среда, 21. фебруар 2018.

ИНТЕРВЈУ: Феђа Димовић - Сви политичари у региону су део исте криминалне хоботнице! (21.02.2018)

ИНТЕРВЈУ: Феђа Димовић - Сви политичари у региону су део исте криминалне хоботнице! (21.02.2018)
Гост емисије "Интервју" био је господин Феђа Димовић, један од оснивача и члан култног хип-хоп састава "Београдски синдикат". Феђа је по занимању адвокат, али иза себе има веома богату музичку каријеру и велика достигнућа. Драго му је што су људи који се боре против тираније препознали свој борбу у њиховим стиховима. Сматра да ће, уколико њихова песма буде улила нову енергију међу побуњеном омладином, знати да су урадили праву ствар. Свакако да су његове песме и вештине сведоци његове славе и репутације коју је стекао напорним радом. Његови стихови ће се засигурно још дуго цитирати и слушати. Сваког дана обликујемо будућност. Живот је један, али дела су вечна. Препоручујемо да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. Интервју је снимљен 18.02.2018. године у нашим просторијама, у Београду.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

УПОЗОРЕЊЕ ДЕКАНИМА, САНУ и МАТИЦИ: Српско двоазбучје води пропасти ћирилице

УПОЗОРЕЊЕ ДЕКАНИМА, САНУ и МАТИЦИ: Српско двоазбучје води пропасти ћирилице
Овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.

Поштована господо декани,

Непосредан повод нашем обраћању је текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.

Ми овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.

То би се учинило пре свега правописним нормирањем српског језика у ћирилици, чиме би се српски правопис ускладио са српским Уставом и праксом у решавању питања писма у целој Европи и свету.

Наша пажња је усмерена првенствено на ћирилицу, а верујемо да је потребна много већа брига и за језик.

За то што је он запуштен, кривца треба тражити управо међу језичким стручњацима који раде на факултетима.

Добар пример комотног и неодговорног односа професора према језику је главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица, који је рекао за новине да српски лингвисти „никад нису жандармисали над српским језиком“, што значи као у оној народној песми „узми, Шемсо, колико ти драго“. Или, у време светског фудбалског првенства у Јапану и Кореји хрватски коментатор каже да се нападач нашао у залеђу екипе која се брани. Збиља су Хрвати одлично нашли замену за офсајд. А српски коментатор је рекао да се нека акција завршила хепиендом по голмана!

Он је студије завршио на неком од факултета којима се ми данас обраћамо.

Ова небрига за језик је само део опште српске небриге за све што има национални предзнак. А небрига за ћирилицу је епских размера.

Данашње изјашњавање језичких стручњака заједно с министром културе је само понављање онога што је већ речено много пута, и готово да је типско, а ћирилице је све мање. Овде недостаје само редовно упозорење да треба да чувамо ћирилицу, али не на рачун латинице.

Ту бесмислицу обично изговара проф. др Вељко Брборић, који је био председник Удружења за српскохрватски језик 1990. г. кад се Југославија већ распала. Тада је Друштво поносно истакло да српским научницима нико није наметнуо српскохрватско име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења.

То је очигледна и велика неистина, јер је њима наметнуто србохрватство кроз језичко заједништво са Хрватима 1954. г., а кроз њега и хрватска латиница. Истина је да би они учинили за „партију“ и југословенство све, па их није требало терати да скоче у воде братства и јединства.

Потпуно је неозбиљно кад министар Вукосављевић каже „а наш задатак је да стварамо услове, институционално и ванинституционално, да употреба ћирилице буде већа“.

Ни он ни лингвисти не смеју јавно да кажу колика је та већа употреба ћирилице и да ли ће бити јавно постављено и решено следеће главно питање: да ли ће српски професори наставити да „чувају“ ћирилицу у двоазбучју које је и довело до њеног слома, или ће оно бити решено као у целом осталом свету – једно писмо за један језик, како је било и у Срба пре несрећног уласка у језичко заједништво са Хрватима.

Поготово министар културе и „институционални“ лингвисти не смеју да кажу колико данас има ћирилице у јавном животу.

Они знају за књиге Драгољуба Збиљића у којима је детаљно предочено питање писма у Срба, и из којих се може извући следећи основни закључак: ћирилица нестаје зато што је језичким договором Срба и Хрвата из 1954. г. планирано да временом буде замењена хрватском латиницом проглашавањем равноправности тих писама, а српски лингвисти су остали на том путу до данашњег дана.

Да је та равноправност била лажна, видело се по апсолутној државној фаворизацији латинице, која је ишла чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине и престала производња и увоз нових.

У прилогу Вам достављамо текст Немање Видића из Удружења „Српска азбука“: „Српски и хрватски лингвисти су сагласни да латиница мора да остане у Србији“, који је објављен на интернету. У њему је дат исказ хрватског лингвисте којим оспорава право Срба у Вуковару на ћирилицу, јер су постојеће латиничке табле по мери српског правописа, којим су за српско писмо нормиране и ћирилица и латиница.

Усред те кампање академик Иван Клајн је поднео оставку на функцију председника Одбора за стандардизацију српског језика. Ми верујемо да је сербокроатистички лингвистички клан уздрман, да је свестан нарастања чира шизофрености у виду неодрживог брањења двоазбучја у ситуацији када се више не може ћутати о помору ћирилице. Тај чир само што није пукао и просуо лавину лажи о српском богатству двоазбучја.

Одлазећи академик Клајн је искористио незаинтересованост српске интелигенције за национална питања, па је учинио катастрофу ћирилици. Чак је поручио да Србија више не може да буде ћириличка земља.

Ми следимо мисли великих српских родољуба у прошлости и верујемо да ће ћирилица опет постати српска кохезиона сила, у смислу одличног наслова у Новостима „Језик најјаче оружје“.

Ми ћемо тумачити народу да ћирилица није само једно од средстава писања, па ако нестане она остаће нам латиница, него је она и српски национални симбол. У њему смо се препознавали вековима, и он је наша култура сећања. У том симболу ћемо се препознавати и убудуће, знајући да се можемо бранити првенствено културом и да ће опстати само они чије сећање најдаље досеже.

У „Предлогу за размишљање, о језику и нама“, уз напред поменути текст, хвале се програми акције „Негујмо српски језик“. То је било добро за српски језик, али је лоше за ћирилицу.

Да би то било добро и за српско писмо, требало је написати „Негујмо српски језик и ћирилицу“. Зашто није поменута ћирилица, кад је држава већ дала новац за језик, па се о истом трошку могла и она опоравити? Зато што је њу држава отписала, уз прећутну сагласност не само језичке струке и науке, него и интелигенције у целини.

Кључни доказ да је држава отписала ћирилицу је у томе што је правописна норма са два писма супротстављена раније усвојеној уставној норми по којој је за српски језик везана само ћирилица, а Министарство просвете није захтевало од САНУ и Матице српске да у измењеном издању правописа нормира само ћирилицу српским писмом.

Два су главна доказа да Министарство културе неће учинити суштинску ствар за ћирилицу. Први доказ је оквир у коме ће се спроводити брига за ћирилицу, који је задао председник Србије док је био председник Владе Србије, а то je српско двоазбучје, које је и довело до пропасти ћирилице. Наиме, он је у Скупштини Србије рекао да је ћирилица „толико лепа да никога не треба терати да њоме пише“.

Тиме је он поручио да ће се супротстављеност правописне норме са два српска писма уставној норми са једим писмом – ћирилицом, решити тако што се неће спроводити уставна норма. Ипак, власт је најбоље показала да јој је до ћирилице стало колико и до лањског снега упутством Владе Србије како да грађани успоставе контакт са њоме. Ево тог упутства:

Влада Републике Србије
Централа: 011/361-46-21
Звати радним даном
Од 07:30 до 15:30 часова

Они који су писали програм акције „Негујмо српски језик“, као нпр. академик Душан Ковачевић, отписали су ћирилицу њеним непомињањем.

Кад се она не помиње, народ се даље навикава да има два писма па је свеједно што ће нестати ћирилица. То је у потпуној супротности с одредбом у Уставу, у којој се уз језик помиње и ћирилица. У Хрватској се не сме нигде видети ћирилица, али ипак и у тамошњем уставу, за сваки случај, пише да су у службеној употреби хрватски језик и латинско писмо. Наравно, хрватским лингвистима не пада на памет да се у јавном животу користи ћирилица, па у њиховим редовима не може бити разних аналога у виду В. Брборића.

Донедавно је декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву била проф. др Миланка Бабић, а Факултет се представљао на интернету и ћирилицом и латиницом. Данас је декан доц. др Драга Мастиловић, а у опцији је само ћирилица. Па да ли се догодио неки лом зато што је примењено општесветско правило – једно писмо за један језик?

Ево прегледа представљања на интернету филолошких и филозофских факултета и универзитета:

– Филозофски факултет Нови Сад : L + Eng. (пише само на латиници: Filozofski fakulte Univerziteta u Novom Sadu ). Да је ово и у најмањем обиму уистину и српска држава тамошњи декан би морао бити смењен.

– Филозофски факултет у Београду: Ћ+L+E
– Филолошки факултет у Београду: Ћ + Е
– Филозофски фак.у Бањој Луци: L + Ћ
– Филолошки фак. У Бањој Луци: E + Ћ + L
– Филозофски фак. У Ист. Сарајеву: Ћ
– Филолошки фак. ФИЛУМ у Крагујевцу: Ћ
– Филозофски фак. У Нишу: Ћ
– Филозофски фак. У К.Митровици: Ћ + Е
– Учитељски фак. У Београду: Ћ
– Педагошки факултет у Смбору: Ћ
– Факултет педаг. наука у Јагодини: L
– Педагошки фак. У Врању: Ћ
– Педагошка академија у Бијељини: Ћ
– Универзитет у Београду: Ћ + L + E
– Универзитет у Новом Саду: Ћ + L + E
– Универзитет у Крагујевцу: Ћ
– Универзитет у Нишу: Ћ + Е
– Универзитет у Косовској Митровици: Ћ + Е
– Универзитет у Бањој Луци: Ћ + L
– Универзитет у Источном Сарајеву: Ћ + L

To је резултат српске лингвистичке памети нормирања српског језика на два писма. Истовремено је то и резултат памети и родољубља целокупне српске интелигенције, којој не смета улица у Вуковој Лозници у којој има 59 латиничких фирми и ниједна ћириличка.

Или, кад је било опраштање у Косовској Митровици од Оливера Ивановића, видели смо код оног самог легендарног моста књижару исписану хрватском латиницом. Па и сама погребна кола беху исписана туђим латинским писмом. Већ су и ресторани око гробаља означени њиме, као и каменорезачке радње.

На састанку одржаном код министра културе, проф. Душан Иванић, који је такође за два писма у Срба, рекао је да се данас пише и говори по „по правилима бабе Смиљане“. Ова правила важе још више у писму, и то на срамоту језичке струке и науке која није хтела да и у српском језику буде примењена општесветска пракса једног писма за један језик.

Хрвати су изашли из језичког заједништва са Србима још 1967. г. јер су се борили за свој језик и своју државу, а српски лингвисти су поражени до ногу од стране хрватских колега јер су се борили за погрешну ствар: Југославију, српскохрватски језик и „српскохрватску“ латиницу. Дакле, српски језички „ауторитети“ ни данас не дају своме народу да изађе из језичког заједништва с Хрватима и да већ једном буде скинут наметнути му латински јарам.

Било је више удружења за одбрану ћирилице, али су их „пацификовали“ језички „ауторитети“ причом да се ћирилица треба и може бранити у двоазбучју.

Последњи такав случај је Ћирилица Требиње, коју је с правог пута (једноазбучја) скренуо проф. др Милош Ковачевић. Још је и јавно рекао да је народ крив за нестанак ћирилице. Као да је народ написао у српском правопису да је српско писмо и латиница. Али, ни он ни други „ауторитети“ неће моћи још дуго скривати истину да је глава латиничке змије у државној власти, у САНУ и Матици српској.

Приметили смо неке позитивне промене, и то код академика Слободана Реметића.

Он је био учесник скупа лингвиста у Бањој Луци 2011, кад је усвојен предлог за Владу Српске да се проблем писма реши тако што би ћирилица била примарно писмо у службеној употреби. То значи да би и латиница ушла на мала врата у службену употребу, иако тога нема у Србији.

Пошто су удружења за одбрану ћирилице од САНУ и Матице српске јавно протестовала то није реализовано, него је исти академик сада против тог предлога у чијем доношењу је и сам учествовао. Знамо ми да је академик Реметић био притиснут општим лингвистичким опредељењем за два писма, што у коначном води победи латинице, али му свака част што се огласио. Верујемо да ће његов следећи искорак бити јавно опредељење за једноазбучје у ћирилици.

Кад кажемо да је српска интелигенција у целини пустила ћирилицу низ воду, ту мислимо првенствено на проф. др Мила Ломпара који у „елити“ ужива велики углед. Наиме, он је у својој култној књизи „Дух самопорицања“ за два писма, при чему је латиницу назвао писмом контактне културе.

У тој огромној књизи ћирилици је посвећено свега неколико редака, али се подразумева да су Срби у контакту са католицима примили латиницу. Онако спонтано! То је толико очигледна и потпуна неистина да на њу не треба трошити речи, али пошто је он велики ауторитет ми то морамо учинити.

У западним српским земљама латиницу су примили само покатоличени Срби.

Кад је Бењамин Калај био забранио ћирилицу у БиХ, против тога су скочили сви угледни Срби као један, иако нису имали ни филозофских ни филолошких факултета. То је била срећна околност за одбрану ћирилице, јер Србе тако није имао ко да научи да је њихово писмо и хрватска латиница.

Општеуважени академик Крестић је писао: „Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице“.

Ко је читао књигу „Апологија српског народа у Хрватској“ др Радослава Грујића, могао је сазнати да је на велеиздајничком процесу против 53 угледна Србина у Загребу 1908. г. њима суђено и због њихове идентификације са ћирилицом.

Мало је вероватно да Ломпар није знао за многобројне забране ћирилице Србима. Почело је с Маријом Терезијом, да би касније генерал Стјепан Саркотић (Хрват) овако образложио забрану ћирилице: „Треба Србима укинути ћирилицу као борбено средство“ и „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада“.

Нарочито се латиница примила „спонтано“ у Срба кад им је забранио њихову ћирилицу Анте Павелић 1941. г. У Независној Држави Хрватској.

Да ли је могуће да Ломпар и други двоазбучњаци нису знали за забрану ћирилице у српским земљама 1914. и 1916 у Србији и Црној Гори!? Наравно да су знали, али морају да ћуте о томе јер су српски лингвисти српским правописом прогласили српским писмом исту ону латиницу којом је 1914. и 1916. замењена забрањена српска ћирилица. И заиста толико ћуте о томе да нико из српске „елите“ није написао ниједну реч поводом стотину година од те забране ћирилице у српским земљама.

А да је неко о томе писао, председник Матице српске Драган Станић не би смео заступати став да туђа латиница мора да остане у Србији, па и по цену да се ћирилица повуче и са српских гробаља!

Ћирилица је у односу Срба и Хрвата увек била српско „бити или не бити“, а никако оно што написа Ломпар да је латиница српско контактно и гранично писмо. Погледајмо шта о томе кажу сами Хрвати пре него што ће Срби бити убијани у Јасеновцу, Јадовном и многобројним другим стратиштима.

Овако је писао загребачки лист „Хрватска свијест“ 1939. под насловом „Ћирилски смрад у Хрватским земљама“ (преузето из књиге Милутина Стијовића „Српски глас“):

„Чим су источњаци дошли у нашу земљу, одмах су почели показивати своје рогове…Гладни су дошли у нашу земљу и ми смо их најели. Голи су дошли к нама и ми смо их обукли. А кад смо их најели и обукли, онда су почели показивати своје рогове…Поштанске кутије освануше изненада у Загребу ћирилским смрадом… Освануше зграде у Хрватској намазане ћирилским г…… Но ја се тим источњацима не чудим. Таква им је нарав да смрде и да свој смрад шире камо дођу. Али се чудим неким хрватским кукавицама. Чудим се да је било професора, који су нашој дјеци свједоџбе исписали ћирилским смрадом… И кад ова дјеца нарасту, знати ће причати потомству: Видите дјецо ове свједоџбе и ове године. То је оно доба када су власи убијали, тровали, затварали Хрвате…Тај смрад треба уништити, па било циклонизацијом или дератизацијом“.

Главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица није имао храбрости као и Ломпар па да у правопису напише да је ова латиница српско контактно или гранично писмо. Просто је написао истину: да је ова латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва. Тј. комунистичког заједништва, које су Хрвати напустили већ 1967. г, а за српске лингвисте оно је остало светиња до данашњег дана и за вјеки вјеков.

Ево сада и какав је ефекат имало Ломпарово опредељење за два писма.

У време Владе Војислава Коштунице народ је на референдуму за Устав из 2006. одлучио да врати српско име своме језику (уместо српскохрватског) и ћирилицу као једино његово писмо. То је данас једина основа за обрану ћирилице од власти, САНУ и Матице српске.

Наследници Коштунице у ДСС-у су за два писма. Њихов функционер је чак написао текст за Вечерње новости у коме је истакао да је избор за два писма израз српске толеранције, иако то може бити само израз српске глупости. Када смо усмено протестовали, други функционер је рекао да они следе став Ломпара о латиници као српском контактном писму.

Ломпарова је заслуга што сада постоји могућност пресловљавања са једног на друго писмо и на сајтовима који су несумњиво патриотски.

Господо декани, ви немате право да ћутањем кријете истину о планском затирању ћирилице језичким договором са Хрватима из 1954. г. у комунизму, и о правописном нормирању српског језика на два писма после формалног пада комунизма, које води нестанку ћирилице.

Ви немате право да чекате да неко други затражи од државе да нареди САНУ и Матици српској да изда измењено издање српског правописа којим ће српски језик бити нормиран само у ћирилици. При томе би питање досадашње српске књижевности и свега другог стваралаштва на латиници било решено потпуно аналогно као и у Хрватској: „Српски језик се пише ћирилицом. И сва дела српских аутора која су у прошлости писана латиницом спадају у српску културну баштину“.

У Београду, о Св. Сави. 2018. г.

За Матицу српског језика и ћирилице (Нови Сад), Проф. др Зоран Милошевић
За Ћирилицу (2001, Нови Сад), Проф. Драгољуб Збиљић
За Српску азбуку (Београд), Немања Видић, дипл.инж.

УПОЗОРЕЊЕ ДЕКАНИМА, САНУ и МАТИЦИ: Српско двоазбучје води пропасти ћирилице
Поштована господо декани, Непосредан повод нашем обраћању је текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.


from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2GwJLnS
via IFTTT

уторак, 20. фебруар 2018.

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244
Резоулиција 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима - под бомбама НАТО - Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је усаглашаван скоро три месеца, на много нивоа - говори, за "Новости", Живадин Јовановић, шеф дипломатије СРЈ од 1998. до 2000. године, учесник и "логистичар" ових преговора.

Искусни дипломата додаје да није чудно што председник Русије Владимир Путин упорно помиње Резолуцију 1244 као основу за статус Покрајине, а то понављају и грчки премијер Ципрас, шпански краљ Филип, аустријски вицепремијер Штрахе и други лидери, укључујући кинеске, индијске, латиноамеричке, афричке...

Јовановић тврди да се значај и тежина тог документа могу поредити са одлукама Бечког и Берлинског конгреса, којима су у 19. веку уређивани односи у Европи.

- Резолуција 1244 је симбол одбране основних принципа међународног права. Русија, Кина, Индија, Шпанија - већина света - не бране тај принцип само због српских, него и због својих интереса - каже Јовановић.

*Шта значи то што су разговори о КиМ измештени из УН у Брисел?

- То је замка западне геополитике за слабљења Срба на Балкану. Резолуција 1244 је највиши правно обавезујући документ, коначна одлука о статусу, а не папир за моделирање. Зашто би неки нови правни документ био бољи, сигурнији и поштованији? Због јачања глобалне конфронтације, због кризе ЕУ, због фундаменталних промена у свету? И права Србије су реалност ако их се не одричемо, ако су нам преча од неправа других. Косова и Резолуције 1244 се не можемо одрећи, са мимикријом или без ње.

* У међувремену, у Бриселу су постигнути неки договори између Срба и Албанаца...

- Нисам сигуран да су то договори, више верујем да су то диктати ЕУ. Свеједно, Србија је промптно извршила оно што јој је постављено, а ниједан "уступак" Приштине није заживео. Повукли смо тадашњу реалност са севера Косова, а заједницу српских општина нисмо добили. Сада се спремају да траже нове уступке Србије да би ЗСО поново ушла у неки нови обавезујући документ. Да смо били обазривији, можда данас не бисмо јадиковали што нам Приштина не доставља информације о истрази убиства Оливера Ивановића.

* Пратили сте проговоре у Рамбујеу, учествовали у преговорима у Београду?

- У Рамбујеу није било преговора. Делегације двеју страна за 17 дана боравка под истим кровом ниједном нису селе за преговарачки сто. То је била представа. Осим српске делегације, нико тамо нити је желео договор, нити је радио на договору. Управо супротно. Редитељ је желео представу која ће уверити савезнике и јавност да се са Србима не може другачије разговарати него искључиво оружјем и агресијом. Наша делегација је прихватила политички део текста с принципима Контакт групе. Имала је иницијативу, предлоге, тражила директне преговоре.

09-zivorad-jovanovic08-1302201

* Али...

- Представа је завршена када је, према сценарију, Кристофер Хил уручио текстове војних поглавља 5 и 7. У њима се захтевало прихватање капитулације и окупације целе земље. Разуме се, српска страна није могла то да прихвати. Ниједна земља то не би прихватила.

*Шта је писало у војном делу?

- Детаљно је разрађен концепт окупације. НАТО трупе би се распоредиле по територији целе Југославије. Оне би уживале дипломатске привилегије без икаквих обавеза. Припадник НАТО не би одговарао за било који прекршај, штету или кривично дело које направи. Сваки припадник НАТО могао би да притвори било којег нашег грађанина без речи образложења. Имали би право коришћења целокупног електромагнетног спектра...

* Уследила је агресија, али и нови преговори...

- Већ почетком априла, када је и врху НАТО постало јасно да ВЈ неће поклекнути, до нас су дипломатским каналима почеле да пристижу иницијативе за преговоре. Ни НАТО-у није било лако. Крајем марта у Београд је стигао руски премијер Примаков, па одлетео у Бон на разговор са Шредером. У априлу је стигао Черномирдин, као изасланик Јељцина. До јуна, он ће још три пута посетити Београд.

* Која је била његова улога?

- Черномирдин је више преносио ставове САД и НАТО него саме Русије и настојао је да их прихвати председник Милошевић. После треће рунде Черномирдин је отпутовао са предлогом: гарантују се суверенитет и интегритет Србије (СРЈ) и међународно присуство по позиву наше владе, под мандатом УН, из земаља које нису учествовале у агресији (Русија, Индија и др.); на КиМ остају делови трупа ВЈ; правни основ за све је поглавље 6 Повеље УН (мирно решавање спорова).

09-zivorad-jovanovic06-1302201

* Ипак је испало другачије?

- Коначно, Черномирдин 2. јуна долази са Ахтисаријем и ми очекујемо претходно усаглашене ставове. У документу који су донели је остало то да је КиМ део Србије, као и повратак договорених контингената наше војске и полиције, али је било великих измена. Највећа је позивање на поглавље 7 (употреба силе) уместо на договорено поглавље 6 Повеље. За столом у Белом двору Милошевић је дао неколико краћих коментара не улазећи дубље у садржину текста. Пошто сам добио реч, поставио сам питање откуда у тексту позивање на главупоглавље 7 када је претходно усаглашено да то буде поглавље 6. Очекивао сам објашњење Черномирдина. Он је ћутао. Ахтисари, до којег је седео, пребацује руку преко рамена Черномирдина и цинично одговара: "Зато јер смо се мој брат Виктор и ја тако договорили."

РУСКА КОМАНДА

* На терену је, међутим, после преговора било доста промена?

- Руси су обећали да ће послати велики војни контингент на КиМ. Американци су их саботирали не дозвољавајући им да имају своју команду. Русија је касније повукла свој контингент "због Чеченије", чиме је тај тег на тасу косметске ваге отишао с терена.

УЛОГА НЕМАЧКЕ

* Чини се да од Немачке највише зависи српски пут у ЕУ?

- Тачно. Берлин се на Балкану, већ више деценија, геополитички утркује не само са Русијом, већ и са најважнијим савезником, САД. А слабљење Срба и смањивање Србије је геополитичка линија која се препознаје у немачкој геополитици све до данашњих дана.

Драган Вујичић,
Новости

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244
Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244
Резоулиција 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима - под бомбама НАТО - Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је усаглашаван скоро три месеца, на много нивоа - говори, за "Новости", Живадин Јовановић, шеф дипломатије СРЈ од 1998. до 2000. године, учесник и "логистичар" ових преговора.

Искусни дипломата додаје да није чудно што председник Русије Владимир Путин упорно помиње Резолуцију 1244 као основу за статус Покрајине, а то понављају и грчки премијер Ципрас, шпански краљ Филип, аустријски вицепремијер Штрахе и други лидери, укључујући кинеске, индијске, латиноамеричке, афричке...

Јовановић тврди да се значај и тежина тог документа могу поредити са одлукама Бечког и Берлинског конгреса, којима су у 19. веку уређивани односи у Европи.

- Резолуција 1244 је симбол одбране основних принципа међународног права. Русија, Кина, Индија, Шпанија - већина света - не бране тај принцип само због српских, него и због својих интереса - каже Јовановић.

*Шта значи то што су разговори о КиМ измештени из УН у Брисел?

- То је замка западне геополитике за слабљења Срба на Балкану. Резолуција 1244 је највиши правно обавезујући документ, коначна одлука о статусу, а не папир за моделирање. Зашто би неки нови правни документ био бољи, сигурнији и поштованији? Због јачања глобалне конфронтације, због кризе ЕУ, због фундаменталних промена у свету? И права Србије су реалност ако их се не одричемо, ако су нам преча од неправа других. Косова и Резолуције 1244 се не можемо одрећи, са мимикријом или без ње.

* У међувремену, у Бриселу су постигнути неки договори између Срба и Албанаца...

- Нисам сигуран да су то договори, више верујем да су то диктати ЕУ. Свеједно, Србија је промптно извршила оно што јој је постављено, а ниједан "уступак" Приштине није заживео. Повукли смо тадашњу реалност са севера Косова, а заједницу српских општина нисмо добили. Сада се спремају да траже нове уступке Србије да би ЗСО поново ушла у неки нови обавезујући документ. Да смо били обазривији, можда данас не бисмо јадиковали што нам Приштина не доставља информације о истрази убиства Оливера Ивановића.

* Пратили сте проговоре у Рамбујеу, учествовали у преговорима у Београду?

- У Рамбујеу није било преговора. Делегације двеју страна за 17 дана боравка под истим кровом ниједном нису селе за преговарачки сто. То је била представа. Осим српске делегације, нико тамо нити је желео договор, нити је радио на договору. Управо супротно. Редитељ је желео представу која ће уверити савезнике и јавност да се са Србима не може другачије разговарати него искључиво оружјем и агресијом. Наша делегација је прихватила политички део текста с принципима Контакт групе. Имала је иницијативу, предлоге, тражила директне преговоре.

09-zivorad-jovanovic08-1302201

* Али...

- Представа је завршена када је, према сценарију, Кристофер Хил уручио текстове војних поглавља 5 и 7. У њима се захтевало прихватање капитулације и окупације целе земље. Разуме се, српска страна није могла то да прихвати. Ниједна земља то не би прихватила.

*Шта је писало у војном делу?

- Детаљно је разрађен концепт окупације. НАТО трупе би се распоредиле по територији целе Југославије. Оне би уживале дипломатске привилегије без икаквих обавеза. Припадник НАТО не би одговарао за било који прекршај, штету или кривично дело које направи. Сваки припадник НАТО могао би да притвори било којег нашег грађанина без речи образложења. Имали би право коришћења целокупног електромагнетног спектра...

* Уследила је агресија, али и нови преговори...

- Већ почетком априла, када је и врху НАТО постало јасно да ВЈ неће поклекнути, до нас су дипломатским каналима почеле да пристижу иницијативе за преговоре. Ни НАТО-у није било лако. Крајем марта у Београд је стигао руски премијер Примаков, па одлетео у Бон на разговор са Шредером. У априлу је стигао Черномирдин, као изасланик Јељцина. До јуна, он ће још три пута посетити Београд.

* Која је била његова улога?

- Черномирдин је више преносио ставове САД и НАТО него саме Русије и настојао је да их прихвати председник Милошевић. После треће рунде Черномирдин је отпутовао са предлогом: гарантују се суверенитет и интегритет Србије (СРЈ) и међународно присуство по позиву наше владе, под мандатом УН, из земаља које нису учествовале у агресији (Русија, Индија и др.); на КиМ остају делови трупа ВЈ; правни основ за све је поглавље 6 Повеље УН (мирно решавање спорова).

09-zivorad-jovanovic06-1302201

* Ипак је испало другачије?

- Коначно, Черномирдин 2. јуна долази са Ахтисаријем и ми очекујемо претходно усаглашене ставове. У документу који су донели је остало то да је КиМ део Србије, као и повратак договорених контингената наше војске и полиције, али је било великих измена. Највећа је позивање на поглавље 7 (употреба силе) уместо на договорено поглавље 6 Повеље. За столом у Белом двору Милошевић је дао неколико краћих коментара не улазећи дубље у садржину текста. Пошто сам добио реч, поставио сам питање откуда у тексту позивање на главупоглавље 7 када је претходно усаглашено да то буде поглавље 6. Очекивао сам објашњење Черномирдина. Он је ћутао. Ахтисари, до којег је седео, пребацује руку преко рамена Черномирдина и цинично одговара: "Зато јер смо се мој брат Виктор и ја тако договорили."

РУСКА КОМАНДА

* На терену је, међутим, после преговора било доста промена?

- Руси су обећали да ће послати велики војни контингент на КиМ. Американци су их саботирали не дозвољавајући им да имају своју команду. Русија је касније повукла свој контингент "због Чеченије", чиме је тај тег на тасу косметске ваге отишао с терена.

УЛОГА НЕМАЧКЕ

* Чини се да од Немачке највише зависи српски пут у ЕУ?

- Тачно. Берлин се на Балкану, већ више деценија, геополитички утркује не само са Русијом, већ и са најважнијим савезником, САД. А слабљење Срба и смањивање Србије је геополитичка линија која се препознаје у немачкој геополитици све до данашњих дана.

Драган Вујичић,
Новости

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244
Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

УПОЗОРЕЊЕ ДЕКАНИМА, САНУ и МАТИЦИ: Српско двоазбучје води пропасти ћирилице

УПОЗОРЕЊЕ ДЕКАНИМА, САНУ и МАТИЦИ: Српско двоазбучје води пропасти ћирилице
Овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.

Поштована господо декани,

Непосредан повод нашем обраћању је текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.



Ми овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.

То би се учинило пре свега правописним нормирањем српског језика у ћирилици, чиме би се српски правопис ускладио са српским Уставом и праксом у решавању питања писма у целој Европи и свету.

Наша пажња је усмерена првенствено на ћирилицу, а верујемо да је потребна много већа брига и за језик.

За то што је он запуштен, кривца треба тражити управо међу језичким стручњацима који раде на факултетима.

Добар пример комотног и неодговорног односа професора према језику је главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица, који је рекао за новине да српски лингвисти „никад нису жандармисали над српским језиком“, што значи као у оној народној песми „узми, Шемсо, колико ти драго“. Или, у време светског фудбалског првенства у Јапану и Кореји хрватски коментатор каже да се нападач нашао у залеђу екипе која се брани. Збиља су Хрвати одлично нашли замену за офсајд. А српски коментатор је рекао да се нека акција завршила хепиендом по голмана!

Он је студије завршио на неком од факултета којима се ми данас обраћамо.

Ова небрига за језик је само део опште српске небриге за све што има национални предзнак. А небрига за ћирилицу је епских размера.

Данашње изјашњавање језичких стручњака заједно с министром културе је само понављање онога што је већ речено много пута, и готово да је типско, а ћирилице је све мање. Овде недостаје само редовно упозорење да треба да чувамо ћирилицу, али не на рачун латинице.

Ту бесмислицу обично изговара проф. др Вељко Брборић, који је био председник Удружења за српскохрватски језик 1990. г. кад се Југославија већ распала. Тада је Друштво поносно истакло да српским научницима нико није наметнуо српскохрватско име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења.

То је очигледна и велика неистина, јер је њима наметнуто србохрватство кроз језичко заједништво са Хрватима 1954. г., а кроз њега и хрватска латиница. Истина је да би они учинили за „партију“ и југословенство све, па их није требало терати да скоче у воде братства и јединства.

Потпуно је неозбиљно кад министар Вукосављевић каже „а наш задатак је да стварамо услове, институционално и ванинституционално, да употреба ћирилице буде већа“.

Ни он ни лингвисти не смеју јавно да кажу колика је та већа употреба ћирилице и да ли ће бити јавно постављено и решено следеће главно питање: да ли ће српски професори наставити да „чувају“ ћирилицу у двоазбучју које је и довело до њеног слома, или ће оно бити решено као у целом осталом свету – једно писмо за један језик, како је било и у Срба пре несрећног уласка у језичко заједништво са Хрватима.

Поготово министар културе и „институционални“ лингвисти не смеју да кажу колико данас има ћирилице у јавном животу.

Они знају за књиге Драгољуба Збиљића у којима је детаљно предочено питање писма у Срба, и из којих се може извући следећи основни закључак: ћирилица нестаје зато што је језичким договором Срба и Хрвата из 1954. г. планирано да временом буде замењена хрватском латиницом проглашавањем равноправности тих писама, а српски лингвисти су остали на том путу до данашњег дана.

Да је та равноправност била лажна, видело се по апсолутној државној фаворизацији латинице, која је ишла чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине и престала производња и увоз нових.

У прилогу Вам достављамо текст Немање Видића из Удружења „Српска азбука“: „Српски и хрватски лингвисти су сагласни да латиница мора да остане у Србији“, који је објављен на интернету. У њему је дат исказ хрватског лингвисте којим оспорава право Срба у Вуковару на ћирилицу, јер су постојеће латиничке табле по мери српског правописа, којим су за српско писмо нормиране и ћирилица и латиница.

Усред те кампање академик Иван Клајн је поднео оставку на функцију председника Одбора за стандардизацију српског језика. Ми верујемо да је сербокроатистички лингвистички клан уздрман, да је свестан нарастања чира шизофрености у виду неодрживог брањења двоазбучја у ситуацији када се више не може ћутати о помору ћирилице. Тај чир само што није пукао и просуо лавину лажи о српском богатству двоазбучја.

Одлазећи академик Клајн је искористио незаинтересованост српске интелигенције за национална питања, па је учинио катастрофу ћирилици. Чак је поручио да Србија више не може да буде ћириличка земља.

Ми следимо мисли великих српских родољуба у прошлости и верујемо да ће ћирилица опет постати српска кохезиона сила, у смислу одличног наслова у Новостима „Језик најјаче оружје“.

Ми ћемо тумачити народу да ћирилица није само једно од средстава писања, па ако нестане она остаће нам латиница, него је она и српски национални симбол. У њему смо се препознавали вековима, и он је наша култура сећања. У том симболу ћемо се препознавати и убудуће, знајући да се можемо бранити првенствено културом и да ће опстати само они чије сећање најдаље досеже.

У „Предлогу за размишљање, о језику и нама“, уз напред поменути текст, хвале се програми акције „Негујмо српски језик“. То је било добро за српски језик, али је лоше за ћирилицу.

Да би то било добро и за српско писмо, требало је написати „Негујмо српски језик и ћирилицу“. Зашто није поменута ћирилица, кад је држава већ дала новац за језик, па се о истом трошку могла и она опоравити? Зато што је њу држава отписала, уз прећутну сагласност не само језичке струке и науке, него и интелигенције у целини.

Кључни доказ да је држава отписала ћирилицу је у томе што је правописна норма са два писма супротстављена раније усвојеној уставној норми по којој је за српски језик везана само ћирилица, а Министарство просвете није захтевало од САНУ и Матице српске да у измењеном издању правописа нормира само ћирилицу српским писмом.

Два су главна доказа да Министарство културе неће учинити суштинску ствар за ћирилицу. Први доказ је оквир у коме ће се спроводити брига за ћирилицу, који је задао председник Србије док је био председник Владе Србије, а то je српско двоазбучје, које је и довело до пропасти ћирилице. Наиме, он је у Скупштини Србије рекао да је ћирилица „толико лепа да никога не треба терати да њоме пише“.

Тиме је он поручио да ће се супротстављеност правописне норме са два српска писма уставној норми са једим писмом – ћирилицом, решити тако што се неће спроводити уставна норма. Ипак, власт је најбоље показала да јој је до ћирилице стало колико и до лањског снега упутством Владе Србије како да грађани успоставе контакт са њоме. Ево тог упутства:

Влада Републике Србије
Централа: 011/361-46-21
Звати радним даном
Од 07:30 до 15:30 часова

Они који су писали програм акције „Негујмо српски језик“, као нпр. академик Душан Ковачевић, отписали су ћирилицу њеним непомињањем.

Кад се она не помиње, народ се даље навикава да има два писма па је свеједно што ће нестати ћирилица. То је у потпуној супротности с одредбом у Уставу, у којој се уз језик помиње и ћирилица. У Хрватској се не сме нигде видети ћирилица, али ипак и у тамошњем уставу, за сваки случај, пише да су у службеној употреби хрватски језик и латинско писмо. Наравно, хрватским лингвистима не пада на памет да се у јавном животу користи ћирилица, па у њиховим редовима не може бити разних аналога у виду В. Брборића.

Донедавно је декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву била проф. др Миланка Бабић, а Факултет се представљао на интернету и ћирилицом и латиницом. Данас је декан доц. др Драга Мастиловић, а у опцији је само ћирилица. Па да ли се догодио неки лом зато што је примењено општесветско правило – једно писмо за један језик?

Ево прегледа представљања на интернету филолошких и филозофских факултета и универзитета:

– Филозофски факултет Нови Сад : L + Eng. (пише само на латиници: Filozofski fakulte Univerziteta u Novom Sadu ). Да је ово и у најмањем обиму уистину и српска држава тамошњи декан би морао бити смењен.

– Филозофски факултет у Београду: Ћ+L+E
– Филолошки факултет у Београду: Ћ + Е
– Филозофски фак.у Бањој Луци: L + Ћ
– Филолошки фак. У Бањој Луци: E + Ћ + L
– Филозофски фак. У Ист. Сарајеву: Ћ
– Филолошки фак. ФИЛУМ у Крагујевцу: Ћ
– Филозофски фак. У Нишу: Ћ
– Филозофски фак. У К.Митровици: Ћ + Е
– Учитељски фак. У Београду: Ћ
– Педагошки факултет у Смбору: Ћ
– Факултет педаг. наука у Јагодини: L
– Педагошки фак. У Врању: Ћ
– Педагошка академија у Бијељини: Ћ
– Универзитет у Београду: Ћ + L + E
– Универзитет у Новом Саду: Ћ + L + E
– Универзитет у Крагујевцу: Ћ
– Универзитет у Нишу: Ћ + Е
– Универзитет у Косовској Митровици: Ћ + Е
– Универзитет у Бањој Луци: Ћ + L
– Универзитет у Источном Сарајеву: Ћ + L

To је резултат српске лингвистичке памети нормирања српског језика на два писма. Истовремено је то и резултат памети и родољубља целокупне српске интелигенције, којој не смета улица у Вуковој Лозници у којој има 59 латиничких фирми и ниједна ћириличка.

Или, кад је било опраштање у Косовској Митровици од Оливера Ивановића, видели смо код оног самог легендарног моста књижару исписану хрватском латиницом. Па и сама погребна кола беху исписана туђим латинским писмом. Већ су и ресторани око гробаља означени њиме, као и каменорезачке радње.

На састанку одржаном код министра културе, проф. Душан Иванић, који је такође за два писма у Срба, рекао је да се данас пише и говори по „по правилима бабе Смиљане“. Ова правила важе још више у писму, и то на срамоту језичке струке и науке која није хтела да и у српском језику буде примењена општесветска пракса једног писма за један језик.

Хрвати су изашли из језичког заједништва са Србима још 1967. г. јер су се борили за свој језик и своју државу, а српски лингвисти су поражени до ногу од стране хрватских колега јер су се борили за погрешну ствар: Југославију, српскохрватски језик и „српскохрватску“ латиницу. Дакле, српски језички „ауторитети“ ни данас не дају своме народу да изађе из језичког заједништва с Хрватима и да већ једном буде скинут наметнути му латински јарам.

Било је више удружења за одбрану ћирилице, али су их „пацификовали“ језички „ауторитети“ причом да се ћирилица треба и може бранити у двоазбучју.

Последњи такав случај је Ћирилица Требиње, коју је с правог пута (једноазбучја) скренуо проф. др Милош Ковачевић. Још је и јавно рекао да је народ крив за нестанак ћирилице. Као да је народ написао у српском правопису да је српско писмо и латиница. Али, ни он ни други „ауторитети“ неће моћи још дуго скривати истину да је глава латиничке змије у државној власти, у САНУ и Матици српској.

Приметили смо неке позитивне промене, и то код академика Слободана Реметића.

Он је био учесник скупа лингвиста у Бањој Луци 2011, кад је усвојен предлог за Владу Српске да се проблем писма реши тако што би ћирилица била примарно писмо у службеној употреби. То значи да би и латиница ушла на мала врата у службену употребу, иако тога нема у Србији.

Пошто су удружења за одбрану ћирилице од САНУ и Матице српске јавно протестовала то није реализовано, него је исти академик сада против тог предлога у чијем доношењу је и сам учествовао. Знамо ми да је академик Реметић био притиснут општим лингвистичким опредељењем за два писма, што у коначном води победи латинице, али му свака част што се огласио. Верујемо да ће његов следећи искорак бити јавно опредељење за једноазбучје у ћирилици.

Кад кажемо да је српска интелигенција у целини пустила ћирилицу низ воду, ту мислимо првенствено на проф. др Мила Ломпара који у „елити“ ужива велики углед. Наиме, он је у својој култној књизи „Дух самопорицања“ за два писма, при чему је латиницу назвао писмом контактне културе.

У тој огромној књизи ћирилици је посвећено свега неколико редака, али се подразумева да су Срби у контакту са католицима примили латиницу. Онако спонтано! То је толико очигледна и потпуна неистина да на њу не треба трошити речи, али пошто је он велики ауторитет ми то морамо учинити.

У западним српским земљама латиницу су примили само покатоличени Срби.

Кад је Бењамин Калај био забранио ћирилицу у БиХ, против тога су скочили сви угледни Срби као један, иако нису имали ни филозофских ни филолошких факултета. То је била срећна околност за одбрану ћирилице, јер Србе тако није имао ко да научи да је њихово писмо и хрватска латиница.

Општеуважени академик Крестић је писао: „Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице“.

Ко је читао књигу „Апологија српског народа у Хрватској“ др Радослава Грујића, могао је сазнати да је на велеиздајничком процесу против 53 угледна Србина у Загребу 1908. г. њима суђено и због њихове идентификације са ћирилицом.

Мало је вероватно да Ломпар није знао за многобројне забране ћирилице Србима. Почело је с Маријом Терезијом, да би касније генерал Стјепан Саркотић (Хрват) овако образложио забрану ћирилице: „Треба Србима укинути ћирилицу као борбено средство“ и „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада“.

Нарочито се латиница примила „спонтано“ у Срба кад им је забранио њихову ћирилицу Анте Павелић 1941. г. У Независној Држави Хрватској.

Да ли је могуће да Ломпар и други двоазбучњаци нису знали за забрану ћирилице у српским земљама 1914. и 1916 у Србији и Црној Гори!? Наравно да су знали, али морају да ћуте о томе јер су српски лингвисти српским правописом прогласили српским писмом исту ону латиницу којом је 1914. и 1916. замењена забрањена српска ћирилица. И заиста толико ћуте о томе да нико из српске „елите“ није написао ниједну реч поводом стотину година од те забране ћирилице у српским земљама.

А да је неко о томе писао, председник Матице српске Драган Станић не би смео заступати став да туђа латиница мора да остане у Србији, па и по цену да се ћирилица повуче и са српских гробаља!

Ћирилица је у односу Срба и Хрвата увек била српско „бити или не бити“, а никако оно што написа Ломпар да је латиница српско контактно и гранично писмо. Погледајмо шта о томе кажу сами Хрвати пре него што ће Срби бити убијани у Јасеновцу, Јадовном и многобројним другим стратиштима.

Овако је писао загребачки лист „Хрватска свијест“ 1939. под насловом „Ћирилски смрад у Хрватским земљама“ (преузето из књиге Милутина Стијовића „Српски глас“):

„Чим су источњаци дошли у нашу земљу, одмах су почели показивати своје рогове…Гладни су дошли у нашу земљу и ми смо их најели. Голи су дошли к нама и ми смо их обукли. А кад смо их најели и обукли, онда су почели показивати своје рогове…Поштанске кутије освануше изненада у Загребу ћирилским смрадом… Освануше зграде у Хрватској намазане ћирилским г…… Но ја се тим источњацима не чудим. Таква им је нарав да смрде и да свој смрад шире камо дођу. Али се чудим неким хрватским кукавицама. Чудим се да је било професора, који су нашој дјеци свједоџбе исписали ћирилским смрадом… И кад ова дјеца нарасту, знати ће причати потомству: Видите дјецо ове свједоџбе и ове године. То је оно доба када су власи убијали, тровали, затварали Хрвате…Тај смрад треба уништити, па било циклонизацијом или дератизацијом“.

Главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица није имао храбрости као и Ломпар па да у правопису напише да је ова латиница српско контактно или гранично писмо. Просто је написао истину: да је ова латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва. Тј. комунистичког заједништва, које су Хрвати напустили већ 1967. г, а за српске лингвисте оно је остало светиња до данашњег дана и за вјеки вјеков.

Ево сада и какав је ефекат имало Ломпарово опредељење за два писма.

У време Владе Војислава Коштунице народ је на референдуму за Устав из 2006. одлучио да врати српско име своме језику (уместо српскохрватског) и ћирилицу као једино његово писмо. То је данас једина основа за обрану ћирилице од власти, САНУ и Матице српске.

Наследници Коштунице у ДСС-у су за два писма. Њихов функционер је чак написао текст за Вечерње новости у коме је истакао да је избор за два писма израз српске толеранције, иако то може бити само израз српске глупости. Када смо усмено протестовали, други функционер је рекао да они следе став Ломпара о латиници као српском контактном писму.

Ломпарова је заслуга што сада постоји могућност пресловљавања са једног на друго писмо и на сајтовима који су несумњиво патриотски.

Господо декани, ви немате право да ћутањем кријете истину о планском затирању ћирилице језичким договором са Хрватима из 1954. г. у комунизму, и о правописном нормирању српског језика на два писма после формалног пада комунизма, које води нестанку ћирилице.

Ви немате право да чекате да неко други затражи од државе да нареди САНУ и Матици српској да изда измењено издање српског правописа којим ће српски језик бити нормиран само у ћирилици. При томе би питање досадашње српске књижевности и свега другог стваралаштва на латиници било решено потпуно аналогно као и у Хрватској: „Српски језик се пише ћирилицом. И сва дела српских аутора која су у прошлости писана латиницом спадају у српску културну баштину“.

У Београду, о Св. Сави. 2018. г.

За Матицу српског језика и ћирилице (Нови Сад), Проф. др Зоран Милошевић
За Ћирилицу (2001, Нови Сад), Проф. Драгољуб Збиљић
За Српску азбуку (Београд), Немања Видић, дипл.инж.

УПОЗОРЕЊЕ ДЕКАНИМА, САНУ и МАТИЦИ: Српско двоазбучје води пропасти ћирилице
Поштована господо декани, Непосредан повод нашем обраћању је текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

СРБИЈА И БАЛКАН - ИЗВОР ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

СРБИЈА И БАЛКАН - ИЗВОР ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Прва ствар коју ћете о Србији научити у школи јесте да смо направили кућу на раскрсници. Да буде још сликовитије, кажу нам да је Балкан - кућа на промаји. Иако је Лепенски вир целој светској науци познат већ 50 година, а Винчанска цивилизација још од 1901, нико се још није сетио да српско Подунавље назове правим именом. Српско Подунавље и Балкан нису никакво слепо црево Европе, нити транзитна зона. Српско Подунавље и Балкан су ИЗВОР европске и светске цивилизације. Још 1993.године генијални археолог Нани Станковић, са својом екипом истраживача дошао је до неколико револуционарлних открића која из корена мењају виђење светске историје. Наравно, претпостављате, то откриће је данас затрпано заборавом и коровом. Ова прича има за циљ да скине прашину са грандиозног историјског доприноса великог археолога доктора Светозара Станковића. Такође циљ ове приче је да покаже како смо деценијама уназад били индоктринисани и учени да стварамо комплекс ниже вредности. Аутор: Александар Шаргић





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ЗРНО ПО ЗРНО: Милош Ковић - Три пута три (20. 2. 2018)

ЗРНО ПО ЗРНО: Милош Ковић - Три пута три (20. 2. 2018)
Питања у емисији:
1. Три највећа проблема Србије?
2. Три најгоре особине српског народа?
3. Три најбоље особине српског народа?

Више информација о емисији "Зрно по зрно": https://goo.gl/ztHi3z




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости