недеља, 24. септембар 2017.

Александар Павић - "Вучић је ту да упакује издају и да стави машницу"

Александар Павић - "Вучић је ту да упакује издају и да стави машницу"




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Окупација под српском заставом

Окупација под српском заставом
Аутор: Никола Павловић
У историји људске цивилизације, а самим тим у историји ратовања, одувек је страна која изгуби у сукобу сносила терет окупације. Терминолошки, сам назив губитка независности се мењао. У феудално доба рецимо, користио се назив – вазалство, док се данас често користи термин – зона утицаја. Осим промене термина, појавом хибридног рата у савременом добу, променила се и технологија саме окупације.

Спровођење окупације на старомодан начин, далеко је скупље и непопуларније, како за сопствено становништво (сетимо се антиратних протеста у САД током рата у Вијетнаму) тако и за становнике окупиране земље (свест о сопственој окупираности стално је присутна и лако долази до стварања отпора). Оно што је у постмодерном свету, постало такорећи правило, то је да, у већини случајева, становништво није свесно да је окупирано. Нема стране војне силе (макар не тако очигледне), нема концентрационих и радних логора, нема јавних саопштења која би званично потписивао окупатор. Што је најважније, а истовремено најпарадоксалније, то је да, национална симболика и реторика постају изузетно доминантне, а све зарад манипулисања јавним мњењем . Фразе које су присутне у јавности, имају оштру националну реторику и режим повлачи популистичке потезе које предстваља као епохалне, док су исти, само од периферног или никаквог значаја за земљу и народ. Оно што је још случај, то је да се тражи колабрационистичко упориште у прошлости, а све у циљу оправдавања и легитимизовања окупације.



Да бисмо ову тврдњу аргументовали и додатно појаснили, можемо навести неколико примера, где је губитак суверенитета маскиран појачаном националном реториком и представама у јавности. Узмимо на пример Чиле и долазак „патриоте“ Аугуста Пиночеа на власт уз америчку помоћ од 10,9 милиона долара. После доласка војне хунте на власт, Чиле је постао ништа више, до америчко двориште. Можемо навести и не тако далеки пример из Украјине, када је Евромајданом срушена легитимна власт, а све на крилима националистичке реторике „Десног сектора“ и неонациста из батаљона Азов. Украјина је изгубила независност, део територије, али је зато добила националног вођу и „патриоте“ на власти. Звучи познато?

На жалост, најближи пример за окупацију обојену националним бојама, јесте Србија. Сведоци смо, да се у јавности, никад више нису (зло)употребљавала национална осећања и кривотворио патриотизам, док се у исто време наносило највише штете самим националним интересима. Примера је много, па ћемо се овде осврнути само на новије. Од несрећног „патриотски брендираног“ воза, о коме смо већ писали раније (овде), преко подизања споменика Кнезу Лазару у Косовској Митровици, док се истовремено учествује са тзв. „Српском листом“ на изборима изборима терористичке државе Косово.

Такође, ту је и добро познато спиновање јавности са доласком МиГ-ова и могућим ратом на Балкану, док су се са друге стране, одржавале две(!) ЛГБТ параде у Београду. Не треба заборавити ни помпезно полагање заклетве на Мирослављевом јеванђељу, које је гурнуло у други план усвајање радикално феминистичких закона о „сексуалном насиљу“, као и најаве промене Устава, чим је на истом, нови председник положио заклетву. Именовањем Ане Брнабић, наставило се са регрутовањем агената страног интереса и ритуалним понижавањем српског народа. О свему овом, детаљно смо већ писали раније (овде).

Поменимо и новије примере, недавно смо имали иницијативу Вучића о постављању гигантске заставе на Ушћу, откривању споменика Тибору Церни, као и именовања булевара у Београду именом: „Хероја са Кошара“. Међутим, као и раније, постали смо сведоци најбруталније издаје националних интереса, оличене у пружању директне подршке за састав шиптарске „Владе“ терористи Рамушу Харадинају од Вучићеве „Српске листе“. Овај чин, имао је свој природни почетак у Бриселском споразуму и четворогодишњи пут, који се завршио апсолутним поразом по српске националне интересе на КиМ. Све што се може очекивати у наредном периоду је коначно формализовано признање терористичке државе Косово.

Ако сада анализирамо поменуте потезе режима, лако се може уочити, да су потези, који су пронационални, само популистички, периферни и без суштинског значаја за земљу и народ. Док су на другој страни, они важни и суштински, дубоко антинационални.

Шта је важније за српске националне интересе? Промена имена булевара, подизање по којег новог споменика, возикање „патриотски брендираног“ воза и махање заставом на Ушћу, или можда, (не)усвајање радикалних феминистичких закона, (не)именовање агента страног интереса Ане Брнабић за председника Владе и (не)пружања подршке терористи ОВК Рамушу Харадинају за састав нове „Владе“? Питање можемо поставити и на други начин. Могу ли ови козметички, популистички и периферни потези са националним предзнаком, поправити штету која је нанета антинационалним потезима, које овај режим повлачи? Могу, уколико се може поправити трула и оронула зграда, само кречењем фасаде.

Симбол окупације тако постаје дволичност у потезима режима. Међутим, да би ова дволичност успевала, односно да би се друштво непрестано засипало режимском пропагандом, потребна је потпуна контрола медија. Како телевизије и радија са националном фреквенцијом, тако и оних штампаних, али да не заборавимо и оне алтернативне на интернету. Једна од првих ствари, на коју се режим сконцентрисао, било је овладавање медијима са националном фреквенцијом и протеривање новинара, који се нису „уклопили“ у нову уређивачку политику. Такође, релативно брзо се овладало и штампаним медијима, како рефинансирањем постојећих, тако и стварањем нових, попут „Информера“ и „Српског телеграфа“. Међутим, у савременом дигиталном свету, проблем представља Интернет. Овладавање овим простором у потпуности, апсолутно је немогуће. Алтернативни медији који постоје на интернету, омасовили су се као реакција на гушење званичних медија, те они потенцијално могу да производе проблеме режиму ако гледамо на дуже стазе.

Пошто режим спроводи антинационалну политику, на интернету сходно томе, доминира пронационална опозиција. Са циљем да се спречи акумулирање енергије и стварање озбиљне националне опозиције, која би са интернета своју борбу пренела у реални простор, почела је фабрикација шарлатана, који са квазинаучних позиција, заокупљују пажњу јавности на мрежи. Са друге стране, кренула је поплава квази-патриотских страница и регрутација појединаца, који са патриотским наступом правдају потезе режима. Немогуће је, да је оваква ситуација плод случајности, из једноставних разлога – истовременог форсирања задате теме на дневном нивоу и мрежне повезаности, између ових, како портала и страница, тако и појединаца. Пошто смо тему шарлатанизације већ обрадили (овде), овом приликом сконцентрисаћемо се на анализу квази-патриотских страница и портала, као и на особине извршилаца радова, односно сендвич-патриота.*

Ако за тренутак обратимо пажњу на сендвич-патриоте, можемо им наћи једну константу, а то је, да све њих, одликује блага и формална критика режима, док су са друге стране јако истрајни и досадни у одбрани истог. Сходно дволичним потезима које повлачи режим, а које смо већ поменули, сендвич-патриоте на интернету славе сваку периферну „победу“ режима, док са друге стране правдају сваки антинационални потез истог.

Тако на пример, док се припремала сарадња са Харадинајем, сендвич-патриоте, славили су преименовање Булевара и клицали „великој победи“. Када је „Српска листа“ коначно пружила подршку терористи Харадинају, сендвич-патриоте су муњевито реаговале и кренуле да бране издајнички потез режима.


„Још једна победа и ја сам изгубио“ – Пир
Колико год покушавали да сопственом какофонијом, макар ублаже критику и разоткривање антинационалне природе режима, а у немогућности да то раде кријући своју анонимност (због непопуларности посла) иза страница и портала, сендвич- патриоте константно стварају своје гласноговорнике. Међутим, пошто у задатку који обављају, има части колико код проститутке поштења, исти се брзо „троше“. Односно, шира публика почиње да схвата њихове намере и окреће се од њих , или почиње да исмејава исте и тако долази до губитка популарности. Из тог разлога, сендвич-патриоте су принуђени на константну регрутацију и то често из редова претежно младих људи и студената, који се лако обрађују. Од истих је једноставно купити услугу, често је довољно и само „тапшање по рамену“ и обасипање похвалама, можда по нека помоћ на факултету и преношење текстова на неки од про-режимских портала, а понекад и кратко гостовање на некој про-режимској телевизији, макар у јутарњем програму на пар минута.


Величање вође
Наравно, сендвич-патриоте су само пешадија која је ту да се троши, тако да све ово, не би било могуће без кординатора. Појединци који воде овај пројекат, јесу „званични“ аналитичари и коментатори које форсира режим и који се обично не скидају са прорежимских канала, док њихови интернет портали са квази-патриотског становишта, „перу“ режимску политику.

Једном приликом, разговарао сам са човеком, који би се по популарној класификацији могао сврстати у ред СНС ботова. Осим уобичајног коментарисања на мрежи, задатак му је био да се јавља уживо у програм на режимским телевизијама, где гостује Александар Вучић и да изговара задату реченицу. Пре самог јављања, иако је члан владајуће странке, увек је „преслишаван“ прво од општинског одбора странке, а потом и од уредништва телевизије, како и шта треба да ради. У чему је онда разлика између режимских аналитичара, који мисле да су лепи и паметни, или ових сендвич-патриота, који помисле да им је кренуло у животу када се појаве у режимским медијима, када сви заједно певају у истом хору, напамет научену песму, пратећи једног диригента.

Морамо на овом месту поменути и покушај рехабилитације колабрациониста. Као део стратегије подразумева се налажење колабрационистичког упоришта у прошлости, зарад оправдавања колабрационизма у садашњости. Још један заједнички садржилац који спаја поменуте квази-патриоте, јесте одбрана лика и дела Милана Недића. Приметно је, да се ова прича у последње време значајно форсира, како на званичним медијима тако и на интернету. Покушава се наметнути да је сарадња са окупатором, чин жртвовања достојан херојства. Проблем је само, што се у српској традицији отпора према окупатору, (наш национални мит слави Лазарев отпор према Турцима, а не оправдава издају Вука Бранковића) сарадња са истим, увек називала кукавичким чином и издајом, што је сигуран сам, далеко од херојства. Верујем и да већини сендвич-патриота, није ни до Недића или испрвљања историјских неправди, већ им је исти, само средство за циљ, односно изговор да би се оправдала колаборација. Ово не говорим из идеолошке острашћености, нипошто. У постмодерном свету, који је исто тако, у одређеном смислу постидеолошки, дисфункционално је заступати идеологију из 20. века. Данашња подела може једино ићи на суверенисте и глобалисте, а лик и дело Милана Недића, сигурно не доприноси суверенистичкој идеји.

Историјско оправдавање за колаборацију, покушава се наћи и код кнеза Милоша Обреновића. Кривотворећи тако његову сарадњу са Турцима, као оправдање за данашњу колаборацију режима. Па овом приликом постављамо питање сендвич-патриотама, против кога је Милош ратовао у Првом српском устанку? Против кога се подигао у Другом, и кога је он победио у боју на Љубићу? Да ли је ратовао против окупатора, или је весело сарађивао са Турцима? Да ли је Србија сваком његовом „колаборацијом“ постајала већа и снажнија, или је можда остајала без делова територија као ова данас? Где су стварне победе вашег Вође кога браните? Кога је он то победио? Господо сендвич-патриоти, поставили сте себи немогућ задатак, да спојите неспојиво, херојство и издаја никада заједно нису ишли, нити ће ићи. Да јесу, давно би нас ветрови историје одували са наших простора. Ако баш желите да нађете упоришну тачку да бисте оправдали данашњу колаборацију, онда је тражите у погрешној историји. Боље би вам било да узмете Хрватску или Албанску, тамо ћете вероватно имати више среће. Нечасно је да то радите са српском историјом које на крају, нисте ни достојни.

*Сендвич у овом смислу означава лукреативне разлоге за бављење патриотизмом.

Окупација под српском заставом – Фонд Светозар Милетић


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Двадесет разлога за ћирилицу

Двадесет разлога за ћирилицу
Матица српског језика: „Писање ћирилицом подсвесно ограничава употребу страних речи (туђица).“

Разлози за искључиво писање ћирилицом су многобројни. Основни су: естетски, лингвистички, пуристички, историјски, културни, верски, етички, духовни, национални, правни, политички, психолошки, педагошки, социолошки, војни, издавачки, рачунарски, економски, трговачки и туристички.

1. Естетски. Према општем уверењу, ћирилица је лепше, калиграфскије писмо. Замењивати је мање лепом латиницом знак је помањкања осећаја за лепо.

2. Лингвистички. Хрватска латиница има три диграма, или диграфа, или двословља (dž, lj, nj), као и четири слова са дијакритичким знацима (č, ć, š, ž). У ћирилици таквих слова нема. Ћирилица је, дакле, лепше и функционалније писмо.

3. Пуристички. Писање ћирилицом подсвесно ограничава употребу страних речи (туђица). Писање латиницом подсвесно поспешује употребу страних речи у српски језик. Брига за чистоту српског језика препоручује писање ћирилицом.

4. Историјски. Срби су, рачунајући и наше словенске претке, писали разним писмима: глагољицом, ћирилицом, арабицом и латиницом. Глагољица се давно повукла пред једноставнијом ћирилицом. Арабица је била писмо само говорника српског језика муслиманске вере. Латиница је била све до средине XX века углавном писмо говорника српског језика католичке вере. Од средине XX века, под утицајем југословенског комунизма, она се проширила и на Србе православце.
Упркос овим променама и девијацијама, ћирилица је била и остала суштински једино писмо Срба православаца.

5. Културни. Др Петар Милосављевић у књизи „Српска писма” (2006) опширно пише о писму Лепенског вира и Винчанском писму и тиме уноси збрку. Мада је проучавање тих писама корисно и хвале вредно, њихово сврставање у „српска писма” је хеуристички нетачно. То што се та писма налазе на територији данашње Републике Србије не говори о њиховој генеолошкој повезаности ни са Србима ни са Србијом. Та праисторијска писма припадају културној баштини целе Европе и света, а не само Србије. Још је горе то што аутор у „српска писма” убраја и „влесовицу”, писмо „Велесове књиге”, иако је реч о доказаној кривотворевини.

Насупрот овим oпскурним писмима, ћирилица (старословенска, српскословенска, рускословенска, славjaносeрбска, вуковска) била је и остала непреварљиви део културе српског народа.

6. Верски. Писмо католичких Словена је латиница. Њом се служе католички Словени: Пољаци, Чеси, Словаци, Словенци и Хрвати. Писмо православних Словена је ћирилица. Њом се служе, или би бар требало да се служе, православни Словени: Руси, Белоруси, Украјинци, Бугари, Македонци и Срби. Широка употреба латинице код Срба сведочи о нашем озбиљном национално-верском застрањењу.

7. Етички. Настанак ћирилице је везан за мисионарску делатност св. Солунске Браће, св. Кирила (нареченог Константина Филозофа) и његовог брата св. Методија. И данас је ћирилица искључиво писмо Православне цркве. Искључиво коришћење ћирилице повезује нас – макар и несвесно – са православном етиком.

8. Духовни. Ћирилица је свето писмо православних Словена. Старословенска азбука представља једну врсту вероисповедања („Аз буки вједи…”). Стога је свака употреба ћирилице у основи потврда веровања у духовни значај писaња.

9. Национални. Срби, Хрвати и Бошњаци говоре исти језик, који историјска филологија назива српским. Али ова три народа разликују се у вери. Будући да је основна differentia specifica међу њима религија, то значи да ћирилица, као искључиво писмо православне традиције, треба да буде и искључиво писмо Срба.

10. Прaвни. Познавајући и признавајући културно-историјски и национално-државни значај ћирилице, Устав Републике Србије (Члан 10) напомињe да су у службеној употреби у Републици Србији „српски језик и ћириличко писмо”. Ова уставна одредба је обавезујућа за све.

И међународне институције признају да је ћирилица једино српско писмо. По класификацији UNESCO-а, Вукова ћирилица је српско, а латиница хрватско писмо.

11. Политички. Употреба ћирилице је мера нашег идентитета, интегритета и суверенитета. Широка распрострањеност латинице у Србији сведочи о слабости српске националне свести и српске државе.

12. Психолошки. Коришћење два писма ствара осећај несигурности и шизофрености. Коришћење само ћирилице ствара осећај сигурности и целовитости.

13. Педагошки. Ђаци се у Србији уче двама писмима, што и њима и њиховим учитељима ствара много проблема. Учење два писма представља својеврсну педагошку ентропију – губитак времена и енергије. Двоазбучност штети младима, јер их чини несигурним писцима. Није реткост да млади бркају ћирилицу и латиницу. И није их због тога кривити. Крив је школски систем који им ствара ту несигурност. Често се могу видети графити, чак и они националистичке садржине, у којима су помешана писма. Све би се то отклонило када би се у школама прешло на искључиво коришћење ћирилице.

14. Социолошки. Коришћење два писма у једном националном корпусу доводи до непотребних гложења. У нормалној држави не би била потребна удружења попут „Ћирилице”, јер би се подразумевало да један народ има једно писмо. У условима једноазбучја не би били потребни чланци, књиге, телевизијске емисије и други облици културног ангажовања у прилог овог или оног писма. Други народи, који су питање писма решили на једини природан начин – на начин једноазбучја, могу своју снагу да употребе на друге културно-језичке делатности. Ми смо, нажалост, у ситуацији када се још бавимо са најелементарнијим питањем – питањем писма. Социјалну кохезију и културни напредак остварило би ћириличко једноазбучје.

15. Војни. Двоазбучје не доприноси идејном јединству ниједног сегмента друштва, па ни војног. Увођење ћириличког једноазбучја допринело би идејном јединству свих сегмената друштва, па и војног.

16. Издавачки. У стању двоазбучја изадавачи стално морају да мисле којим писмом да издају књиге. Они то чине час на ћирилици, час на латиници, што не доприноси јасној издавачкој политици. Двоазбучје негативно делује и на писце који такође стално морају да се двоуме на ком писму да пишу. Увођење ћириличког једноазбучја уклонило би та непотребна колебања.

17. Рачунарски. Особе које се баве рачунарима сада су у ситуацији да се премишљају којим писмом да пишу. Иако је службено писмо ћирилица, у рачунарској пракси доминира латиница. Са увођењем ћириличког једноазбучја била би отклоњена непотребна двоумљења и у том сектору.

18. Економски. Исписивање текстова на два писма, како је данас чест случај, представља губљење времена и енергије. Двоазбучност је неекономична и представља економску ентропију.

19. Трговачки. Вукова ћирилица представља својеврстан српски бренд – нешто што одликује само српски народ. Одражавајући српски идентитет, она има и велики трговачки значај.

20. Туристички. Коришћење ћирилице може странце привући у Србију. Љубав и оданост према ћирилици може бити најбоља туристичка реклама.

Идеја да ће латиница привући туристе потпуно је погрешна. Грци љубоморно чувају своје национално писмо алфавит и због тога немају оскудицу у туристима. То љубоморно чување сопствене културе, па и писма, управо је оно што странце и може привући у Србију.


Свети Сава

Закључак

Набројано је двадесет разлога за ћирилицу. Сви они указују на то да је искључиво коришћење ћирилице научно оправдано и друштвено корисно.

Аутор: Владислав Ђорђевић, професор историје, потпредседник Управног одбора Српског сабора удружења „Матица српског језика и ћирилице“, регистрованог у АПР-у 16. априла 2015.

Двадесет разлога за ћирилицу | Видовдан Магазин


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

СИ-ЕН-ЕН: Русија и Кина отворено одузимају лидерство Америци

СИ-ЕН-ЕН: Русија и Кина отворено одузимају лидерство Америци
Москва и Пекинг су у четвртак на Генералној скупштини УН отворено иступиле против лидерске позиције САД у...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Највећи добротвор Српског народа: Ђорђа Вајферта знате по пиву, а уствари је много више! | Видовдан Магазин

Највећи добротвор Српског народа: Ђорђа Вајферта знате по пиву, а уствари је много више! | Видовдан Магазин


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Белгијске школске власти – Укључивање мигрантске муслиманске деце у школски систем је озбиљна претња немуслиманској деци и школском особљу

Белгијске школске власти – Укључивање мигрантске муслиманске деце у школски систем је озбиљна претња немуслиманској деци и школском особљу
Оно што је посебно забрињавајуће је то што муслимани малишани упућују претње смрћу осталој деци-неверницима, називају их свињама и рукама праве гестикулације да ће им одсећи главу. …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ТЕКСТ КОЈИ ЋЕ РАЗБЕСНИТИ ФЕМИНИСТКИЊЕ И НВО – Не постоји родна равноправност - Центар академске речи, Шабац

ТЕКСТ КОЈИ ЋЕ РАЗБЕСНИТИ ФЕМИНИСТКИЊЕ И НВО – Не постоји родна равноправност - Центар академске речи, Шабац
Пише: Милош Кордић Последњих неколико дана наслушах се и начитах толико тога о „родној равноправности“, а највише свега и свачега. Таман сам био сметнуо с ума постојећи Закон о родној равноправности, који је на снази пуних осам година и који никако нисам успео да потпуније разумем, кадли нам стиже проф. др Зорана …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости