петак, 5. јануар 2018.

Михаило Меденица: Ако зову из банке – умро сам!

Михаило Меденица: Ако зову из банке – умро сам!
Пробудим се напослетку, одгегам до кухиње, приставим кафу и процедим: „Јбг, само сан… Јесу ли звали ови из банке од јутрос? Ако јесу реци им да сам… Ма, не вреди, доћи ће да ми претурају по џеповима, скидају бурму, ланчић, сат…“


Михаило Меденица


Сањам да зову из банке како то свакодневно чине и прете продајом стана због три неплаћене рате, ал овог пута – ја као умро, јавља се супруга и плачним гласом саопштава госпођи утеривачу тужну вест…

– Михаило је јутрос преминуо, да ли бисте могли…

– Чекајте, како мислите преминуо?! Па, јуче смо баш лепо разговарали, објаснила сам му како ћемо вам продати стан због дуга, деловао је добро, звучао весело, радовао се селидби у паркић…

– Начисто, верујте, ево већ три сата не мрда, ‘ладан ко смрзнуто поврће, румен ко лимун у лицу, па ако бисте могли за који дан да…

– Полако, полако, госпођо… Смирите се, живот мора даље као и стамбени кредит у „швајцарцима“! Примите наше најискреније саучешће и још једну опомену пред активацију хипотеке, и она ће бити пригодно срочена и послата као музички телеграм уз пригодну мелодију за овај тужни тренутак који…

– Немојте данас, молим вас!

– Е, па сад, немојте данас, немојте сутра, немојте до четрдесетице, пола године, године дана…а он самоиницијативно умро без икакве консултације с нама да ли нам то одговара?! Разумемо ми вас али признаћете да није испао коректан према нама- умро а ни да јави за рате…

– Па, умро је, како да јави сирома?

– Извините, али по уговору обавезни сте да 30 година плаћате рате, а када сте потписивали није ни наговестио да би већ после десет могао да премине! Неозбиљно с његове стране, заиста…

– Али, како је могао да зна..? Па, ви сте га и отерали у…

– А, да ви госпођо, ако Вам није проблем, проверите по џеповима да није негде оставио новац за рате, мислим, можда му је то била последња жеља па да је испоштујемо…

– Госпођо, најљубазније Вас молим да данас не…

– Разумем, разумем…може ли, рецимо овако, да ми у име банке дамо читуљу типа: „Дана тог и тог изненада нас је и сасвим безобзирно напустио наш дужник тај и тај, оставивши за собом уцвељену жену, децу и неплаћене рате. Ожалошћена банка која га никада неће заборавити, дословно, јбг, дуг је дуг…“

– Али, за ових десет година платили смо вам више од 30.000 евра а опет дугујемо дупло више него што смо узели јер сте нас крали на камати, на чему год сте стигли… Стан од 50 квадрата отплаћујемо као да смо купили дуплекс на Дедињу…

– Како Вас госпођо није срамота да помињете новац и дуг у овом претешком тренутку за нас, ево шефу експозитуре позлило кад сам му дошапнула: „Црко још један!“

– Па Ви сте звали, Ви помињете, Ви инсистирате да му пребирам по џеповима…

– Не, ја само питала да ли је баш онако мртав или се само прави кад ми зовемо?! Да ли би могли да сачекате да дође колега из филијале и констатује смрт, није да Вам не верујемо, али чисто да донесе 100 грама кафе и опипа човека, претресе џепове, скине сат, прстење, шта год има од вредности на себи..? Обичај је, знате, увек смо уз клијенте у најтежим тренуцима…

– Али, сваког тренутка треба да га изнесу из стана па…

– Извините, не будите тако претенциозни јер не треба да га изнесу из стана већ из нашег стана с обзиром на хипотеку, тако да не би било лоше да сачекате још мало, не жури нигде, мислим, хахахахх…брзо ће колега.

– Жао ми је, стигли су већ…

– Доообро, уписаћу онда да је господин Меденица одбио да се јави и да не жели да сарађује! Опростите, а када је сахрана, можда тамо да се видимо?

– На сахрани?!

– Да, па то је некако и метафора стамбених кредита и свега што смо вам чинили ових десет година, мада не знам о чему говорите, јер ако смо можда мало и одступили од уговора боже мој, није уговор Свето писмо па да га се држимо ко пијан плота што се оно каже, хахахах…

– Молим вас да се чујемо после сахране, молим вас!

– Свратиће ипак једна колегиница, она је, знате, обучена баш за такве ствари, утренирана банкарска нарикача, па кад загрми нема ко неће заплакати: „Куку банци данас и до века, ко ће плаћат за овог човека?! Оде, клијент, оста хипотека, куку нама данас и до века! Оде, клијент, под гомилу блата, оста за њим неплаћених рата… Оста рата, оста ситна деца, дугује нам за бар три месеца… Тужни скупе и тужна поворко, оста нама осећање горко… За душу му попићемо пиће, па од стана мењамо кључиће… Повољно га продаћемо лако, нек се јави заинтересован свако…“

Биће врх, видећете!

– Госпођо, још једанпут Вас молим да нас данас не узнемиравате…

– Не, ни случајно, какво црно узнемиравање, сад ће наши људи у тишини и с пијететом да изнесу и њега и ствари, само реците где да их ставе, услугу урачунавамо у дуговање…

Пробудим се напослетку, одгегам до кухиње, приставим кафу и процедим: „Јбг, само сан… Јесу ли звали ови из банке од јутрос? Ако јесу реци им да сам… Ма, не вреди, доћи ће да ми претурају по џеповима, скидају бурму, ланчић, сат…“

(Два у један, 5. 1. 2017)

Михаило Меденица: Ако зову из банке – умро сам!
Пробудим се напослетку, одгегам до кухиње, приставим кафу и процедим: „Јбг, само сан… Јесу ли звали ови из банке од јутрос? Ако јесу реци им да сам… Ма, не вреди, доћи ће да ми претурају по џеповим…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар