недеља, 10. децембар 2017.

Николај В. Гогољ – СТРАШНА, НЕОБОРИВА ПРЕПРЕКА — НАДМЕНОСТ

Николај В. Гогољ – СТРАШНА, НЕОБОРИВА ПРЕПРЕКА — НАДМЕНОСТ

Николај В. Гогољ – СТРАШНА, НЕОБОРИВА ПРЕПРЕКА — НАДМЕНОСТ
(…) Не, не слaви данашњи човек светли празник (Васкрсење) онако како би требало. Постоји страшна, постоји необорива препрека, а име јој је надменост. За њу су знали и ранији векови; то је била више дечија надменост, надменост због своје физичке снаге, надменост због [...]


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

КАКО ЈЕ МЕХМЕД-ПАША СОКОЛОВИЋ САЧУВАО СРБЕ И ПЕЋКУ ПАТРИЈАРШИЈУ

КАКО ЈЕ МЕХМЕД-ПАША СОКОЛОВИЋ САЧУВАО СРБЕ И ПЕЋКУ ПАТРИЈАРШИЈУ

КАКО ЈЕ МЕХМЕД-ПАША СОКОЛОВИЋ САЧУВАО СРБЕ И ПЕЋКУ ПАТРИЈАРШИЈУ


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Неиздрживо насиље над језичком културом

Неиздрживо насиље над језичком културом
Од Славије до Калемегдана, у Булевару краља Александра, на Црвеном крсту, Звездари, Карабурми, Миљаковцу, Дорћолу, у читавом Београду, називи локала и фирми, исписани су латиницом, на неком страном језику, најчешће енглеском: Krompiwood, Fast food, Snack bar, Trefolino, Nikola’ s, Nesal jeans, Restaurant..Зашто уместо „Underwear” не би писало „Доње рубље”. Као да смо у Лондону, Њујорку, Паризу… Тако је у читавој Србији. Ништа на српском, ништа на ћирилици. Тек понегде: Апотека, Пекара, Оптичар, Обућар, Стаклорезац… Питали смо наше угледне лингвисте, шта се догађа са српским језиком, како сачувати наш језик и писмо?
Српски књижевни језик, у својој не баш дугој историји, истиче проф. др Милош Ковачевић, пролазио је кроз различите кризе, али вероватно никада није био у кризи као данас. Чак и кад оставимо по страни његов идентитетски статус, тј. проблеме који проистичу из различитих именовања његових варијаната, велики је број проблема у вези са његовом данашњом употребом. Они проистичу, пре свега, из његовог друштвеног и институционалног статуса. Српски језик, једноставно речено, нема одговарајући статус у образовном систему, јер се данас једино учи у основној школи. На свим вишим нивоима школовања – српског језика, готово, да нема. Чак и кад га има, има га само формално, у плану, а не у реализацији, као на пример у средњој школи. На факултетима српског језика – иако се на њему изводи настава свих предмета – такође нема.

Страни називи локала у Србији

Српски језик је врло мало заступљен и на студијама новинарства. Па како онда да нам новинари буду писмени. Зар се онда треба чудити с каквим се језиком сусрећемо у новинама данас. О телевизији да и не говоримо: ту као да су и заборавили на ортоепска (правоговорна) правила. Данас је у моди „поенглежени” српски, „англосрпски” (како рече Т. Прћић).
Утицај енглеског толико је велики да он ништи и општеважећа правила српскога језика, какво је нпр. оно о једначењу сугласника по звучности, из којег се изузимају готово све енглеске позајмљенице: нокдаун, апдејтовати, блокбастер, скејтборд, глобтротер, Мекдоналдс, фишбургер и сл. Кризи српскога језика, наглашава Ковачевић, доприносе и србисти: некад најједноставнији, данас је српски правопис међу најкомпликованијима. Али, највећи проблем свакако јесте урушени углед српског књижевног језика, како на институционалном нивоу, тако и код његових говорника.
Српски језик, каже проф. др Александар Милановић, угрожен је данас и споља и изнутра. Споља, српски језик угрожавају они који праве од њега, у политичким и универзитетским кабинетима, нове језике; они који српске књиге, штампане латиницом, у библиотекама проглашавају хрватским; они који тврде на научним скуповима да је и ћирилица хрватска; они који цртају у уџбеницима фалсификоване дијалекатске карте; они који одричу, у историјама књижевности, припадност дубровачке књижевности српском културном корпусу; они који прекрајају, у историјама језика, српску језичку прошлост. Спољашњи напади су за нас мањи проблем, из простог разлога што на њих мање можемо да утичемо и што их не генеришемо сами.
Изнутра, српски језик угрожавају они који у политичким кабинетима онемогућавају већи број часова матерњег језика у школама; они који дозвољавају доминацију енглеског језика у јавној сфери (рекламе, називи фирми), без обавезе плаћања додатног пореза на такав луксуз; они који толеришу језички наказне хрватске титлове на српском јавном сервису; они који сматрају да је у Србији угрожена латиница; они који допуштају понижавајући статус нашег језика у школама у дијаспори, као и у иностраним лекторатима и катедрама где се изучава; они који мисле да је ћирилица сељачко писмо с којим не можемо у Европу, јер је странци не разумеју и који консеквентно закључују да Француз не разуме написано „посластичарница”, али разуме „poslastičarnica”; они који југословенски навијају за српскохрватски језик наспрам хрватског (чак и „Партизанов” тренер Вујошевић недавно изјави: „Не говорим црногорски, већ српскохрватски”); они који стварају хибридни англосрпски језик, доминантан нимало случајно управо у тзв. културним водичима, који се бесплатно деле по тржним центрима; они који не реагују на катастрофалан начин изражавања у штампаним и електронским медијима.
Насиље које над језичком културом врше бројни медијски вулгаризми, колоквијализми и све могуће језичке и стилске грешке у жутој штампи просто је неиздрживо. Ипак, закључује Милановић, српски језик највише угрожавају они који не читају.
Данас у Србији, примећује Миле Медић, уредник Језичке трибине Удружења књижевника Србије, нема здравствене установе у чијем називу можете наћи неку српску реч. Сви називи наших болница су искључиво на страним језицима, иако народ који се тамо лечи говори искључиво српским језиком. Тамо где је донедавно било породилиште, данас је акушерска клиника, тамо где је била дечја болница, сада је педијатријска клиника. Офталмолошка клиника је тамо где је била болница за очне болести, а језиколомна оториноларингологија је тамо где је била болница за уво, грло и нос. Дерматологија и венерологија је тамо где је била болница за кожне и полне болести. Уместо болнице за плућне болести налази се пулмологија, уместо болести крви, стоји хематологија и тако је свуда где су још недавно биле болнице.
Народ нема ништа вредније и веће од језика.Језик држи народ на окупу, наглашава Медић, чвршће него земља. Народ може да изгуби земљу, да другу земљу задобије, и да опстане. Опстане у језику, својој највећој тврђави.У језику је све што један народ чини народом, а човека човеком.


Зоран Радисављевић

Неиздрживо насиље над језичком културом - Центар академске речи, Шабац
Од Славије до Калемегдана, у Булевару краља Александра, на Црвеном крсту, Звездари, Карабурми, Миљаковцу, Дорћолу, у читавом Београду, називи локала и фирми, исписани су латиницом, на неком страном језику, најчешће енглеском: Krompiwood, Fast food, Snack bar, Trefolino, Nikola’ s, Nesal jeans, Restaurant..Зашто уместо „Underwear” не би писало „Доње рубље”. Као да смо у Лондону, Њујорку, …


from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2jjmjEB
via IFTTT

Неиздрживо насиље над језичком културом

Неиздрживо насиље над језичком културом
Од Славије до Калемегдана, у Булевару краља Александра, на Црвеном крсту, Звездари, Карабурми, Миљаковцу, Дорћолу, у читавом Београду, називи локала и фирми, исписани су латиницом, на неком страном језику, најчешће енглеском: Krompiwood, Fast food, Snack bar, Trefolino, Nikola’ s, Nesal jeans, Restaurant..Зашто уместо „Underwear” не би писало „Доње рубље”. Као да смо у Лондону, Њујорку, Паризу… Тако је у читавој Србији. Ништа на српском, ништа на ћирилици. Тек понегде: Апотека, Пекара, Оптичар, Обућар, Стаклорезац… Питали смо наше угледне лингвисте, шта се догађа са српским језиком, како сачувати наш језик и писмо?
Српски књижевни језик, у својој не баш дугој историји, истиче проф. др Милош Ковачевић, пролазио је кроз различите кризе, али вероватно никада није био у кризи као данас. Чак и кад оставимо по страни његов идентитетски статус, тј. проблеме који проистичу из различитих именовања његових варијаната, велики је број проблема у вези са његовом данашњом употребом. Они проистичу, пре свега, из његовог друштвеног и институционалног статуса. Српски језик, једноставно речено, нема одговарајући статус у образовном систему, јер се данас једино учи у основној школи. На свим вишим нивоима школовања – српског језика, готово, да нема. Чак и кад га има, има га само формално, у плану, а не у реализацији, као на пример у средњој школи. На факултетима српског језика – иако се на њему изводи настава свих предмета – такође нема.

Страни називи локала у Србији

Српски језик је врло мало заступљен и на студијама новинарства. Па како онда да нам новинари буду писмени. Зар се онда треба чудити с каквим се језиком сусрећемо у новинама данас. О телевизији да и не говоримо: ту као да су и заборавили на ортоепска (правоговорна) правила. Данас је у моди „поенглежени” српски, „англосрпски” (како рече Т. Прћић).
Утицај енглеског толико је велики да он ништи и општеважећа правила српскога језика, какво је нпр. оно о једначењу сугласника по звучности, из којег се изузимају готово све енглеске позајмљенице: нокдаун, апдејтовати, блокбастер, скејтборд, глобтротер, Мекдоналдс, фишбургер и сл. Кризи српскога језика, наглашава Ковачевић, доприносе и србисти: некад најједноставнији, данас је српски правопис међу најкомпликованијима. Али, највећи проблем свакако јесте урушени углед српског књижевног језика, како на институционалном нивоу, тако и код његових говорника.
Српски језик, каже проф. др Александар Милановић, угрожен је данас и споља и изнутра. Споља, српски језик угрожавају они који праве од њега, у политичким и универзитетским кабинетима, нове језике; они који српске књиге, штампане латиницом, у библиотекама проглашавају хрватским; они који тврде на научним скуповима да је и ћирилица хрватска; они који цртају у уџбеницима фалсификоване дијалекатске карте; они који одричу, у историјама књижевности, припадност дубровачке књижевности српском културном корпусу; они који прекрајају, у историјама језика, српску језичку прошлост. Спољашњи напади су за нас мањи проблем, из простог разлога што на њих мање можемо да утичемо и што их не генеришемо сами.
Изнутра, српски језик угрожавају они који у политичким кабинетима онемогућавају већи број часова матерњег језика у школама; они који дозвољавају доминацију енглеског језика у јавној сфери (рекламе, називи фирми), без обавезе плаћања додатног пореза на такав луксуз; они који толеришу језички наказне хрватске титлове на српском јавном сервису; они који сматрају да је у Србији угрожена латиница; они који допуштају понижавајући статус нашег језика у школама у дијаспори, као и у иностраним лекторатима и катедрама где се изучава; они који мисле да је ћирилица сељачко писмо с којим не можемо у Европу, јер је странци не разумеју и који консеквентно закључују да Француз не разуме написано „посластичарница”, али разуме „poslastičarnica”; они који југословенски навијају за српскохрватски језик наспрам хрватског (чак и „Партизанов” тренер Вујошевић недавно изјави: „Не говорим црногорски, већ српскохрватски”); они који стварају хибридни англосрпски језик, доминантан нимало случајно управо у тзв. културним водичима, који се бесплатно деле по тржним центрима; они који не реагују на катастрофалан начин изражавања у штампаним и електронским медијима.
Насиље које над језичком културом врше бројни медијски вулгаризми, колоквијализми и све могуће језичке и стилске грешке у жутој штампи просто је неиздрживо. Ипак, закључује Милановић, српски језик највише угрожавају они који не читају.
Данас у Србији, примећује Миле Медић, уредник Језичке трибине Удружења књижевника Србије, нема здравствене установе у чијем називу можете наћи неку српску реч. Сви називи наших болница су искључиво на страним језицима, иако народ који се тамо лечи говори искључиво српским језиком. Тамо где је донедавно било породилиште, данас је акушерска клиника, тамо где је била дечја болница, сада је педијатријска клиника. Офталмолошка клиника је тамо где је била болница за очне болести, а језиколомна оториноларингологија је тамо где је била болница за уво, грло и нос. Дерматологија и венерологија је тамо где је била болница за кожне и полне болести. Уместо болнице за плућне болести налази се пулмологија, уместо болести крви, стоји хематологија и тако је свуда где су још недавно биле болнице.
Народ нема ништа вредније и веће од језика.Језик држи народ на окупу, наглашава Медић, чвршће него земља. Народ може да изгуби земљу, да другу земљу задобије, и да опстане. Опстане у језику, својој највећој тврђави.У језику је све што један народ чини народом, а човека човеком.


Зоран Радисављевић

Неиздрживо насиље над језичком културом - Центар академске речи, Шабац
Од Славије до Калемегдана, у Булевару краља Александра, на Црвеном крсту, Звездари, Карабурми, Миљаковцу, Дорћолу, у читавом Београду, називи локала и фирми, исписани су латиницом, на неком страном језику, најчешће енглеском: Krompiwood, Fast food, Snack bar, Trefolino, Nikola’ s, Nesal jeans, Restaurant..Зашто уместо „Underwear” не би писало „Доње рубље”. Као да смо у Лондону, Њујорку, …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

РТ: Руско-кинески златни стандард значи крај доминације долара

РТ: Руско-кинески златни стандард значи крај доминације долара

РТ: Руско-кинески златни стандард значи крај доминације долара
Земље БРИКС-а разматрају покретање интерне платформе за трговање златом, саопштили су руски званичници. Када се ово деси,...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

НАТО УДАР НА СРБИЈУ У ПЕТ ФАЗА: Америка спремиле нови план за окупацију наше земље

НАТО УДАР НА СРБИЈУ У ПЕТ ФАЗА: Америка спремиле нови план за окупацију наше земље

НАТО УДАР НА СРБИЈУ У ПЕТ ФАЗА: Америка спремиле нови план за окупацију наше земље
Да се тактика НАТО према Србији у последње време драстично променила, показују пре свега честе посете највиших званичника Алијансе и више него ублажена реторика у...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ИНТЕРВЈУ: Коста Чавошки - Вучића чека суд историје због велеиздаје српског народа! (10.12.2017)

ИНТЕРВЈУ: Коста Чавошки - Вучића чека суд историје због велеиздаје српског народа! (10.12.2017)
Гост емисије "Интервју" био је проф. др Коста Чавошки, академик САНУ и професор Правног факултета Универзитета у Београду. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. Интервју је снимљен 08.12.2017. године у нашим просторијама, у Београду.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

БЕЗ ЦЕНЗУРЕ: ХААРП - др Светислав Крстић, проф. др Велимир Абрамовић, Олгица Лазић и Дејан Лучић

БЕЗ ЦЕНЗУРЕ: ХААРП - др Светислав Крстић, проф. др Велимир Абрамовић, Олгица Лазић и Дејан Лучић
Тема емисије: ХААРП Гости емисије: - Светислав Крстић ( доктор физичких наука ) - проф. др Велимир Абрамовић - Олгица Лазић ( метеоролошкиња ) - Дејан Лучич ( геополитичар и писац )





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Европљани одбијају да ратују и мрзе по диктату из Брисела

Европљани одбијају да ратују и мрзе по диктату из Брисела

Европљани одбијају да ратују и мрзе по диктату из Брисела
Економска сигурност и безбедност, два главна разлога због којих су грађани ЕУ веровали у њу, полако се урушавају, посебно због обавезне заједничке спољне политике Уније која их тера да морају да мрзе или воле неку другу нацију, а да њихови војници, хтели или не, морају да постану део нечијег рата.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

субота, 09. децембар 2017.

СМРТОНОСНЕ ВАКЦИНЕ: У ЕУ НИЈЕ ОБАВЕЗНА ВАКЦИНАЦИЈА, АЛИ У ЗЕМЉАМА РОБОВА ЈЕСТЕ

СМРТОНОСНЕ ВАКЦИНЕ: У ЕУ НИЈЕ ОБАВЕЗНА ВАКЦИНАЦИЈА, АЛИ У ЗЕМЉАМА РОБОВА ЈЕСТЕ




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Зашто не смемо да послушамо Запад

Зашто не смемо да послушамо Запад

Зашто не смемо да послушамо Запад
Атлантски савет, тинк-тенк из Вашингтона у којем је окупљен тамошњи спољнополитички и безбедносни естаблишмент, више бивших државних секретара, саветника за националну безбедност америчких председника, директора ЦИА, прошле недеље доспео је у жижу српске јавности пошто је Србији предложио историјско помирење с Америком.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Расподела „ненаменских“ средстава јединицама локалне самоуправе у предлогу буџета Републике Србије за...

Расподела „ненаменских“ средстава јединицама локалне самоуправе у предлогу буџета Републике Србије за 2018. годину

Документи: Расподела „ненаменских“ средстава јединицама локалне самоуправе у предлогу буџета Републике Србије за 2018. годину
Члан 35. Изузетно од одредбе члана 37. Закона о финансирању локалне самоуправе („Службени гласник РС”, бр. 62/06, 47/11, 93/12, 99/13, 125/14, 95/15, 83/16, 91/16, 104/16­др. закон и 96/17), годишњи износ укупног ненаменског трансфера који се


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Дејан Перишић: Неостварени идеалисти желе да постану кенгури

Дејан Перишић: Неостварени идеалисти желе да постану кенгури
У једној реклами, која се врти на нашим медијима, промовише се некакав производ који има назив НЕО. Наравно да тај назив неодољиво подсећа на главног јунака филма Матрикс, само што по свој прилици они заправо наговарају, пре свега, младе људе да узму плаву а не црвену пилиулу, то јест не да изађу него удобно остану у Матриксу. Овај назив се у реклами користи као префикс атрибутима ликова који су промотери тог производа. Споран је скоро све и један лик ове кампање, који се предстваљају као „кул фаце“, изузетне необичности, дакле као неко ко је пожељан узор за нашу омладину. Можда је још спорније тумачење, односно, похвала њиховог животног стила, али да би нам пажња остала на теми овог коментара задржаћемо се само на једној персони, која за себе каже да је НЕОСТВАРЕНА.

У држави која не влада собом – нема свој суверенитет, која је колонија једнина могућност за њене поданике је да буду неостварени. Сходно томе да се млади васпитавају у том смеру тако што ће мислити да је то „кул“. Додуше, та особа ретерира па каже – ностварена сам јер се остварујем сваки дан. Па зар је оствареност коначност – завршетак живота?! Да није управо обрнуто. Један паметан човек је рекао „Нема горе смрти од неостварености!“ Овде је заправо реч о рекламирају прихватања лошег стања, мирења са њим и покушаја да се оно прихавти позитивно да би се могло како тако живети. Или животињати. То је слично ономе, није проблем у бесперспективности већ у недостатку радне етике. Зато: „Ура за дуално образовање“; које ће нас претворити у нешколовану и јефтину радну снагу. Али, да се вратимо на оно чиме је „зашећерена“ ова горка пилула поруке да ћемо бити неостварени – остваривати се треба сваког дана. Јесте, то је тако у земљи у којој сутра не постоји а од јуче нам није остало ништа, све је отишло у бестрагију.

Недавно видех један наслов у новинама који добро дефинише ову ситуацију. Реч је о констатацији неког човека, мени непознатог: „Добар си ако ништа не радиш.“ Та дефиниција, или боље дијагноза нашег стања неодољиво подсећа на филм „Кад порастем бићу кенгур“. Најсимпатичнији лик, који је најопуштенји и најинтилегнитији у некој недођији Београда, у којем се радња филма дешава, дане проводи у блејању на крову зграде. Кад неки другар из краја, који се траги-комично ложи да постане јапи са презиром пита њега и пријатеља зашто ништа не раде, овај износи следећу зен – философију транзиционе Србије: „Ја сам овако најрентабилнији, ништа не привређујем али ништа и трошим.“ Они који не желе да прихвате ту животну философију маштају да буду као Кенгур. Кенгур је лик из краја који је голман и пробио се у иностранству. Имбецилно је смотан, што осликава и њему учитана чувена анегдота са голманом Партизана Боротом, који после одбрањеног пенала са лоптом у рукама уђе у сопствени гол по качкет. Па ипак, он и поред смотаности и смушености уме добро да игра фудбал, тако да је исправио своју грешку и чак постигао гол, и тим умећем је успео да побегне из краја у којем је блејање и/ли безуспешно батргање једини начин да се прихвати неостваереност. Кенгур је у игри!



То је удица на коју је режим успео да упеца оне који се не мире да нам отаџбина буде безвредна колонија и зато су неоправдано добијали етикету екстремни десничари. Њима је досадила блеја у крају и на текмама, досадило им је батргање по слабо посећеним митинзима поводом тема које су од националног значаја а интересују само „залуђенике“, досадило им је јалово нагваждање по трибинама, форумима и фејсбуцима одлучили су да уђу у игру. „Да уђу у живот“ , како је то говроио Михиз за своју генерацију дисидената коју је „отац нације“ Добрица Ћосић спојио са тадашњим режимом. Али, Михиз је знао да тај „улазак у живот“, то јест друштвена афирмисианост опречна животу по идеалаима, те да их то дисквалификује за учествовање у будућој националној обнови. Зато је и говорио да нико од њих које бар један дан имао црвену књижицу неће моћи стварати нову отаџбину. Овим момцима се не нуди црвена књижица па не виде ни црвену линију, мисле да ће моћи и једно и друго – и да буду кенгури и идеалисти.

Кенгур из наше приче је онај ко одскакута од своје бескомпромисности и пристане на то да буде „капиларна снага“ владајуће партије а да при том настави да ради оно што зна и уме – промовише и заступа националне, културне и духовне вредности. Па чак и да прича о националном интересу у геополитичком контексту!



Заборављају само једно – те вредности не стоје, као чардак ни на небу ни на земљи, потребан је реалан, конкретан носилац у садашњем историјском тренутку. То је као и у претходним историјским оквирима била нација (народ свестан самог себе и своје улоге у свету) а ставаран живот нације се остварује кроз политику. Националном политиком се ствара или остварује држава која је заједница вредности и солидарности. Без те заједнице нема ни личне остварености у друштвеном контексту. Човек се остварује тако што својим животом промовише пожељне вредности заједнице којој је одан и којој припада. Тако је то кад си друштвено биће, а супротно томе су отшелници и изгнаници из друштва, који су то добровољно постали да би остварили неке циљеве које је немогуће оставрити у друштвеним оквирима. Ти циљеви су или узвишени, као што је светост или подземни, као што је разбојништво. Када вредности у друштву нису онакве да их сматраш достојним да свој живот посветиш њима а не желиш да напустиш свет, тада је твоја морална дужност да из солидарности према заједници мењаш те вредности, или их барем критикујеш и бориш се да потпуно не завладају владајућим духом.

Сад имамо схизофрену ситуацију да се води једна културна политика (бар на површини) а друга државна. Бежећи од „смрти неостварености“ многи национално свесно млади људи затварају очи пред том чињеницом. Мора их се упозорити да ће тако постати кенгури – безвредна скактула на туђем канапу. Те да размисле да ли је учешће у друштвено – политичкој игри вредно образа?! Излаз, ипак, постоји – пронаћи свој пут. Њега је могуће наћи ако постоји вера у моћ идеала који су путокази ка Царству небеском, без којег нема ни земаљске Отаџбине.

Извор

Неостварени идеалисти желе да постану кенгури | Српски културни клуб
Најслободније место на интернету


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ проф др МИЛО ЛОМПАР 2017 12 08

ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ проф др МИЛО ЛОМПАР 2017 12 08




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

АКТУЕЛНО: Опозиција уједињена против Вучића - Синиша Ковачевић и Борко Стефановић (09.12.2017)

АКТУЕЛНО: Опозиција уједињена против Вучића - Синиша Ковачевић и Борко Стефановић (09.12.2017)
Гости емисије "Актуелно" били су потпредседник Народне странке Синиша Ковачевић и председник Левице Србије Борко Стефановић. Препоручујемо Вам да погледате целу емисију и сазнате више о бројним занимљивим темама. Емисија је снимљена 07.12.2017. године у нашим просторијама, у Београду.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Немамо други избор него да победимо 09.12.2017.

Немамо други избор него да победимо 09.12.2017.
Емисија ,,Ослобађање историје''.
Гост: Драгослав Бокан.
Тема: Како опстати?




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДОЂИТЕ – ТРИБИНА О ЋИРИЛИЦИ: Др Горан Комар уСрпском културном центру

ДОЂИТЕ – ТРИБИНА О ЋИРИЛИЦИ: Др Горан Комар уСрпском културном центру
У Београду гостује др Горан Комар, познати истраживач у области српског језика, ћирилице, споменичке културе и др.

Јуче је гостовао у Народној библиотеци (8. децембар 2017. у 18.00), а данас је гост у Српском културном центру, Скерлићева 12 Београд (9. децембар 2017 у 18:00).

ДОЂИТЕ – ТРИБИНА О ЋИРИЛИЦИ: Др Горан Комар уСрпском културном центру
Јуче је гостовао у Народној библиотеци (8. децембар 2017. у 18.00), а данас је гост у Српском културном центру, Скерлићева 12 Београд (9. децембар 2017 у 18:00).


from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2jD5oto
via IFTTT

ЗА ПОНОС И СУЗУ: Писмо СРПСКИХ војника породици убијеног АУСТРИЈАНЦА

ЗА ПОНОС И СУЗУ: Писмо СРПСКИХ војника породици убијеног АУСТРИЈАНЦА
Некада давно, када је свет бивао обојен крвљу, када се водио Велики рат, упркос силном непријатељству - знало се да су са обе стране ратовала господа. Некада давно, када су преко Аде Циганлије летели меци и бомбе, Срби су учинили нешто што Аустријанци и данас памте, одајући почаст нејакој али господској српској војсци.

Те давне 1914. године водила се борба за Аду Циганлију. Била је то борба која је одбранила Београд. Поручник Петар Куновчић командовао је четом која је имала задатак да обрани Аду, али нико од њих није ни помишљао да ће једно писмо преокренути битку и учинити да се освајачи повуку.



Наиме, током битке аустријски потпуковник Аугуст Шмит примио је писмо. Српски војници мислили су да је то депеша којом се наређује напад и зато је каплар Милутин Јанковић добацио бомбу која је пала тик испред Шмита – усмртивши и њега и још двојицу непријатељских војника.

После страховите битке, српски војници сахранили су жртве – официре обе стране, уз војне почасти. Тада су у џепу потпуковника Шмита пронашли писмо за које су мислили да је наредба за напад. Било је то неотворено писмо његове ћерке из Беча.



Преживели српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, написали су писмо младој Аустријанки. По сећању поручника Куновчића, ово су биле записане речи:

Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији.

Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја, па на пољу части, бранећи своју отаџбину. (…) У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо.

Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. (…)

Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.

Почетком 1915. године стигао је одговор госпођице Шмит:

Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако, и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала.

У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје отаџбине, достојно сваког дивљења. (…)

Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја.

После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења (…)

ЗА ПОНОС И СУЗУ: Писмо СРПСКИХ војника породици убијеног АУСТРИЈАНЦА
Те давне 1914. године водила се борба за Аду Циганлију. Била је то борба која је одбранила Београд.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Јупи! Идемо на стручно усавршавање!

Јупи! Идемо на стручно усавршавање!
Епидемија обавезног намицања бодова и сакупљања сертификата о стручном усавршавању, нагнала је многе просветне трудбенике да се врло радо подвргну имунизацији, то јест стручном усавршавању. А пошто таква цепљења, то јест усавршавања, и те како коштају, онда просветни трудбеници ретко пропуштају прилику да се усавршавају у организацији институције у којој раде. Прво, џабалеску је. Друго, добија се камара бодова. Треће, увек буде неке клопе и зезања.

Мада није све тако сјајно…

Стручно усавршавање по неписаном правилу падне у дане викенда када већина просветних радника увелико избацује из главе слику учионице са све таблом и ученицима приде. Елем, викенд је за просветног радника оно што је за нафтног магната из Тексаса седмица дана на Бахамима – дакле, једини период када се осећа као људско биће, а не као бирократизовани продукт реформисаног школства.

Но добро, нешто се мора и жртвовати.

Први дан стручног усавршавања резервисан је за ритуално окупљање просветних радника и њихово упознавање са предавачима, те планом и програмом рада за та два дана. Но, пошто сваки семинар неодољиво подсећа на претходни (као и на будући), искусним полазницима није толико интересантна сама садржина семинара, колико им је занимљив распоред пауза. Заправо, стиче се утисак како су просветни радници на стручним усавршавањима искључиво ради пауза, а само на нивоу статистичке грешке због самог семинара.

Невоље, додуше, почињу знатно пре почетка стручног усавршавања. На пример, уколико је у теорији и постојао план да се са стручним усавршавањем почне у 10 часова пре подне, у пракси се тај почетак обично развуче до 10 и 20, евентуално до пола 11. Ради се (изгледа) о утицају који су на професоре извршили њихови ученици који редовно касне на прве часове (нарочито у првој смени), па им због тога треба прогледати кроз прсте (професорима, не ученицима) – а што љубазни предавачи, због мира у кући, у великом броју случајева и чине.

Љубазни предавачи су по природи ствари љубазни, јер се труде да шармирају полазнике неком врстом “стегнуте лепршавости” – што се, такође по природи ствари, неретко заврши дебаклом.

Као прво, полазници су (не заборавимо то), због стручног усавршавања жртвовали викенд, оставили своје најмилије да код куће тихо пате за њима, те стога најмање могу бити заинтересовани за доскочице расположених предавача (који би да оставе утисак). Због тога прва по реду пауза наиђе док сте рели “креда”, и обично потраје бар десетак минута дуже од уговореног тајминга.

Најпре треба испушити цигарете, затим испити кафе и чајеве па напослетку објективно изоговарати предаваче, те констатовати како је семинар већ увелико сморио и како просветари свашта морају да трпе зарад ионако бедне плате.

Али, све су ово добро познате ствари. Као што су уосталом добро познати и карактеристични типови полазника које можете срести на сваком боговетном усавршавању – па то напослетку поприма облик научног закона, односно научне типологије.

Ипак, кренимо редом – уз обавезну напомену да сваком од идеалних типова у наставку текста могу подједнако припадати просветари и мушког и женског пола.

Тип – Коментатор

Има опсесивну потребу да непрестано (на сав глас) коментарише дешавања на семинару. Са места добацује, критикује, опомиње, даје властито мишљење о свему и свачему (поготово о свачему) – где се теме крећу у распону од Младена Шарчевића до Доналда Трампа и независности Каталоније.

“Коментатор” прво каже, па тек онда размисли. Предавачи га не симпатишу јер губе драгоцену енергију киптећи од беса што не могу да га савладају.

Често је у сукобу са “ометачем”.

Тип – Ометач

Обично (мада није правило), долази из редова “угледних” представника колективних тела, попут рецимо синдиката. “Ометач” је по форми сличан “Коментатору”, али се од њега разликује по садржини властитих интервенција. “Ометач” такође прекида предаваче, али то чини ређе од “Коментатора” – на пример, само онда када у предавачевом излагању препозна напад на струку или синдикат. “Да ли је нешто у складу са законом или није? Зашто се садржај семинара спроводи само у теорији? Зашто седимо безвезе овде, када ништа од реченог није применљиво у пракси?”

“Ометач” је често у вербалном дуелу са “Коментатором”, али неретко зна да изазове на мегдан и “Кратког фитиљка” – поготово ако овај обитава у супарничком синдикату, илити струковном клану.

Тип – Кратки фитиљко

Карактеристичан је по томе што лако плане. Период његовог сагоревања је изузетно кратак, што другим речима значи да се “Кратаки фитиљко” већ до прве паузе зна обрачунати и са “Коментатором” и са “Ометачем”.

Сметају му њихове повремене упадаце, али се и сам препушта чарима афективног реаговања – сваки пут када крене да опомиње присутне да се суздрже од било каквог коментарисања јер су (забога) на семинару. Не увиђа, међутим, да и сам/сама својим протуивупадицама нарушава ток стручног усавршавања.

Тип – Забављач

Долази на семинар искључиво ради бодова па трауму због уништеног викенда компензује причањем вицева и ловачких прича. Ретко се јавља да нешто паметно каже, али зато тихо (тек толико да га чују чланови групе којој припада), реплицира предавачима “духовитим” досеткама које су једино њему/њој смешне.

Тип – Весељак

Ако је “Коментатор” теза а “Ометач” антитеза, онда је “Весељак” синтеза. Другим речима, “Весељак” долази из базе, то јест из народа те (стога) своје гласно изговорене упадице искључиво базира на здравом сељачком хумору. Невоља је у томе што тај здрав сељачки хумор, због своје структуралне наивности, пречесто заголица малограђански нерв у осталим полазницима стручног усавршавања – што може (али не мора), водити потенцијалном подгревању вршњачког насиља.

Тип – Стидљивко

Ретко (на глас) коментарише било шта. Али зато активно учествује у радионицама (на нивоу групе), мада никада не преузима улогу презентера. Делује као да му је непријатно што је уопште ту где јесте. Уколико предавач постави питање “Стидљивку” он/она се обавезно благо зарумени.

Тип – Старац Фочо од стотину љета

Одаје утисак мудраца који је замишљен над проблемима човечанства. Сматра да је човек мудрији уколико не проговара. Делује као да је запао у кататонично стање, и то већ на почетку семинара, након уводног упознавања предавача и полазника.

Ретко комуницира са члановима групе којој припада, али може бити јако користан приликом тимског рада, нарочито уколико остали чланови групе не умеју да заврше задатак. Тада их изнебуха осоколи следећим мудријашким речима: “Добро је. То је то. Хајте, излажите”.

Тип – Ровокопач

Сушта супротност “Старцу Фочи од стотину љета”. Краси га изузетан предузетнички дух. Не држи га место па се непрестано врпољи, прича и гестикулира. Прави је покретни вулкан идеја – како најбрже реализовати задатак на нивоу групе.

Често записује предлоге који остали чланови групе изговарају у склопу задате теме, али на крају редовно прогура сопствену идеју као кључну и најгенијалнију. (Мада, то се ионако подразумева).

Неретко иступа у име групе и презентује њен рад, мада у знатно мањој мери неголи “Спикер”.

Тип – Спикер

Овом типу просветног радника семинар пружа (осим бодова) идеалну компензацију за професију о којој је вазда потајно маштао – телевизијском или радијском спикеру. Зато он/она не пропушта прилику да презентује рад групе којој на семинару припада.
Неретко се за позицију презентера бори са “Ровокопачем”, али на крају ипак извуче тањи крај.

Тип – Партибрејкер

Познат је по томе што на почетку сваке паузе полугласно коментарише дотадашњи ток семинара речима: “Ужас, карастрофа”. Без обзира да ли је до тог тренутка семинар био екстремно досадан или пак неуобичајено интересантан.

Тип – Ортак

Не пропушта прилику да се зближи са предавачима након чега их почне третирати као чланове уже родбине. Увек је ту да их нешто насамо приупута – обично за време паузе. То по правилу досади предавачима већ након друге трећине семинара, па га сутрадан обавезно крену заобилазити јефтиним изговорима: “Извините, само да припремим стикере за следећу вежбу”.

Тип – Шармер

Хода као да је ослободио школу од непријатељског агресора 1945. године. Током излагања предавача намешта подругљиву гримасу која из његове/њене перспективе означава саркастични презир према семинару.

Жвакање жваке је такође заштитни знак “Шармера”, будући да тиме жели да подцрта лежерну незаинтересованост за стручно усавршавање.
Попут “Старца Фоче од стотину љета”, “Шармер” сматра да је паметнији када ћути. Ипак, его му/јој не дозвољава да не изговори јавно баш ништа током семинара, што се напослетку сведе на гомилу бесмислица и општих места.

Тип – Хватач кривине

Често излази из учионице као да има дијареју или хронично обољење бешике. Када оде у тоалет, нема га/је и по пола сата, а често проналази и оригиналне изговоре да раније шмугне кући.

Тип – Превртач окица

Кад год неко током излагања прредавача погледа у његовом/њеном правцу, он/она преврне очима у стилу “уф, какав смор”.

Тип – Прометеј

Присуствује семинару јер жели нешто да научи и да ученицима пренесе „ватру“ сазнања. Активно учествује у радионицама Не инсистира на презентовању групног рада, нити гласно коментарише дешавања током семинара. Ако и постави неко питање остали учесници га/је радо означе (занимљиво не „Коментатора“, „Ометача“ или „Весељака“), као главног кривца због петоминутног прекорачења договореног радног времена.

*

За крај треба напоменути да се просветни радници на стручним усавршавањима у огромној већини случајева понашају као немирни ђаци, што је веома интересантан феномен с обзиром на то да најнемирнији међу њима (они које предавачи једва успевају да обуздају), редовно од својих ученика траже гвоздену, војничку дисциплину на часу.

Јупи! Идемо на стручно усавршавање! - Зелена учионица
Колумна: Сунђери и креде Аутор: Борис Јашовић Епидемија обавезног намицања бодова и сакупљања сертификата о стручном усавршавању, нагнала је многе просветне трудбенике да се врло радо подвргну имунизацији, то јест


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Никола Јовић: СПИСАК ПОСТОЈИ!

Никола Јовић: СПИСАК ПОСТОЈИ!
У јавности се на сваких неколико месеци покрене прича око састављања разних „спискова“ на којима „једна страна“ наводи своје „непријатеље“ поименице, њихове организације/покрете/партије и наравно то за шта су „криви“ у очима друге стране. На страну што су овакви „спискови“ неозбиљни и далеко од било каквих „спискова за одстрел“ , пре свега су бесмислени, са које год стране долазили. Међутим, оно што свакако упада у очи је чињеница недовољне медијске заступљености по питању једне врсте спискова, а са друге придавање превелике медијске пажње списковима друге врсте и од стране других аутора.

О чему је заправо реч? Када нпр. Иван Ивановић и покрет СНП „Наши“ направе списак „30 највећих србомрзаца“1 , наводећи ту имена људи који су у њиховој перспективи „криви“ за одређене изречене речи и учињена дела, то се медијски представља одмах као „фашистички списак за стрељање“ , „смртне пресуде“ лицима са списка и сл. Иако је у овом случају накнадно суд ослободио Ивановића било какве кривице за ово „набрајање србомрзаца“. 2 Исто, или врло слично, је и са „списком“ твитова које је Видовдан објавио недавно, а на којима су појединци из јавног живота који су крајње еуфорично и весело реаговали на изрицање пресуде Ратку Младићу.3

С обзиром на то да су те твитове написали својевољно и објавили их јавно на својим Твитер профилима, поставља се питање зашто су ти твитови, овде само сакупљени на једно место, проблематични као такви, а иначе, „расути“ по Твитер профилима аутора тих твитова, нису?

Или још гора ситуација, када „друга страна“ (Друга Србија, условно речено) , прави своје „спискове“ , они се не схватају као „претње“ и „позивање на линч и насиље“ , већ као указивање на „проблематичне појединце и организације“ нашег друштва. Пример је „списак руских плаћеника“ у издаваштву Јелене Милић и њеног ЦЕАС-а ; „Широм затворених очију“ 4

Ове врсте „редаљки“ и „прозивки“ наилазе на врло мало (у патриотским круговима) или нимало осуде од „јавности“ , штавише, често се и подржавају и благонаклоно гледају јер се мора знати одакле то права „опасност“ вреба. Е ту долазимо до главног проблема и до суштине текста.

Зашто су „спискови“ једне стране (патриотске, условно и свеобухватно речено, за потребе текста) , у старту проблематични, небитно ког су формата и типа, а „спискови“ друге стране (Друге Србије, поново условно речено) су или медијски недовољно пропраћени или не наилазе ни на какву, макар и приближну осуду надлежних органа, служби, медија и сл. Решење ове једначине са више непознатих се крије у томе КО пише „спискове“ и КО се на њима налази. Дакле ту долазимо до грубе, непрецизне поделе, дихотомије, на „Добро“ и „Зло“ , добре демократе, грађане, цивилни активисте и „борце (па и боркиње) за боље друштво и бољу Србију“ , а са друге стране су зли фашисти, националисти, ксенофоби, исламофоби, сексисти, расисти, који враћају Србију у „мрачне деведесете“ и увек су насилни, груби, глупи, агресивни, са вишетомним полицијским досијеима и не смеју уопште имати простора у јавном дискурсу, осим када су на „оптуженичкој клупи“ , било медијској, било судској.

Дакле када унапред тако поставите ствари, када унапред тако „распоредите улоге“ , не оставља се уопште простор за оправавање ваших ставова и „спискова“ , јер побогу, они су фашисти, ми нисмо, кад ми направимо списак фашиста то је да покажемо у „ком грму лежи зец“ и ко су највећи „проблеми“ нашега друштва, а кад они то ураде, то је „фашистички списак за одстрел“ против бораца за демократију, цивилног друштва и боље сутрашњице.

Дакле друга страна нема право ни на оглашавање ни на деловање у јавној сфери, зато што је друга страна карактерише као „фашистичку“ а сви знамо да фашистима није место у јавном простору.

Једноставно је;

Прогласите некога фашистом, по произвољној процени свакога са ким се не слажете или кога не волите/на кога сте љубоморни из било ког разлога.
Прогласите његово деловање, са којим се делимично/у потпуности не слажете, за фашистичко и тако сте га аутоматски „дискредитовали“ .
Немате ви шта да расправљате са „фашистом“ , јер се са фашистима не расправља, они се хапсе и шаљу у затворе.
Немате ви шта да расправљате о фашистином/фашистичком деловању, јер сви знамо где је фашистичко деловање одвело свет претходног пута.
Победили сте у расправи.
Исто је и са „списковима“ , немају шта „фашисти“ да праве спискове, њихово је , бре, да се нађу на неком списку а потом у затвору и крај приче. Ако се, не дај Боже, дрзну да „узврате“ приближно истом мером, само су убрзали своју пресуду.

Парадоксално је да неко ко толико, макар декларативно, пледира на слободу говора, мишљења, изражавања, размену идеја кроз културну комуникацију и дијалог, толико тоталитарно жели да забрани све своје неистомишљенике, тако што их, по горенаведеном обрасцу, произвољно прогласи за фашисте и тиме мисли да је све „решено“ . Е па, није. Као неко ко је више десетина чланова породице, рођака, у крајњој мери и сународника, изгубио због деловања разних фашиста и њихових сателита и помагача (који су, гле чуда, данас на истој страни и „линији“ са другосрбијанцима, и имају исте газде, гле чуда) , јер верујем и делујем исто као и ти преци који су страдали од стране фашиста, сматрам за личну увреду када ме неко тако ослови, али још више и још битније, сматрам то за аутоматску дискредитацију друге стране, као што друга страна мисли да је мене (нас, патриоте) аутоматски дискредитовала тако што нам је дала „етикету“ фашисте (како оригинално и иновативно) . Како? Па једноставно је, када не знају шта да вам кажу, како да вас „победе“ у отвореној расправи аргумената, они вас прогласе „фашистом“ , ваше ставове за „фашистичке“ и „победили су“. Да овај принцип деловања није моја измишљотина већ да је устаљен у свету, доказује и тзв. „Годвинов закон“. 5 Oн гласи отприлике овако:

„Како онлајн расправа постаје дужа, вероватноћа прављења поређења која укључују нацисте или Хитлера тежи јединици.”

Исто је и са поређењем са фашистима и деловања/метода са фашистичким.

За крај, додао бих да са прављењем спискова, на свим странама, свакако треба престати.

Као и са бесмисленим етикетирањима у покушају дискредитовања друге стране у недостатку аргумената приликом вођења расправе „онлајн“ или уживо.

Никола Јовић

1 http://ift.tt/2Aqouh2

2 http://ift.tt/2nHOvm1

3http://ift.tt/2AnwCid

4 http://ift.tt/2nLGQDh

5 http://ift.tt/2AoPrBM

Никола Јовић

Никола Јовић: СПИСАК ПОСТОЈИ! - Видовдан Магазин
У јавности се на сваких неколико месеци покрене прича око састављања разних „спискова“ на којима „једна страна“ наводи своје „непријатеље“ поименице, њихове организације/покрете/партије и наравно то за шта су „криви“ у очима друге стране. На страну што су овакви „спискови“ неозбиљни и далеко од било каквих „спискова за одстрел“ , пре свега су бесмислени, са …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“
Праљак је био богат човек, али му то није било важније од дигнитета. Наши хероји могу да живе без дигнитета, али не и без станова, кућа и пензија.

Чудновато је да Мишића, Степу, или Путника, нико није звао херојима, већ војсковођама, а овде смо сваком генералу прилепили етикету хероја, чак и онима који су свесно препустили Крајину Хрватима.

Срби су снизили границу херојства, да не би без хероја остали.

Дође и тај дан да Хрвати имају, први пут у својој историји, своје Синђелиће и Тепиће, док ми, уместо хероја, гајимо мудре државнике и славимо Недића и Љотића. Док су Хрвати, често и гротескно, радили на јачању култа нације, ми смо се расрбљивали и маштарили о Дембелији, коју од миља зовемо Европска унија, у којој ћемо сви бити једнаки и више неће бити Срба, Хрвата, Шпанаца и Немаца…али најпре Срба.

Оно што је Слободан Праљак урадио у хашкој судници је врућа шамарчина суду, али и нама, Србима, јер нам је овај херојски гест непријатељског генерала показао да смо (и колико смо) на странпутици и колико је у нас опало осећање живота и света. Док ми уништавамо последња везивна ткива нације, култове предака, традицију и обичаје, епику и веру, дотле други ни из чега стварају митове, нације и хероје.

У немоћном бесу, измишљамо теорије завере, теорије да се Праљак, заправо, није убио и да је, пацовским каналима, пребачен у Аргентину, или неку друге егзотичну дестинацију. Одбијамо, јер смо сами неспособни за тако нешто, херојски гест непријатеља. А јесте мушки и херојски.

Наши хероји, првенствено генерали, су се, пред Хашким трибуналом, понашали бз трунке мушкости и храбрости. Оно, што је створено да од Срба направи модерне фашисте и нацисте, наши генерали су ословљавали са: „часни суде“. Какве је везе икада тај суд имао са чашћу? Али, јесте са личним судбинама генерала. Једино су Шешељ и Милошевић, ма какви да су, показали дигнитет у судници Трибунала.

Нама су вазда пуна уста наших хероја. Сваки наш генерал је назван херојем, без и најмање свести о томе шта херој засита јесте. Чудновато је да Мишића, Степу, или Путника, нико није звао херојима, већ војсковођама, а овде смо сваком генералу прилепили етикету хероја, чак и онима који су свесно препустили Крајину Хрватима.

Младић је успешан војсковођа, али зашто је херој? Зашто су Лазаревић и Павковић хероји? За хероја је потребан гест, а не положај. Они су људи који су коректно обављали своју дужност и показали знање и умешност у командовању. Такав је био и Праљак, до пре два дана: никакав херој, већ један од безбројних хрватских генерала. Његов гест и његово одбијање да прихвати кривицу су га начинили херојем. Испијање отрова је одбрана његове невиности, или бар његовог осећања да је невин – одбрана, дакле, животом, а не речима. Од наших „хероја“ нико није стиснуо петљу херојску да на тај начин брани своју невиност. Наши хероји су подмићени збрињавањем породица, обећаним привилегијама по повратку из Хага, пензијама и лепим становима.

Генерали из Републике Српске су мирно гледали пад Купреса, што је значило и пад Крајине, одлично знајући да то није могло да прође без издаје. Мирно и ћутке су то наши хероји оћутали.

После 5. октобра, неки су се предали, да би очували привилегије, неки су храбро збрисали у хајдуке, али ни један није био спреман да животом потврди своје ратно ангажовање и невиност пред утварним Трибуналом. Незаборавна је сцена кад је генерал Ојданић херојски плакао на аеродрому, пред одлазак у Хаг.

Највећу петљу је показао Шешељ, Праљаков земљак и могући сународник, а није се обрукао ни Слободан, као што рекох. Али, све је то далеко од херојства. Ми смо, на Србе мислим, снизили границу херојства, да не бисмо без хероја остали. Не видимо више разлику између Обилића, Синђелића, Драгутина Гавриловића и Тепића на једној, и Младића, Павковића и Лазаревића на другој страни. Од оних првих, нико није имао излазну стратегију, нити збрињавање породице и пензију.

После двадесетак година тупљења да је храброст све распродати џабе, да је предаја Косова врхунац хероизма, да је ћутање кад несрећа погоди комшију, или рођака, израз достојанства, изгубили смо шифрарник за етички кодекс. Највећи живи српски херој данас је Александар Вучић који, да има троја уста, сва би их користио да себе хвали и који нагони медије да га у звезде куну због храбрости да прода и преда све. Да ми, међутим, као народ, нисмо изгубили етички код, то би било немоуће. Чак се и „херој“ Шешељ угиба пред овим новим херојем нације, а када би неко притиснуо српске генерале, наше велике хероје из 90-тих, да се изјасне о Вучићу, уопште не сумњам да би му ускликнули с љубављу. Херој Лазаревић је већ давао неке изјаве у том правцу.

Наши хероји су служили Слобу и Радована, док су служили. Кад се серва окренула, пољубили су у дупе Ђинђића, али код европејаца те форе нису пролазиле, чак их је „Препоштени“ (мислим на Коштуницу) присиљавао да се предају Хагу. Да се не лажемо: генерали, који су данас у служби, само услед недостатка ратова нису проглашени за хероје нације, а своје кичмице сагибају пред Вулином. Ни ови пре њих нису били бољи. Наши хероји су, 5. октобра, мирно гледали пуч, дакле нарушавање уставног поретка, мислећи да имају чврсту нагодбу са петооктобарцима. Ту су кикснули, те су провели по десетак година по бајбоканама, не због херојства, него због лоше нагодбе. Било би интересантно направити списак локација на којима се налазе куће и станови хероја и њихове деце, као и колике су им принадлежности и видела би се тачна мера хероизма.

Праљак је био богат човек, али му то није било важније од дигнитета. Наши хероји могу да живе без дигнитета, али не и без станова, кућа и пензија.

Хероји нашег доба су они момци са Кошара и пилоти који су полетели у кантама на НАТО авионе, јер они нису имали договор са властодршцима о збрињавању породица и приходима после рата. Зато кажем да је херојство у гесту. Нема јуче, нема сутра – све је сабијено у једну тачку, у један тренутак; нема рачунања последица и бенефита.

Да ли су наши „хероји“ били добри официри? Наравно да јесу – били су школовани, нису под буквом бирани за арамбаше. Радили су свој посао и коректно га одрадили. Сетимо се, међутим, дигнитета (чак и релативног сиромаштва) војводе Мишића, који се супротстављао и претпостављенима и Круни, а да није за жену и децу припремио локацију на Дедињу, Кошутњаку или Врачару, нити макар пристојну пензију.

Провалија зјапи између хероја и „хероја“ и на то нас је Праљак подсетио. Не само да Срби више не рађају хероје, него више немају разумевања ни за туђ херојски гест. Прва наша реакција на друштвеним мрежама је била: зашто се убио, кад би изашао на слободу за месец дана и кад је пун к’о брод? Да у човеку има нешто више од тога, да се не живи само у егзистенцијалном, него и симбличком свету, сасвим смо заборавили. После тога су кренуле теорије завере, које су само другачији одговор истих карактера на питање: зашто би се убио неко ко је богат као Крез?

Праљак је изразио, својом погибијом, симбол: он није крив па – следствено томе, ни његов народ није крив. Остали хрватски официри нису имали петљу за велики гест, као ни наши „хероји“ али, ето, Праљак јесте. У великим симболима – а то су Срби заборавили – нема богатства, нема добара, нема калкулација, постоји само етичка порука. Данас још влада конфузија и у Хрватској, али не треба имати сумњу: за неколико година, Хрвати ће, на Праљаковој погибији, изградити мит и коначно постати нација. Ми ћемо, дотле, разграђивати и оне елементе нације (или народа, да овде не улазим у теоријске разлике и тумачења) које имамо.

Као што каже Пубилије Сир: „Стара слава бледи, ако нема нове“.

(Блог Милана Миленковића)

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“
Праљак је био богат човек, али му то није било важније од дигнитета. Наши хероји могу да живе без дигнитета, али не и без станова, кућа и пензија. Чудновато је да Мишића, Степу, или Путника, нико н…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Како je изгледао живот наших предака пре 1.500 година

Како je изгледао живот наших предака пре 1.500 година
Када се у нашем народу говори о повратку коренима обично се мисли на период када су Црква и аристократија играли кључну улогу у друштву; национална носталгија резервисана је за период под Немањићима, када смо имали своје драгоцено царство, иако франачке карте из деветог века показују да смо само пар векова раније имали много већу државу, под династијом Властимировића, који су данас махом заборављени (иако постоји могућност да су и сами Немањићи тек млађа грана те лозе).

Заклетва омладине испод словенске липе, слика Алфонса Мухе. Фото: Wikipedia/Alfons Mucha
Редак је човек који носталгично гледа на период наше историје који је постојао пре примања хришћанства, и непосредно након, када је веровање у древне богове још увек било живо и снажно. Зато, хајде завиримо у то прастаро доба и да видимо како су наши преци живели пре више од хиљаду и петсто година.

Словени у својој прапостојбини, слика Алфонса Мухе. Фото:Wikipedia/Alfons Mucha
Наше рано словенско друштво је било егалитарно, било је заједница једнаких људи и базирано на породичним клановима. Владала је демократија словенског типа. Нико није држао сталну власт, иако су се храбри и одважни поглавари уздизали током времена кризе и конфликта. Они су падали са власти када су се ствари враћале у нормалу.
Градови на истоку Европе, попут Новгорода, најбоље сведоче о томе. Народ је бирао кнезове, а ако не би могао да се договори око избора или око другог нечег битног, онда су се странке тукле па ко победи доноси победу и ставу који заступа.

Садко у подводном царству, од Иље Репина. Фото:Wikipedia/Google Art Projekt
Наши су преци живели у насеобинама величине између пола хектара до највише два, и често су биле привремене, док се земљиште не би истрошило. Често су се налазиле на обалама река. Куће су махом биле земунице, до пола укопане у земљу. Имале су правоугаону основу и од четири до двадесет метара квадратних пода, довољно за једну породицу, односно обитељ. У једном углу увек је било огњиште, где је горела ватра предака.
Једно насеље је обично имало од педесет до седамдесет житеља, а имало је сасвим посебну структуру, са једним централним тргом који је служио као комунални простор на коме су се вршиле друштвене активности, верски обреди и друге церемоније. Насеља су такође била поларизована, па су економске зоне биле одвојене од стамбених. Док су Западни Словени касније развили облике утврђења, ми нисмо никада и наставили смо да живимо у отвореним селима.

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов
Места у којима су живели наши преци нису била униформно дистрибуирана, већ груписана у блокове између којих су били празни простори. Блокови су настајали ширењем првобитних насеобина, и обично су имали породичне и клановске везе; неколико насеобина чинило је једну жупу у којој је живело братство, а више жупа формирало је племе.
Свака жупа имала је свог жупана, који је биран од стране слободних људи, а свако племе изабраног кнеза. Готово да смо живели у једном прото-анархистичком друштвеном уређењу, без снажне централне власти већ са мноштвом мањих независних комуна. Касније је жупан постала наследна титула, а постојала је у Срба све до краја средњег века.

Жабља царевићка, од Васнецова. Фото: flickr/Виктор М. Васнецов
Много се полагало на гостопримљивост. Велики непријатељ паганских Балтичких Словена, хришћански свештеник Хелмонд, и у 12. веку пише: “Научио сам из искуства нешто што сам раније био чуо од других, а то је да нема народа који се више издваја у погледу гостољубивости од Словена. Да би забавили госте, они су сви за то једнодушно стрпљиви и орни, тако да уопште није потребно да било ко затражи гостопримство. До чега год да дођу узгојем стоке, риболовом или ловом, они то са најискренијом великодушношћу дају сматрајући најизадашнијег човека најмужевнијим.
Жеља за овим показивањем подстиче многе од њих на пљачку и крађу. У сваком случају, ови пороци су оно што може да им се опрости јер су прекривени огртачем гостољубивости. Према словенском закону, оно што украдеш ноћу, мораћеш сутра да поделиш са својим гостима. Али уколико је ико – а то је врло ретко – ухваћен како ускраћује гостопримство, њему се, по закону, може спалити кућа и власништво. Они се сви, исто тако, куну и изјављују да је онај који се плаши да да странцу хлеба достојан срамоте, грешан и заслужује да га се сви гадe“.

Словенски жреци врше обред својим боговима. Фото: Wikipedia/public domain
Он такође пише: „Иако мржња према хришћанском имену и огњило сујеверја пребива са више жестине међу Ранима него међу осталим Словенима, они се одликују многим природним даровима. Код њих влада гостопримство у изобиљу и они показују дужно поштовање према својим родитељима. Код њих се не може наћи особа којој било шта треба или просјак у било које време.
Чим немоћ или године учине било кога од њих слабим или оронулим, њега узима његов наследник и брине о њему са крајњом нежношћу. Обзир према гостопримству и поштовање према родитељима стоје као врховне врлине међу Словенима”.

Битка Словена и Скита. Фото:Wikipedia/art.1september.ru
У времену у коме причамо ратоборни су се Словени организовали у војничке дружине од око 200 ратника. Оне су брзе упадале у непријатељска подручја, и након обављеног посла се брзо и повлачила. Словени су такође били љубитељи герилске тактике и заседа, и често су нападали с бока. Носили су кратка копља и мале штитове, али не и оклоп. Били су чувени коњаници.
Наши су преци махом спаљивали мртве, а ломача се видела као начин да се душа ослободи из тела брзим, видљивим и јавним путем. Легендарни арапски писац Ал-Масуди, који је пропутовао цео свет у 10. веку, о Србима каже: “Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре кнез или жупан, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса…”

Стари Руси на Дњепру. Фото:Wikipedia/Стари Руси на Дњепру
Веровали смо у много богова, који су зрачили својом топлотом и природношћу, баш као и живот који смо тада водили. Храстови су нам били храмови, гајеви и лугови светилишта у којима смо вршили обреде, поштовали смо живот у свим бићима, осећали смо и поштовали природу на начин који је данас незамислив. Дисали смо ваздух на Земљи пуним плућима, и волели смо Земљу која нам је давала све што се пожелети може: она је била наша Мати Земља, богиња над богињама.

Баба Јага. Фото:Wikipedia/Ivan Yakovlevich Bilibin
Наша религија о којој је Десанка Максимовић и песме писала, била је анимистичка, антропоморфна и инспирисана животном силом природе која је свуда око нас. Стварали смо култове речних извора, дрвећа и стена, поштујући богове и духове који су обитавали у њима.
Веровали смо и у демоне, односно злодухе, дивове. Сва ова бића могла су бити или самостална или духови мртвих, заштитници наших домова, прагова, огњишта и природе. Шумски духови су били изузетно поштовани, а свима смо приносили дарове и жртве. Поменимо Баба Рогу, Баба Јагу, Водана и њима слична створења.
Наша стара вера је због тога била дуалистичка, односно, познавала је концепт добра и зла. Иако смо веровали у живот после смрти, нисмо веровали у пакао, већ само у рај.
Наш врховни бог је био давалац богатства (Бог – од ведског: Бага) а не громовник као код других Индоевропљана. По овоме смо идентични Старим Иранцима. Сармати и Скити, који су владали словенском масом, и од којих вероватно потичу и сами Срби и Хрвати, донели су са собом много штошта.

Бискуп Абсалон уништава храм бога Световида у Аркони, на острву Рујну, на Видовдан 1168. године. Фото: Wikipedia/hopegallery
У великим центрима имали смо и храмове, а свуда смо имали статуе богова и свештенство које смо звали жрецима; имали смо и пуно чаробњака, а неки сматрају да смо имали чак и писмо. Нажалост, све трагове те наше културе уништили су хришћански просветитељи.

Слављење Световида на острву Рујну, слика Алфонса Мухе. Фото: Wikipedia
За крај, поменућемо неке од наших древних богова, јер је ово питање око којих постоји највише спорења. Или Род или Сварог су били врховни; овај први је вероватно био бог отац свега, творац живота, онај који је све родио, по концепту сличан хинду Брахману; овај потоњи је био небеско божанство, бог ватре и ковача, те отац Дајбога, бога Сунца. Сварожић је или још неки син Сварогов или он сам, у деминутиву.

Жар-птица, Фото: Wikipedia/public domain
Перун је био громовник који је тутњао небом изнад наших глава, бацао муње и громове, и доносио олују; његови симболи су били ватра, храст, орао, секира, перуника.
У Перуновом храму у Кијеву писало је: “Ако устрелиш орла, устрелио си себе”.
Српски крст са четири оцила је његов симбол (симбол који је преживео културни геноцид покршавања готово је идентичан симболу громовника који можемо да видимо на Зевсовим одорама у античкој Грчкој; тај Зевсов симбол је идентичан српском крсту), као и двоглави орао који можда има везе и са другим индо-европским божанствима.

Апотеоза словенске историје, слика Алфонса Мухе Фото: Wikipedia
Велес је био бог подземног света, јесени, вода, земље, пашњака, пастира, сточара, змија, вукова, медицине и магије; од њега долази појам Влах. Световид је био бог рата, плодности и обиља, а Триглав тројно божанство у коме су стопљени Сварог, Перун и Дајбог.
Јарило је био бог вегетације и пролећа, а његова сестра и жена Морана богиња зиме и смрти. Весна је такође била пролећно божанство. Зорица и Даница су исто били поштовани, прва као јутарње божанство и сунчева сестра, друга као Венера.
Поред ових богова имали смо и читав низ других, што глобалних што локалних, што духова, што дивова, које смо славили, које смо поштовали и којима смо се молили. Слично као што сада имамо хришћанског бога, његовог сина, Светог Духа, Богородицу, и читав низ светаца.

Како je изгледао живот наших предака пре 1.500 година - Центар академске речи, Шабац
Када се у нашем народу говори о повратку коренима обично се мисли на период када су Црква и аристократија играли кључну улогу у друштву; национална носталгија резервисана је за период под Немањићима, када смо имали своје драгоцено царство, иако франачке карте из деветог века показују да смо само пар векова раније имали много већу државу, …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

„Никада више самодеструкције Србија није доживљавала него на том путу ка оевропевљавању себе“

„Никада више самодеструкције Србија није доживљавала него на том путу ка оевропевљавању себе“

„Никада више самодеструкције Србија није доживљавала него на том путу ка оевропевљавању себе“ - Центар академске речи, Шабац
Када смо се већ толико заинатили сви да идемо у ЕУ, треба то и да урадимо. Већ деценијама ми грабимо тим путем који краја нема, нити ће га имати док има ЕУ за нас које не сматрају Европом. Колики идоти треба да буду „напредни Европљани“, па да Србију не сматрају Европом? Ко нас је то …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

петак, 08. децембар 2017.

Драган Мраовић: Да ли Европа заиста не постоји (видео)

Драган Мраовић: Да ли Европа заиста не постоји (видео)
Књига „Европа не постоји“ настала је од збирке интервјуа, есеја, чланака и говора објављиваних у „Печату“ почев од 2013, уз неколико текстова писаних посебно за ову прилику, а све их обједињује тематска целина Европе и капитализма, са циљем да се кроз размишљање обухвати глобални сценарио

Две најтеже стваралачке области су филозофија и поезија, јер људски ум најтеже излази на крај са метафизиком и оностраним. Са нематеријалним и неухватљивим. Било је случајева да млади песник освоји свет, јер за стварање песама искуство и знање нису пресудни. За филозофско промишљање потребни су огромно знање и више рационалности, која није баш преовлађујућа особина младости. Зато је појава младог италијанског филозофа Дијега Фузара право чудо на небу филозофије. О њему већ довољно говори и податак да је за мање од тридесет и три године живота објавио десетак књига међу којима је бестселер „Добро се вратио, Марксе!“ (Bompiani, Милано, 2009) продат у невероватних више од 90.000 примерака.

РАЗУМ ПРОТИВ ДЕКАДЕНЦИЈЕ

Запазили смо Дијега Фузара који је кристално јасно излагао своје филозофске тезе у италијанским медијима, а какве су имале врло актуелни и практични аспект. Уредници „Печата“ схватили су да је реч о веома занимљивој појави у филозофској науци и договорили су сарадњу са њим. Академик Данило Баста имао је потом прилику да се и упозна са Фузаром у Институту за европске студије када је, 18. октобра 2014, одржао предавање „Капитализам без граница, 1968–1989: Европска унија“, као гост др Мише Ђурковића. Наш угледни филозоф је дошао на срећну идеју да се текстови из „Печата“, са неким додацима написаним за ову прилику, уобличе у књигу, пошто су веома оригинални и актуелни, а често се дотичу и наше стварности и онога што директно утиче на живот у Србији. Тако је настала ова књига, у издању угледне издавачке куће „Досије студио“ из Београда, у филозофској библиотеци „Парерга“– она показује да и у Европској унији има младих људи, попут Фузара, који буде наду да ће разум надвладати неолибералну декаденцију, која савремену Европу води тамо где је управо декаденција одвела и античко Римско царство: варвари не би могли да га сруше дa се оно сaмо није претходно социјално и етички урушило, баш као што се данас дешава с Европском унијом и неолибералним светом у целини. Захваљујући „Печату“ и „Досијеу“, наша јавност може да упозна ову нову звезду на небу филозофије, која има, упркос изразитој младости, своје место у италијанској и европској науци и јавности.

Књига „Европа не постоји“ настала је као збирка интервјуа, есеја, чланака и говора објављиваних у „Печату“ почев од 2013, уз неколико текстова писаних посебно за ову прилику, а све их обједињује тематска целина Европе и капитализма, са циљем да се кроз размишљање обухвати глобални сценарио. У свим текстовима изражена је радикална критика „апсолутног капитализма“, односно економског фанатизма који превазилази све границе. Та критика се заснива, у суштини, на мишљењу Маркса поново ишчитаног кроз Хегела и Фихтеа: кроз Хегела у погледу онога што се тиче оживљавања филозофије као једине спознаје Целине која је у стању да разуме, процени и трансформише отуђену и контрадикторну свеукупност; кроз Фихтеа у погледу онога што се тиче теме праксиса, према поновном праксистичком ишчитавању Маркса, које су у Италији започели још Ђовани Ђентиле и Антонио Грамши.

Дијего Фузаро објашњава и да је „ова књига посвећена, без икаквих претензија на потпуност, српском народу, са којим сам осетио, при првом сусрету, праву-правцату вољну блискост, не само због његове изузетне културе и великог гостопримства већ и зато што се још није потпуно интегрисао у поредак капиталистичке мондијализације. Свесно или не, секуларни антихришћани и хистерични антикомунисти данас у потпуности легитимишу долазак новог светског хиперлаицистичког и хиперлибералистичког поретка, без различитости, без заједништва и култур(ал)них утемељења; другим речима, промовишу наметање новог антрополошког профила човека, промовишу унисекс, без идентитета, културе и критичког односа, неспособан да разуме или говори иједан језик, осим енглеског као жаргона оперативних тржишта и економије претворене у монотеизам. Они кажу да су пријатељи ’прогреса’ – и заиста то јесу, ако под прогресом подразумевамо марш капиталистичке модернизације и инвазију на свет живота од стране нелогичне логике робног облика. Идентификација болести је први корак да би се она могла излечити“.

ФИЛОЗОФИЈА АКЦИЈЕ

Ова књига је, међутим, и позив, ако се то жели, на мисао бунта и отпора, а пре свега против једине политички коректне мисли коју промовишу хомокретени неолиберализма. У суштини, та мисао одговара идеолошкој надградњи структуре глобалног финансијско-економског фанатизма. То је, другим речима, симболички поредак који велича односе својих моћи, нелогичну логику система која се креће око циља неограниченог раста, око све радикалнијих неједнакости, око неутрализације могућности неслагања у односу на лудило које се брани методом глобалног тржишта.

Дијего Фузаро се бави италијанском филозофијом, немачким идеализмом и марксизмом у смислу превредновања Маркса у оптици савременог капиталистичког света. Указује на радикалну контрадикцију капитализма, односно акцелеративну концепцију у односу на будућност, која не допушта алтернативу и да човек више није власник свога времена, због убрзања историје до којег доводи глобални капитализам.

Фузаро се може дефинисати и као филозоф акције. Он увиђа да економски систем у којем живимо, за разлику од ранијих догматских режима, не претендује на савршеност, али пориче могућност алтернативе. Власт не истиче своје квалитете већ се размеће својим карактером непроменљивости и незаменљивости. Зато Фузаро настоји да, као филозоф, таквом мишљењу пружи отпор поновним промишљањем света као историје и као могућности да се створе услови да људи открију у себи бунтовну димензију, потребну да би се трагало за различитом и бољом будућношћу. У оквиру тог трагања је и борба против фанатизма економије и трагање за местом за живот човечанства на којем ће свако бити једнако слободан у односу на друге. Ова студија Дијега Фузара представља радикални став против идеолошке визије света једине мисли, идеолошке творевине која се лажно представља као природна, вечна и непроменљива.



ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Дијего Фузаро рођен је 1983. у Торину, где је дипломирао и завршио постдипломске студије из области историје савремене филозофије. Докторирао је на Универзитету Вита-Салуте Сан Рафаеле у Милану, где предаје историју филозофије.

Један је од оснивача Центра за интердисциплинарну историју идеја при свом универзитету, уредник је филозофске библиотеке „Сто талира издавачке куће“ Ил прато, оснивач је филозофског сајта „Филозофија и њени јунаци“, уредник филозофског часописа „Коине“ из Пистоје, сарадник у више стручних библиотека познатог издавача Бомпијани, члан је научног одбора филозофског часописа L’Аrche и уредник „Библиотеке филозофије историје“, издавача Мимезиса. Члан је Управног одбора престижног Института за стратешке и политичке студије за лидершип. Уводничар је дневних листова La Stampa из Торина, Il Fatto Quotidiano из Рима и колумниста недељника Печат из Београда.

Његове важније књиге су Добро се вратио, Марксе! (Bompiani, Милано, 2009), Ванвременско биће. Убрзање историје и живота (Bompiani, Милано, 2010), Минимална Меркаталија.Филозофија и капитализам (Bompiani, Милано 2012), Будућност је наша (Bompiani, Милано, 2014),

Италијански дневник La Repubblica објавио је да је Дијего Фузаро „један од три најмлађа европска филозофа који највише обећавају“ заједно са Тристаном Гарсијом из Француске и Маркусом Габријелом из Немачке.

Драган Мраовић

(ПЕЧАТ, 06/05/2016)

*






„Европска унија, у ствари, данас представља уништење националних држава, које су замењене банкама. Данас је једина постојећа Европа, у ствари, Централна банка Европске уније. Наслов моје књиге је Европа не постоји, то жели да каже, да је Европска унија негација Европе. Јер, Европа постоји као плуралитет култура, језика, као архипелаг разлика и плуралности, јер ми смо били толико Европљани колико смо били Италијани, Французи, Шпанци. Да бисмо могли да будемо Европљани нисмо морали да одустанемо од свог националног идентитета. Данте је Италијан али истовремено и Европљанин, Декарт је Француз али је и Европљанин, Шекспир је Енглез али је и Европљанин, Гете је Немац и Европљанин…“

ПОВЕЗАНО:
* ДВОЈЕЗИЧНИ ИДИОТИЗАМ У МИЛАНУ: ТАКО НАМ УБИЈАЈУ ИДЕНТИТЕТ

Драган Мраовић: Да ли Европа заиста не постоји (видео)
„Свесно или не, секуларни антихришћани и хистерични антикомунисти данас у потпуности легитимишу долазак новог светског хиперлаицистичког и хиперлибералистичког поретка, без различитости, без …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости