ЧОВЕК, ЛЕКАР, ИСТОРИЧАР

недеља, 31. децембар 2017.

ЧОВЕК, ЛЕКАР, ИСТОРИЧАР

ЧОВЕК, ЛЕКАР, ИСТОРИЧАР
Др Александар Недок је највећи живи познавалац српског војног санитета још од самих његових почетака 1822, а посебно оног из периода од 1912. до 1918. године. Он зна све: изванредне ратне победе које су преплаћене бројем рањених и погинулих војника, подофицира и официра; организацију војног санитета, који се распао са сломом државе и васкрсао са њом; имена и судбине лекара који су водили своје, у рату неочекиване и непланиране, битке и страдали у њима.

Шеснаестог марта 2017. године у Војно-медицинској академији одржана је промоција књиге др Александра Недока Ваљево – српски ратни хируршки центар и град болница у епицентру велике епидемије 1914-1915. Промоција, коју је организовала Секција за историју медицине Српскоглекарског друштва, привукла је пажњу пре

Проф. др Снежана Вељковић
Проф. др Снежана Вељковић

свега зато што је аутор поменуте књиге, управо др Александар Недок.

Како га представити читаоцима Нове Галаксије, научног часописа, који се појављује у новом, електронском облику, с мисијом популаризације науке? Нова редакција је окупила врхунске стручњаке и научнике чије су стручне преокупације, за просечног читаоца, понекад на граници научне фантастике. Где је ту место за др Александара Недока, данас старог 92 године, лекара у пензији од октобра 1990. и резервног санитетског мајора Српске војске од 2013?

По мишљењу аутора овог текста, баш ту му је место, пре и више него у било којој другој стручно-научној публикацији намењеној широј публици због невероватне енергије, неуморног истраживачког духа, великог радног елана и објективног сагледавања трагичних чињеница везаних за рад војних (и цивилних) лекара за време ратова које је водила српска држава. Не треба занемарити ни то што је изузетно частан и одговоран човек, а ни знање неколико страних језика, што му је омогућило непосредни увид у стране изворе података.

Када је пензионисан, није почео да игра шах на Калемегдану или да шета пса у оближњем парку. Ушао је у војне архиве.

Укратко, др Александар Недок је највећи живи познавалац српског војног санитета још од самих његових почетака 1822, а посебно оног из периода од 1912. до 1918. године. Он зна све: изванредне ратне победе које су преплаћене бројем рањених и погинулих војника, подофицира и официра; организацију војног санитета, који се распао са сломом државе и васкрсао са њом; имена и судбине лекара који су водили своје, у рату неочекиване и непланиране, битке и страдали у њима.

Др Александар Недок био је лекар, и то добар, успешан и поштован лекар. Интерниста, кардиолог, оснивач прве српске (и југословенске) коронарне јединице у Београду 1970, десетак година директор Завода за хитна интерна и цереброваскуларна обољења (данас болница Свети Сава у Београду), научни саветник Медицинског факултета, оснивач и начелник Одељења ургентне кардиологије Ургентног центра Србије. Аутор је бројних стручних и научних радова, објављених у домаћим (српским и словеначким) и иностраним часописима и носилац других активности, које се хронолошки наводе у свим приказима његове стручне биографије и због којих је више пута примио заслужена признања.

Прашинарење у архивима

Поштено и савесно одрадио је својих четрдесет година радног стажа и стекао заслужену пензију. Када је пензионисан, није почео да игра шах на Калемегдану или да шета пса у оближњем парку. Ушао је у војне архиве.

Др Александар Недок
Др Александар Недок

Ко није тамо био не може ни да замисли како то изгледа. Наизглед уредне полице, административне књиге, заведено, усложено, разведено. Архивска грађа, у ствари брда папира по фасциклама и кутијама, означеног неким војним сигнатурама, и сигурно, понекад, обележеног са строго пов. или неким другим ознакама за војну тајну.

Почео је др Александар Недок да прегледа, сређује и преписује спискове, персоналне листе, извештаје, наредбе, здравствене билтене, инспекцијске белешке… Да прашинари, како се то у жаргону каже. Преписивао је руком сву силу података и страница, касније је то прекуцавано обичном (механичком) писаћом машином.Читао је ратне дневнике, ратне и приватне извештаје и књиге лекара страних мисија, некрологе. Дан за даном, годину за годином.

Тада је, као у дечјој слагалици, почела да се ствара слика војног санитета из три рата која је Србија водила почеком прошлог века, утолико значајнија што је, према поузданим подацима, део званичне санитетске (идруге) архиве Министарства војног спаљен у Краљеву 1915, а пре повлачења с Косова и Метохије, и архива санитетских јединица српске војске. Мало тога је сачувано.

Само детаљ из тог мукотрпног посла. Нашао је један једини аутентични докуменат о раду санитета из 1914. То је сачувана Хроника Дринске дивизије 2. позива, коју је написао медицинар, касније лекар, Милорад Феликс. Др Александар Недок наводи Феликсове податке, коментарише их и закључује: „То је само дванаестина рада дивизијских санитета!” И пита се – колике ли су биле размере целокупног рада?

За свој рад заинтересовао је колеге, цивилне и војнe лекаре. Заједничким трудом објавили су неколико књига о српском војном санитету за време балканских ратова и Првог светског рата. То су, хронолошки поређано по години издања: Српски војни санитет у 1916 (2007); Српски војни санитет 1917–1918 (2008); Српски војни санитет 1914-1915. године (2010); Балкански ратови 1912-1913 (2012); Српски војни санитет у Балканским ратовима (2012); Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/1916 (2006 и 2014) и Српски војни санитет у Првом светском рату (2014).

Није место овде да се говори о значају тих књига, већ треба се упитати шта бисмо данас, у време обележавања стогодишњице Првог светског рата, знали о српском војном санитету да они, предвођени др Александром Недоком, то нису урадили?

Ваљево – град болница

Последња у низу јесте књига о Ваљеву. Не о Ваљевској болници (две сталне и шест резервних болница), која је већ била предвиђена за сабиралиште рањеника са Цера и Колубаре (Главни војишни санитетски центар), већ о граду, који је у време битке на Дрини цео, баш цео, био претворен у болницу. Болницу пренатрпану рањеницима и болесницима, и српским и аустријским, заробљеницима и избеглим народом. Болницу са 25 некако прикупљених лекара, од тога само три хирурга, без постељине, хране лекова и завоја, на коју се, никог не штедећи, сручила епидемија три тифуса.

Његови рукописи још су пуни биографских података о лекарима, ретким лекаркама, а посебно омедицинарима, на које је осетљив.

У граду болници највећу жртву, сразмерно свом броју, поднео је медицински кадар. За неверовање је податак да су у рату (до октобра 1915) погинули само један лекар и једна болничарка. А од три пегавца, умрла су124 лекара (од тога 20 страних мисија), 12 заробљених лекара, 19 студената медицине и три докторанда. Уз њих и непознат (велики) број војника и подофицира, болничара српске војске и болничара ратних заробљеника.

Како им се одужио или захвалио послератни лекарски сталеж? Уз часне изузетке – никако. Тиме је вреднији и значајнији рад др Александра Недока, који се трудио не само да утврди тачан број и имена умрлих лекара, већ је, где је било могуће, и да осветли њихов живот и рад. Тако је обелоданио животописе познатих и мање познатих лекара. Његови рукописи (сада и фајлови у компјутеру) још су пуни биографских података о лекарима, ретким лекаркама, а посебно о медицинарима, на које је посебно осетљив.

Својим истраживачким радом др Александар Недок је загребао још једну незараслу рану српског народа, која је, нажалост, деценијама прећуткивана и дан-данас скрајнута. То је, како он каже, трагедија регрута. Трагедија која настанком и размерама превазилази, чак, митска, библијска страдања.

Наиме, уз повлачење српске војске наређено је повлачење младића који су регрутовани у лето 1915. ради попуне трупа. Да ли их је било 27.143 (по списковима, с још 6.000 из последње одбране!) или која стотина више или мање? Иако су се повлачили с главнином војске, формацијски нису припадали никоме. До самима себи. Млади, неискусни, неорганизовани, ђаци и сељачићи!

Највећи део их је заувек остао, изгладнео и смрзнут, по албанским планинама. Или побијен од арнаутских племена. У глибове албанског приморја стигло их је око 7.000. Већи број превезен је у Бизерту, на опоравак. Највећи број умрлих на острву Виду и сахрањених у Плавој гробници, 1.128, како наводи др Александар Недок, били су српски дечаци!

Словенци на ползу Србији

Како разумети мотиве овог часног човека, лекара и историчара да се упусти у ова истраживања? Одлука да као појединац крене на архивско бојно поље, тамо где се ни разне комисије или радне групе не би снашле, резултат је, сигурна сам, уверења да је крајње време да се нешто уради. Да се коначно прикаже рад српског војног санитета, организациони део војске, који је, више у рату него у миру, нужно зло и ноћна мора врховне команде. До оваквог закључка може да дође свако ко пажљиво прочита књиге др Александра Недока и види документе о захтевима и потребама трупних лекара и војних хирурга, а и одговоре на те захтеве.

Гени Штефана Недока наслеђују се кроз шест генерација и испољавају оданим бављењем лекарским позивом, честитошћу и стваралаштвом.

Када говоримо о др Александру Недоку, обавезно мора да се спомене Словенац Штефан Недок, који је завршио Војну хируршку академију Јозефинум у Бечу, а затим наставио студије медицине у Прагу. Вођен панславистичким идејама јавио се на конкурс којим је српска влада тражила лекаре и дошао 1861. године у Србију. Био је трупни лекар у Топчидеру код артиљерије и коњице и пуну деценију лекар у београдској војној болници. Као мајор др Стефан Недок био је начелник санитета Тимочке дивизије и начелник санитета Дринског корпуса и учествовао у српско-турским ратовима 1876. и 1877-1878. године.

Његов син Јосиф Недок дипломирао је медицину у Бечу, донео је први рендгенски апарат у Крагујевац, а војну хирургију изучавао је код најбољег, код др Војислава Субботића. Све што је научио применио је као управник војних пољских болница Шумадијске дивизије другог позива, најпре у балканским ратовима, а потом у Првом светском рату. На Солунском фронту мајор др Јосиф Недок био је командир Другог завојишта Тимочке дивизије Друге армије која је пробила фронт.

Штефанов праунук и Јосифов унук је наш др Александар Недок. Његов отац Светозар је као шеснаестогодишњи добровољац, телеграфиста Врховне команде, прешао преко Албаније и касније евакусиан у Бастију на Корзици.

Ово је најкраћа могућа прича о породици војних лекара, родољуба и хуманиста који су били не само учесници ратова, већ и сведоци безграничног, пожртвованог херојства српских и иностраних лекара. Породичне приче, ратне успомене, ретке фотографије, лична војна документа, окруживали су др Александра Недока целог живота. Јасно је да је био преодређен да се бави оним што је веома успешно радио.

Његов рад је доказ да је појединац прва искра сваког великог истраживачког подухвата. Посебно у срединама где је, као у војсци, субординација основа функционалног деловања. Данас се др Александар Недок налази на средокраћи између свог деда-стрица др Јосифа Недока и унука, младог лекара Александра Недок-Бигелова у Немачкој. Гени Словенца Штефана Недока (који је српско поданство добио пре тачно 150 година, 1867) наслеђују се кроз шест генерација и испољавају оданим бављењем лекарским позивом, честитошћу и стваралаштвом.

На ползу отачества! Тако се некад говорило у Србији, мада се данас тешко разумеју ове три речи. Чланови Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, међу којима и аутор овог текста, доделили су др Александру Недоку крајем 2016. године, као знак своје захвалности и дубоког поштовања, Награду за животно дело Др Владан Ђорђевић. Дубоко верујемо да му је то једно од милијих признања, какквих се он надобијао у свом дугом и плодоносном животу.

Преузето Глаксија Нова