уторак, 16. октобар 2018.

Ко је и зашто заташкавао истину о српским жртвама из околине Сребренице?

Ко је и зашто заташкавао истину о српским жртвама из околине Сребренице?
Документ о више од 1000 побијених Срба у околини Сребренице, сачињен 1993. године, волшебно је затурен и тек је ових дана лоциран у архивама УН. Извештај је направио Миливоје Бата Иванишевић а те 1993. однео у ЦИА изасланик Добрице Ћосића Дарко Танасковић, бивши амбасадор Србије при Унеску.
Да ли је „нестанак“ документа део већ опробане методе Запада да прећуткује оно што се не уклапа у његове планове? Како је извештај настао и може ли бити искоришћен у наставку суђења Насеру Орићу, ратном команданту муслиманксих снага у Сребреници? Има ли шансе да се неправда са заташкавањем злочина над Србима исправи ако се прихвати предлог Републике Српске да се формира независна комисија која би изнова сагледала догађаје у Сребреници и око ње? О томе у емисији Спутњик интервју говоре бивши амбасадор Дарко Танасковић и бивши шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић. Емисију уређује и води Тања Трикић.
Спутњик интервју слушајте је од 21 сат на таласима Радија Студио Б.
#ТВСпутник #Спутник #Русија #Србија




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Трибина „Општи избори у Босни и Херцеговини – анализа процеса“

Трибина „Општи избори у Босни и Херцеговини – анализа процеса“
Трибина „Општи избори у Босни и Херцеговини – анализа процеса” одржана је у уторак, 16. октобра, у клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Немања Старовић.
У недељу, 7. октобра, у Босни и Херцеговини одржани су општи избори на којима су грађани имали прилику да бирају чланове Председништва БиХ, председника Републике Српске, посланике у државном и парламентима оба ентитета, те своје представнике у десет кантона Федерације БиХ.
#КЦНС #културницентарНовогСада




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Миодраг Кулић:Немачке службе и албански естаблишмент у Немачкој су испланирали сецесију Косова

Миодраг Кулић:Немачке службе и албански естаблишмент у Немачкој су испланирали сецесију Косова
Немачка је генератор распада СФРЈ.
#Српскаприча





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Јелена Вујановић: Шта је за вас патриотизам?

Јелена Вујановић: Шта је за вас патриотизам?
#Двери




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Српске "ратне репарације" или како је Запад издао Ђинђића

Српске "ратне репарације" или како је Запад издао Ђинђића
Ђорђе #Стојковић
Убрзо по преузимању места председника Владе Републике Србије, Зоран Ђинђић је схватио да су му западни савезници окренули леђа. Инсистирали су да #Југославија призна већину дуга бивше државе међународним кредиторима, иако су камате неправедно ишле све време 1990-их, а сва средства и имовина у иностранству су нам били блокирани и нису нам били на располагању, услед економских санкција и ембарга на извоз робе, као и на увоз стратешких сировина. Ђинђић је ту ситуацију желео да реши банкротом државе и да се почне од нуле, али крупан капитал то није дозвољавао. Зашто би се нама дозволило да се уопште извучемо, када свака држава која изгуби рат мора да буде кажњена?

Немачкој су после Првог светског рата наметнуте високе репарације у сировинама угљу и коксу, као и новцу, које није могла да издржи, па су Француска и Белгија окупирале Рурску област (1923-1925), која је највећа зона рудника у Немачкој, како би несметано ескплоатисале ресурсе. Немачки радници су пружили пасиван отпор окупацији, што је паралисало индустрију и довело до хиперинфлације. Антанта је из Немачке цедила суву дреновину. Почетком 1930-их Брунингова дефлаторна монетарна политика довела је до хаоса у друштву и успона Хитлера на власт, који је обећао и спровео стабилност цена и упосленост радника. После Другог светског рата су се Савезници опаметили па су Немачку привредно обновили како би платила репарације у роби и то извозећи производе не по комерцијалним ценама, него по цени коштања. Немачка јесте тако исплатила репарације, али је то за последицу имало да постане најјача привреда у западној Европи, јер је себи отворила тржишта у све земље где је масовно извозила своје производе по повлашћеним ценама, на име репарација. Тим производима су требали резервни делови, касније замене за новије моделе, дакле радило се углавном о технологији
Да је Запад пружио Србији такву шансу 2000. године, данас бисмо били привреда у рангу источноевропских чланица Европске Уније, пре свега мислим на Чешку. Међутим, неко је одлучио да ћемо ми наше ратне репарације платити растакањем државне имовине, дакле трошењем супстанце. Прво су бачене у стечај 4 најзначајније српске банке, које су могле да буду саниране и да покрену српску привреду. Тиме је „Сартид“ растерећен дуговања као највећи њихов појединачни дужник, а онда је „Сартид“ поклоњен „УС Стеел“-у и тиме смо платили ратну репарацију Американцима.

Затим, продајом цементаре у Беочину, француском „Лафарге“[1] смо платили ратне репарације Французима. Осталим НАТО чланицама смо платили ратне репарације тако што смо на место 4 најзначајније банке уступили простор за тридесетак франшиза страних банака на тржишту. И тако смо створили финансијско тржиште зависно само од банака. Без берзе као основног тржишта капитализма, нисмо имали шансе да развијамо привреду. Незаинтересованост за покретањем Београдске берзе говори да Запад није имао намеру да уводи капитализам у Србији, већ само преко банкарског тржишта, које капитал пласира по високим каматама, да супстанцу извлачи из земље. Није нам дозвољен капитализам и тржишна економија, како бисмо развијали економију, него смо се задуживали по високим каматама, које ни привреда ни грађани нису могли да сервисирају, без трошења супстанце. Предузећа нису могла да дишу без свежег капитала, који никако из иностранства није долазио, а који је Ђинђићу био обећан пре демократских промена, да ће ући у Србији да се њена привреда обнови. Укинута је Служба друштвеног књиговодства, па није било контроле кретања капитала, а предузећа су отварала рачуне код пословних банака. Пошто је било велики број предузећа, укупни депозити су били огромни, чиме су банке акумулирале од већ посрнуле привреде велику количину капитала, која их ништа није коштала, а који су могли да пласирају по високим каматама истој тој привреди. Тако угушена предузећа су спремана за приватизацију да би се што брже продала, по ценама јефтинијим од цене њихових основних средстава. То се зове систем приватизације путем шок-терапије. Држава ће приватизованим предузећима опраштати дугове за порезе и доприносе, тако да купац неће имати реално неких великих обавеза да сервисира. Уместо да се из тих предузећа покрене производња, њихова имовина ће се продавати у комерцијалне сврхе – земљиште за изградњу зграда, машине за производњу у секундарне сировине... Запад је из Србије цедио суву дреновину.



Пошто су се изјаловила обећања Запада о уласку великог капитала у Србију, који ће покренути њену привреду, предеседнику Владе Ђинђићу је преостало само да иде по Европи да их подсећа на обећања дата пре 5. октобра 2000. године. Све што је добијао тамо су неке „донације“, као једнократну помоћ српском буџету или у виду неких пројеката за неке ствари које би биле применљиве у Африци, али не у некада полу-развијеној земљи југоисточне Европе (типа: едукација народа о користи прања руку, ради спречавања заразе). Прави шамар од западних савезника, Ђинђић је доживео у Немачкој, када му је током службене посете једна новинарка тутнула миркофон у лице и питала га: „Како вас није срамота да идете по Европи и просите паре за Србију“? Ђинђић се тада зацрвенео и схватио да западни савезници не само да неће да пошаљу капитал у Србију, који су обећали, него ће га отерати сваки пут када их буде подсећао на та обећања. Немци су га прозивали да иде по Европи да проси за Србију, али то јесте ишло са послом премијера Србије. Није се кандидовао за бундес-канцелара, него за премијера једне разорене и напаћене Србије, за њу се ваљало и понизити. Дошао је у Србију и објаснио нам да се Запад не осећа одговорним ни за санкције, ни за бомбардовање Србије, које нам је уништило инфрастрктуру и доста производних погона, већ да за све то криве наш народ и Милошевића. Рекао нам је да од Запада можемо да добијемо само донације како бисмо обнављали инфраструктуру, али да су то стварно занемарљиви износи у поређењу са оним што је уништено у бомбардовању и да ћемо углавном то све морати да обнављамо сами из својих средстава.

Све ово што је Ђинђић видео, то је народ осећао у својим стомацима и видео у својим фрижидерима, да пара у држави није било! Ђинђић је постао најомраженија личност у том моменту у држави. Он је био лидер који свом народу није могао да обезбеди услове за живот. Ово је кратка скица ситуације у којој се српски премијер Ђинђић нашао: држава са уништеном инфраструктуром у бомбардовању 1999. године, привреда без обртних средстава за рад, тржиште капитала на којем постоје само стране банке које пласирају капитал по високим каматама, нема покретања Београдске берзе, држава не сме да улаже у покретање привреде, него да је приватизује, а Запад не даје обећану инфузију капитала. Шта је Ђинђићу преостало у том тренутку него да се ухвати Макса Вебера?

Тако је Ђинђић кренуо да прича о томе како смо ми лењ народ, да све зависи од нас, да све ми можемо ако будемо хтели да радимо, али паре са Запада више није помињао. Скроз је окренуо ону причу о социјалдемократи патриоти, који се залаже за државно власништво, коју је изградио о себи деведесетих и на којој је победио Шешеља у дебати у Биосопу „Реx“. Ђинђић је по вокацији био филозоф левичар, али је за потребе реалитета, у ситуацији када је издан од Запада, почео српском народу да прича капиталистичку филозофију, у коју он сам није ни најмање веровао. Једноставно причао нам је оно што су њему причали на Западу, када су одбијали да му дају обећани капитал за покретање српске привреде.

Нас је комунизам оставио наивне и простодушне за XXИ век. Имали смо јак систем државне власти у коме си испрва када је уведен морао беспоговорно да слушаш власт да ти се не би десило стрељање или тешка робија. Касније је тај систем како је растао и развијао се у држави почео да примењује мање бруталне методе, али опет репресивне, тако су и генерације училе како треба веровати држави и државницима шта причају и да је све што држава ради за наше добро. Казне од државе су попуштале и нису се више делиле за тривијалности, али су свакако остајале бруталне за приговарање на рад државних органа. Расле су генерације слепо послушних и наивних грађана, који су учили да треба веровати држави, а учили су их управо родитељи који су видели бруталности. И тако како су се бруталности заборављале, наставиле су генерације да преносе следећим како треба веровати држави. И онда Ђинђић долази са позиције моћи и почиње да прича таквој генерацији да су лењи и да су они криви. Такви простодушни људи бивају у шоку и не знају како да реагују на ту причу, сем да ћуте и да се преиспитују.

Он иде тако на турнеју „Србија на добром путу“ покушавајући да шокира народ Веберовом филозофијом, да купи себи време за опстанак на власти, како би средио неке ствари са Западом и пробао да уради нешто. И то је цела позадина Ђинђићевог Вебера. Морао је да нас шокира и пацификује, јер је ситуација у држави била пред пуцање. Пара заиста није било у привреди, ни код грађана. Лоше се живело, а подршка радикалима је све више расла и то само пар година како су пали са власти, заједно са Милошевићем.

Ђинђићев глас је из критике наше колективне лењости, све више постајао глас који говори да ћемо све морати сами да урадимо. Технику негативне мотивације је почео да смењује са позитивном мотивацијом. Истина је полако допирала до нас - да нам Запад неће помоћи да станемо на ноге и да ћемо нашу економију морати да обнављамо сопственим снагама.

Да ли би премијер Ђинђић успео да ослањањем на сопствену акумулацију капитала државе покрене српску привреду, делимичном приватизацијом државних предузећа, а затим тај капитал улагао у стварање нових државних предузећа и оздрављење старих? Или би наставио да слуша Запад и да заврши шок-терапију, чиме би у кратком року приватизовао све што се приватизовати може и чекао да невидљива рука Адама Смита покрене капитализам, коме је хронично недостајало једно од три генеричка тржишта – берза као тржиште капитала? Никада нећемо добити одговор на та питања. Живот премијера Ђинђића је насилно прекинут злочиначким атентатом.

Запад је касно схватио да се огрешио о Зорана Ђинђића, јер му није дао ама баш никакву подршку да нормализује стање у српској економији после десет година рата, санкција, ембарга и апсолутне међународне изолације државе. После њ убиства на Западу су се попалиле црвене лапмпице, да би Србија могла да склизне у револуцију и да би крхка демократија, коју је он освојио могла лако да буде смењена револуционарним хаосом, који би покренуле најрадикалније снаге у друштву. Запад воли само оне револуције, које он спонзорише. Нестабилна Србија би лако могла да пренесе свој унутрашњи сукоб на простор бивше Југославије и то је била реална опасност. Зато је Запад решио да ублажи доктрину шок-терапије, те су радници предузећа на тендерској продаји добијали социјални програм: отпремнине по годинама радног стажа, док су у неким предузећима радници поседовали акције, те су имали приходе од њ продаје. Ти једнократни приходи радника од социјалног програма и акција су ишли директно у потрошњу, што је за кратко релаксирало стање у друштву. Пошто завршних рачуна државе нема, не зна се како су евидентирани и како су трошени приватизациони приходи државе.

Како би изгледале српска економија и српска држава да је премијер Ђинђић остао жив, то не можемо да знамо, али знамо једно – Ђинђића је издао Запад, јер га је оставио самог без обећаних новчаних средстава за покретање економије.

[1] https://www.vreme.com/cms/view.php?id=305298 #НСПМ #Ђинђић #Србија #Запад

Ђорђе Стојковић: Српске "ратне репарације" или како је Запад издао Ђинђића
Убрзо по преузимању места председника Владе Републике Србије, Зоран Ђинђић је схватио да су му западни савезници окренули леђа. Инсистирали су да Југославија призна већину дуга бивше државе међународним


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Проф. др Миладин Шеварлић КЗН (15.10.2018.)

Проф. др Миладин Шеварлић КЗН (15.10.2018.)
Српски покрет ДВЕРИ
#Двери





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Триптих о голготи Срба ! (Разбуђивање) Момир Крсмановић

Триптих о голготи Срба ! (Разбуђивање) Момир Крсмановић
У осамнаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Момира Крсмановића, књижевника који је највећи дио свог стваралаштва посветио страдању и геноциду над Србима у Босни и Херцеговини.
Момир Крсмановић је рођен 1933. године у селу Бусићи, између Вишеграда и Рогатице. Његова породица је имала страшне губитке током Другог свјетског рата. Усташе су му убиле мајку и сестру још у октобру 1941. године, а он сам се спасио бјежањем у шуму. Када се вратио у кућу затекао је страшан призор. Те слике су га прогањале деценијама касније.
Послије Другог свјетског рата једно вријеме је учио занат у Бору, а онда се преселио у Београд. Ту је засновао породицу и често одлазио у родни крај... Већ 1960-их и 1970-их година снимао је на аудио касете свједочења преживјелих страдалника из покоља који су усташе направиле у прољеће 1942. године, а највећи злочин је почињен на Младенце у Старом Броду и Милошевићима. Тада је преко 6.000 Срба прогнаника из Источне Босне убијано и поклано од злогласне усташке јединице Црне Легије, од око 10.000 бојовника, које је лично предводио Јуре Францетић.
О злочинима над Србима се после 1945. године није смјело јавно причати јер су те приче "нарушавале" братство и јединство јужнославенских народа.
Тако је и сам Момир Крсмановић по издавању књиге "Тече крвава Дрина" 1983. године доспио на стуб срама комунистичких власти који су почели да га прогањају јер је у свом роману причао о усташким злочинима и навео да је покољ спречио један четнички батаљон, а да је Црвени Крст окупиране Србије умногоме допринео спашавању србских избеглица.
Касније је Момир Крсмановић написао још неколико књига од којих се издвајају:
- "Крваве руке ислама"
- "Клетва мртве браће"
- "Незарасле ране"
- "И Бог је заплакао над Босном"
- "Убијање Србије"
Чак и за вријеме босанско-херцеговачког рата 1990-их, Момир Крсмановић је одлазио у Подриње и обилазио свој народ, земљаке... Србски борци су у рововима читали његове књиге и радо су га угошћавали. Причали су му и свједочили о страхотама и ужасима које је донио са собом нови рат. Слушао је приче преживјелих логораша и све то биљежио на видео камеру, што му је послије рата омогућило да још напише књига.
У дијаспори он је један од најчитанијих писаца у последње три деценије, док у домовини и даље су његове књиге маргинализоване.
Ипак многе угледне личности су му дале подршку и признања као што су: Матија Бећковић, Смиља Аврамов, Радоје Смиљанић и др.
Ово је емисија која се препоручује пријатељима, да се не заборави и не понови.
Аутор и водитељ Милан Чучковић
#Helmcast #Хелмкаст
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Вести радија Спутњик 16.10.2018.

Вести радија Спутњик 16.10.2018.
#ТВСпутник #Спутник #Русија #Србија
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

У Нишу обележена годишњица устанка у нацистичком логору

У Нишу обележена годишњица устанка у нацистичком логору
Помозите дописницима News-Front и волонтерима милиције




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

У ЦЕНТАР - ВЕСНА ПЕШИЋ: Винча и Дубровник су српски, Хрвати краду Србима историју

У ЦЕНТАР - ВЕСНА ПЕШИЋ: Винча и Дубровник су српски, Хрвати краду Србима историју
Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, била је издавач и писац издавачке куће „Пешић и синови”, Весна Пешић, жена која је имала храбрости да усред Дубровника слободно каже да је тај далматински град одувек био српски. Тема емисије је била српски идентитет и манипулације у вези историје Срба и српске историјографије.
#центар, #ВеснаПесиц, #ДејанПетарЗлатановиц
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

АКТУЕЛНО: Позиција Србије на мапи света - Дарко Трифуновић и Младен Обрадовић (16.10.2018)

АКТУЕЛНО: Позиција Србије на мапи света - Дарко Трифуновић и Младен Обрадовић (16.10.2018)
Гости емисије "Актуелно" били су стручњак за безбедност и геополитичке односе Дарко Трифуновић и председник православно-родољубивог покрета "Српски Образ" који се бори за духовну и државотворну обнову српства на темељима Светосавља Младен Обрадовић, а тема емисије је позиција Србије на мапи света.
Препоручујемо Вам да погледате целу емисију и сазнате више о бројним занимљивим темама. Емисија је снимљена 09.10.2018. године у нашим просторијама, у Београду.
Емисију је водио новинар Александар Павковић.
#BalkanInfo #БалканИнфо #Србија #интервју
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Триптих о голготи Срба ! (Разбуђивање) Момир Крсмановић

Триптих о голготи Срба ! (Разбуђивање) Момир Крсмановић

У осамнаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Момира Крсмановића, књижевника који је највећи дио свог стваралаштва посветио страдању и геноциду над Србима у Босни и Херцеговини.

Момир Крсмановић је рођен 1933. године у селу Бусићи, између Вишеграда и Рогатице. Његова породица је имала страшне губитке током Другог свјетског рата. Усташе су му убиле мајку и сестру још у октобру 1941. године, а он сам се спасио бјежањем у шуму. Када се вратио у кућу затекао је страшан призор. Те слике су га прогањале деценијама касније.

Послије Другог свјетског рата једно вријеме је учио занат у Бору, а онда се преселио у Београд. Ту је засновао породицу и често одлазио у родни крај... Већ 1960-их и 1970-их година снимао је на аудио касете свједочења преживјелих страдалника из покоља који су усташе направиле у прољеће 1942. године, а највећи злочин је почињен на Младенце у Старом Броду и Милошевићима. Тада је преко 6.000 Срба прогнаника из Источне Босне убијано и поклано од злогласне усташке јединице Црне Легије, од око 10.000 бојовника, које је лично предводио Јуре Францетић.

О злочинима над Србима се после 1945. године није смјело јавно причати јер су те приче "нарушавале" братство и јединство јужнославенских народа.

Тако је и сам Момир Крсмановић по издавању књиге "Тече крвава Дрина" 1983. године доспио на стуб срама комунистичких власти који су почели да га прогањају јер је у свом роману причао о усташким злочинима и навео да је покољ спречио један четнички батаљон, а да је Црвени Крст окупиране Србије умногоме допринео спашавању србских избеглица.

Касније је Момир Крсмановић написао још неколико књига од којих се издвајају:
- "Крваве руке ислама"
- "Клетва мртве браће"
- "Незарасле ране"
- "И Бог је заплакао над Босном"
- "Убијање Србије"

Чак и за вријеме босанско-херцеговачког рата 1990-их, Момир Крсмановић је одлазио у Подриње и обилазио свој народ, земљаке... Србски борци су у рововима читали његове књиге и радо су га угошћавали. Причали су му и свједочили о страхотама и ужасима које је донио са собом нови рат. Слушао је приче преживјелих логораша и све то биљежио на видео камеру, што му је послије рата омогућило да још напише књига.

У дијаспори он је један од најчитанијих писаца у последње три деценије, док у домовини и даље су његове књиге маргинализоване.

Ипак многе угледне личности су му дале подршку и признања као што су: Матија Бећковић, Смиља Аврамов, Радоје Смиљанић и др.

Ово је емисија која се препоручује пријатељима, да се не заборави и не понови.

Аутор и водитељ Милан Чучковић
#Helmcast #Хелмкаст
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

понедељак, 15. октобар 2018.

Филип Родић: Мека моћ и тврдо лицемерје

Филип Родић: Мека моћ и тврдо лицемерје
Док се Британија хвали да је светски шампион у домену меке моћи, њени медијски ескпоненти критикују Србију због исте праксе

Пре свега неколико недеља имали смо прилику да пишемо о крајње лицемерном односу филијале британског јавног сервиса Би-Би-Си у Србији према извозу оружја у неке земље које би га могле искористити на начин супротан ратном праву. Конкретно, постоје индиције да су неки елементи камерунских регуларних снага починили ратни злочин користећи оружје купљено од Србије. Влада у Јаундеу је због тога покренула истрагу, чији нам исход није познат. Ова оптужба на рачун Србије изнета је у тренутку док Велика Британија, да сада поменемо само један најфлагрантнији пример, у Саудијску Арабију извози оружје у вредности од 4,6 милијарди фунти, чији се велики део користи у једном од тренутно најбруталнијих и најсуровијих сукоба у свету – разарању Јемена, чији је народ буквално доведен на ивицу истребљења.

Јасно је да се Би-Би-Си и британска круна нису осетили угроженим због готово мизерног извоза српског оружја. Њих је заболело што Србија тај извоз користи као једну од полуга у својим напорима да неке државе мотивише да не признају једнострано проглашену независност Косова и Метохије, а друге да то признавање повуку, што је стратегија која је до сада имала извесног успеха.

Сада мета напада „поданика британске круне“, како се неки од новинара овог „медија“ декларишу, јесте одлука српских власти да у истом циљу – борби за очување КиМ у оквиру Србије – почну да користе и методе „меке моћи“. Под насловом „Дипломатска трампа: Дајем школу за Косово“ овај пропагандни сервис осуђује власти Србије што, док „основци у Србији још чекају 11.000 рачунара“, преко океана „шаљу 10.000 долара за опремање учионица компјутерима чак на Зеленортским Острвима“. Али то није све. „Ова мала острвска држава усред Атлантског океана од Србије је добила читав пакет: укидање виза, стипендирање зеленортских студената и отварање српског конзулата“.

Би-Би-Си нам објашњава овај потез: „Сви ови поступци су, у ствари, реванширање, јер се афричка земља од пола милиона становника ‘понела као прави пријатељ Србије’. Није се ни појавила на гласању за чланство Косова у Унеску, а против независности лобира и међу земљама португалског говорног подручја“. Понела се пријатељски, за разлику од Британије која, нећемо много погрешити ако то кажемо, никада ни у скоријој, нити у давнијој историји то није учинила.

Срамотно је, према мишљењу британских поданика, и што се „листа држава са којом Србија игра дипломатски шири рапидно према малим земљама Африке, Јужне Америке, али и према Ирану“. Срамота једна да се Србија за своје интересе бори дипломатски, тврде поданици оних који су своје интересе наметали ратујући с готово свим државама света (британски „Телеграф“ је о томе писао пре неколико година, указујући да Империја „током своје историје није извршила инвазију на свега 22 државе у свету“).

Ајде да је само то у питању, да нам Британци замерају што не поштујемо њихову традицију наметања своје воље „тврдом силом“, него некаквом „меком“, које се они гаде и не пада им на памет да је примењују. Али није. Британци, то јест њихови поданици, нама замерају што радимо нешто у чему је њихова земља светски првак. О томе нас је у јулу ове године известио нико други до Британски савет, ударна песница британске меке моћи. На свом сајту су објавили текст који не морамо читати даље од поднаслова: „Уједињено Краљевство је првак света – макар када се ради о мекој моћи“.

Принципијелни Би-Би-Си нам замера и што смо 2017. у УН гласали против резолуције о Криму у којој се “од Русије захтева да хитно престане са кршењем људских права становника Крима“. Којих? Оних 97 одсто који су гласали за повратак у окриље Русије?

Криви смо и што смо 2008. гласали против резолуције о људским правима у Ирану и тиме „директно омогућили“ Техерану „каменовање преступника и одсецање руку“. Проблем је овде што је у Ирану још 2002. уведен мораторијум на каменовање преступника, док се ова врста кажњавања још практикује у многим Британији блиским државама, попут Саудијске Арабије, чију је кандидатуру за чланство у Савету УН за људска права 2015. Британија снажно подржала („Британија је помогла Саудијској Арабији да добије улогу у Савету УН за људска права помоћу ‘тајних дилова’, указују процурела документа“ наслов је у британском „Индепенденту“ од 30. септембра 2015).

Стварно су шампиони, и то не само меке моћи него и безобразлука.



Извор Вечерње новости, 15. октобар 2018.

Филип Родић: Мека моћ и тврдо лицемерје - Нови Стандард
Док се Британија хвали да је светски шампион у домену меке моћи, њени медијски ескпоненти критикују Србију због исте праксе


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Антонић: Атлантистички медији и судбина РС

Антонић: Атлантистички медији и судбина РС
Извештавање атлантистичких медија из Београда доводи до тога да део њихове публике свесно или несвесно саучествује у пројекту укидања РС

Пар запажања о одјецима протеклих избора у БиХ, пре свега у београдским атлантистичким медијима.

Почео бих од истраживања јавног мнења. Њих више нико не помиње, а требало би. Непотписана истраживања нећу коментарисати, већина њих је просто измишљена – у некима збир износи и 105,4% (видети овде). Потписана су три истраживања. ИПСОС-ова сондажа јавног мнења из априла дала је победу Додику над Иванићем од 51:49 одсто (овде), али је следеће ИПСОС-ово истраживање, само два месеца доцније, одједном изнашло убедљиву победу Иванића над Додиком од чак 10 процентних поена разлике – 46:36 одсто (овде).

Демостатово истраживање из августа, о коме сам критички писао овде, такође је тврдило да ће Иванић убедљиво да туче Додика са 52:43 одсто (овде). Да подсетим, Додик је победио Иванића са 54:43 одсто.

„Али није ли толики промашај угледних агенција само још један доказ да су избори покрадени?“, рећи ће неко. И заиста, атлантистички медији у Београду пуни су чланака о крађи избора, са нагласком на Републику Српску.

Лист Данас, само 12. октобра, објавио је три текста на ту тему.

Први чланак има наслов: „Шилинг: Резултати избора у БиХ показали су да се манипулисало с гласовима“, а поднаслов гласи: „Бивши високи представник у БиХ упозорио на то да је девет одсто неважећих гласачких листића“ (овде). Други чланак је насловљен: „ДВ: Опозиција у РС не признаје резултате избора“, са поднасловом: „Опозиција у РС не прихвата изборне резултате због великог броја неважећих листића. Траже поновно пребројавање гласова“ (овде).

Трећи чланак је опремљен овако – наслов: „У БиХ и мртви на списку за гласање“, а поднаслов: „Пола милиона неважећих листића отварају сумњу да је реч о изборној крађи, преноси Радио Слободна Европа“. У тексту се каже да „из невладиног сектора подсећају да је европски просек, али и просек у региону, од 1 до 3 одсто неважећих листића“ (овде).

Лист Данас, међутим, уопште не налази за сходно да своје читаоце упозна са четири чињенице које сасвим друго светло бацају на податак о „пола милиона неважећих гласова“.

Прво, тај број се односи на све изборне кутије, односно настао је сабирањем неважећих гласова на изборима за Председништво БиХ, Председника РС, Скупштине БиХ, Скупштине ФБиХ, Скупштине РС и скупштине кантона у ФБиХ. Друго, бирачи су гласали са четири листића – највише у „региону“, а вероватно и у Европи, а познато је правило да што више има листића, више је и неважећих гласова.

Треће, изборни закон је такав да Срби из ФБиХ-а не могу да гласају за српског члана Председништва БиХ, а Бошњаци и Хрвати из РС за бошњачког или хрватског – што код таквих гласача нужно повећава број неважећих листића.

И четврто и најважније, број неважећих листића на овим изборима уопште није већи од њиховог броја на ранијим гласањима у БиХ. Тако је на Општим изборима 2014. године забележно чак 545.000 неважећих листића (овде), а број неважећих гласова 2010. године на изборима за Председништво БиХ износио је, насупрот садаших 120.000, неких 129.000, а 2014. чак 137.000.

Истина, сада је више неважећих гласова на изборима за Председника РС него 2014. године: 46.413, у односу на 38.108 (овде). Али, разлика је готово 30.000 гласова у корист Жељке Цвијановић, тако да 8.000 неважећих гласова више него 2014. године тешко да је утицало на резултат. Ваља се подсетити да је 2014. године Цвијановићева изгубила од Иванића за само 8.000 гласова на 54.000 неважећих листића. Не сећам се да је тада ико ширио сумњу у изборну крађу.

Заправо, према досадашњем искуству на изборима у БиХ, већина неважећих листића је празна. На изборима за Председништво БиХ неважећим је проглашено 107.337 листића, од тога 54.438 „празних“, и 52.899 листића „покварених“ (прецртани, заокружено више кандидата, дописани други итд). На изборима 2010. године за Председништва БиХ с територије РС-а било је неважећих 60.794 листића, а од тога чак 44.525 празних (овде).

Када је већина неважећих листића празно, то смањује сумње у изборну крађу. Гласачки листић на коме је заокружен противнички кандидат може се покварити, тј. учинити неважећим, тако што се заокружи још неко. Али, крађа празним листићима? Шта – присталице кандидата А су из кутије извадиле 38 листића на којима је заокружен кандидат Б и уместо њих убациле 38 празних листића? Уместо, кад већ замењују листиће, да убаце оне са заокруженим кандидатом А? Па, тешко…

Ваља, наравно, сачекати контролу неважећих листића на којој Говедарица инсистира (овде). Али, сумњам да ће она показати нешто друго него 2010. године, када накнадна провера неважећих листића није наишла на некакве доказе о изборној крађи.

Оно што такође упада у очи код атлантистичких медија у Београду јесте игнорисање чињенице да је новоизабрани Бошњак у Председништву БиХ, Шефик Џаферовић, под сумњом за учешће у ратним злочинима над Србима (овде), као и ниподаштавање скандала да су, захваљујући накарадном изборном систему у ФБиХ, Бошњаци изабрали представника Хрвата у Председништву БиХ (овде).

О репу који се вуче за Џаферовићем публика Blic-a, N1, Danas-а, B92 није била у прилици било шта да сазна, а о бошњачкој унитаристичкој мајоризацији ови су медији известили као о победи грађанске опције.

Комшић, по њима, „уноси свежину, поготово његов недвосмислен одговор да њега нису бирали народи већ грађани“ (овде), преноси се оцена да он, „за разлику од Човића и Додика, не заступа етничко-националну политику, него жели бити председник свих грађана БиХ“ (овде), и тврди се да је „непосредно после рата такво, на етничкој подели засновано решење (да сваки конститутивни народ бира свог представника у Председништво БиХ – прим. аут.) свакако било неизбежно, али са протоком времена показало се као спутавајуће за нормалан развој БиХ“ (овде).

Овакво извештавање доводи до тога да део београдске публике не само да не разуме шта се дешава у БиХ и Републици Српској, него медијски још и саучествује у пројекту укидања РС и гурању Срба у кавез „сарајстанског унитаризма“.

Одиста, ако својим сународницима западно од Дрине не желимо помоћи, немојмо их, забога, ни упропаштавати.



Извор Sveosrpskoj.com, 15. октобар 2018.

Антонић: Атлантистички медији и судбина РС - Нови Стандард
Овакво извештавање доводи до тога да део београдске публике не само да не разуме шта се дешава у БиХ и Републици Српској, него медијски још и саучествује у пројекту укидања РС и гурању Срба у кавез „сарајстанског унитаризма“.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Tрибина „Црна рука и Солунски процес 1917. године“

Tрибина „Црна рука и Солунски процес 1917. године“
Tрибина „Црна рука и Солунски процес 1917. године” одржана је у понедељак 15. октобра у клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар. На токове историје, рекао је на почетку аутор, утицале су и личности које по својој улози у друштву нису заузимале највише позиције у хијерархији. Једна од њих био је пуковник Драгутин Т. Димитријевић Апис (Београд, 1876. — Солун, 1917) који је одиграо значајну улогу у Краљевини Србији на почетку 20. века.
#КЦНС #културницентарНовогСада
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti






from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Tрибина „Александар Ранковић и Брионски пленум 1966. године – из другог угла”

Tрибина „Александар Ранковић и Брионски пленум 1966. године – из другог угла”
Tрибина „Александар Ранковић и Брионски пленум 1966. године – из другог угла”, одржана je у понедељак 15. октобра у клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Карановић, историчар. На почетку веома посећене трибине, Карановић је истакао да ово предавање представља покушај сагледавања Брионског пленума из угла непознатог широј јавности.
#КЦНС #културницентарНовогСада
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Српски новинари у посети „Гаспромњефту“

Српски новинари у посети „Гаспромњефту“
У организацији Нафтне индустрије Србије, чији је „Гаспромњефт“ већински власник, српски новинари су у Санкт Петербургу имали прилику да се у Научно-технолошком центру ове компаније и Центру за управљање ефикасношћу увере да дигитализација није реч која је ушла у моду, већ да се ради о томе да се, захваљујући дигитализацији, наука и нове технологије у пракси примењују не само да би се повећала производња сирове нафте већ и да се из овог центра даљински управља бушењем свих сложених, високотехнолошких бушотина, не само у Русији већ и у иностранству, па и у Србији.
Да је модернизација и дигитализација унапредила и прераду сирове нафте српски новинари су се уверили у рафинерији „Гаспромњефта“ у Омску — где се годишње преради чак 20 милиона тона нафте — скоро седам пута више него у панчевачкој рафинерији.
Нова научна достигнућа примењују се, такође, и за испуњавање све оштријих еколошких стандарда, али и за унапређење индустријске безбедности и заштите на раду, у шта су новинари могли да се увере лично током посете.
О томе колико је НИС део породице „Гаспромњефта“ у данашњој „Енергији Спутњика“ Јелица Путниковић разговара са Стефаном Деспотовићем, директором Департмана за екстерне комуникације у НИС-у, а чућемо и како је посету свету нафташа доживела колегиница из Спутњика Маша Радовић.
#ТВСпутник #Спутник #Русија #Србија
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Додела награда часописа Збиља

Додела награда часописа Збиља
#РадиоСнаганарода
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Меркелова и европски пут у катастрофу

Меркелова и европски пут у катастрофу
Процеси растакања ЕУ узимају маха и одвијају се логиком и брзином која измиче моћи поимања бриселских еврократа

Према анализи уредника Фајненшел тајмса, сада је у току и „сумрак владавине“ Ангеле Меркел, чији „ауторитет, после тринаест година, убрзано нестаје“. Према коментару Дојче велеа, пад Ангеле Меркел сада је само питање времена. Слична судбина могла би задесити и пројекат Европске уније Пројекат Европе као јединственог тржишта, у знаку „слободног протока идеја, људи и капитала“, већ је постао прошлост – барем за Британце, који ће Европску унију дефинитивно напустити 29. марта 2019. године, тачно у 11 часова. Као брод који тоне.

Разлаз се неће одвијати безболно ни глатко. После неуспешног састанка британске премијерке Терезе Меј са европским челницима, и одбијања Брисела да прихвати план „Чекерс“, који је предвиђао стварање зоне слободне трговине између Британије и ЕУ, острвски таблоиди су ове последње назвали „прљавим (европским) пацовима“ – „EU Dirty rats“. Шеф британске дипломатије Џереми Хант је на конгресу Конзервативне партије Европску унију упоредио са „затвором сличним Совјетском Савезу“. Питање које је овом приликом изговорио британски дипломата има само реторички значај: „Шта се догодило са вером у себе и са идеалима европског сна?“ Много је важнија констатација да ЕУ „кажњава Велику Британију због њене одлуке на напусти Унију“. Још је значајније упозорење које је упутио Бриселу након што је овај „одбио да прихвати руку пријатељства“ коју му је, у име Британије, пружила Тереза Меј: „Ако претворите ЕУ у затвор – биће све више земаља које ће желети да оду, а не мање. Ми нећемо остати једини затвореник који је хтео да побегне…“

Судећи по изјави италијанског сенатора и посланика Покрета пет звездица Елија Ланутија, таквих затвореника има још. Како преноси Коријере дела сера, сенатор је само гласно рекао оно што мисле многи Италијани: „Ако је ово ЕУ, зашто смо још овде? Једино нас још веже заједничка валута.“ „Доста је“, додао је повишеним тоном Ланути, „нећемо више лизати ципеле фрау Меркел, нећемо клечати пред насилником Макроном. Окончајмо европску клептократију.“

КРАЉ ЗА ЈЕДНУ СЕЗОНУ
Унутар такве ЕУ – или оног што од ње преостаје – неславно је пропао и Макронов амбициозни пројекат реформи, у правцу Сједињених Европских Држава, који је предвиђао стварање јединственог финансијског и јединственог система европске одбране и безбедности. Макронова „европска супердржава“, како се најзад показало, била је мртворођенче. Ни од громогласно најављиване и прижељкиване „европске ренесансе“ по свој прилици неће бити ништа. Сувласник Монда га је узалуд поредио с „Наполеном на Јени“ и са „духом новог света“. Макрону није пошло за руком да „ствара историју“, он се, у међувремену, претворио у њену узгредну фусноту. Макрон је био само несуђени Бонапарта, „Наполеон без коња“, некрунисани и ни од кога признати „краљ Европе“. Краљ за само једну сезону.


Француски председник Емануел Макрон у Јелисејској палати, 19. јун 2017.

Његова краткотрајна популарност била је маркетиншки трик, а његов, помало натегнути и невешто глумљени евроентузијазам нешто што се убрзо истопило, као снег на сунцу. Макронова популарност не престаје да пада, пре свега зато што Француска, како изгледа, „није спремна да прихвати технократску ултралибералну концепцију у његовом односу према раду“; концепцију која је интегрални део Макроновог обећаног „новог света“. Подједнаком брзином истопило се и „европско политичко јединство“. Покушај Брисела да дисциплинује непослушне чланице, попут Орбанове Мађарске, покретањем фамозног члана 7, био је „грешка“, недовољно промишљен потез, који је оголио чињенично стање: центар је немоћан, институције у парализи, процеси растакања узимају маха и одвијају се логиком и брзином која измиче моћи поимања бриселских еврократа.

„МИ ТО (НЕ) МОЖЕМО“
Кључни проблем Европе је, наводно, популизам, а он нараста на таласу мигрантске кризе. Према Хорсту Зехоферу, немачком министру унутрашњих послова и лидеру Хришћанско-социјалне уније, која је најважнији коалициони партнер Ангеле Меркел, проблем миграција је „мајка свих политичких проблема“ у Немачкој, а онда то, по принципу спојених судова, вероватно важи и за читаву Европу. Да ли је то баш тако? Или је Зехоферова порука само музика коју бирачи, они који се сада приклањају Алтернативи за Немачку, желе да чују, парола скована за дневну употребу, за локалне изборе у Баварској, у страху од нових изборних пораза? (Зехоферова ЦСУ је на изборима у Баварској остварила најгори резултат од 1950. године; прим. НС)

Датирају ли заиста сви проблеми Немачке и ЕУ од 2015, када је немачка канцеларка упутила позив мигрантима да су „добро дошли“, уз слоган који је позајмљен из председничке кампање Барака Обаме 2008: „Yes, we can“, и за ту прилику преведен на немачки: „Wir schaffen das“ – „Ми то можемо“. Тада је Меркелова веровала да ће немачко друштво и привреда имати користи од прилива стотина хиљада избеглица и да ће то Немачкој, као „снажној држави“, само уколико „на исправан начин приступи овом задатку, отворити нове могућности“. Политичко слепило, кратковидост или изнуђен потез који би је, у крајњем, могао коштати наставка политичке каријере?

Судбоносна реченица први пут је изговорена 31. августа 2015. Историјска одлука да Немачка отвори своје границе у немачкој штампи тада је слављена као „други пад зида“. Алузија се односи на онај Берлински, чије је рушење означило уједињење до тада подељене Немачке и пад једног пола – Источног, комунистичког – у блоковски подељеном свету. Немачка је преко ноћи постала привилеговани савезник Сједињених Држава. Тако „уједињени Запад“ сместа је прионуо на посао исцртавања нових политичких мапа и линија подела, почев од Балкана, где је, за почетак, разбијена и подељена Југославија, преко Блиског и Средњег истока, до Молдавије и Украјине (2014), и данас Македоније, све под заставама НАТО-а и ЕУ. Једнима је у томе запало да постану „Запад“, додуше трећеразредни, део НАТО-а и нове, уједињене Европе, „европске породице срећних народа“, попут балтичких република из бившег СССР-а и „северозападних република бивше Југославије“, другима је, попут Србије, Босне и Херцеговине и Македоније, било суђено да постану парије „новог европског и светског поретка“.

ИНТЕРФЕЈС АМЕРИЧКОГ ПРИСУСТВА У ЕВРОПИ
Меркелова је у свим тим променама показивала изненађујућу доследност, настављајући да корача стопама својим претходника. Немачка је, током њене, тринаест година дуге владавине, била предани и марљиви амерички савезник. Таква Немачка је спремно подржала све америчке авантуре на Блиском истоку, асистирала је и у распиривању тероризма у Сирији и инсистирала да „Асад мора да оде“. Питање независности Косова, још од њеног проглашења, за Немачку је било, а и сада је, „свршена ствар“.

У Украјини је одиграла незамењиву улогу, пружајући логистичку подршку несуђеној „револуцији“, упркос отвореном презиру који је према Унији показала тадашња државна секретарка САД Викторија Нуланд речима: „Fuck EU“. Осудила је „руску анексију Крима“ и прогласила антируске санкције, поручујући руском председнику да се „налази на погрешној страни историје“. У афери „Скрипаљ“ стала је без резерве на страну Лондона и Беле куће, игноришући чињенице и погоршавајући већ ионако лоше односе са Руском Федерацијом, који су, још од времена Хладног рата, доспели на историјски минимум.


Руски председник Владимир Путин и немачка канцеларка Ангела Меркел разговарају на првој радној седници самита Г-20 у Хамбургу, 7. јул 2017.

Према речима руског политиколога Валерија Коровина, Меркелова је била и остала „заточеник веома ригидних политичких стереотипа који су важили почетком 90-их“ и „интерфејс америчког присуства у Европи“ – чак и када јој је из Беле куће, нимало дискретно, поручено да више нема потребе за њеним услугама. Исту врсту доследности Меркелова показује и о питању мигрантске кризе, и то у тренутку када се суочава с правом побуном међу земљама чланицама ЕУ и, што је можда важније, са побуном „код куће“, у самој Немачкој.

После избијања финансијске и економске кризе, Меркелова је постала омражена у већем делу Европе, посебно на сиромашном југу, коме је наметала ригидни „програм штедње“. Финансијска помоћ државама суоченим с банкротом била је одобравана само „под тачно одређеним условима“, што је значило губитак на стотине хиљада радних места и у низу земаља изазвало праве социјалне потресе. Ова политика је „извела грађане Шпаније, Португалије и Кипра на барикаде“: „Они су протестовали против ’немачке хегемоније’“, примећује Дојче веле, а „канцеларка је на плакатима представљана као непопустљив и немилосрдан диктатор, често изједначаван са Хитлером“.

ПАД АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ
Таква ригидност произвела је једну несумњиву последицу: илузија европске солидарности се расплинула. Ако је канцеларка Меркел заиста била „интерфејс америчког присуства у Европи“, Немачка је за ту улогу била богато награђена: она је учврстила своју хегемонију у Унији користећи, између осталог, економску и финансијску кризу. Тако је било барем до новог заокрета у Белој кући и избора Доналда Трампа. „Европска унија је свакако у кризи“, закључују поједини аналитичари, „али она није мигрантска већ политичка. Она није изазвана спољашњим факторима већ је то унутрашња криза између старих и нових чланица, између богатог севера и осиромашеног југа – то је криза Ангеле Меркел и њене политике штедње.“

Другим речима, досадашњи модел европских интеграција је исцрпљен, он је већ изгубио своју привлачну снагу. Ширење ЕУ је у суштини заустављено. Политичка криза унутар Уније досегла је неслућене размере. Сви предлози реформи су наилазили на зид одбијања земаља чланица. Последњи у низу био је онај који је понудио Емануел Макрон.

Према анализи уредника Фајненшел тајмса, сада је у току и „сумрак владавине“ Ангеле Меркел, чији „ауторитет, после тринаест година, убрзано нестаје. Све би се одвијало још брже када би дошло до краја необичне немачке владајуће коалиције и када би се ЕУ одвикла од ње као фиксне тачке у региону урушеном економским и политичким преокретима“. И за Немачку и Европу наступа ново „доба политичких турбуленција“. И до тога долази у тренутку када је „ЕУ поларизована између либералних и националистичких политичких снага. Смањивање моћи (Немачке и Ангеле Меркел) оставиће празнину нарочито сада, када је француски председник Емануел Макрон окупиран проблемима код куће, иако ће и други у томе видети прилику да промене начин на који функционише ЕУ“.

Према коментару Дојче велеа, пад Ангеле Меркел сада је само питање времена. Догађаји у Немачкој, после мучних преговора о формирању нове владе, одвијали су се својим током. После афере коју је проузроковао Зехофер, уследио је Кемниц. Овај догађај је главни обавештајац Немачке Ханс Георг Месен коментарисао речима: „Не знам шта сам видео.“ Потом је уследила и његова смена. Сада, како констатује извештач Дојче велеа, „једва годину дана после избора“, више није питање да ли је Меркелова пред крајем каријере већ само колико брзо ће пасти“. „А томе ће се“, закључује Инес Пол у свом коментару, „радовати и Алтернатива за Немачку и Доналд Трамп.“

PAX AMERICANA ИДЕ КА СВОМ КРАЈУ
Доналд Трамп, међутим, нема много разлога за радовање. Председник Сједињених Држава исмејан је током говора у Уједињеним нацијама, у тренутку док је говорио о успесима своје администрације. Иако нема сумње да су му се подсмевали управо они против којих је Трамп и повео свој крсташки поход, остаје чињеница да је то, још од постанка ОУН, догађај без преседана. Како примећује Иван Данилов: „Ниједна империја не може преживети подсмевање, поготово ако је помешано са презиром.“ И такође: „Наступ председника САД Доналда Трампа у Генералној скупштини УН означио је прелазак од бојажљивог уважавања САД ка њиховом злобном исмевању.“ То је лош знак за империју за коју сад многи тврде да је кренула путем стрмоглавог пада: „Управо зато су амерички новинари ’убијени у појам’: Pax Americana иде ка свом крају док му се сложно смеју дипломате и политичари из целог света.“


Амерички председник Доналд Трамп држи говор који је изазвао гласне подсмехе у сали Генералне скупштине УН, 25. септембар 2018.

То је само једна страна медаље, овај догађај је могуће посматрати и из нешто другачијег угла. Реч је, очигледно, о борби која се већ дуго води, унутар и изван САД, између противника и присталица оног што се еуфемистички назива „светским либералним поретком“ – а тиче се, у првом реду, „положаја и данашње улоге САД у свету“. Трамп је током овог говора успео да изговори кључну реченицу: „Ми одбацујемо идеологију глобализма и прихватамо идеологију патриотизма.“ У пракси, то значи повратак тврдом протекционизму – мера којој је Америка већ прибегавала у својој историји – комбинованим са снажним притиском, и на непријатеље и на савезнике. Циљ је кристално јасан: побољшати већ катастрофалан трговински биланс САД и обновити увелико посусталу америчку индустрију. Оваква политика довела је до покретања правог царинског и трговинског рата – засад с Кином и ЕУ – али у овом тренутку још није јасно какве ће то стварне ефекте имати по америчку привреду и да ли ће Трампу поћи за руком да смањи растући дефицит. Штету ће, то је извесно, трпети сви.

СВЕТ У ПРЕВИРАЊУ
То нису добре вести за Немачку. Још мање, за немачке политичке елите. Да ли је онда главни проблем Европе и Немачке успон такозваног десног популизма, како то тврде либерални политички аналитичари? Свет се налази у превирању, у коме преко ноћи падају стара и стварају се нова савезништва. Стиче се утисак да се у таквом свету европске политичке елите једноставно не сналазе, а да ЕУ не полази за руком да се у њему позиционира на одговарајући начин и (ре)дефинише односе, најпре унутар Уније, потом и с другим важним актерима. Уместо тога, оне воде свој рововски рат против нејасно схваћеног популизма.

Главни узрок кризе ЕУ свакако није Доналд Трамп, а ни европски „десни“ или „леви популизам“. Популизам није узрок него пука последица, последица политике која је предуго вођена у Бриселу, у Берлину и Паризу. Прави узрок је, по свој прилици, оно што се назива „губљењем додира с реалношћу“ европских елита, у свету који се све брже мења. А то даје плодно тло и погонско гориво евроскептицима и популистима свих боја.

„’Популисти Европе, уједините се – у предграђу Брисела!’“, пише портал Политико, „то је оно што би требало да оствари Покрет (Мовемент), први клуб за евроскептике и популисте“, на чијем је челу контроверзни бивши главни стратег Доналда Трампа Стив Бенон.

Како примећује Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча, сада „такозвана хуманистичка левица тврдоглаво захтева од свих других, од умерено левих до умерено десних, од хришћанских, преко зелених до либералних, да међу собом прихвате било какву изборну комбинацију, чак и ако се идеолошки не подносе, а програми им се одбијају, све то са циљем да се обезвреде изборни добици популиста“.

Кључно питање је, међутим, следеће: „Ако је тако, а зашто их онда помажу? Јер се управо то догађа – да тиме што губе додир с реалношћу, хуманистичке елите дижу изборни рејтинг десним популистима.“


Паљење заставе ЕУ на протесту против мера штедње у Солуну

И није ли то пут који води право у европску катастрофу?

Меркелова и европски пут у катастрофу - Нови Стандард
Кључно питање је, међутим, следеће: „Ако је тако, а зашто их онда помажу? Јер се управо то догађа – да тиме што губе додир с реалношћу, хуманистичке елите дижу изборни рејтинг десним популистима.“ И није ли то пут који води право у европску катастрофу?


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Србија сада има на папиру: Питање Косова није решено (видео)CC0 / Pixabay

Србија сада има на папиру: Питање Косова није решено (видео)CC0 / Pixabay
ИНТЕРВЈУИ
Догађаје који су обележили претходну недељу коментарисао је у емисији „Од четвртка до четвртка“ др Душан Пророковић са Института за међународну политику и привреду.

Иако тема изласка на биралишта није била иста, западне земље су одвојиле велики новац за кампање за референдум у Македонији и за прозападну опцију у БиХ и изгубиле на оба фронта. Нашег саговорника смо питали зашто Запад не уме да прихвати пораз, како Београд треба да тумачи изјаве Жељка Комшића да је за њега Косово независна држава, да ли је идеја о разграничењу Срба и Албанаца само мртво слово на папиру, зашто је Макалистер хитно дошао у Београд, да ли ЕУ и НАТО треба да страхују од припадника ДАЕШ-а на Косову…

Овако је Пророковић видео догађаје који су обележили недељу иза нас:

Македонија на прагу НАТО-а
Ципрас објашава како ће македонски референдум унапредити север Грчке
— Македонци пружају достојанствен отпор, у појединим моментима и завидан, али би ме изненадили да истрају, јер је притисак Запада веома велики. У току целог мандата, Ангела Меркел је први пут била у Скопљу, Јенс Столтенберг је два пута боравио, а Могеринијева је тамо закупила апартман у хотелу. Ако Запад крене огољено да користи „балканске методе“ као приликом угуравања Црне Горе у НАТО, мислим да ће сами себи дати гол. Режими, не само са Балкана него и из осталих држава, неће завидно гледати на те западне „демократске вредности“ нити ће их било ко следити у мери у којој су то чинили претходних година. Запад не сме да дозволи себи пораз. Због Македоније, западна штампа исмева Унију. ЕУ се налази у страшном проблему, то је лавина која може да буде покренута због каменчића који би могао да буде Македонија, али и БиХ, и да се тако истисне утицај ЕУ из региона. Брисел се налази у помало апсурдној ситуацији, јер су све балканске земље на путу евроинтеграција, а утицај ЕУ слаби науштрб САД, Русије и Кине, па и Турске.

Ново Председништво БиХ

— Милорад Додик је често апострофиран као проблем у БиХ, али ако прочитате његов интервју у „Сарајевским данима“ од пре неколико месеци, видећете да је он тамо веома рационално навео више десетина проблема које Српска има због блокаде одлука на федералном нивоу и да је у његовом интересу да се то реши. Додик није неко ко ће сам себи правити проблем, али уколико буде притисака на РС он је показао да уме да реагује оштро и биће ту онда пуно запаљиве реторике. Изненадила ме је победа Комшића, јер је било очигледно да Хрвати спремају блокаду институција на федералном нивоу. Његове изјаве о независном Косову водиће до наставка агоније у односима Србије и БиХ.

Судбина Бриселског дијалога

Хрватски члан председништва БиХ Жељко Комшић
© AFP 2018 / STR
Комшић: БИХ неће признати Косово, ја имам право на став
— Не верујем да ће бити било каквог решења, јер ни Приштина ни Србија, а ни међународна заједница, не подржавају идеју разграничења. Имали смо много галаме, а мало корака који нам показују да се нешто мења. Све бих ја овде обрнуто радио од нашег притиска на међународне организације преко позивања на разне међународне документе. Несхватљиво је да наши државни званичници говоре како ми имамо неку усмену сагласност НАТО-а да приштинске снаге не смеју да долазе на север Косова. Па исто тако је Џорџ Буш Старији обећао Горбачову да неће бити примљене балтичке земље у Алијансу, па су их примили. Не постоји у политици усмена сагласност нити обећање. Морамо да мењамо нашу позицију на прецизним, јасно дефинисаним уговорима, споразумима и декларацијама које мора да доноси скупштина. Дејвид Макалистер је хитно дошао у Београд чисто да испипа пулс председнику Вучићу после састанка са Владимиром Путином, да види о чему се то разговарало у Кремљу и какви су нови моменти везани за Косово.

Макалистерова рола — убедити Меркелову у разграничење

— Ангела Меркел полази од идеје да Београд треба да призна Косово, а после да ради са границама шта хоће. Колеге са Запада нису сигурне да ли ће Русија ставити вето на пријем Косова у УН, јер Москва то може да уради штитећи своје интересе и не обазирући се на то шта ради влада у Београду. Цео овај процес је ушао у нову фазу зато што је Западу неопходно да такозвана Република Косово постане чланица УН. Тачијев маневарски простор је узак, везао се за ту идеју и сад од ње не сме да одустане, јер ће у супротном завршити политичку каријеру. Са друге стране, имамо председника Вучића, чија је маргина много шира, може да изјави да нема ништа од разграничења и наставиће политичку каријеру са мало окрњеним рејтингом. Разграничење је мртав предлог, али је добро да је тај појам ушао у последњи документ Европског парламента и ми можемо да кажемо: „Ево, ово је доказ да питање Косова није затворено“ и да покушамо негде у наредним годинама да вратимо ту ствар на почетак.

Опаке намере ДАЕШ-а на Косову

Припадник тзв. Ослободилачке војске Косова на положају у Македонији, 2001. година
© AFP 2018 / ERIC FEFERBERG
Београд потврдио: На Косову су терористичке базе за напад на Србе
— Припадника ДАЕШ-а се највише плаше Албанци. Присуство радикалних исламиста је постало потпуно видљиво, то више нису људи који се окупљају по неким џамијама и невладиним организацијама, већ су то људи који се приказују на корзоу у Приштини. Радикални ислам је корисни идиот НАТО-а, био је то у Авганистану, наставио је то да буде у Сирији, требало је то да постане у средњоазијским републикама. За све оне који не воле да читају, нека погледају филм Тома Хенкса који говори о успостављању релације Ал Каиде у Авганистану и САД. Вашингтон их је наоружавао да би се борили против совјетских трупа. Та конекција је прилично чврста, радикални исламисти су усмеравани и у Сирији како би учествовали у борбама против против Асада и њихова улога је требало да буде значајно већа, тако да Кфору није превише сметало то што се неки радикални исламисти шетају по Косову. Они због своје јавности приказују да се против тога боре, али ево видимо да се број тих људи на Косову геометријском прогресијом повећава. Брисел тиме не стиже да се бави, а када се освести, онда ће бити касно. Не постоји ниједан терористички акт у претходних 10 година коју су извели радикални исламисти, а који на неки начин није повезан са Балканом. Те групе овде са нашег простора су увезане у континенталном мрежу, али на питање радикалног исламизма на Балкану Европска унија гледа као када се овде у неким периферним општинама деси поплава — једна реченица у вестима.
#ТВСпутник #Спутник #Русија #Србија
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

недеља, 14. октобар 2018.

ИНТЕРВЈУ: Звонимир Трајковић - Не смемо дати Косово, јер су тамо корени српског народа! (14.10.2018)...

ИНТЕРВЈУ: Звонимир Трајковић - Не смемо дати Косово, јер су тамо корени српског народа! (14.10.2018)
Гост емисије "Интервју" био је господин Звонимир Трајковић, политички аналитичар и бивши саветник Слободана Милошевића, Радована Караџића, Мила Ђукановића и Војислава Коштунице. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. Интервју је снимљен 04.10.2018. године у нашим просторијама, у Београду. Емисију је водио новинар Теша Тешановић.
#BalkanInfo #БалканИнфо #Србија #интервју

https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti







from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Драган Станојевић: "У току су опасни процеси, морамо заштитити наше православље"! Емисија Ауторитет

Драган Станојевић: "У току су опасни процеси, морамо заштитити наше православље"! Емисија Ауторитет
Погледајте ново издање емисије "Ауторитет", гост је био председник покрета "РОД", г. Драган Станојевић. Аутор и водитељ емисије: Драган Филиповић Продукција: ТВ Српски Колектив (октобар 2018.)
#ТвСрпскиКолектив #ЕмисијаАуторитет
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

БЕЗ ЦЕНЗУРЕ: Пољопривреда у каналу - Миладин Шеварлић, Адам Бугар, Бранислав Гулан и Југослав Томић

БЕЗ ЦЕНЗУРЕ: Пољопривреда у каналу - Миладин Шеварлић, Адам Бугар, Бранислав Гулан и Југослав Томић
Тема емисије: Капитализам за газде - робовласништво за раднике

Гости емисије:
- Миладин Шеварлић ( агроекономиста )
- Адам Бугар ( пољопривредни произвођач )
- Бранислав Гулан ( аналитичар и публициста )
- Југослав Томић ( произвођач млека )
#БезЦензуре #Пољопривреда
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti






from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

СЕДМИЦА ПЛУС 2018 10 14

СЕДМИЦА ПЛУС 2018 10 14
#СрпскаРТВ





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Република Србија (Српска историјска читанка)

Република Србија (Српска историјска читанка)
Aутори: историчари Сава Самарџић и Немања Девић
#ТВХрам #Србија #НемањаДевић #СлободанСамарџић
https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости