недеља, 22. април 2018.

Читанка српског језика за време Oсманског царства

Читанка српског језика за време Oсманског царства

Читанка српског језика за време Oсманског царства - Царса
Просто је невероватно какве мале драгуље можете купити по београдским антикварницама. Налетех тако једном приликом на читанку српског језика за 4. разред који се користио у Србији кад је још била под турцима. Малени уџбеник из 1899. године коштао је 10 евра и ја сам морао да га имам. 🙂 Читанка је на ћирилици, на 95 стране, штампана у …


from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2HlQ8v4
via IFTTT

Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије

Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије
У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, од 2014. премијер, а од 2017. председник Републике) позвао на отпочињање унутрашњег друштвеног дијалога о Косову и Метохији, да „то бреме не би остављали потомцима, већ да би сви заједно пронашли трајно решење и искључили сукоб као опцију“. „Ми – изјавио је тада Вучић – морамо да размислимо шта ћемо и како с нашим односима и ставовима о Косову и Метохији, а не да бежимо од тога и да живимо у периоду од пре 300 година“. (овде) Када говори о КиМ Вучић редовно указује на неопходност одбацивања „мита“ (очигледно под „митом“ подразумевајући духовно-историјско наслеђе везано за Косово и Метохију, пре свега Светосавско предање и Косовски завет).
Тема „унутрашњег дијалога“ се појавила у првом Вучићевом обраћању у својству новоизабраног председника државе. Амерички амбасадор у Србији, Кајл Скот, одмах је подржао Вучићеву иницијативу, наглашавајући да је „важно да у дијалог буду укључени сви сегменти друштва, да се изјасне о најважнијим проблемима земље, а у томе су спољна политика и односи са Косовом веома битни“. (овде) У суштини циљ „дијалога“ показује да Вучић није спреман да на себе преузме потпуну одговорност за признање од стране Србије квазидржаве албанских сепаратиста као независне суверене државе, укључујући и њено чланство у УН. Потребно му је да одговорност за тај чин подели са Скупштином, Црквом, невладиним сектором и САНУ.

Формално гледано дијалог се водио неколико месеци. Међутим, његов коначни исход је био сасвим неочекиван. Александар Вучић се 30. марта 2018. године сусрео са тзв. Конвентом (асоцијација више од седамсто невладиних организација изразите прозападне орјентације, неформални лидер Конвента је Соња Лихт). Вучић је управо пред овим „скупом“ представио своје виђење резулата дијалога. И поред тога што се, према његовим речима, „огромна већина политичке и неполитичке јавности Србије“ изјаснила за очување статуса кво, замрзавање сукоба и чекање бољих услова, српски председник не дели такву сагласност. Србија на тај начин, према његовом мишљењу, „ништа не би добила, већ би само изгубила“. (овде) Вучић је одбацио мишљења већине угледних представника Цркве, науке, културе и јавности и предност дао позицију коју је по питању КиМ заузео прозападни део невладиног сектора. На крају сусрета Вучић је показао велику довитљивост изјавивши: „Заједнички именитељ свих анализа Националног конвента састоји се у томе да је неопходно да прихватимо независност Косова, али да је формално не признамо“. Очигледно је да таква формулација одговара Вучићевим личним интересима, зато он још само прецизира да „видимо шта можемо да извучемо за српску заједницу и како можемо да осигурамо будућност Србије у ЕУ“. (овде)

Приметћујемо да су изјаве Александра Вучића, чак и о кључним питањима, мутне и недоречене, формулације су популистичке, нејасне и неизоштрене и отварају више питања, него што нуде одговора. Истовремено, од српског председника стално се чују упадљиво непријатељске и слуђујуће оцене карактера српског народа: „лењи“, „неспособни“, „живе изван реалности“, Срби морају да одбаце „митове“ и „митологију“, „не треба љубити земљу својих предака, већ земљу по којој ходају наши потомци“. (овде) Вучић оптужује Србе ни мање ни више него за расизам, као, примера ради, при сусрету са Еди Рамом у септембру 2015. године: „Албанаци су често имали расистички став према Србима и обратно, Срби према Албанцима“.(овде) Он често прибегава уопотреби вештачке симетрије, због чега га је умировљени епископ Атанасије оценио „као пеливана, који игра двоструку или троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова“.(овде)

Уочи 2016. године Александар Вучић се у новогодишњем обраћању обрушио и на Небеску Србију и уопште на српску историју: „Србији је доста „чаробних штапића“… који нам обећавајући… правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији“. За њу је требало само да умремо, ништа више“, „по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају“.(овде)

Све је то вучићевска реприза псеудоморфозе културе и промене националне свести. Претпостављамо да је Александру Вучићу и његовим западним саветницима познато да је народ без историјског сећања неспособан за деловање. Ако узмемо у обзир став истог тог Волтера, према коме је људској делатности својствен свестан избор циља, поставља се питање какав је стварни циљ таквих идеолошких диверзија које су усмерене на формирање антисвести и фрустрираног идентитета. Требало је, по свему судећи, озбиљно проучити западне мислиоце, а не руководити се само тренутним маркетиншким циљевима. Гистав ле Бон је на пример тврдио да „су мртви не само бесконачно бројнији, већ и да су бесконачно моћнији од живих. Они управљају огромним пределом несвесног, тим невидљивом пределом који под својом влашћу држи све манифестације разума и карактера. Народ се знатно више руководи својим покојницима, него живима.“ Потпуна катастрофа за једну земљу може да се заврши са ситуацијом у којој се идејни погледи шефа државе на сопствени народ не разликују од погледа немачког каплара.

„Немачка парадигма“ је посебно блиска српском председнику. Крајем марта 2018. године Александар Вучић је у свом видео обраћању поново препоручио народу „да сагледа реалност“, да схвати да је „кључ будућност Србије, а не то колико волимо прошлост“ (стално подстицање да се покорно прихвати „албанска реалност на Косову“). Међутим, он своје мисли није зауставио на томе. Српски вођа препоручује Србима да за пример узму Немце, јер се немачко друштво „одрекло два своја града“. Предлажемо читаоцима да погоде који су то градови? За оне који нису погодили – Праг и Кенигзберг. Зато што су „у Прагу… говорили на немачком, а не на чешком језику, чак је Кафка писао на немачком језику и слови за немачког писца… Немачка нема контролу над Прагом… Кенигзберг је не само место где је 1701. године крунисан Фредерик Први (тако се чуло, прим. А. Ф.), већ и у исто време центар пруске државе… Немци сада живе без Кенигзберга и без Прага“.(овде) Обратимо пажњу на то како је „аутор именовао“ краља Фридриха I. Ради се о томе што на српском језику његово има гласи „Фридрих“, али се на енглеском језику пише „Frederick”.

По правилу се иза димне пропагандно-маркетиншке завесе намењене унтрашњој употреби јасно указује глобалистички политички пројекат.

Као прво, Вучићеви саветници су били бивши директор ММФ Доминик Штрос-Кан, бивши аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, бивши шеф италијанске дипломатије Франко Фратини. У овом моменту је као Вучићев саветник остао Тони Блер (баш онај који је Србији донео НАТО бомбе „Милосрдног анђела“). Упада у очи то што је Александар Вучић као члан СРС написао похвалну рецензију за књигу свог шефа Војислава Шешеља, потпуно неукусног наслова „Тони Блер – енглески педерски испрдак“. Без обзира на то, управо према моделу Тонија Блера у Влади Србије сада функционишу „delivery units” који контролишу ефективност рада министарстава (при том је сама В. Британија одустала од примене овог система). Блеров помоћник за специјалне операције у области пропаганде, Алистер Кембел, обучавао је стручњаке српске Владе који су задужени за рад са медијима. Бивши радикал А. Вучић одржава блиско пријатељство и са другим особама које су предводиле агресију против његове земље – Герхардом Шредером и паром Клинтон (Вучић је септембра 2016. године у Фонд Хилари Клинтон у име Владе Србије донирао 2 милиона долара – Clinton Global Initiative).(овде) Итекако је занимљиво то што је Тони Блер од 2013. године постао саветник и албанског премијера Едија Раме. Тако је Блер постао неформална везивна карика између руководства Србије и Албаније.

Као друго, чланови Владе Србије, премијер Ана Брнабић и потпредеседник и министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Зорана Михајловић, чланови су српске филијале Трилатералне комисије (основали су је 1973. године Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински).

Као треће, ни један шеф српске државе пре Александра Вучића, од С. Милошевића до Т. Николића, није водио преговоре са шефовима иностраних обавештајних служби. У априлу 2014. године (Вучић је тада био председник Владе) догодио се тространи сусрет између Вучића, америчког амбасадора Мајкла Кирбија и бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса. Затим је уследио читав низ Вучићевих сусрета са Петреусом, како службених, тако и приватних. Почетком фебруара 2018. године дошло је до службене посете Београду и до сусрета са Вучићем шефа британске обавештајне службе МИ6 Алекса Јангера, а као разлог за сусрет је наведена обавештајна сарадња две земље.

У делатности Петреуса је најучљивије следеће: он је један од руководилаца гигантског инвестиционог фонда „Kohlberg, Kravis, Roberts & Co. L. P.” (KKR) и медијски магнат. Фонд је 2013. године усмерио прве директне инвестиције у Источну и Централну Европу купујући медијску компанију „United Group“ (SBB/Telemach). „United Group“ је објединила велике интернет-провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије са простора бивше Југославије. Сада је KKR покренуо сопствену регионалну телевизијску мрежу N1 TV, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву, која је ексклузивни партнер CNN. При том је „United Group“ објединила производњу и емитовање телевизијског садржаја. Истовремено „United Group“ наставља да шири своју сферу утицаја улазећи на тржиште фиксне и мобилне телефоније и преузимајући конкуренте, међу њима и „Ikom” (Србија). При том, исплативост инвестиција у балканске медије се не назире ни у далекој будућности. Тај сектор преживљава такве тешкоће, да губитке трепе и велики играчи какав је у Србији SBB. Чак ни астрономске инвестиције KKR нису поправиле ситуацију SSB у Србији. Годишњи извештаји показују стални раст губитака у милионима евра: 29 мил. 2014., 33 мил. 2015. и 35. мил. у 2016. години. Објашњење можда лежи у томе што је Петреус куповином медија купио и утицај. Осим тога, по свој прилици је дошло и до напумпавања трошкова како би се избегло плаћање пореза. Захваљујући негативном билансу, SBB годинама није платио ни цент пореза на добит, мада је 2016. године имао приход од 170 милиона евра. Тако је губитак буџета Србије изгледа достигао и десетине милиона евра.(овде)

Чинило се да је у 2014. години била неизбежна конфронтација између државе Србије и KKR, јер се KKR спремао да свој телевизијски канал N1 емитује преко сопствене мреже „SBB Telemach“. Истовремено је Влада Србије објавила предлог закона о медијима, према коме дистрибутер није могао бити и произвођач телевизијског програма. Ова забрана се чинила сасвим логичном, јер би дистрибутер на штету конкурената давао предност својим каналима. Неколико година пре тога ЕУ је тај принцип наметнула српској државној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутивне мреже. Међутим, у случају KKR и N1 Брисел је био другачијег мишљења или тачније, изменио је своје мишљење услед лобирања Европске банке за обнову и развој (сувласника „United Group“). После новог сусрета са Петреусом, премијер Вучић је одлучно окончао спор – поздравља се долазак N1 у Србију. Држава се сама повукла. У августу 2014. године парламент је гласао за нови текст закона о медијима кога су банкари издиктирали посредством Брисела. Одстранивши народ, транснационална финансијска олигархија је заврнула руке парламенту који више није размишљао о супростављању. Епилог: у октобру 2014. године отпочело се са емитовањем телевизије N1. У марту 2017. године кабловски оператер SBB је уклонио најпопуларнији државни канал РТС1 са прве позиције на даљинском управљачу. То место које је припадало РТС1 од формирања прве телевизије у земљи, SBB је дао предводнику антисрпске (и антируске) кампање ТВ N1.(овде)


Бивши директор ЦИА, бивши командант здружених снага НАТО у Ираку, Директор ККР групе Дејвид Петреус

Једном речју, генерал Петреус је у Србији власник ТВ N1, једног од највећих кабловских оператера SBB, а такође телевизијских канала Гранд продукција, Тотал ТВ, Спорт клуб, Синеманија, укључујући и дечји канал „Ултра ТВ“. Према информацијама „Информера“ Петреус је и власник једне од најпопуларнијих дневних новина „Блиц“. Генерал се интересује и за куповину банкротиралих великих српских компанија.(овде) Осим тога, значајан део интернет саобраћаја на Балкану се обавља преко провајдера које је купио Петреус. Српско истраживање „Невидљива инфраструктура – токови података“ је показало да се сав интернет-саобраћај слива у једну тачку: „Ако неко жели да прочита, филтрира или заустави сав национални интернет саобраћај који се одвија преко мреже SBB, он то може да уради користећи само једну тачку”. Потпуно случајно та тачка припада управо KKR.(овде)

Овде се чини сасвим умесним да се помене једна изјава блиског сарадника Александра Вучића, тадашњег министра рада Александра Вулина (сада је министар одбране Србије и при том сам није служио војску). Када је у фебруару 2015. године руска телевизија РТ подвргла критици владу Александра Вучића због њене сарадње са Тони Блером, Вулин је тада исказао „тактичку мудрост“ указујући на то да РТ („Русија данас“), као прво, није државна телевизија Руске Федерације (!), а као друго „ову земљу – изјавио је Вулин – Вучић води из Београда, а не из Брисела, Вашингтона и не води је из Москве. И то свима мора да буде јасно… Србија воли како Вучић води ову земљу“.(овде) Демагогија гротескних размера је обавезан атрибут гарнитуре СНС којим се чува власт и прикрива стварни пројекат.

Суштина тог пројекта у односу на целину српског националног корпуса на Балкану, тиче се обавезног признања независности „Републике Косово“. То је вишефазна операција, током које су, после агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, приштински сепаратисти 2008. године прогласили независност. Сада се у српским службеним документима без икаквог смисла, примера ради, влада Рамуша Харадинаја именује као „Првиремене институције самоуправе у Покрајини“, као да Харадинај и његови претходници врше функције власти зато што су легитимно изабрани у Републици Србији. То је пропагандно средство које треба код грађана Србије да створи утисак да службени Београд одржава легитимне контакте са приштинским сепаратистима.

Влада Ивице Дачића (тада први заменик председника Владе и министар унутрашњих послова) је 2008. године потписала споразум да мисија УН УМНИК преда главне функције у области правосудног система, царине и полиције мисији ЕУ ЕУЛЕКС (чији је званични циљ јачање косовских институција).(овде) Потом је уследила у потпуности несхватљива одлука Међународног суда правде УН од 2010. године. Суштина саветодавног мишљења овог Суда своди се на то да „акт проглашења независности није супротан међународном праву“, јер било која група може прогласити независност од било кога, па зато и сам акт (декларација) проглашења није противан међународном праву (другима остављам правну оцену оваквог закључка). Међутим, саветодавно мишљење Међународног суда правде садржи један изузетно важан став: група Албанаца која је прогласила независност није представљала званичне органе привремене самоуправе покрајине Косова и Метохије. Следствено, они нису имали потребна овлашћења да прогласе независност, па је зато реч о акту политичке природе. Одлуку Међународног суда правде свака страна може да тумачи и користи у свом интересу, па се тако Суд заштитио од напада у једном изузетно остељивом питању.

Тако се до доласка Александра Вучића на власт 2012. година косовска политика српских власти споро, али сигурно кретала у правцу примене плана Марти Ахтисарија (мада српска власт упорно одбија да то призна), притиска на Србе и учвршћивања органа власти приштинских сепаратиста. У томе се огледа континуитет политика Бориса Тадића и Александра Вучића. Ипак, Срби су се у таквој ситуацији успешно сналазили. До бесповратног погоршања ситуација тада није дошло, пре свега због тога што су Срби са севера покрајине одлучно у својим руакама држали овај део Косова. Напомињемо да на територију севера Косова са већинским српским становништвом, албански терористи нису могли ступе од времена Другог светског рата.

Неспоран дугогодишњи ауторитет био је и остао Марко Јакшић са својим саборцима. У фебруару 2011. године Срби са севера покрајине су спровели референдум на коме су се практично једногласно изјаснили за непризнавање „косовских органа власти“. Занимљиво је да је крајем 2011. године Ангела Меркел извршила притисак на Бориса Тадића да потпише споразум истоветан садашњем Бриселском споразуму, али је Тадић то одбио. Уочи потписивања Бриселског споразума Срби са севера КиМ су тражили да се распише општенародни референдум о закључивању антиуставних споразума. После тога су Срби са КиМ у складу са законодавством Србије самостално формирали законодавни орган – Скупштину АП Косова и Метохије. Међутим, власт у Београду је већ од 2012. године (када је на власт у Србији дошао тандем Т. Николић – А. Вучић) престала да организује изборе на КиМ према законима Републике Србије. Тада је дошло до драстичног убрзавања већ назаначених тенденција.


фото архива

У 2013. години се збио кључни догађај. Српска власт, коју се представљали тадашњи председник Владе Ивица Дачић и тадашњи први потпредеседник Владе Александар Вучић, потписала је 19. априла тзв. Први бриселски споразум (Дачић је фактички приморао Вучића да стави свој потпис, пошто није хтео да буде једини у таквом послу). Суштина Бриселског споразума се састоји у томе да се руководство Србије, без спољног притиска и реалне војне претње, одрекло вршења полицијске и судске власти на целокупној територији Косова, укључујући и север покрајине. Од тада на Косову функционише само судски и полицијски систем „Републике Косово“. Бриселски споразум признаје и учвршћује само функционисање правног поретка „Републике Косово“. У овом документу нема помена Устава и закона Републике Србије или било какве формулације о томе да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије.

Посебно понижење за Србију и Србе било је полагање заклетве верности „Републици Косово“ од стране српских судија и полицајаца (10% српских судија је одбило ово понижење). Природно је што је приштински судски систем одбио да призна пресуде које су раније донели судови на КиМ у оквиру уставног система Србије, што је север покрајине гурнуло у стање правног хаоса.

Суштина преговарачког процеса, који српске власти лукаво означавају именом формат Београд – Приштина, а „косовске власти“ као преговоре Републике Косово и Србије, састоји се у успостављању праве државне границе. При том, претходна власт Бориса Тадића је само парафирала споразум о интегрисаном управљању границом, пошто се на документу налазе само иницијали, а не и потпис шефа преговарачке групе Борка Стефановића. Потом су уследили: предаја царине у надлежност Приштине, матичних књига и катастарских докумената, утврђена је међународна процедура нострификације диплома између Србије и Косова, укинути су органи цивилне заштите на целокупној територији КиМ (укључујући и легендарну групу Бранилаца моста), Приштина је добила свој међународни телефонски код +383 и, најзад, уколоњена је последња физичка баријера која је спречавала улазак албанских јединица на север Косова – Парк мира на мосту преко реке Ибар (који дели јужни од северног дела Косовске Митровице).

Насупрот томе, Београд није ништа добио од Албанаца. За шест година власти, Александра Вучића није ништа предузео у вези са повратком 220 000 Срба протераних са КиМ, а оне Србе који су на КиМ „штити“ тако што их ставља под шапу албански организованих криминалних група и бивших главешина ОВК. Србији се ништа горе од Бриселског споразума није догодило у историји „решавања косовског питања“. У свему томе су јасно уочљива обележја државне издаје и националне капитулације.

У новембру 2013. године режим Александра Вучића је извршио директни противзаконити притисак на српско становништво у покрајини да би га принудио да учествује на изборима по законима „Републике Косово“. Тада су Србима претили губитком социјалне помоћи из Србије, губитком посла и сл. Подвлачимо, од 2012. године до данас на територији Косова се уз сагласност власти Србије спровде једино избори „Републике Косово“. Осим тога, садашња власт у Београду је насупрот претходним српским лидерима формирала сопствену странку на Косову под именом „Српска листа“. У странку су ушли људи сумњиве, чак и криминалне прошлости, бивши ватрогасци и бивши полицајци. Њихова најзначајнија специфичност огледа се у томе што су потпуно одани и контролисани од стране власти у Београду. Сходно резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, „Српска листа“ је ушла у „косовски парламент“ и подржала је избор Рамуша Харадинаја за премијера (септембар 2017. г).

Тако је „Српска листа“, политичка снага Александра Вучића на Косову, ПОМОГЛА Харадинају да постане премијер. При том је због почињених злочина против Харадинаја 2006. године у Србији покренута истрага. Имајући то у виду, намеће се логично питање: шта је Рамуш Харадинај за режим Александра Вучића и „Српску листу“?Злочинац, који је починио нека од најтежих кривичних дела против Срба или политички партнер? Подсећам да је Рамуш Харадинај да би избегао кажњавање од стране Међународног трибунала за бившу Југославију уз помоћ својих терориста ликвидирао око четрдесет сведока и чланова њихових породица, у циљу застрашивања дизали су у ваздух аутомобиле, пуцали из аутоматских пушака. Захваљујући „труду“ српске стране консолидоване су позиције некадашњих главешина диверзантско-терористичке ОВК, на челу са Рамушем Харадинајем, најауторитетнијим терористом који је умео гвозденом руком да одржава дисциплину и да ефективно извршава задатке било ког нивоа, не гнушајући се ничега. Како истиче пуковник српског Министарства унутрашњих послова и активни учесник рата на КиМ, Славко Никић, Харадинај може да спроведе мобилизацију ветерана ОВК у року од два часа, док се на позив за мобилизацију српског премијера Ане Брнабић може одазавати једино геј-одред – суморно се шали пуковник.(овде)



Формирањем и директном подршком „Српској листи“, Београд је решио два задатка: гушење целокупне остале друштвено-политичке делатности Срба на КиМ и даље укључење и сарадња Срба са поретком „Републике Косово“, све до сагласности са Харадинајевом кандидатуром за премијера. Премијер Србије Ана Брнабић је 13. септембра 2017. године изјавила да „Српска листа има пуну и безрезервну подршку Владе Србије и њихова одлука да уђу у нову владу у Приштини је одговорна“.(овде) Али још је интересантније то што је Александар Вучић честитао „Српској листи“ победу због уласка у „косовски парламент“, али се одмах оградио од своје екипе, истичући како је ипак „то ваш избор“.

Преговори Србије са „Републиком Косово“ одвијају се без прекида, чак и упркос громогласног убиства једног од угледнијих српских лидера из покрајине Оливера Ивановића. Да српска власт није укинула своје судство и полицију у покрајини, не би била принуђена да понизно моли Приштину да јој дозволи да учествује у истрази и при том, по обичају, да не добије то одобрење.

Двадесетшестог марта се догодио инцидент са хапшењем шефа Канцеларије (раније је постојало Министарство за КиМ, па је потом ниво спуштен на ранг канцеларије) за КиМ Марка Ђурића на територији северне Косовске Митровице. Занимљиво је то што је овом инциденту претходила необична „приватна“ и по свему ванредна Вучићева посета САД, редовном авионском линијом, а потом и тајни Вучићев сусрет са Хашимом Тачијем. Суштина инцидента који се збио није у томе што је Приштина ухапсила представника Владе Србије, већ у томе што су то Албанци могли да учине потпуно легитимно, јер им је легитимност обезбедио нико други него Бриселски споразум. Косовске власти су деловале у складу са својим законодавством, због чега су протести против њиховог деловања у овом случају потпуно противправни.

Специјалне јединице Косовске полиције („РОСУ“) су пре посете српских чиновника заузеле стратешке пунктове на граници и упозориле да се посета српских чиновника сматра непожељном, те да ће у супротном они предузети оштре мере. Српска страна инсистира на претходном договору са Приштином, док Харадинај тврди да је Ђурић на Косову био илегално, а да се око добијања дозволе за боравак догодио технички неспоразум.(овде) Хапшење је извршено уз демонстрацију силе, као показна акција. Марка Ђурића су са лисцама на рукама одвезли у Приштину и дословце су га вукли за кравату на подсмех публике. Али више питања искрсава него што има одговора. Када је Марко Ђурић пристигао у северну Косовску Митровицу за одржавање скупа је изабрана најмања сала. Због чега? По свему судећи да би се смањио број учесника и самим тим смањио ризик од већег отпора специјалним јединицама „РОСУ“. Све у свему, догађај у вези са хапшењем Марка Ђурића свима делује чудно. Чини нам се да је од изазивања Приштине да репризира насиље из деведесетих година прошлог века, много битније да се Приштини не преда север Косова и да се прекину преговори, који су по свим тачкама национална капитулација.

Поводом овог инцидента Алексанадар Вучић се директно обратио за савет председнику Русије Владимиру Путину. У телефонском разговору В. Путин је обајнио позицију Русије: напад на Србију се третира као напад на Русију, треба у потпуности следити принципе Резолуције Савета безбедности УН 1244. А ову Резолуцију, подвлачимо, грубо нарушава Бриселски споразум који је закључио Вучић. Бриселски споразум нарушава и Устав Републике Србије, али према закључку Уставног суда Републике Србије Бриселски споразум није правни, већ политички акт.

Према мишљењу Александра Вучића Србији сада не остаје ништа више осим да се бори за формирање некакве Заједнице српских општина. Међутим, у Бриселском споразуму се говори само о законима „Републике Косово“, па отуда та Заједница може да функционише само у складу са косовским законодавством. Заједници не могу да буду додељена законодавна овлашћења и може једино да одлучује о локалним питањима. Формирање ЗСО је у принципу постављено на противправној основи, зато што је пажња морала да буде на неповредивости територијалне целовитости и суверенитета Србије на КиМ, како то гарантују Устав Србије и Резолуција 1244.

Приштина са своје стране негодује због ЗСО, јер на територији „Косова“ већ функционише асоцијација косовски општина, па је нејасно зашто је уопште потребно њено дуплирање. До данас Приштина није формирала ову нову асоцијацију која је у целини узев бесмислена за све и не намерава да помаже Вучићевом режиму, коме би формирање ЗСО омогућило да разговоре са Албанцима лажно тумачи као „успех“.

Мотиви деловања Александра Вучића су крајње једноставни. Покрет „Отаџбина“ у обраћању јавности од 7. априла 2018. године указује:

„2012. године Алексанар Вучић је обећао својим западним менторима да ће се одрећи Косова и Метохије. Из тог разлога он обмањује, лаже, манипулише, служи се свим могућим и немогућим средствима да дато обећање испуни. Зна добро да они, са којима је правио договоре, у случају преваре знају да буду јако брутални. Судбина покојног премијера Зорана Ђинђића јасно опомиње. Данас су грађани Србије таоци сулудог обећања председника Републике да због доласка на власт мора да преда јужну српску покрајину“.(овде)



Међународна заједница очекује од Вучића да у 2019. години са Приштином закључи правно обавезујући споразум о узајамном признању, укључујући и препуштање „Републици Косово“ чланства у УН. Тај споразум је услов за пријем Србије у ЕУ („ЕУ нема алтернативу“, главна је парола Вучићевог режима), па и сам Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ третира Косово и Србију као засебне независне државе и садржи обавезу закључивања споразума о регионалној сарадњи и добросуседству (чл. 15. ССП).(овде)

Све што је Александар Вучић урадио по питању КиМ је противуставно, његов приступ и журба у решавању проблема КиМ условљена је искључиво његовим личним обавезама према Западу. Уз то, и време ради за Србе, јер Албанци због тешког економског стања и свеопштег беспоретка настављају да масовно напуштају покрајину, а наталитет се у њиховим породицама драстично снизио. Не треба преувеличавати број Албанаца, њих на КиМ према оценама „Отаџбине“ нема више од 900 000 (овде), док је Срба око 130 000.

Шта је друго него расизам позив да се преда Косово „зато што су тамо Албанци“? Многи од њих све до данас користе пасоше Републике Србије (док Србе присиљавају да узимају пасоше „Републике Косово“, у исто време сами Албанци задржавају за себе документе Србије), уче се и лече у Србији и када би се уништило терористичко и криминално подземље (што је обавеза државе) Албанци би могли да буду као сви други грађани Србије. Модел разорене територије лишене будућности коју су формирали Американци, није усрећио ни саме Албанце, који су постали таоци бивших терориста ОВК.

У целини гледано ситуација на КиМ је експлозивна и представља директну претњу за безбедност Руске Федерације.


Највећа америчка војна база изграђена после вијетнамског рата, ‘“Бондстил“ на окупираном Косову и Метохији

Као прво, на Косову се налази једна од већих база САД и НАТО у свету – Бондстил. Приступ бази је затворен, а налази се на територији на којој искључиво живе албански кланови лојални САД. У Кампу Бондстил су се од 2010. године обучавали терористи за учешће у украјинском оружаном сукобу. Ко може да гарантује да се ово неће наставити до неког новог сукоба на постсовјетском простору?

Као друго, Албанци никада нису били нешто посебно религиозни, али су сада у Албанију и на КиМ дошли вахабисти, исламски екстремисти са Блиског истока. Већ сада око 30% Албанаца на КиМ припада радикалној грани ислама; на КиМ је пристигла и Ал Каида, која се овде озбиљно и на дуже време укопава.(овде) Од Приштине до Москве потребно је два часа лета авионом, зато спој исламиста, криминала, трговине наркотицима и базе Камп Бодстил не може да не узнемирава.

Од „наранџасте револуције“ 5. октобра 2000. године до данашњег дана у Србији се формира систем тихе, али свеобухватне окупације земље. Овај процес је драстично убрзан после доласка на власт Александра Вучића. Његов режим је на Косову успео да ликвидира институционалну и ванинституционалну заштиту српских националних интереса. Наусупрот угледних и истинских српских лидера са КиМ, формирана је „Српска листа“ као политички симулакрум са оперативним задатком да уништи свако испољавање другачијег политичког става. Не само да не постоји ни идеја ни стратегија националне одбране, већ, напротив, актуелна власт врши активну пропагандну припрему за „убрзано решење косовског проблема“. Покрећу се тајни преговори и сусрети, који резултирају провокативним екцесима. Поједини су дошли од стране Београда, као онај који је везан за историју воза-музеја, које је био украшен са иконама и натписима „Косово је Србија“ на различитим језицима, а који због претње из Приштине није ни стигао до границе са КиМ, као и инцидент са хапшењем Марка Ђурића. Иза ових провокација се у оквиру „бриселских преговора“ одиграва стварна предаја свих позиција од стране Александра Вучића.

Мора да забрињавају тежње да се Русија увуче у решавање вештачки створених ситуација, а да се при том не помињу прави разлози њиховог настанка: вероватни договор Александра Вучића са западним фактором и цена његовог доласка на власт, Вучићева предаја севера КиМ Албацима, уз ликвидацију државних органа Србије на територији целе Покрајине, укључујући и север који је раније био недоступан Албанцима. Треба узети у обзир да Запад спроводи сложену и вишефазну операцију не само у српској АП КиМ, већ и на целом Балкану. У том погледу се подршка антисрпским и антиуставним деловањима Александра Вучића у српском националном корпусу схвата као подршка Рамушу Харадинају, пројекту „Велика Албанија“, америчком војном јачању на Балкану и, најзад, Ал Каиди.

АЊА ФИЛИМОНОВА

Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије
У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, о…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Василије Крестић: Усташка идеологија је и даље жива

Василије Крестић: Усташка идеологија је и даље жива

Василије Крестић: Усташка идеологија је и даље жива - Нови Стандард
Подизање споменика Степинцу на месту покоља Срба у Хрватској показује да је усташка идеологија жива, сматра академик Крестић


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Судар стратегија

Судар стратегија

Судар стратегија - Нови Стандард
У времену у којем национална безбедносна стратегија председника Трампа наводно полази од ,,принципијелног реализма вођеног исходима, а не идеологијом“, три нове књиге заузимају различита становишта у дугој борби између реалиста и неоконзервативаца. Колекција есеја Роберта Каплана, ,,Повратак света Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“, представља вешто састављену аргументацију за рационалан приступ …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Серж Алими: Један Скрипаљ и хиљаде атентата дроновима

Серж Алими: Један Скрипаљ и хиљаде атентата дроновима

Серж Алими: Један Скрипаљ и хиљаде атентата дроновима - Нови Стандард
Када Запад врши ликвидације ,,државних непријатеља" то не изазива дипломатске урагане


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Успешна економска конференција на Криму, 3000 учесника из 70 земаља

Успешна економска конференција на Криму, 3000 учесника из 70 земаља

Успешна економска конференција на Криму, 3000 учесника из 70 земаља - Нови Стандард
Највеће изненађење је долазак представника Велике Британије и Украјине


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Наташа Јовановић: ГДЕ ТО ПИШЕ? – Самарџић, Орловић и Чворовић о ЗСО и Бриселском споразуму

Наташа Јовановић: ГДЕ ТО ПИШЕ? – Самарџић, Орловић и Чворовић о ЗСО и Бриселском споразуму

Наташа Јовановић: ГДЕ ТО ПИШЕ? – Самарџић, Орловић и Чворовић о ЗСО и Бриселском споразуму
Питање и те како важно за будућност Срба на КиМ – шта ће бити основ за формирање ЗСО – Први бриселски споразум или закони тзв. Републике Косово – наишло је на дијаметрално супротна тумачења у Беогр…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Небојша Васовић: Велики Отаџбински Рат

Небојша Васовић: Велики Отаџбински Рат

Небојша Васовић: Велики Отаџбински Рат
Хвала онима који су погинули у борби против фашизма, за слободу Света. Слава јунацима Русије. Поздрав мртвој браћи.…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Tерет-ана...

Tерет-ана...
"Свако ко води политику додворавања, било да се ради о култури, привреди, одбрани или било којој другој области, треба и мора да буде смењен", поручује Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета, поводом писања Српског телеграфа да је Министарство културе преко Филмског центра Србије учествовало у финансирању филма о албанским лешевима који су са Косова превожени у Србију.

У питању је остварење редитеља Огњена Главонића „Терет“, које ће једино са ових простора бити приказано на Канском фестивалу.

Критичари за филм кажу да је антисрпски, па учешће званичне српске институције у томе, уз сву уметничку слободу аутора, оцењују као скандалозно и позивају на одговорност.

– Један сам од ретких политичара у Србији који стално истиче значај културе за постојање снажне и успешне државе. Велики је проблем што се део наше културне елите додворава важећим клишеизираним трендовима у којима се већ дуго Срби приказују као лоши, а то се ради јер се из разних фондова за то добија новац. С друге стране, тужно је да држава преко својих фондова такође подржава такве приче јер су уплашени да не буду означени као екстремисти или националисти – каже Паровић додајући да је за њега све то срамно и да ће последице тога дугорочно бити катастрофалне. Културна контаминација је, према његовим речима, често гора од загађења животне средине.

– Страшно је да деценијама имамо проблеме, а да нико не сноси баш никакву одговорност – истиче он.

Сатанизација Срба

Медијски стратег Саша Боројевић каже да филм није у служби истине, већ додатне сатанизације целокупног српског народа.

– Идеологија аутошовинизма као канцер нагриза наше национално биће. Како то да се не снимају филмови о агресији на нашу земљу, о злочинима НДХ над Србима, тровању осиромашеним уранијумом 1999. и да још то подржи Министарство културе. Постављам јавно питање министру: Колико кошта аутодеструктивна истина коју плаћају порески обвезници Србије? – питао је Боројевић министра Вукосављевића.



Подсетимо, за антисрпски филм „Терет“ државне институције и установе су издвојиле 6,7 милиона динара. Секретаријат за културу и информисање Војводине дао је 2,7 милиона динара, док је Филмски центар Србије (ФЦС), који финансира Министарство културе Србије, помогао са четири милиона динара. У војвођанском секретаријату су истакли да је новац за овај пројекат издвојила претходна власт 2013. и 2015.

Министарство даје паре и не пита

На питање да ли проверавају и контролишу на какве пројекте одлазе средства из буџета, из Министарства културе поручују да они не одлучују о расподели средстава за суфинансирање српске кинематографије.

– Министарство финансира редовне и програмске активности ФЦС, као што је то случај са још 41 установом културе, али је конкурс у ингеренцији Филмског центра и његових комисија. Ми нисмо цензор за пројекте који су одабрани за суфинансирање и за које су сагласност дали директор и УО – кажу у министарству. Истичу и да нису позвани да дају оцене о квалитету и уметничким дометима филма „Терет“, нити о политичким конотацијама које може да изазове.

– Позната су залагања министра Вукосављевића да се створи реална и заснована слика о свим важним питањима из наше прошлости и савремености, противећи се свакој злоупотреби уметничких слобода у ширењу негативних стереотипа о сваком, па и српском народу – наводе у министарству.

-----------------------------------------------------------

Српски филм „Терет“ Огњена Главонића у Кану

Дугометражни играни филм „Терет“ Огњена Главонића биће приказан на 71. филмском фестивалу у Кану, у оквиру селекције Петнаест дана аутора. „Терет“ је једини филм са простора бивше Југославије на овогодишњем фестивалу.

Филм прати причу Владе, возача камиона, у току НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Док пролази кроз непознате пределе, окружен последицама рата, Влада не зна и не жели да зна шта је то што превози али тај товар временом постаје његов терет.

Главну улогу тумачи Леон Лучев, а у споредним улогама се појављују и Павле Чемерикић, Тамара Крцуновић, Игор Бенчина, Радоје Чупић, Јово Максић, Стефан Трифуновић, Тања Пјевац, Љубиша Милишић, Новак Билбија и Иван Лучев.

Сценариста и редитељ филма је Огњен Главонић, директорка фотографије Татјана Крстевски, монтажерка Јелена Максимовић, сценографију потписује Зорана Петров, костим Маја Мирковић, дизајн звука Јаков Мунижаба док је микс звука урадио Жил Бенардо.

„Терет“ је први дугометражни играни филм Огњена Главонића, аутора награђиваних документараца „Живан прави панк фестивал“ (2014) и „Дубина два“ (2016).



Продуценти „Терета“ су Драгана Јововић, Стефан Иванчић и Огњен Главонић испред продуцентске куће Нон-Алигнед Филмс из Србије, док су копродуценти Цинема Дефацто (Француска), Кинорама (Хрватска) и Тхрее Гарденс Филм (Иран). Филм је реализован уз подршку Филмског центра Србије, Секретаријата за културу и јавно информисање Аутономне покрајине Војводине, француског државног фонда ЦНЦ, европског фонда за копродукције Еуримагес, Хрватског Аудиовизуалног Центра, фонда Висионс Суд Ест, Хуберт Балс Фонда фестивала у Ротердаму и Доха Филм Института.

Republika/Србин.инфо

Tерет-ана...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАШТИТИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАШТИТИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Српско расејање, као део српскога народа, са посебном забринутошћу прати дешавања на Косову и Метохији. Имајући у виду да је Косово и Метохија духовни и државотворни центар српскога РОД-а, у складу са Уставом, дефинисан као неотуђиви саставни део Републике Србије.

Функционисање и статус Косова и Метохије у оквиру Републике Србије угрожено је деловањем сепаратистичких, криминалних и међународних структура, који својим деловањем нарушавају суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак Републике Србије.

Препознајући недвосмислену вољу Српског расејања, осуђујемо све дестабилизујуће факторе и захтевамо од Владе Републике Србије да предузме неопходне мере за одбрану легитимних интереса Р.Србије и народа на Косову и Метохији, као интегралном делу Републике Србије,који се налази под привременом управом спољних фактора,обезбеди заштиту, опстанак и услове за повратак прогнаних и избеглих.

Као наш допринос унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији, који је иницирао председник Р. Србије Александар Вучић,

Ми, представници српског расејања са свих континената, окупљени у Покрет „Родољуба Отаџбине и Дијаспоре“ „РОД“ доносимо:

ДЕКЛАРАЦИЈУ О ЗАШТИТИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ



1. Ми, представници Српског расејања, окупљени у Покрет Родољуба Отаџбине и Дијаспоре„РОД“ у складу са међународним правом, Уставом и вољом грађана, не признајемо и никада нећемо признати једнострано проглашену независност Косова. Решење за проблем Косова и Метохије видимо у престанку међународне окупације и повратку те територије у уставно-правне оквире Републике Србије. Косово и Метохија треба да буде аутономна покрајина у саставу Србије где ће албанска национална мањина уживати сва права у складу са највишим европским стандардима.

2. Покрет Родољуба Отаџбине и Дијаспоре „РОД“ у име српске дијаспоре окупљене у „РОД-у“, се апсолутно ПРОТИВИ било ком чиновнику или функционеру Р. Србије (укључујући и председника, премијера и све министре) да у име српског народа стави потпис на било какав „правно обавезујући споразум“ који би лажној држави Косово омогућио чланство или посматрачки статус у УН. Било какво формално или неформално признање самозване државе Косово или давање легитимитета њеним нелегалним институцијама сматраћемо чином велеиздаје и инсистираћемо на кривичном гоњењу свих одговорних.

3. Тражимо од Председника Р. Србије да се повуче из тзв. Бриселских преговора са представницима сепаратистичких власти у Приштини и тражимо да се решавање овог проблема врати под окриље Савета Безбедности УН. Уколико то није могуће, захтевати укључивање Руске Федерације у преговоре.

4. Тражимо од Уставног суда Србије што хитније доношење одлуке о процени уставности свих одредби из већ потписаног Бриселског споразума а на власт Р. Србије апелујемо, да не врше политичке притиске на суд и обезбеде услове за несметан и независтан рад судства и правосуђа

5. Тражимо од Владе Р. Србије да донесе одлуку којом се отказује гостопримство међународној мисији ЕУЛЕКС јер је све време од свог оснивања 2008. године кршила претпоставку статусне неутралности и свесрдно радила на заокруживању албанске државности на Косову и Метохији. До тренутка повратка Косова и Метохије под контролу Србије, захтевамо пребацивање свих овлашћења на мисију УНМИК која мора остати под директним руководством Уједињених нација.

6. Тражимо задовољење правде и наставак кривичног гоњења за све челне људе НАТО држава који су одговорни за бомбардовање 1999. године као и за све вође сепаратистичке побуне на Косову и Метохији. Тражимо од надлежних органа наставак процеса пред међународним судовима и наплату ратне одштете од свих држава које су учествовале у нелегалном бомбардовању и уништавању инфраструктуре, објеката и људских живота.

7. Тражимо од српских представника на Косову и Метохији да бојкотују рад нелегалних косовских институција а нарочито од делегата Српске листе да напусте тзв. Владу Косова и ускрате сваку врсту подршке осведоченом зликовцу и ратном злочинцу тзв. премијеру Косова Рамушу Харадинају.

8. Тражимо од Владе Р. Србије да предузме све неопходне мере за потпуно извршење Резолуције 1244 СБ УН, нарочито у смислу физичког повратка српског цивилног и војног особља Р. Србије на територију Косова и Метохије.

9. Покрет Родољуба и Дијаспоре „РОД“ захтева заштиту свих гарантованих права Србима на Косову и Метохији, право на повратак и сва имовинска права.

10. Тражимо од Владе Републике Србије да настави расветљавање судбине несталих лица и пружи правну заштиту свим Србима, против којих, шиптарске нелегалне институције, воде процесе.

11. Покрет РОДОЉУБА ОТАЏБИНЕ И ДИЈАСПОРЕ „РОД“ пружа пуну подршку српском народу на Косову и Метохији и обавезују се да ће заједничким снагама радити на одбрани Косова и Метохије.

Представници Српског расејања из Аустрије, Немачке, Швајцарске, Француске, Шпаније, Данске, Норвешке, Словеније, Словачке, Русије, Украјине, Италије, Аргентине, Аустралије, Америке, Канаде, Јужне Африке, Енглеске.

У манастиру Милешева, 10. априла, 2018. године

ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАШТИТИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВОЛЕТИ СРБИЈУ ВАН ПОЛИТИЧКО-ПАРТИЈСКОГ КОНТЕКСТА?

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВОЛЕТИ СРБИЈУ ВАН ПОЛИТИЧКО-ПАРТИЈСКОГ КОНТЕКСТА?

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ВОЛЕТИ СРБИЈУ ВАН ПОЛИТИЧКО-ПАРТИЈСКОГ КОНТЕКСТА?


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

субота, 21. април 2018.

Ко лаже, тај и влада! (СПИН.ЊЕТ)

Ко лаже, тај и влада! (СПИН.ЊЕТ)




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

БУРНЕ РЕАКЦИЈЕ: Министарство културе финансирало антисрпски филм?

БУРНЕ РЕАКЦИЈЕ: Министарство културе финансирало антисрпски филм?

БУРНЕ РЕАКЦИЈЕ: Министарство културе финансирало антисрпски филм?
У питању је остварење редитеља Огњена Главонића Терет, које ће једино са ових простора бити приказано на Канском фестивалу.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ИНТЕРВЈУ: Рамбо Амадеус - Капитализам је само феудализам са новим технологијама! (21.04.2018)

ИНТЕРВЈУ: Рамбо Амадеус - Капитализам је само феудализам са новим технологијама! (21.04.2018)
Гост емисије "Интервју" био је господин Антоније Пушић, један од најоригиналнијих, али и наконтроверзнијих уметника и музичара региона, познатији као Рамбо Амадеус. На почетку пута према звездама Рамбо се бавио и једриличарством. Постао је популаран захваљујући сатиричним песмама у којима је исмејавао политичаре и обичне људе са њиховим навикама. Музика у којој је било мешавине џеза, рока и електронске музике донела му је успех, а од 1988. године до данас је издао много албума и компилација. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. Интервју је снимљен 18.04.2018. године у нашим просторијама, у Београду. Емисију је водио новинар Александар Павковић.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

петак, 20. април 2018.

Милан Миленковић: Мртво море

Милан Миленковић: Мртво море
Не знам како, али увек погодим шта ће Русија урадити на међународној сцени. У последње две године сам, без грешке, предвидео сва руска одступања и повлачења пред западним светом.

Кад наиђе нека криза, било она са руским дипломатама, који су протерани концем 2016-те, или ова садашња, у Сирији, ја типујем да ће Русија подвити реп и сваки пут се на мене баце русофили: „Ти си мрзитељ Руса, ти си говно, није ово Јељцинова Русија па да подвија реп“…

Кад се деси што сам рекао да ће се десити, не без сујете кажем русоманима: „Јесам ли вам рекао да ће подвити реп“ и добијем у контру: „Ти си мрзитељ Руса, није ово Јељцинова Русија, ти си говно„…

Негде се, сирочићи, потајно надају да ће Русија једном одговорити мушки и храбро, а опет се боје да неће и онда не заузимају став док цар Путин не изнесе свој потез, а онда, после неколико сати оплакивања, русомани почињу са сеирењем: „Наравно да се повукао цар, шта треба, да троши своје скупе ракете на обарање јевтиних америчких, да изазове нуклеарни рат, опет је издоминирао, матирао каубоје тралала„…

Одавно сам престао да се са верницима било које врсте расправљам о било чему, то је јалов посао, но их ипак чачкам, да видим докле њихова аргументација иде. Признајем: обичан сам човек, без интелектуалних способности, па чак и без просветљења, да бих разумео потезе цара, па питам русомане, рецимо, да ли би Америка дозволила да Руси, својим најбољим ракетама на свету, гађа Приштину, Подујево и Ђаковицу, само не Бондстил, односно да ли границе утицаја престају на бодљикавој жици базе, или иду даље од тога? Да ли бисмо Америку, када би оћутала тако нешто, када би дозволила да цепају око њених база, да бомбардују њихове савезнике, сматрали мудром, или слабом, одговор је стандардно русомански: не разумеш ти то.

Посебно су слатки кад крену да објашњавају како Руси нису реаговали зато што су те ракете, испаљене на Сирију, углавном оборене, а нису ни гађале нешто посебно. Како су унапред могли да знају да ће бити оборене од сиријске ПВО и како су знали да иду „у ништа„? Одговор: „Не разумеш ти то, зна Рус шта ради!“

Постоји и тумачење да су Руси и Амери договорили овај напад на Сирију као позоришну представу и да, иначе, договорају, као добри партнери, све потезе на међународној сцени. Склон сам да верујем да је то партнерство веома ограничено, јер ми је тешко да замислим да Русија, чак и уз шаховски мозак Владимира Владимировича, генија кога свет још није упознао, са Америма договара какве и колике санкције ће јој ови увести, као и до које мере треба партнерски да снизе цене нафте. То је као партнерство слона и миша. Пошто су партнерски договорили интензивирање санкција Русији, сад настављају да договарају до које ће мера Русија попустити у Сирији. Тако гледано, можемо да кажемо и да смо ми партнери Европској унији и да партнерски договарамо како да Шиптарима предамо Косово.

Када предвиђам (и погађам) реакције Русије, имам у виду следеће:

У конфронтацијама са Западом, Русија се стално повлачила;
Русија је вестернизована земља, са неолибералном економијом и високим степеном корупције, што јој онемогућава отпор;
Отпор је додатно отежан тиме што је Русија мање-више деиндустријализована и критично зависи од извоза сировина, што Запад може да користи као полугу моћи;
Сумњам да Путин и његово окружење штеде у рубљама и те рубље држе у Русији;
Запад може да уведе санкције Русији, ова Западу не може и тај дисбаланс говори о дометима неке политике.
У обзир не узимам, када нагађам шта ће се десити:

Да је Русија земља слатког православља;
Да Путин има мозак као три Ајнштајна;
Да нас Русија никад није бомбардовала и да нас много воли.
До суза се насмејем кад видим разне русофилске организације кад крену да попују да одричу памет свакоме ко не следи Путинову генијалност. Реч је, у 100% случајева, о политичким мајсторима који су 1946. ушли у четнике. Тачно је, наравно, да у Србији постоји један број русофила и да је, ако је веровати анкетама чак 53% становника Србије проруски оријентисано, али се ове микро организације грдно варају ако мисле да им је ту берба: такве је већ обрао Вучић и то много паметније, него што ће их ови икад убрати. Русофили су ту не да нешто раде, већ да буду трошени, да буду политичко гориво. Како ствари стоје, само Вучић има довољно горива, док се сви заједно, од Двери и СРС, до микро организација, туку за безначајан проценат русофила и верника и још мисле да ће се за њих изборити подилажењем публици. То се неће догодити, а оставља горак укус због тога што ће морати да пољубе у дупе сваког свог русофилског и псеудоправославног присталицу и да га, на крају, проследе Вучићу. Окупљање присталица, дакле, на бази шлихтања лумпенпатриотама, не само да је јадно, већ је и неуспешно. Највећи број Вучићевих присталица је баш и одгајан по патриотским инкубаторима.

Они, који мисле да се у демократији баве политиком, треба да разумеју да је политичка партија, или организација ма које врсте, само роба. Можеш да је продаш, или не можеш. Ова прича, која се креће од лумпенпатриотске, преко лумпенрусофилске, до лумпенправославне, нема никакву шансу да прође. Кроз празно србовање, само окупљају немоћнике, да би их предали Вучићу. Ако је то задатак, онда им добро иде.

Механизам је овакав: пошто немају никакву конзистентну идеологију, нити су способни да је индукују, политиканти се прихевтавају на већ постојеће идеологије, рачунајући да ће и на остацима неке пропале приче прикупити присталице. То се и дешава, али то су махом отпаци од странака које су се већ усрале са том истом идеологијом. Разочарани, рецимо, чланови Двери, или ДСС, сада се окупљају у некој новој организацији, да са истом идеологијом још једном пропадну. Број таквих се не увећава, само се препакује. Ускоро ће им партијски шефови дозволити да играју, као у фудбалу, на двојну регистрацију, да истовремено буду чланови више удружења, само да се не разбеже.

Као што рекох, партије су роба, коју бирачи купују, или не купују. Свиђало нам се то или не, од тога се не може побећи. Продавци праве, међутим, велику грешку, прескачући Прву тржишну заповест: не вoли робу, већ купца! Ту их Вучић дере, јер је дезидеологизован и у људима гледа само бираче, док ови грешници, који робују псеудонационалним идеологијама, које су јадне да јадније не могу бити, воле робу, а не купца. Тиме сами себе терају на маргине.

Сваки патриота, који почиње политичку каријеру, будући да је сасвим неоригиналан и немаштовит, каже себи: пробај да раји потуриш русофилију, православље и патетични национализам, неко ће се закачити. Но, у првом кораку су се ухватили за гробље идеологија. Једва скупе пар стотина присталица, а онда, у страху да и то не изгубе, појачавају исту песмицу, па чак и утроје, што песма каже. Због погрешног одабира у првом кораку, у сваком наредном све скупа почиње да личи на гротеску. Чланство и симпатизери, у веома лепом проценту неписмени, пијани и на ивици душевних болести, траже од партијских шефова све више патриотизма, русофилије и православља и гурају их у апсурд. На крају се све заврши екстремним србовањем и поразима где год се појаве. Радикалне патриотске приче коштају и, кад се носиоци прича испосте, а увек се испосте, на крају једва чекају да, одрекавши се великих планова о самосталној владавини , негде партиципирају, макар у општини, да макар врате оно што су уложили.

Непаметни, уопште не уочавају да је шема постављена изван њих, да је неко, још пре четврт века поставио корелацију: срБски национализам=православље=русофилија. Та шема уопште није природна, већ је наметнута, али искрени срБски родољуби никад нису тако далеко отишли у размишљању, да би то схватили. Да се може бити родољуб, а не бити верник, и/или русофил, у тврде главе не улази.

Пошто је и публика, за четврт века, научена на шему, она игра по правилима: прво се изноји од патриотизма, провежба православље, чоколадира цара Путина и оде да гласа за Вучића, јер се код њега налази касица. Толико је просто и толико очигледно, да је просто бљутаво. Зато се сва срБска такмичења у патриотизму (јер су сви, испод прага свести, спремни на продају за рђав посао у јавном сектору) своде на једну једину ствар: ко је „искрени патриота“? Обратите пажњу: то је централни термин срБског политичког живота. Тамо где је искреност на цени, значи да има много лажова и фолираната. Ко о чему, курве о поштењу, а срБски патриоти о искрености.

Несрећни патриотски псеудополитичари покушавају да ову бесловесну масу, која је све само не верна, одрже на гомили и редовно се, после неког времена, укаке. То се одржати у форми не може. После неког времена, кад виде да су на шодер идеологији скупили људски шодер, и псеудополитичари схвате да морају да следе чланове, на путу ка СНС-у. СНС чак не мора да се бори за присталице, увек сами дођу и то највише из редова патриЈота.

Нигде се, на српској политичкој сцени, не осећа свеж поветарац, нове идеје, не осећа се присуство талентованих политичара, већ се све претворило у жабокречину, прежвакавање дотрајалих идеологија и рециклирање кадрова из партије у партију – своју, или туђу. Мртво море, што би рекао Домановић.

Благо Вучићу што овакве има за опоненте.

Милан Миленковић: Мртво море
Не знам како, али увек погодим шта ће Русија урадити на међународној сцени. У последње две године сам, без грешке, предвидео сва руска одступања и повлачења пред западним светом. Кад наиђе нека криза,


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Права истина о разлогу напада НОВОГ СВЕТСKОГ ПОРЕТKА на Србе као нацију!

Права истина о разлогу напада НОВОГ СВЕТСKОГ ПОРЕТKА на Србе као нацију!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат.

Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде?

Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ломила борна кола, од двоколица до тешких тенкова, преноси Тв Бест.

У ери глобалног света, када је готово немогуће сакрити и спречити ширење информација и сазнања, истина не може дуго остати сакривена. Из тог разлога су се последње деценије прошлог и почетком овог века нарочито интензивирали напади на Србе.

Зашто им сметамо?

Сметамо им због тога што су Срби једини народ у срцу Европе који се никако не уклапа у њихово виђење и планирање света и његовог поретка. Сметамо им што смо једини представници беле расе који су после ИИ Светског рата пуцали на Американце. У Вијетнаму су то били припадници жуте расе, у Сомалији црне, у Авганистану, Либији, Ираку арапи и муслимани.

Сметамо им због нашег исконског осећања правде, који носимо у генима и због чега смо једини народ на свету који, за разлику од њих који ратују увек за земаљско царство, спреман на жртве за царство небеско.

Српско осећање правде они су се увек трудили да сузбију наметањем свога права. А по том праву Срби немају права на правду.

Зашто су нам фалсификовали историју?

Нама је фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова! Поражавајућа је чињеница да народ као Срби који је од вајкада у вртлогу светске историје, народ који је морао кроз векове да води толике одбрамбене ратове, тако мало урадио да своју историју истражи како треба, прикупи све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје. Уместо тога дозволили смо фалсификаторима “западне школе” да нас лажу и прекрајају као да смо каменчић поред пута којег шутира сваки путник.

Србима су плански уништавали историјске записе како би их држали у незнању и лакше владали њима! За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе. Немачки бомбардери су 6. априла 1941. намерно бомбардовали националну библиотеку у Београду, где је уништен цео фонд од 350.000 књига, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности! Уништи једном народу историју, уништио си га као народ. Срећом истина се не може сакривати заувек, кад тад исплива на површину у пуном сјају.

Српску историју описују од шестога века, од времена наводног досељавања на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда живели прадедови? Не падају народи са неба! Све је више аргумената у прилог тезе о томе да је центар, извор и колевка европске цивилизације Балканско полуострво, у “примитивној Србији”. Балканско полуострво је био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Од леденог доба, обале Дунава су биле најбоље место за живот јер је цела Европа била окована ледом.

Винча је највеће и најзначајније истражено неолитско насеље, односно град у Европи и прво велико насеље које је било седиште прве урбане европске цивилизације пре девет хиљада година. Kуће нису имале дворишта, па је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Археолошко налазиште града Винча простире се на око петнаест хектара, и не само на овој локацији. Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то је утврђено на основу 700 пронађених локалитета ван подручја Винче, са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен у Винчи.

Простирао се широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке. Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алата од животињских костију, глачаног и окресаног камена, остатака куц́а) говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља.

Геолози су открили да је материјал од кога су Винчанци правили куће и керамику није била обична глина, него мешавина леса и веома мекане глине каква може да се нађе само на локалитету између Сланаца и Великог села. То доказује да су имали развијене технологије, па не чуди што су и први топили метале и правили боје од минерала извађених у рудницима на Авали. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства.

Прва појава коришћења метала у свету регистрована је на подручју Србије, на локалитетима Плочник и Беловоде. На налазишту у Плочнику, пронађен је бакарни прстен, (као и други разни комади метала и камене секире) с почетка петог миленијума пре нове ере, који је један од првих металних предмета произведених на свету. Поред Плочника постоји још неколико локалитета у Србији.

Шта каже наука?

Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској, рекао је да се колевка металургије пре 7.000 година догодила на тлу данашње Србије.

У Винчи је створена прва азбука и то пре око 9.000 година. Азбука старих Етрураца идентична са винчанском, а ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму.

Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама. Чињеница да писмо није “дошло” на Балкан, него да се одавде ширило по евромедитеранском простору, битно мења слику предантичке историје.

Kомплетна германско-нордијска школа, која је сматрала да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду. А то многи нису смели да дозволе, јер им је од ширења оваквих лажи зависила егзистенција. Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо.

Национални симбол Срба из Дунавске Србије је крст са четири оцила (ћирилична слова с), и налази се у Винчанском писму.

Недавно су угледни немачки Универзитет у Тибингену и Геолошки институт у Хајделбергу потврдили да је археолошки локалитет Белица крај Јагодине најстарије светилиште Европе. У насељу из раног неолита нађена највећа ризница праисторијских уметничких дела на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година. На фигурама из Белице представљене су све фазе настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства. Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века!

Данас се деци у словенским школама предаје неуверљива, туђа верзија “сеобе народа” и “варварских напада” у време распада западноримске империје као истина о досељавању Словена на Балкан, који су ођедном изронили из неких далеких мочвара, дошли на Балкан и без и једне забележене битке сатрли цивилизоване народе који су овде жиувели! Само здрава и поштена наука би могла да помогне да се изађе из зачараног круга мржње коју је Ватикан донео на Балкан фалсификовањем историје, крсташким ратовима ратовима, покатоличавањем и сакривањем истине!

Шта значи “Аутохтони” на застави “Велике Албаније”?

Не би ли некако изашли на крај са непослушним Србима, они су недавно смислили нову интригу. Албанци, једини народ Европе који није имао своју борбу за национално ослобођење, и који због тога и нема националне хероје, већ је морао да узме Србина Скендер-бега за истог; наједном су постали Илири, народ који је мирно живео на Балкану, док нису дошли зли Срби и протерали га у јалове Албанске гудуре. Без икаквог научног доказа Албанцима се овим жели дати историјско право на балканске територије, наравно на штету Србије.

Арнаутска племена, која никада у историји нису испоштовала нити један склопљени договор, промовишу се у староседеоце Балкана са правом да се легитимно боре за своје “вековне територије”. И сами смо сведоци да они то здушно користе, трпајући у “Велику Албанију” не само српске, већ и територије садашњих држава: Грчке, Црне Горе и Македоније. Мислите ли да ће Европски парламент донети резолуцију о томе?

Генетика као необориви доказ

Анатолиј Алексејевић Kљосов, професор на Харварду, један је од оснивача ДНK-генеалогије – науке која разматра брзине мутација у ДНK и на основу тога одређује време древних миграција, време давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези са еволуцијом човека, насељавањем наше планете по областима, као и археологијом, језикословљем и родословним линијама садашњих људи.

Др Kљосов је генетским истраживањима на простору Европе дошао до необоривих научних доказа:

“Хаплогрупа Р1а код Срба сеже много миленијума у дубину времена. Винчанска култура је њихова – Српска. Од главних родова код Албанаца “динарске” групе (И2а) има 12%, а код Срба 33%, код Хрвата 37%. И хаплогрупе Р1а код Албанаца има мање – 9%, код Срба 16%, код Хрвата 24%. Тако да одређена количинска разлика постоји. И чиме се она компензује? Трима хаплогрупама, којих је код Словена мало: то су Е1б (28% код Албанаца, 18% код Срба и 10% код Хрвата), Ј2 (20% код Албанаца, 8% код Срба, 6% код Хрвата), Р1б (16% код Албанаца, 8% код Срба, 9% код Хрвата).

Другим речима, код Албанаца има више носилаца хаплогрупа које нису “исконски словенске”, и то их не чини староседеоцима.”

Балкан уживо

Права истина о разлогу напада НОВОГ СВЕТСKОГ ПОРЕТKА на Србе као нацију! | Патриот


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

На путу за срећну (колонијалну) будућност

На путу за срећну (колонијалну) будућност
Да ли је Србија тек на путу да постане колонија, или је на том путу тако далеко одмакла да повратак више није могућ? Да ли је Србија вољна жртва транзиционог колонијализма, или јој је он наметнут? Да ли су ово разумна питања, или је реч о антиглобалистичкој кукњави паметњаковића који не разумеју ни модерно време ни логику економских процеса?



Класични колонијализам је подразумевао запоседање и потпуну политичку и економску контролу туђих територија. Транзициони колонијализам је мање амбициозан. Сведен је на то да слабе државе користи као извор јефтине радне снаге и сировина, да контролише њихова тржишта и да онемогући њихов самостални развој.

За разлику од колонијализма који је наметан силом, уз отпоре и побуне, нови колонијализам се радосно призива. Државе моле, или чак клече и плаћају да колонизатори дођу. И државе које никада нису биле колоније, то данас постају.

Класична колонизација је била скупа, док су трошкови нове колонизације веома ниски. Радије се купују постојећа предузећа него што се отварају нова, а тржишта се добијају на поклон. Колонизатори не граде путеве, железнице или луке, као некада. Та врста скупих улагања се великодушно препушта домаћинима, па им се чак наручују и трасирају нови путни правци (нпр. Ниш – Приштина), или се интервенише како се нешто не би градило (нпр. „Јужни ток“).

Како би се процес колонизације одвијао без отпора, потребно је створити повољан интелектуални и идеолошки амбијент. Историјска искуства су ту од велике помоћи. Социјализам је, на пример, покушавао да „купи“ читав народ. Како је народа много, то је био прескуп подухват, а и народу је некако увек било мало.

Технике новог колонијализма су далеко јефтиније и убитачно су ефикасне – потребно је купити само неколико стотина људи који креирају политичку, интелектуалну и идеолошку климу. Онај ко контролише академски простор и медије, обликује и дебатни амбијент. А у тако контролисаном амбијенту, свака озбиљнија друштвена критика биће неутралисана или скренута на споредни колосек.

Посао академске елите је да објасни да нови колонијализам није облик бруталног потчињавања, те да је реч о модерним процесима који почивају на строго научним, економским законитостима. А од закона науке, било да је реч о физици или економији, не може се побећи. Ако живите очајно и на рубу егзистенције, економија учи да је то зато што ништа не вредите, о чему је тржиште донело свој суд. Ваш лош живот је у ствари последица лењости и непредузимљивости, како би то рекао један познати економски мислилац.

У центру економског система више није човек, већ једно сасвим ново биће – потрошач. Успешан систем зато мора радити у корист потрошача, макар то било на штету људи. То важи и онда када је потрошач сиромашан и убог, када бедно зарађује, или када је без посла. Битно је да потрошач има велики избор и када нема новца за трошење, и када робе може само гледати у излогу или на телевизији.
Кључне речи транзиционог колонијализма су: стране инвестиције, закони тржишта, конкуренција, профит, флексибилно тржиште рада, потрошачки избор, пословни амбијент, приватизација и реструктурирање итд. На другој страни су забрањене речи: планирање развоја, економски суверенитет, стратешке гране, енергетска сигурност, прехрамбена сигурност, егзистенцијална сигурност, солидарност, култура и сл.

Једном када се такав речник усвоји, све је на продају, а најбоље је када се продаје странцима. Политичари и економисти објашњавају да није битно ко је власник предузећа, нити ко располаже привредим ресурсима. Неће ваљда странци однети продајне ланце, руднике, аеродроме, оранице, електране, или телефонске централе – питају ови луцидни интелектуални титани. (Из овога логично следи да су у време „правог“ колонијализма рудници, земљиште или компаније нпр. одношени из колонија.) Може ли се интелигентније и убедљивије правдати продаја свега постојећег?

Да ли и у политичкој сфери постоји колонијално потчињавање? Некоме се може и то причинити. Али, када Шредер или Блер саветују владу, то никако није чин најцрњег понижавања нације и ругање жртвама из 1999. То није ни трагична слика државе која је изгубила свако самопоштовање. Не, то је манифестација мудрости, дубоког политичког увида и афирмација реалполитике каква није виђена још од времена кнеза Милоша. Србија је, нема сумње, на правом путу.

Небојша Катић

Реструктура – сигуран излаз » На путу за срећну (колонијалну) будућност
Сви ви који сте не само против актуелних власти, него сте истовремено за обнову и развој запуштене домаће економије, као једини гарант опстанка и пристојног живота, не губите време на протесте и чекање онога што неће бити. Придружите се нама, којима је јасно да је неопходно ...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ВУЧИЋ И СОРОС: Охрабрићемо Србе да се изјашњавају као Роми!

ВУЧИЋ И СОРОС: Охрабрићемо Србе да се изјашњавају као Роми!
Србија има прилику да искористи европске и националне ресурсе да унапреди положај најугроженијих грађана Србије, међу којима су и Срби, истакао је познати хуманиста и филантроп Сорос

Београд, 20. 4. 2018. (С*ање ствари) – Председник Србије Александар Вучић састао се са Александром Соросом, замеником председавајућег Фондације за отворено друштво, са којим је разговарао о напретку Србије у европским интеграцијама, подизању предузетничког духа и унапређењу положаја Срба у Србији.

Алекс Сорос је рекао да је Фондација за отворено друштво (Сорос фонд) спремна да помогне колико год је у њеној моћи у унапређењу положаја Срба у Србији, што би у великој мери допринело и њиховом већем учешћу у јавном животу. „Србија има прилику да искористи европске и националне ресурсе да унапреди положај најугроженијих грађана Србије, међу којима су и Срби“, истакао је познати хуманиста и филантроп Сорос.

Председник Вучић је захвалио Алексу Соросу што је одвојио мало времена у свом згуснутом распореду да посети Београд, а посебно је био до Неба захвалан што је Соросова фондација одабрала Београд за седиште регионалне иницијативе „Интеграција Рома 2020“. Та иницијатива биће под покровитељством Владе Србије, а Вучић и Сорос сложили су се да је једно од решења да се Срби у већем броју изјашњавају као Роми. „Када буду видели какве све погодности нуди статус Рома, мало ће Срба до 2020. пожелети да остану Срби а да се не интегришу у Роме“, стоји у саопштењу.

На крају је Александар рекао Алексу: „Поздравите Вашег тату!“

(С*ање ствари)

ВУЧИЋ И СОРОС: Охрабрићемо Србе да се изјашњавају као Роми!
Србија има прилику да искористи европске и националне ресурсе да унапреди положај најугроженијих грађана Србије, међу којима су и Срби, истакао је познати хуманиста и филантроп Сорос…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

геополитика 19 04 2018 гост адвокат Стефан Каргановић

геополитика 19 04 2018 гост адвокат Стефан Каргановић




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Трибина - Швајцарац банкарска клопка, Ниш

Трибина - Швајцарац банкарска клопка, Ниш




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

НТВ Вести 20.04.2018.

НТВ Вести 20.04.2018.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Малагурски разоткрива правог Харадинаја

Малагурски разоткрива правог Харадинаја




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Академик Василије Крестић: САНУ води антисрпску политику

Академик Василије Крестић: САНУ води антисрпску политику




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Куда води свет Трампова политика?

Куда води свет Трампова политика?
Недавна анкета у Немачкој показала је да половина испитаника сматра да одговорност за раст напетости између Запада и Русије сносе Сједињене Државе, док упола мање верује да је за то крива Русија. Сличан став рефлектује и апел председника Немачке Франк-Валтера Штајнмајера да се Русија не сме проглашавати за непријатеља. Шеф немачке дипломатије Хајко Мас дотле критикује америчког председника Доналда Трампа, признајући да „није лако реаговати на запрепашћујуће твитове“. Куда води свет непредвидива и хаотична политика америчког лидера? Зашто шеф руске дипломатије каже да су односи Москве и Запада гори него у време Хладног рата? Шта је остало од западних вредности и демократије ако о тако важним питањима као што је бомбардовање суверене земље парламенти Британије и САД сазнају и расправљају пост фактум? И како у таквој ситуацији да се понаша Србија? Ово су само нека од питања о којима у емисији „Спутњик интервју“ говоре дугогодишњи дописник из Немачке Мирослав Стојановић и историчар Саша Адамовић. Емисију води и уређује Тања Трикић.






from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

разГЛАС: Мија Кулић 19. 4. 2018.

разГЛАС: Мија Кулић 19. 4. 2018.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости