овај први евроазијски пројекат avant la lettre минирали су француски револуционари, плаћени и нахушкани од стране енглеских тајних служби под управом Пита, према историчару Оливијеу Блану (у Les Hommes de Londres, histoire secrète de la Terreur, 1989). Пит је желео да сруши режим који је развијао флоту, поморске снаге, и који је на тај начин зацртао главне смернице француске спољне политике.

Други евроазијски пројекат avant la lettre био је веома краткотрајан. Света алијанса или Пентархија, створена након споразума из Беча 1814. године, омогућила је независност Грчке, али је пропала после проглашења независности Белгије, када су Енглеска и Француска помогле уништењу Уједињеног Краљевства Холандије. Света алијанса је коначно срушена када је избио Кримски рат, кога су започеле две западне силе Пентархије сукобљавајући се са Русијом. Антизападно расположење је због тога у Русији постало веома широко распрострањено, а кључне идеје о томе су јасно изнесене у најважнијој политичкој књизи Достојевског, у Пишчевом дневнику, написаном после његовог сибирског прогонства и Руско-турског рата 1877-78. Запад је наставио да кује планове против Русије, а Русија је морала да се брани од тих упорних настојања, јачајући своју војну моћ и унутрашњу стабилност. Али, сада се враћамо Евроазији. У последњих неколико година објављене су две изузетно важне књиге, које би требало да стално буду у рукама оних који се надахњују идејом Евроазије: књига професора Кристофера Беквита Империје Пута свиле – Историја централне Евроазије од бронзаног доба до данас (prof. Chrisopher I. Beckwith: Empires of the Silk Road – A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present, 2009), и књига Питера Франкопана Путеви свиле – Нова историја света (Peter Frankopan: The Silk Roads – A New History of the World, 2015).

Борис Над
Илустрације: Блог Роберта Стојкерса
(Печат, 1. 12. 2017)

Роберт Стојкерс: Потапање Европе Преносимо први део интервјуа који је белгијски конзервативни мислилац Роберт Стојкерс крајем 2017. дао листу „Печат“. Разговарао Борис Над…

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости