У последње време у штампи разне врсте појављују се циљни или на чистом српском тенденциозни наслови о томе како је ћирилица мртва, како није наше писмо, како нам Руси никад нису помогли, како је прича о Косову и Метохији завршена,како ово и како оно нема везе са српством. Овакве српскозапећне ставове би могли да набрајамо у недоглед, али нећемо јер на тај начин уносимо у народ клицу клонулости, малодушности, неверовања у победу или опет на чистом српском дефетизам, за шта се у рату некад стрељало.
Члан 10 Устава Републике Србије лепо збори и ту нема забуне. Проблем је пре свега лош закон који је недоречен. Шта је службено, а шта приватно? Када СБЕР банка у Бугарској може да пише ћирилично, јер долази из ћириличне у ћириличну земљу, не видимо разлог зашто то не би то радила и у Србији где је како рекосмо Устав јасан или опет на чистом српском децидан. Чак се и господин Сергеј Бабурин једног тренутка запитао чије интересе у Србији заступа поменута банка пишући латиницом, што пре свега одражава пословну некултуру (прим. аутора). Наиме, леп обичај је да се у земљи домаћина пише Уставним писмом, а и ако се мало боље замислимо свако писмо упућено из било које институције је службено.
Лингвисти су посебна незамерајућа прича, који зарад лажног мира у кући братства и јединства, из кога су они изашли, али оно из њих није, ћуте. Кад помислимо храбрих лингвиста у Србији нема, а српску заставу ћирилице високо подигнуту држи професорка Мирјана Стоисављевић из Бања Луке. Свакако не треба заборавити ни српске професоре из Црне Горе, на челу са подгоричком перјаницом Слободаном Чуровићем и Веселином Матовићем , који су због српског писма остали без посла. Нажалост српски лингвисти ћуте и с правом постају србијански.
Приче о томе како је латиница штедљива, како је бржа за писање, како је модернија и лакша побио је професор Никола Кулић који то и математички доказује.
Уствари, у основи поред кукавичлука појединаца стоји како лењост тако и немарност професора који ћирилицу поштују само на писменим задацима. Када знамо да деца данас поред енглеског, кога зна свака бака у Србији, уче још понеки латинопишући језик, долазимо до закључка да је уствари ћирилица запостављена и да би писмене задатке из српског језика требало писати само ћирилицом, као што то латинично раде наше комшије. Поред споменуте лењости ту је и техничка неписменост, јер би свакако било интересантно да учитељ или професор српског језика уприличи један час за промену писма и постављању ћириличног програма у телефону. Постављање програма или тзв. апликације траје буквално пет минута, а деци би то свакако било интересантно, а учитељ би још више освојио срца деце.
Шта је опасно и чега се требамо чувати ?
Наше удружење је по Закону о слободном приступу информација затражило и добило од Народне библиотеке Србије документа о промени језичких кодова. Наиме мешовита београдско-загребачка комисија 2008. године затражила је промену истих за српско-хрватски језик (прилог 1), што је и одобрено (прилог 2). Сада је ствар кристално јасна. Свако има свој језик и своје писмо, али ако га се ми Срби не будемо придржавали, може да дође до тога да свака наша писанија писана латинично буде означена несрпски . У преводу издавачи штампајте књиге ћирилицом и пишите нашим староставним писмом јер, ако штампате латиницом штампате њиховим лијепим језиком и писмом.
Трибина у Сребреници
Љубинко Стојановић, Миодраг Којић, Милорад Ђошић и Дејан Матић
Шта је до сада осим горе наведеног урадило наше Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ ? Свакодневним радом свих чланова, а посебно је на том пољу активан Дејан Матић, дошли смо до лепих резултата . Немојте да вас заведу датуми јер су многе акције у току. Ипак како једном рекосмо, без обзира на то што инжењери, пилоти, технолози, новинари, шофери и остали ћириличари марљиво бране ћирилицу, то је ипак само знак добре воље. Ћирилицу треба да бране одговорни лингвисти, односно држава.
Дакле, као што видимо ћирилица није мртво слово на папиру јер је Уставно писмо, није мртво слово на папиру јер је заштићено међународним кодом, није мртво слово јер је настало од Србице односно азбуке, није мртво јер нас веже са братским руским народом и неће бити мртво слово на папиру, све док ми том слову не затапкамо лопатом сандук. А нећемо јер су деца боља од родитеља.
Милорад Ђошић, Удружење Ћирилица
| Зашто ћирилица није мртво слово на папиру? У последње време у штампи разне врсте појављују се циљни или на чистом српском тенденциозни наслови о томе како је ћирилица мртва, како није наше писмо, како нам Руси никад нису помогли, како је прича о Косову и Метохији завршена,како ово и како оно нема везе са српством. |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар