субота, 06. јануар 2018.

Драгана Трифковић: Не треба нам дијалог о Косову, већ о ЕУ интеграцијама

Драгана Трифковић: Не треба нам дијалог о Косову, већ о ЕУ интеграцијама
Сада када су се светске околности промениле, и када САД и НАТО губе свој утицај, а силе које су нама наклоњене по питању очувања Косова и Метохије – као што су Русија и Кина – јачају, ми водимо политику потпуне предаје
Унутрашњи дијалог који спроводи председник Србије Александар Вучић треба да послужи за поделу одговорности и као покриће за коначну предају Косова и Метохије.

Власт нас стално уверава како никада неће признати Косово као независну државу, међутим ту морамо да разликујемо следеће: од њих се не очекује да саопште јавности да је Косово независна држава и да је ми као такву признајемо. Тако јасно изражено признање од њих нико није захтевао. Суштина је у томе да они политиком коју спроводе реализују косовску независност, без јасног дефинисања и саопштавања јавности да то чине. Ако се сложимо око тога да такозвана косовска независност зависи искључиво од пристанка Србије, и да без пристанка Србије САД не могу да реализују нову мапу Балкана, тиме одговорност власти у Београду постаје још већа.

Недавно сам поново прегледала књигу „Викиликс-тајне београдских депеша“ аутора Николе Врзића, која је објављена 2011. године, тј. пре доласка Српске напредне странке на власт. У њој су анализиране оригиналне поверљиве депеше и извештаји страних дипломата које откривају планове западних сила за отцепљење Косова од Србије, али и однос претходних демократских власти у вези са тим питањем.

Континуитет погрешне политике

У књизи аутор на самом почетку, описујући претходног председника наводи да „он балансира између предаје, издаје и страха од сопственог народа и да је у предају и издају ушао својевољно“.

Ако изузмемо да су те речи посвећене Борису Тадићу, да ли можемо данас да их поистоветимо са садашњим председником?

Даље аутор анализира америчку стратегију К1, којом они желе да убеде Србе како им Косово није битно. Да ли постоји вештије осмишљен начин од тога да председник државе Србије говори како не треба да славимо и величамо поразе (мислећи на Косовски бој) и да хвали јунака, великог војсковођу и стратега Мурата, за ког „ови наши нису добри ни скуте да му носе“.

У Викиликс депешама из 2007. године јасно се види да званичници ЕУ захтевају од Србије признавање Косова пре уласка у ЕУ. Поставља се питање како то да је Александар Вучић ову чињеницу открио тек недавно, када ја из Аранђеловца саопштио како морамо да направимо драстичне промене у нашем односу према Косову, како бисмо постали члан ЕУ. У даљој изјави новинарима он се позива на расправу у јавности, односно унутрашњи дијалог који спроводи, са већ унапред припремљеним решењима и на професора Кутлешића, који је на првом округлом столу у оквиру унутрашњег дијалога изнео идеју о „реалној унији Србије и Косова“.

И последње чега треба да се подсетимо из ове књиге је модел две Немачке који се већ 2007. помиње од стране немачке дипломатије као решење које се Србији нуди и које подразумева модел за коегзиситрање са независним Косовом (нешто слично ономе што нам великодушно нуди професор Кутлешић). Овде аутор коментарише да се српска косовска политика од 2008. године своди на „тихо непроглашено спровођење перверзне балканске варијације модела две Немачке у којој Србија не признаје Косово тако што косовске Србе гура у загрљај Приштине. А и то само привремено, до коначног српског признања независног Косова. У име бесконачних ЕУ интеграција“.

Не признајемо да признајемо

Сада се поставља питање зашто многи независни политички аналитичари, како себе представљају, не анализирају косовску политику Србије од 2012. године у светлу Викиликсових депеша из претходног периода? Због тога што би дошли до закључка да је садашња власт начинила много крупније и смелије кораке у правцу формирања косовске државности и гурања Срба под окриље независног Косова од претходне власти.

Потпуно је јасно да се политика Запада према Србији није променила, већ су се само промениле политичке фигуре у Србији које такву политику спроводе и све оно што је учињено од 2012. године је у складу са планом заокруживања косовске независности.

Уместо обећања да ће поништити договоре које је претходна власт потписала, СНС је потписала Бриселски договор а сада видимо и да се обавезала на потписивање свеобухватног договора о нормализацији односа са Приштином, којим треба да дефинишемо драстичну промену према Косову, односно коначно одустајање Србије од Косова. Потписивањем таквог уговора са Приштином, Србија ће признати Косово.

Ако говоримо о положају Срба на Косову и Метохији, он се такође драстично променио од 2013. године и потписивања Бриселског споразума, а затим демонтирања барикада, постављања границе и царине између Косова и остатка Србије, гашења институција државе Србије на територији јужне покрајине, интеграције полиције и правосуђа у косовски систем, учешћа такозване „Српске листе“ у институцијама које раде под Уставом и законима Републике Косово, додељивања међународног телефонског броја Косову и свих других потеза којима се реализује косовска независност.

Србија је окренула леђа Србима на КиМ

Драстичан положај Срба се огледа у следећој чињеници. Срби на Косову и Метохији су годинама суочени са многобројним опасностима које им прете с албанске стране, али су и поред тога били решени да остану у својим домовима и да се боре за опстанак државе Србије на Косову и Метохији. Међутим када су осетила да им је матична држава окренула леђа, да се непријатељски односи према њиховом опирању да постану држављани Републике Косово и да су у борби за опстанак препуштени сами себи, они су тек тада осетили потпуно безнађе. Обишла сам српске енклаве на Косову и Метохији отприлике годину дана након потписивања Бриселског споразума, и тада су ми људи у Грачаници, Ораховцу и Великој Хочи рекли да су изгубили наду, и да су од потписивања Бриселског споразума многи Срби решили да истакну таблу „Кућа на продају“.


Драгана Трифковић

С друге стране, сведоци смо тога да албанска страна није реализовала ништа у преговарачком процесу што би нама ишло на корист, па чак није спремна ни да дозволи формирање Заједнице српских општина која би требало да функционише као невладина организација у оквиру Устава и закона Републике Косово.

Србија је сада у парадоксалној ситуацији, имајући у виду чињеницу да смо се супротставили НАТО-у када је та организација била на врхунцу своје моћи, као и САД које су тада биле једина водећа светска сила.

Сада када су се светске околности промениле, и када САД и НАТО губе свој утицај, а силе које су нама наклоњене по питању очувања Косова и Метохије – као што су Русија и Кина – јачају, ми водимо политику потпуне предаје.

У тренутку када је насилно одвајање Косова и Метохије од Србије, покренуло талас сепаратизма у ЕУ, ми не постављамо питање званичницима Брисела о њиховој одговорности. Када је агресивна америчка спољна политика довела до историјских миграција са Блиског истока у Европу, због бомбардовања и разарања држава на Блиском истоку, ми не постављамо питање ко је за то одговоран? Ко је одговоран за пораст тероризма у свету?

Уместо да постављамо питања, ми желимо да прихватимо проблеме Брисела и да их са њима поделимо, иако ми као држава немамо никакву одговорност за проблеме које су настали, већ смо и сами оштећена страна.

Последњи моменат

Једини начин да очувамо Косово у саставу Србије и да повратимо суверенитет, јесте да драстично испитамо политику европских интеграција, јер је она кључ свега. Неопходно је да се у Србији води отворени дијалог о европским интеграцијама, а не о Косову и Метохији, јер морамо као друштво да сагледамо реалне чињенице о томе какву користи Србија може да има од уласка у ЕУ и с друге стране какве последице ћемо претрпети. Видимо да се сада повећала подршка уласку Србије у ЕУ, и да су САД решене да тим путем дефинишу ситуацију на Балкану у сопствену корист.

То је за њих корисно из више разлога, пре свега због обавезе Србије да пре уласка у ЕУ потпише мировни договор са Приштином и с друге стране, то им је идеални начин да одвоје Русију од Србије и Балкана, јер је процес европских интеграција супротстављен развоју односа са Русијом. То ће у наредном периоду бити кључни задатак за Запад, где ће се фокус пребацити на Србију, јер је Србија централна земља на Балкану, а не део Западног Балкана како нас представљају. Без прекидања веза Србије и Русије, у садашњем геополитичком контексту, доводи се у питање сав досадашњи учинак Запада на простору Балкана. С друге стране, уколико Србија прекине везе са Русијом она ће дугорочно изгубити сваку могућност да очува свој суверенитет и интегритет.

Као друштво морамо да захтевамо од политичког врха да прогласи неуспех преговора са Приштином у Бриселу, да затражи повратак дијалога о КиМ у УН, и да уз помоћ Међународног права, Резолуције 1244 и наших савезника који се такође држе Међународног права, повратимо наше преговарачке позиције уз истовремено одржавање унутрашњег дијалога о европским интеграцијама.

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Драгана Трифковић: Не треба нам дијалог о Косову, већ о ЕУ интеграцијама
Сада када су се светске околности промениле, и када САД и НАТО губе свој утицај, а силе које су нама наклоњене по питању очувања Косова и Метохије – као што су Русија и Кина – јачају, ми водимо пол…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар