уторак, 20. фебруар 2018.

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244
Резоулиција 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима - под бомбама НАТО - Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је усаглашаван скоро три месеца, на много нивоа - говори, за "Новости", Живадин Јовановић, шеф дипломатије СРЈ од 1998. до 2000. године, учесник и "логистичар" ових преговора.

Искусни дипломата додаје да није чудно што председник Русије Владимир Путин упорно помиње Резолуцију 1244 као основу за статус Покрајине, а то понављају и грчки премијер Ципрас, шпански краљ Филип, аустријски вицепремијер Штрахе и други лидери, укључујући кинеске, индијске, латиноамеричке, афричке...

Јовановић тврди да се значај и тежина тог документа могу поредити са одлукама Бечког и Берлинског конгреса, којима су у 19. веку уређивани односи у Европи.

- Резолуција 1244 је симбол одбране основних принципа међународног права. Русија, Кина, Индија, Шпанија - већина света - не бране тај принцип само због српских, него и због својих интереса - каже Јовановић.

*Шта значи то што су разговори о КиМ измештени из УН у Брисел?

- То је замка западне геополитике за слабљења Срба на Балкану. Резолуција 1244 је највиши правно обавезујући документ, коначна одлука о статусу, а не папир за моделирање. Зашто би неки нови правни документ био бољи, сигурнији и поштованији? Због јачања глобалне конфронтације, због кризе ЕУ, због фундаменталних промена у свету? И права Србије су реалност ако их се не одричемо, ако су нам преча од неправа других. Косова и Резолуције 1244 се не можемо одрећи, са мимикријом или без ње.

* У међувремену, у Бриселу су постигнути неки договори између Срба и Албанаца...

- Нисам сигуран да су то договори, више верујем да су то диктати ЕУ. Свеједно, Србија је промптно извршила оно што јој је постављено, а ниједан "уступак" Приштине није заживео. Повукли смо тадашњу реалност са севера Косова, а заједницу српских општина нисмо добили. Сада се спремају да траже нове уступке Србије да би ЗСО поново ушла у неки нови обавезујући документ. Да смо били обазривији, можда данас не бисмо јадиковали што нам Приштина не доставља информације о истрази убиства Оливера Ивановића.

* Пратили сте проговоре у Рамбујеу, учествовали у преговорима у Београду?

- У Рамбујеу није било преговора. Делегације двеју страна за 17 дана боравка под истим кровом ниједном нису селе за преговарачки сто. То је била представа. Осим српске делегације, нико тамо нити је желео договор, нити је радио на договору. Управо супротно. Редитељ је желео представу која ће уверити савезнике и јавност да се са Србима не може другачије разговарати него искључиво оружјем и агресијом. Наша делегација је прихватила политички део текста с принципима Контакт групе. Имала је иницијативу, предлоге, тражила директне преговоре.

09-zivorad-jovanovic08-1302201

* Али...

- Представа је завршена када је, према сценарију, Кристофер Хил уручио текстове војних поглавља 5 и 7. У њима се захтевало прихватање капитулације и окупације целе земље. Разуме се, српска страна није могла то да прихвати. Ниједна земља то не би прихватила.

*Шта је писало у војном делу?

- Детаљно је разрађен концепт окупације. НАТО трупе би се распоредиле по територији целе Југославије. Оне би уживале дипломатске привилегије без икаквих обавеза. Припадник НАТО не би одговарао за било који прекршај, штету или кривично дело које направи. Сваки припадник НАТО могао би да притвори било којег нашег грађанина без речи образложења. Имали би право коришћења целокупног електромагнетног спектра...

* Уследила је агресија, али и нови преговори...

- Већ почетком априла, када је и врху НАТО постало јасно да ВЈ неће поклекнути, до нас су дипломатским каналима почеле да пристижу иницијативе за преговоре. Ни НАТО-у није било лако. Крајем марта у Београд је стигао руски премијер Примаков, па одлетео у Бон на разговор са Шредером. У априлу је стигао Черномирдин, као изасланик Јељцина. До јуна, он ће још три пута посетити Београд.

* Која је била његова улога?

- Черномирдин је више преносио ставове САД и НАТО него саме Русије и настојао је да их прихвати председник Милошевић. После треће рунде Черномирдин је отпутовао са предлогом: гарантују се суверенитет и интегритет Србије (СРЈ) и међународно присуство по позиву наше владе, под мандатом УН, из земаља које нису учествовале у агресији (Русија, Индија и др.); на КиМ остају делови трупа ВЈ; правни основ за све је поглавље 6 Повеље УН (мирно решавање спорова).

09-zivorad-jovanovic06-1302201

* Ипак је испало другачије?

- Коначно, Черномирдин 2. јуна долази са Ахтисаријем и ми очекујемо претходно усаглашене ставове. У документу који су донели је остало то да је КиМ део Србије, као и повратак договорених контингената наше војске и полиције, али је било великих измена. Највећа је позивање на поглавље 7 (употреба силе) уместо на договорено поглавље 6 Повеље. За столом у Белом двору Милошевић је дао неколико краћих коментара не улазећи дубље у садржину текста. Пошто сам добио реч, поставио сам питање откуда у тексту позивање на главупоглавље 7 када је претходно усаглашено да то буде поглавље 6. Очекивао сам објашњење Черномирдина. Он је ћутао. Ахтисари, до којег је седео, пребацује руку преко рамена Черномирдина и цинично одговара: "Зато јер смо се мој брат Виктор и ја тако договорили."

РУСКА КОМАНДА

* На терену је, међутим, после преговора било доста промена?

- Руси су обећали да ће послати велики војни контингент на КиМ. Американци су их саботирали не дозвољавајући им да имају своју команду. Русија је касније повукла свој контингент "због Чеченије", чиме је тај тег на тасу косметске ваге отишао с терена.

УЛОГА НЕМАЧКЕ

* Чини се да од Немачке највише зависи српски пут у ЕУ?

- Тачно. Берлин се на Балкану, већ више деценија, геополитички утркује не само са Русијом, већ и са најважнијим савезником, САД. А слабљење Срба и смањивање Србије је геополитичка линија која се препознаје у немачкој геополитици све до данашњих дана.

Драган Вујичић,
Новости

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244
Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244
Резоулиција 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима - под бомбама НАТО - Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је усаглашаван скоро три месеца, на много нивоа - говори, за "Новости", Живадин Јовановић, шеф дипломатије СРЈ од 1998. до 2000. године, учесник и "логистичар" ових преговора.

Искусни дипломата додаје да није чудно што председник Русије Владимир Путин упорно помиње Резолуцију 1244 као основу за статус Покрајине, а то понављају и грчки премијер Ципрас, шпански краљ Филип, аустријски вицепремијер Штрахе и други лидери, укључујући кинеске, индијске, латиноамеричке, афричке...

Јовановић тврди да се значај и тежина тог документа могу поредити са одлукама Бечког и Берлинског конгреса, којима су у 19. веку уређивани односи у Европи.

- Резолуција 1244 је симбол одбране основних принципа међународног права. Русија, Кина, Индија, Шпанија - већина света - не бране тај принцип само због српских, него и због својих интереса - каже Јовановић.

*Шта значи то што су разговори о КиМ измештени из УН у Брисел?

- То је замка западне геополитике за слабљења Срба на Балкану. Резолуција 1244 је највиши правно обавезујући документ, коначна одлука о статусу, а не папир за моделирање. Зашто би неки нови правни документ био бољи, сигурнији и поштованији? Због јачања глобалне конфронтације, због кризе ЕУ, због фундаменталних промена у свету? И права Србије су реалност ако их се не одричемо, ако су нам преча од неправа других. Косова и Резолуције 1244 се не можемо одрећи, са мимикријом или без ње.

* У међувремену, у Бриселу су постигнути неки договори између Срба и Албанаца...

- Нисам сигуран да су то договори, више верујем да су то диктати ЕУ. Свеједно, Србија је промптно извршила оно што јој је постављено, а ниједан "уступак" Приштине није заживео. Повукли смо тадашњу реалност са севера Косова, а заједницу српских општина нисмо добили. Сада се спремају да траже нове уступке Србије да би ЗСО поново ушла у неки нови обавезујући документ. Да смо били обазривији, можда данас не бисмо јадиковали што нам Приштина не доставља информације о истрази убиства Оливера Ивановића.

* Пратили сте проговоре у Рамбујеу, учествовали у преговорима у Београду?

- У Рамбујеу није било преговора. Делегације двеју страна за 17 дана боравка под истим кровом ниједном нису селе за преговарачки сто. То је била представа. Осим српске делегације, нико тамо нити је желео договор, нити је радио на договору. Управо супротно. Редитељ је желео представу која ће уверити савезнике и јавност да се са Србима не може другачије разговарати него искључиво оружјем и агресијом. Наша делегација је прихватила политички део текста с принципима Контакт групе. Имала је иницијативу, предлоге, тражила директне преговоре.

09-zivorad-jovanovic08-1302201

* Али...

- Представа је завршена када је, према сценарију, Кристофер Хил уручио текстове војних поглавља 5 и 7. У њима се захтевало прихватање капитулације и окупације целе земље. Разуме се, српска страна није могла то да прихвати. Ниједна земља то не би прихватила.

*Шта је писало у војном делу?

- Детаљно је разрађен концепт окупације. НАТО трупе би се распоредиле по територији целе Југославије. Оне би уживале дипломатске привилегије без икаквих обавеза. Припадник НАТО не би одговарао за било који прекршај, штету или кривично дело које направи. Сваки припадник НАТО могао би да притвори било којег нашег грађанина без речи образложења. Имали би право коришћења целокупног електромагнетног спектра...

* Уследила је агресија, али и нови преговори...

- Већ почетком априла, када је и врху НАТО постало јасно да ВЈ неће поклекнути, до нас су дипломатским каналима почеле да пристижу иницијативе за преговоре. Ни НАТО-у није било лако. Крајем марта у Београд је стигао руски премијер Примаков, па одлетео у Бон на разговор са Шредером. У априлу је стигао Черномирдин, као изасланик Јељцина. До јуна, он ће још три пута посетити Београд.

* Која је била његова улога?

- Черномирдин је више преносио ставове САД и НАТО него саме Русије и настојао је да их прихвати председник Милошевић. После треће рунде Черномирдин је отпутовао са предлогом: гарантују се суверенитет и интегритет Србије (СРЈ) и међународно присуство по позиву наше владе, под мандатом УН, из земаља које нису учествовале у агресији (Русија, Индија и др.); на КиМ остају делови трупа ВЈ; правни основ за све је поглавље 6 Повеље УН (мирно решавање спорова).

09-zivorad-jovanovic06-1302201

* Ипак је испало другачије?

- Коначно, Черномирдин 2. јуна долази са Ахтисаријем и ми очекујемо претходно усаглашене ставове. У документу који су донели је остало то да је КиМ део Србије, као и повратак договорених контингената наше војске и полиције, али је било великих измена. Највећа је позивање на поглавље 7 (употреба силе) уместо на договорено поглавље 6 Повеље. За столом у Белом двору Милошевић је дао неколико краћих коментара не улазећи дубље у садржину текста. Пошто сам добио реч, поставио сам питање откуда у тексту позивање на главупоглавље 7 када је претходно усаглашено да то буде поглавље 6. Очекивао сам објашњење Черномирдина. Он је ћутао. Ахтисари, до којег је седео, пребацује руку преко рамена Черномирдина и цинично одговара: "Зато јер смо се мој брат Виктор и ја тако договорили."

РУСКА КОМАНДА

* На терену је, међутим, после преговора било доста промена?

- Руси су обећали да ће послати велики војни контингент на КиМ. Американци су их саботирали не дозвољавајући им да имају своју команду. Русија је касније повукла свој контингент "због Чеченије", чиме је тај тег на тасу косметске ваге отишао с терена.

УЛОГА НЕМАЧКЕ

* Чини се да од Немачке највише зависи српски пут у ЕУ?

- Тачно. Берлин се на Балкану, већ више деценија, геополитички утркује не само са Русијом, већ и са најважнијим савезником, САД. А слабљење Срба и смањивање Србије је геополитичка линија која се препознаје у немачкој геополитици све до данашњих дана.

Драган Вујичић,
Новости

Јовановић: Није чудно што Путин упорно помиње Резолуцију 1244
Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

УПОЗОРЕЊЕ ДЕКАНИМА, САНУ и МАТИЦИ: Српско двоазбучје води пропасти ћирилице

УПОЗОРЕЊЕ ДЕКАНИМА, САНУ и МАТИЦИ: Српско двоазбучје води пропасти ћирилице
Овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.

Поштована господо декани,

Непосредан повод нашем обраћању је текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.



Ми овим обраћањем желимо да јавно извршимо притисак на просветне установе које просвећују српску младост, како би мењале стање у смислу враћања ћирилици позиције јединог српског писма и националног симбола.

То би се учинило пре свега правописним нормирањем српског језика у ћирилици, чиме би се српски правопис ускладио са српским Уставом и праксом у решавању питања писма у целој Европи и свету.

Наша пажња је усмерена првенствено на ћирилицу, а верујемо да је потребна много већа брига и за језик.

За то што је он запуштен, кривца треба тражити управо међу језичким стручњацима који раде на факултетима.

Добар пример комотног и неодговорног односа професора према језику је главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица, који је рекао за новине да српски лингвисти „никад нису жандармисали над српским језиком“, што значи као у оној народној песми „узми, Шемсо, колико ти драго“. Или, у време светског фудбалског првенства у Јапану и Кореји хрватски коментатор каже да се нападач нашао у залеђу екипе која се брани. Збиља су Хрвати одлично нашли замену за офсајд. А српски коментатор је рекао да се нека акција завршила хепиендом по голмана!

Он је студије завршио на неком од факултета којима се ми данас обраћамо.

Ова небрига за језик је само део опште српске небриге за све што има национални предзнак. А небрига за ћирилицу је епских размера.

Данашње изјашњавање језичких стручњака заједно с министром културе је само понављање онога што је већ речено много пута, и готово да је типско, а ћирилице је све мање. Овде недостаје само редовно упозорење да треба да чувамо ћирилицу, али не на рачун латинице.

Ту бесмислицу обично изговара проф. др Вељко Брборић, који је био председник Удружења за српскохрватски језик 1990. г. кад се Југославија већ распала. Тада је Друштво поносно истакло да српским научницима нико није наметнуо српскохрватско име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења.

То је очигледна и велика неистина, јер је њима наметнуто србохрватство кроз језичко заједништво са Хрватима 1954. г., а кроз њега и хрватска латиница. Истина је да би они учинили за „партију“ и југословенство све, па их није требало терати да скоче у воде братства и јединства.

Потпуно је неозбиљно кад министар Вукосављевић каже „а наш задатак је да стварамо услове, институционално и ванинституционално, да употреба ћирилице буде већа“.

Ни он ни лингвисти не смеју јавно да кажу колика је та већа употреба ћирилице и да ли ће бити јавно постављено и решено следеће главно питање: да ли ће српски професори наставити да „чувају“ ћирилицу у двоазбучју које је и довело до њеног слома, или ће оно бити решено као у целом осталом свету – једно писмо за један језик, како је било и у Срба пре несрећног уласка у језичко заједништво са Хрватима.

Поготово министар културе и „институционални“ лингвисти не смеју да кажу колико данас има ћирилице у јавном животу.

Они знају за књиге Драгољуба Збиљића у којима је детаљно предочено питање писма у Срба, и из којих се може извући следећи основни закључак: ћирилица нестаје зато што је језичким договором Срба и Хрвата из 1954. г. планирано да временом буде замењена хрватском латиницом проглашавањем равноправности тих писама, а српски лингвисти су остали на том путу до данашњег дана.

Да је та равноправност била лажна, видело се по апсолутној државној фаворизацији латинице, која је ишла чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине и престала производња и увоз нових.

У прилогу Вам достављамо текст Немање Видића из Удружења „Српска азбука“: „Српски и хрватски лингвисти су сагласни да латиница мора да остане у Србији“, који је објављен на интернету. У њему је дат исказ хрватског лингвисте којим оспорава право Срба у Вуковару на ћирилицу, јер су постојеће латиничке табле по мери српског правописа, којим су за српско писмо нормиране и ћирилица и латиница.

Усред те кампање академик Иван Клајн је поднео оставку на функцију председника Одбора за стандардизацију српског језика. Ми верујемо да је сербокроатистички лингвистички клан уздрман, да је свестан нарастања чира шизофрености у виду неодрживог брањења двоазбучја у ситуацији када се више не може ћутати о помору ћирилице. Тај чир само што није пукао и просуо лавину лажи о српском богатству двоазбучја.

Одлазећи академик Клајн је искористио незаинтересованост српске интелигенције за национална питања, па је учинио катастрофу ћирилици. Чак је поручио да Србија више не може да буде ћириличка земља.

Ми следимо мисли великих српских родољуба у прошлости и верујемо да ће ћирилица опет постати српска кохезиона сила, у смислу одличног наслова у Новостима „Језик најјаче оружје“.

Ми ћемо тумачити народу да ћирилица није само једно од средстава писања, па ако нестане она остаће нам латиница, него је она и српски национални симбол. У њему смо се препознавали вековима, и он је наша култура сећања. У том симболу ћемо се препознавати и убудуће, знајући да се можемо бранити првенствено културом и да ће опстати само они чије сећање најдаље досеже.

У „Предлогу за размишљање, о језику и нама“, уз напред поменути текст, хвале се програми акције „Негујмо српски језик“. То је било добро за српски језик, али је лоше за ћирилицу.

Да би то било добро и за српско писмо, требало је написати „Негујмо српски језик и ћирилицу“. Зашто није поменута ћирилица, кад је држава већ дала новац за језик, па се о истом трошку могла и она опоравити? Зато што је њу држава отписала, уз прећутну сагласност не само језичке струке и науке, него и интелигенције у целини.

Кључни доказ да је држава отписала ћирилицу је у томе што је правописна норма са два писма супротстављена раније усвојеној уставној норми по којој је за српски језик везана само ћирилица, а Министарство просвете није захтевало од САНУ и Матице српске да у измењеном издању правописа нормира само ћирилицу српским писмом.

Два су главна доказа да Министарство културе неће учинити суштинску ствар за ћирилицу. Први доказ је оквир у коме ће се спроводити брига за ћирилицу, који је задао председник Србије док је био председник Владе Србије, а то je српско двоазбучје, које је и довело до пропасти ћирилице. Наиме, он је у Скупштини Србије рекао да је ћирилица „толико лепа да никога не треба терати да њоме пише“.

Тиме је он поручио да ће се супротстављеност правописне норме са два српска писма уставној норми са једим писмом – ћирилицом, решити тако што се неће спроводити уставна норма. Ипак, власт је најбоље показала да јој је до ћирилице стало колико и до лањског снега упутством Владе Србије како да грађани успоставе контакт са њоме. Ево тог упутства:

Влада Републике Србије
Централа: 011/361-46-21
Звати радним даном
Од 07:30 до 15:30 часова

Они који су писали програм акције „Негујмо српски језик“, као нпр. академик Душан Ковачевић, отписали су ћирилицу њеним непомињањем.

Кад се она не помиње, народ се даље навикава да има два писма па је свеједно што ће нестати ћирилица. То је у потпуној супротности с одредбом у Уставу, у којој се уз језик помиње и ћирилица. У Хрватској се не сме нигде видети ћирилица, али ипак и у тамошњем уставу, за сваки случај, пише да су у службеној употреби хрватски језик и латинско писмо. Наравно, хрватским лингвистима не пада на памет да се у јавном животу користи ћирилица, па у њиховим редовима не може бити разних аналога у виду В. Брборића.

Донедавно је декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву била проф. др Миланка Бабић, а Факултет се представљао на интернету и ћирилицом и латиницом. Данас је декан доц. др Драга Мастиловић, а у опцији је само ћирилица. Па да ли се догодио неки лом зато што је примењено општесветско правило – једно писмо за један језик?

Ево прегледа представљања на интернету филолошких и филозофских факултета и универзитета:

– Филозофски факултет Нови Сад : L + Eng. (пише само на латиници: Filozofski fakulte Univerziteta u Novom Sadu ). Да је ово и у најмањем обиму уистину и српска држава тамошњи декан би морао бити смењен.

– Филозофски факултет у Београду: Ћ+L+E
– Филолошки факултет у Београду: Ћ + Е
– Филозофски фак.у Бањој Луци: L + Ћ
– Филолошки фак. У Бањој Луци: E + Ћ + L
– Филозофски фак. У Ист. Сарајеву: Ћ
– Филолошки фак. ФИЛУМ у Крагујевцу: Ћ
– Филозофски фак. У Нишу: Ћ
– Филозофски фак. У К.Митровици: Ћ + Е
– Учитељски фак. У Београду: Ћ
– Педагошки факултет у Смбору: Ћ
– Факултет педаг. наука у Јагодини: L
– Педагошки фак. У Врању: Ћ
– Педагошка академија у Бијељини: Ћ
– Универзитет у Београду: Ћ + L + E
– Универзитет у Новом Саду: Ћ + L + E
– Универзитет у Крагујевцу: Ћ
– Универзитет у Нишу: Ћ + Е
– Универзитет у Косовској Митровици: Ћ + Е
– Универзитет у Бањој Луци: Ћ + L
– Универзитет у Источном Сарајеву: Ћ + L

To је резултат српске лингвистичке памети нормирања српског језика на два писма. Истовремено је то и резултат памети и родољубља целокупне српске интелигенције, којој не смета улица у Вуковој Лозници у којој има 59 латиничких фирми и ниједна ћириличка.

Или, кад је било опраштање у Косовској Митровици од Оливера Ивановића, видели смо код оног самог легендарног моста књижару исписану хрватском латиницом. Па и сама погребна кола беху исписана туђим латинским писмом. Већ су и ресторани око гробаља означени њиме, као и каменорезачке радње.

На састанку одржаном код министра културе, проф. Душан Иванић, који је такође за два писма у Срба, рекао је да се данас пише и говори по „по правилима бабе Смиљане“. Ова правила важе још више у писму, и то на срамоту језичке струке и науке која није хтела да и у српском језику буде примењена општесветска пракса једног писма за један језик.

Хрвати су изашли из језичког заједништва са Србима још 1967. г. јер су се борили за свој језик и своју државу, а српски лингвисти су поражени до ногу од стране хрватских колега јер су се борили за погрешну ствар: Југославију, српскохрватски језик и „српскохрватску“ латиницу. Дакле, српски језички „ауторитети“ ни данас не дају своме народу да изађе из језичког заједништва с Хрватима и да већ једном буде скинут наметнути му латински јарам.

Било је више удружења за одбрану ћирилице, али су их „пацификовали“ језички „ауторитети“ причом да се ћирилица треба и може бранити у двоазбучју.

Последњи такав случај је Ћирилица Требиње, коју је с правог пута (једноазбучја) скренуо проф. др Милош Ковачевић. Још је и јавно рекао да је народ крив за нестанак ћирилице. Као да је народ написао у српском правопису да је српско писмо и латиница. Али, ни он ни други „ауторитети“ неће моћи још дуго скривати истину да је глава латиничке змије у државној власти, у САНУ и Матици српској.

Приметили смо неке позитивне промене, и то код академика Слободана Реметића.

Он је био учесник скупа лингвиста у Бањој Луци 2011, кад је усвојен предлог за Владу Српске да се проблем писма реши тако што би ћирилица била примарно писмо у службеној употреби. То значи да би и латиница ушла на мала врата у службену употребу, иако тога нема у Србији.

Пошто су удружења за одбрану ћирилице од САНУ и Матице српске јавно протестовала то није реализовано, него је исти академик сада против тог предлога у чијем доношењу је и сам учествовао. Знамо ми да је академик Реметић био притиснут општим лингвистичким опредељењем за два писма, што у коначном води победи латинице, али му свака част што се огласио. Верујемо да ће његов следећи искорак бити јавно опредељење за једноазбучје у ћирилици.

Кад кажемо да је српска интелигенција у целини пустила ћирилицу низ воду, ту мислимо првенствено на проф. др Мила Ломпара који у „елити“ ужива велики углед. Наиме, он је у својој култној књизи „Дух самопорицања“ за два писма, при чему је латиницу назвао писмом контактне културе.

У тој огромној књизи ћирилици је посвећено свега неколико редака, али се подразумева да су Срби у контакту са католицима примили латиницу. Онако спонтано! То је толико очигледна и потпуна неистина да на њу не треба трошити речи, али пошто је он велики ауторитет ми то морамо учинити.

У западним српским земљама латиницу су примили само покатоличени Срби.

Кад је Бењамин Калај био забранио ћирилицу у БиХ, против тога су скочили сви угледни Срби као један, иако нису имали ни филозофских ни филолошких факултета. То је била срећна околност за одбрану ћирилице, јер Србе тако није имао ко да научи да је њихово писмо и хрватска латиница.

Општеуважени академик Крестић је писао: „Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице“.

Ко је читао књигу „Апологија српског народа у Хрватској“ др Радослава Грујића, могао је сазнати да је на велеиздајничком процесу против 53 угледна Србина у Загребу 1908. г. њима суђено и због њихове идентификације са ћирилицом.

Мало је вероватно да Ломпар није знао за многобројне забране ћирилице Србима. Почело је с Маријом Терезијом, да би касније генерал Стјепан Саркотић (Хрват) овако образложио забрану ћирилице: „Треба Србима укинути ћирилицу као борбено средство“ и „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада“.

Нарочито се латиница примила „спонтано“ у Срба кад им је забранио њихову ћирилицу Анте Павелић 1941. г. У Независној Држави Хрватској.

Да ли је могуће да Ломпар и други двоазбучњаци нису знали за забрану ћирилице у српским земљама 1914. и 1916 у Србији и Црној Гори!? Наравно да су знали, али морају да ћуте о томе јер су српски лингвисти српским правописом прогласили српским писмом исту ону латиницу којом је 1914. и 1916. замењена забрањена српска ћирилица. И заиста толико ћуте о томе да нико из српске „елите“ није написао ниједну реч поводом стотину година од те забране ћирилице у српским земљама.

А да је неко о томе писао, председник Матице српске Драган Станић не би смео заступати став да туђа латиница мора да остане у Србији, па и по цену да се ћирилица повуче и са српских гробаља!

Ћирилица је у односу Срба и Хрвата увек била српско „бити или не бити“, а никако оно што написа Ломпар да је латиница српско контактно и гранично писмо. Погледајмо шта о томе кажу сами Хрвати пре него што ће Срби бити убијани у Јасеновцу, Јадовном и многобројним другим стратиштима.

Овако је писао загребачки лист „Хрватска свијест“ 1939. под насловом „Ћирилски смрад у Хрватским земљама“ (преузето из књиге Милутина Стијовића „Српски глас“):

„Чим су источњаци дошли у нашу земљу, одмах су почели показивати своје рогове…Гладни су дошли у нашу земљу и ми смо их најели. Голи су дошли к нама и ми смо их обукли. А кад смо их најели и обукли, онда су почели показивати своје рогове…Поштанске кутије освануше изненада у Загребу ћирилским смрадом… Освануше зграде у Хрватској намазане ћирилским г…… Но ја се тим источњацима не чудим. Таква им је нарав да смрде и да свој смрад шире камо дођу. Али се чудим неким хрватским кукавицама. Чудим се да је било професора, који су нашој дјеци свједоџбе исписали ћирилским смрадом… И кад ова дјеца нарасту, знати ће причати потомству: Видите дјецо ове свједоџбе и ове године. То је оно доба када су власи убијали, тровали, затварали Хрвате…Тај смрад треба уништити, па било циклонизацијом или дератизацијом“.

Главни редактор српског правописа проф. др Мато Пижурица није имао храбрости као и Ломпар па да у правопису напише да је ова латиница српско контактно или гранично писмо. Просто је написао истину: да је ова латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва. Тј. комунистичког заједништва, које су Хрвати напустили већ 1967. г, а за српске лингвисте оно је остало светиња до данашњег дана и за вјеки вјеков.

Ево сада и какав је ефекат имало Ломпарово опредељење за два писма.

У време Владе Војислава Коштунице народ је на референдуму за Устав из 2006. одлучио да врати српско име своме језику (уместо српскохрватског) и ћирилицу као једино његово писмо. То је данас једина основа за обрану ћирилице од власти, САНУ и Матице српске.

Наследници Коштунице у ДСС-у су за два писма. Њихов функционер је чак написао текст за Вечерње новости у коме је истакао да је избор за два писма израз српске толеранције, иако то може бити само израз српске глупости. Када смо усмено протестовали, други функционер је рекао да они следе став Ломпара о латиници као српском контактном писму.

Ломпарова је заслуга што сада постоји могућност пресловљавања са једног на друго писмо и на сајтовима који су несумњиво патриотски.

Господо декани, ви немате право да ћутањем кријете истину о планском затирању ћирилице језичким договором са Хрватима из 1954. г. у комунизму, и о правописном нормирању српског језика на два писма после формалног пада комунизма, које води нестанку ћирилице.

Ви немате право да чекате да неко други затражи од државе да нареди САНУ и Матици српској да изда измењено издање српског правописа којим ће српски језик бити нормиран само у ћирилици. При томе би питање досадашње српске књижевности и свега другог стваралаштва на латиници било решено потпуно аналогно као и у Хрватској: „Српски језик се пише ћирилицом. И сва дела српских аутора која су у прошлости писана латиницом спадају у српску културну баштину“.

У Београду, о Св. Сави. 2018. г.

За Матицу српског језика и ћирилице (Нови Сад), Проф. др Зоран Милошевић
За Ћирилицу (2001, Нови Сад), Проф. Драгољуб Збиљић
За Српску азбуку (Београд), Немања Видић, дипл.инж.

УПОЗОРЕЊЕ ДЕКАНИМА, САНУ и МАТИЦИ: Српско двоазбучје води пропасти ћирилице
Поштована господо декани, Непосредан повод нашем обраћању је текст у Вечерњим новостима „Језик је најјаче оружје“, у коме се успут помиње и ћирилица.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

СРБИЈА И БАЛКАН - ИЗВОР ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

СРБИЈА И БАЛКАН - ИЗВОР ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Прва ствар коју ћете о Србији научити у школи јесте да смо направили кућу на раскрсници. Да буде још сликовитије, кажу нам да је Балкан - кућа на промаји. Иако је Лепенски вир целој светској науци познат већ 50 година, а Винчанска цивилизација још од 1901, нико се још није сетио да српско Подунавље назове правим именом. Српско Подунавље и Балкан нису никакво слепо црево Европе, нити транзитна зона. Српско Подунавље и Балкан су ИЗВОР европске и светске цивилизације. Још 1993.године генијални археолог Нани Станковић, са својом екипом истраживача дошао је до неколико револуционарлних открића која из корена мењају виђење светске историје. Наравно, претпостављате, то откриће је данас затрпано заборавом и коровом. Ова прича има за циљ да скине прашину са грандиозног историјског доприноса великог археолога доктора Светозара Станковића. Такође циљ ове приче је да покаже како смо деценијама уназад били индоктринисани и учени да стварамо комплекс ниже вредности. Аутор: Александар Шаргић





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ЗРНО ПО ЗРНО: Милош Ковић - Три пута три (20. 2. 2018)

ЗРНО ПО ЗРНО: Милош Ковић - Три пута три (20. 2. 2018)
Питања у емисији:
1. Три највећа проблема Србије?
2. Три најгоре особине српског народа?
3. Три најбоље особине српског народа?

Више информација о емисији "Зрно по зрно": https://goo.gl/ztHi3z




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ЗРНО ПО ЗРНО: Милош Ковић - Три пута три (20. 2. 2018)

ЗРНО ПО ЗРНО: Милош Ковић - Три пута три (20. 2. 2018)
Питања у емисији:
1. Три највећа проблема Србије?
2. Три најгоре особине српског народа?
3. Три најбоље особине српског народа?

Више информација о емисији "Зрно по зрно": https://goo.gl/ztHi3z




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Ми смо деца неба! Ову песму морате знати напамет!

Ми смо деца неба! Ову песму морате знати напамет!
Једна од најлепше испеваних православних песама данашњице, која нас опомиње на будност у овом помраченом времену смутње.
Текст песме:
Ми смо деца неба, Оца небеског
Све што смо, и што имамо
све нам је дао Бог
Душу и тело, срце малено
да га бићем целим уистину љубимо

Гладни смо само неба
хлеба небеског
земља нема, све што нам треба
сити смо пролазног

Ми смо деца неба, Оца небеског
на земљи, у телу ходимо
у духу живимо
И Бога славимо, Њега молимо
за небеско царство, битку бијемо

Гладни смо само неба
хлеба небеског
земља нема, све што нам треба
сити смо пролазног
Ми смо деца неба, Оца небеског
Све што смо, и што имамо
све нам је дао Бог
Утеху и снагу, радост, истину
љубав, веру, наду,
да Он је увек ту.

Гладни смо само неба
хлеба небеског
земља нема, све што нам треба
сити смо пролазног
Продукција: ТВ Српски Колектив (фебруар 2018.)




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Обрадовић и Радуловић: Тражимо да Скупштина расправља о Косову и Метохији

Обрадовић и Радуловић: Тражимо да Скупштина расправља о Косову и Метохији
Конференција за новинаре народних посланика Бошка Обрадовића и Саше Радуловића




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Контраспин

Контраспин
Радио емисија "Контраспин" 20.02.2018. , аутор и водитељ Миодраг Зарковић.
Трхничка подршка Саша Илић. Пратите нас на http://www.snaganaroda.net




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Контраспин

Контраспин
Радио емисија "Контраспин" 20.02.2018. , аутор и водитељ Миодраг Зарковић.
Трхничка подршка Саша Илић. Пратите нас на http://www.snaganaroda.net




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Колонијална полиархија

Колонијална полиархија
Слободан Антонић
Управо то је највеће лукавство колонијалоног ума – да се колонизовани радује што ће служити колонијалном господару

Пре но што објасним шта је колонијална полиархија и како она управља Србијом, желео бих да одговорим на примедбу читаоца Стања ствари поводом мог прошлог текста (Колонијални естаблишмент).

„Не слажем се да се у случају Србије ради о колонији”, написао је Јован Јовановић, „јер ниједна колонија нема сопствене политичке и државне органе. Какви су да су, али Србија их ипак има. Ако господин Антонић баш жели, могао би да положај Србије пореди са неком врстом 'протектората', или чак и 'кондоминијума' Вашингтона и Брисела, али и то само под знацима навода”(овде).

Међутим, као што сам написао у првом тексту на Стању ствари (овде), у 21. веку на делу је мутирани колонијализам. Такав колонијализам је неприметнији и подмуклији од класичног, „трупе колонизатора више не марширају главним градом колоније,”, појаснио сам, „али запоседнуте земље експлоатисане су и потчињене каткад горе него у 19. веку”.

Ево неких примера у вези са Србијом, о којима сам већ писао, па сам слободан да их рекапитулирам:

У Србији само страни капиталисти добијају од српске Владе субвенцију од 10.000 евра по запосленом (па и више од тога), чиме обезбеђују бесплатну радну снагу пет и више година. Српски капиталисти такву привилегију у својој сопственој земљи немају. Наша влада заправо води политичку економију „Суперхика” – узети кроз порез од сиромашних Срба и дати богатом Немцу (овде). Али, то не ради само садашња влада (Брнабићеве), то су радиле и барем три владе пре ње (Цветковићева, Дачићева и Вучићева). Да ли је тако нешто могуће игде другде осим у колонији?


Такође, највећи део профита странац може легално да изнесе из Србије, а домаћи предузетник не може; странац је ослобођен царине на увоз производне опреме, а домаћи капиталиста не (овде); у страним компанијама нема синдиката, радници се испитују на полиграфу, носе пелене и падају у несвест од врућине (овде). Као што је неко лепо приметио:„Страни инвеститори у Србији осећају се као британски туристи на Закинтосу: све норме, социјалне, правне и моралне, укинуте су”. Овакво понашање страних капиталиста карактеристично је управо за колонију.

У Србији не само да су скоро све банке у страном власништву (овде)већ Народна банка ништа не предузима да заштити грађане од лихварских камата страних банака (рецимо, стамбени кредити у „швајцарцима”). „Очигледно, на делу је савез домаћих политичара и страних банкара”, написао сам. „Основни показатељ да је нека држава сведена на колонију јесте да институције увек штите странце на рачун домаћег живља” (исто). У Србији је управо тако.

Србија се свим силама гура у ЕУ интеграције (плус у НАТО) као у нешто што се „подразумева”. Зашто? Зато што је, као што је објаснио амерички „експерт” Роберт Каплан (овде), самостална Србија опасност за поредак на Балкану. Једино прихватљиво решење за атлантисте је, како нам је растумачио Каплан, да Србија буде део стране империје – Османске или Аустроугарске раније, ЕУ сада. Зато САД и Британија, које нису део ЕУ, свесрдно подржавају „интеграцију” Србије у ЕУ.

Србија се, такође, додатно гура у регионалне економске интеграције које у Србији нико не жели – попут „Западне Балканије” (овде). Симбол те нежељене интеграције је изградња ауто-пута Ниш–Драч. Западна Балканија треба да обезбеди вечни боравак Србије у предсобљу ЕУ, како би и даље била уцењивана, а циљ изградње аутопута Србија–Албанија је „стратешко повезивање медитеранских и источноевропских НАТО земаља, значајно због конфликта с Русијом” (овде). Земља се гура у наднационалне структуре само зато да би се лакше контролисала – препознатљиво за мутирани колонијализам.

Што се тиче политичког система, у Србији је на делу типична колонијална демократија – симулакрум испражњен од истинског одлучивања. На изборима се бира скупштина, али законе парламенту доставља или потврђује Брисел (рецимо, Закон о култури; овде). Скупштина бира владу, али влада самостално не одлучује чак ни о једноставним питањима попут цене струје или броја службеника који ће бити отпуштени, већ се о томе питају ММФ, Светска банка или Савет комесара ЕУ (овде).

Симптоматично је да је и реторика најмоћнијег човека у Србији изразито аутоколонијална. На инаугурацији за председника (2017) он је о свом народу говорио као о „Балканцима”, представивши их као дивљаке и лењивце, док је о нашим атлантистичким колонизаторима беседио као о симболима цивилизованости (видети моју детаљну анализу овде). То је типично за дихотомију колонијалног дискурса: „уређено – дивље”, „цивилизовано – урођеничко”, „метропола – колонија”.

Такође је примећено да наш најмоћнији политичар испољава, како је речено, „псећу радост” и „слугерањско усхићење” (овде) кад год се сусретне с канцеларком Немачке (овде), а сличну слику колонијалне подложности даје и његова самохвала „да се на пријему чак четири пута руковао с Трампом” (овде) и „да ћемо недељама радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике – тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде; анализа овде). Такво понашање је такође типично за колонијалну ситуацију.



И инсистирање на „дуалном образовању“, примећено је, обезбеђује додатну јефтину радну снагу страним компанијама (овде и овде), спуштајући ниво образовања намењен нашој деци. С друге пак стране, цео образовни систем под снажним је утицајем борбених аутоколонијалиста из тзв. НВО сектора, који се у појединим питањима показују моћнијим и од самог Министарства просвете (овде).

Могли бисмо још дуго наводити различите знаке „колонијалне ситуације” – од захтева да се амерички амбасадор зове Скат а не Скот (овде), преко симболике геј-параде као „врсте окупаторског дефилеа и империјалне колоне са западним амбасадорима и известиоцима” (овде), до „колонијалне експропријације наших тела” по предложеном Закону о трансплантацији(овде). Но, о томе свему већ сам детаљно писао, а о појединим карактеристичним појавама намеравам још нешто да кажем у овој рубрици, па ћу се овде зауставити.

Разумем да није лако мислити о својој земљи као о колонији – не само због националног поноса већ и зато што живимо у мутираном колонијализму који је другачији од класичног, као и зато што мрежа чувара атлантистичке идеологије контролише друштвену перцепцију – од медија до универзитета (овде). Али, ако објективно сагледамо свој положај, морамо признати: ми смо сада колонија. А то сазнање важан је корак ка нашем ослобођењу.

* * *
А сада ћу да пређем на главну тему овог чланка: колонијалну полиархију. Већ је добро примећено (овде)да се Србијом данас влада „преко више тачака контроле, које могу, али не морају бити и вертикално повезане једна с другом”. Моћ је у колонијалној полиархији сегментирана тако да су тачке контроле дифузно распоређене, често су носиоци моћи међусобно сукобљени, али сви они чине систем који контролише и експлоатише потчињено друштво.

У Србији, једна линија моћи у естаблишменту иде од садашњег председника према дну друштвене пирамиде. Актуелни председник, према општем утиску, има фактичку контролу над владајућом странком, над Скупштином, над Владом, над јавним сектором у економији и над делом медија. Велики је то део власти, али Србија је ипак далеко од монократског система.

Друга пак линија моћи у естаблишменту везана је за колонизатора: почиње од, за Србију задужених, делова апарата Вашингтона и Брисела, као и од тамошњих фондова „за развој демократије”, „борбу за људска права”, „суочавање с прошлошћу” итд. Карике тих ланаца моћи су, затим, овдашње амбасаде САД и ЕУ, теледириговане, аутоколонијалне НВО (од Хелсиншког одбора до НДНВ), српски медији под контролом страних структура (Блиц, Н1, НИН…) итд.


Та два ланца моћи унутар естаблишмента заједно чувају систем, али су у појединим питањима и конкурентни. Домаћа владајућа елита зна да не би била на власти да није лојална Вашингтону и Бриселу. Рецимо, садашњи Председник је још 2009. обавио свој покајнички „пут у Каносу” (о томе сам писао овде) и тако обезбедио сагласност овог другог ланца моћи за долазак на власт (2012); сагласност за останак на власти обезбедио је пак Бриселским споразумима (2013. и 2015) и већ помињаном аутоколонијалном економском политиком.

Ипак, уколико компрадорски политичари почну да „врдају”, брзо ће им се унутар формалне опозиције наћи алтернација. Опозицију колонизатор увек одржава као унутарсистемску алтернацију (не алтернативу) актуелној власти. Код нас је то читав спектар „евроентузијастичких“ странака, од ДС-а и ЛДП-а до ПСГ-а. У дисциплиновању компрадорских политичара учествују, дакако, и медији који су под директном контролом колонизатора, као и аутоколонијални НВО скетор. Разуме се, овдашњи медији и НВО никада неће довести у питање атлантистичку идеологију која је заједничка за обе линије моћи, а чије су основне догме: неолиберална приватизација (продаја странцима свега), безусловна интеграција (утапање) у ЕУ и НАТО, као и тотална десуверенизација и акултурација.

„Контролишући више тачака друштвеног утицаја или државне управе симултано, атлантисти лако условљавају једне другима. Новац који је свима потребан је негдје у Лондону, Цириху или Франкфурту, како за Вучића и Б92, тако и за Крик, НУНС или БИРН, којег је Крик изгледа изгурао из милости спонзора”(овде). Ове оштре ривалске борбе између аутоколонијалних фракција, као и њихова повремена надмудривања с колонизатором, одигравају се ван погледа јавности, у дубокој позадини. Но, динамика свих ових трвења тешко да може утицати на промену система (само)колонизације.

Између два овде описана ланца моћи налазе се друштвени актери који нису под директном контролом иједне од тих линија, али су под снажним хегемоним пољем утицаја обе. Домаћи капиталисти, рецимо, „послују” како с компрадорским политичарима, којима плаћају коруптивну ренту, тако и са страним капиталистима, с којима, удружени, безобзирно експлоатишу домаћу радну снагу и ресурсе. Национална буржоазија и колонијална интелигенција, насупрот томе, више је под утицајем колонијазатора и његове идеологије, импресионирана културним „престижом” белих господара (тзв. мека моћ).

Рецимо, „90% српских 'новинара' себе у (жељеној) будућности види као упосленике америчких, енглеских или немачких медијских кућа” (овде). Отуда се новинар Дејан Анастасијевић, када се запослио у Би-Би-Си-ју за Србију, похвалио – без било каквог осећаја да је урадио нешто неприлично: „од данас сам у служби енглеске краљице” (видети овде). Да се запослио у РТС-у свакако не би написао: „од данас сам у служби Александра Вучића”. Но, радити за страни пропагандни сервис који је намењен „информисању“ српске публике за наше новинаре је, нажалост, посао којим се они наивно-глупо поносе.


Исти друштвени суицид практично чине и припадници културне, образовне, академске, економске и друге елите у Србији, који с радошћу служе колонизатору. Пошто су поунутрили атлантистичку (аутоколонијалну) идеологију, они не виде да њихов бели господар смишљено уништава не само домаћу индустрију – убијајући тиме конкуренцију – већ да такође тежи и да маргинализује, поткопа и најзад сруши домаће високо образовање, домаћу науку и националну културу. Колонизатор то ради не само зато што му нису потребни образовани и паметни урођеници већ и зато што очуване установе високог образовања, науке и културе лако могу да обнове националну индустрију. Образовани и паметни домороци, исто тако, могу пробудити и свест о лажи, експлоатацији и тлачењу – што је кључна подлога за промену система.

Зато колонијална експлоатација неке земље, временом, уништава највећи део домаће средње класе и домаће интелигенције. Дејан Атанасијевић може да се поноси тиме што тренутно ради за „енглеску краљицу”; али, када BBC – Serbian Service обави посао у Србији, Анастасијевићева деца ће овде моћи да раде само као шрафцигер мајстори у немачким погонима, као бебиситерке у домовима странаца на Дедињу, или као плесачице на шипки у баровима за британске туристе.

Тако колонијална полиархија има двоструку улогу – да замени механизам избора легитимне државне управе устројством политичког, економског, војног и културног крипто-протектората (прикривеног запоседања); и друго, да кроз доминацију пожељне идеологије у свим сферама друштва – од вртића до академије наука – обезбеди репродукцију самоколонизације.

Управо то је највеће лукавство колонијалоног ума – да се колонизовани радује што ће служити колонијалном господару.

Зато је други корак у нашем ослобађању тај да у Србији постане срамота да се било ко похвали како ће од сада да служи енглеској краљици. Почев од Дејана Анастасијевића.

Стање ствари

Колонијална полиархија


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Проф. Др Мило Ломпар: Титоизам је наш највећи проблем!

Проф. Др Мило Ломпар: Титоизам је наш највећи проблем!
Титоизам се продужава колонијалним средствима у наше вријеме: доминација Агрокора у трговини, заштита Фабрике дувана Ровињ од царина које важе за земље ЕУ, штампање Крлеже у „Службеном гласнику“ о државном трошку и јавно жигосање свих који се томе противе. Последице те идеологије су и затирање ћирилице, русофобија, парцелисање српског културног простора, одрицање од Његоша…

Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету у Београду, човјек је новог времена који својим полемичким ставовима и бриљантним књигама покушава да српско културно наслеђе и српску националну свијест отргне од „духа самопорицања“ и врати га Србима ма гдје били. Зато интервју са професором Ломпаром почињемо питањем – како то учинити?

-Не можемо се вратити српској традицији без прецизне свијести о ономе што се – под заставом југословенства – припремило да се одигра у нашим данима: готово и нема Срба у Хрватској, Срби у Црној Гори драстично су дискриминисани, Срби у Македонији ишчезавају, Косово и Македонија су окупирани. Најгоре, у самој Србији нема никакве јавне свијести о начнима одржавања и унапређивања српских културних права и интереса.

Ништа није могуће учини на један мах. Ми смо често били народ великих напрезања, великих националних мобилизација, да бисмо, и после успјеха и после неуспјеха, падали у потпуно мртвило једне неактивности. Отуда сам предложио пасивни отпор као најмање ризичан облик дјеловања, будући да смо у колонијално-окупационом стању. Србија мора да покаже потпуну солидарност с дискриминисаним српским народом у Црној Гори и на Косову и Метохији; прикладну солидарност са српским националним правима у Хрватској; потребну солидарност са српским народом у Републици Српској; и, пресудно, враћање трезвеној и разумној политици српских културних и националних права у образовном и јавном простору Србије. То прије свега подразумијева детитоизацију јавне свијести у нас.

Основно је да будемо упорни у именовању своје националне и културне егзистенције искључиво као српске. Регионална и културна подручја имају свој значај, као што га има и југословенска културна компонента, али нису разликотворне чињенице националне егзистенције. Лако је, на примјер, знати да је Лубарда себе одредио као Србина, чак и у тестаменту, но то треба заступати у јавном, интелектуалном и културном простпру, као и унутар државне политике. Зато нам је потребна национална интелигенција.

Планско затирање културног и националног идентитета Срба везујете превасходно за титоистички комунизам и комунистичку Југославију?

-У Краљевини Југославији, југословенски образац је подразумијевао усвајање елемената српске културне традиције (Свети Сава, Његош, косовска традиција) и њихово прожимање хрватском и словеначком традицијом. Тај образац је био, како каже Ендру Барух Вахтел, мултикултуралистички. Титоистичко јуословенство је имало концепт негирања српске грађанске традиције помоћу његовог поистовјећивања с великосрпском хегеомијом. Титоистичко југословенство је имало апсолутни монопол у свим подручјима друштва и зато су његови учинци најраспрострањенији. Зато је криза непрестана.

Титоизам се продужава колонијалним средствима у наше вријеме: доминација Агрокора у трговини, заштита Фабрике дувана Ровињ од царина које важе за земље ЕУ, штампање Крлеже у „Службеном гласнику“ о државном трошку и јавно жигосање свих који се томе противе. Сувише много подударности да би ствар била случајна.

Како тумачите српско сљепило да би Срби, после свега што су преживјели у последњих сто година, већ сјутра прихватили барство и јединство уз једну осредњу медијску пропаганду, ако у нашој јавности, рецимо, Крлежа и даље слови за великог писца и пријатеља Срба?

-То сам назвао поунутрашњивањем хрватског становишта у нашој јавној свијести. Његови засади су дуготрајни и привилеговани. Код нас се наглашава Крлежина „књижевна величина“ да би се прикрила и продужила његова идеолошка оријентација: она обиљежава доминацију хрватске традиције унутар југословенског простора.

Јер, треба сакрити да је Крлежа био носилац идеологизације јавне свијести пола вијека, да аје та идеологизација билаподупрта мјерама државне и партијске присиле, да нико није смио оспоравати његову књижевну вриједност у тако дугом периоду, да је он давао одлучујући печат у Енциклопедији Југославије…

Још увијек се сјећам како је 1978. године телевизијски преношена 85-годишњица Мирослава Крлеже: свечаност је била у загребу, Титов телеграм је читан, данима су новине о томе писале. Но, та идеологија, и та заклињања, и толике Крлежине ријечи у Титову славу, пропале су само после 12 година. Да би се то сакрило, неопходне су нове лажи: они који све то памте, треба да вјерују да је човјек који је имао такав државни статус био ни мање ни више него – дисидент. Или да заборавимо његову идеолошку и репресивну улогу током деценија.

Зашто нестаје ћирилица, у свим српским културним просторима, па и у Србији?

-Ћирилица нестаје на наше очи док траје акција власти за заштиту српског језика. Зашто? Зато што је не прати закон о ћирилици који би обавезивао њену употребу у јавном простору, нема подстицаја за књиге и новине штампане ћирилицом. Не треба бити репресиван према латиници, њу ваља свако да научи, зна и користи, без икаквих ограничења у личној употреби, али је нормално да будете привржени оном писму које доминантно изражава ваш национални идентитет.

У својим књигама оцјењујете да је Европа ударила забетониране границе према Србима баш на оним линијама које је имала Аустро-угарска монархија. После Велике шизме, Запар, односно Ватикан, није дозвољавао да српска држава пређе на лијеву обалу Дрине упркос чињеници да су Срби тамо били доминантна већина, културна и национална.

-Још је Ситон-Вотсон 1909. године рекао да би побједа српске идеје била побједа источне над западном културом, чему се он противи. Семјуел Хантингтон је 1993. године написао да Европа престаје тамо гдје су се граничиле Хабзбуршка и Османска империја, тамо гдје почињу православље и ислам. То се може назвати кулутролошком предрасуом: падом комунизма је отпала идеолошка подјела свијета, и одједном се испод ње препознала подјела на свјетове култура.

Она као да је била и невидљиви темељ претходне подјеле: совјетофобија се нагло открила као прикривена русофобија. Недавно објављена књига Гија Метана о русофобији, прецизно оцртава путање русофобије од Карла Великог до украјинске кризе. Мени је посебно драго што су многи моји закључци (настали у „Духу самопорицања“) о култоролошкој предрасуди или о академским студијама потврђени на савим другим примјерима које доноси ова књига.

Русофобија је, посредством, титоизма, дубоко усвојена у јавном подручју. Тако Љубомир Симовић каже: „Има ли разлике између ‘националне самосвијести’ оних политичара који Србију, у односу на Русију, желе да виде у оном односу у којем су земље Варшавског пакта биле према Совјетском Савезу?“ Али, како су из његовог видокруга нестали многобројни полиитлари који не само да желе него Србију постављају у обавезујући однос према НАТО-у који нас је, за разлику од Русије, бомбардовао? Зна ли Љубомир Симовић да је у нашим данима, некако баш онда када је он проглашен за добитника ‘Извиискре Његошеве’, потписан далекосежни обевазујући споразум са НАТО-ом? Како му то није засметало код наших власти.

Како је писао Стојан Коваковић крајем 19. вијека, људи у Србији не би требало да се дијеле на аустрофиле и русофиле, него да буду посвећени добробити сопственог народа. То значи да критика треба да иде на све стране.

(Извор: Експрес)

Проф. Др Мило Ломпар: Титоизам је наш највећи проблем! - Видовдан Магазин


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Радоје Андрић

Радоје Андрић
ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА

Буве спцијалци

Вулинистар одбране: ”Овакви покушаји упада у Војску Србије одавно нису забележени!”

Како да их забележе кад су те буве са камерама – ем ситне, ем добро обучене, ем говоре српски, па их не разликујеш од домаћих бува!
По Вуку

Утамничи га, окујте га, у тамницу са њим, у букагије…

Све је боље, него да Немањић изговори: ”Ухапсите га!”…
Може и горе

Само је фалило да ухапшеном Немањићу кажу: ”Имаш право да позовеш адвоката или Светог Ђорђа…”
За мало

Сцене са младим Немањићима у ТВ серији делују најаутентичније.

Мада, недостају им смартфони…
Слепци

Андреј Пленковић, премијер Хрватске: ”Желимо да водимо комшије на путу ка ЕУ.”

Ако пристанемо да нас воде Хрвати, заиста смо слепци!
Упишани

Председник Вучић: ”Шта ја сада, Зигмаре, да причам Србима?”

Има она прича: ”Ко са Немцима спава, упишан се буди”.

Или се уопште не буди…
Побољшање

Динар све бољи у односу на евро!

Само да није оно ”побољшање пред смрт”…
Сиротиња

Европа тражи да се наплаћују пластичне кесе.

Одувек су они били сиротиња, код нас тих кеса има и на дрвећу!
Молба

Моле се државе ранга Бурундија да синхронизованије и по временским зонама повлаче признање Косова, како би Ивица Дачић могао да их посети о једном трошку…
Стање

Председник Вучић: ”Србији више нико неће извлачити уши!”

И време је, већ личимо на магарце…
Шпијунажа

Ослобођени Американци који су дроном снимали наш Генералштаб.

Како смо наивни: из дрона је на Генералштаб са падобраном искочило на стотине бува са камерама на леђима!

ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА
ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Буве спцијалци Вулинистар одбране: ”Овакви покушаји упада у Војску Србије одавно нису забележени!”...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Демографска слика Вучићеве Србије: Укинут повраћај ПДВ-а на беби опрему!

Демографска слика Вучићеве Србије: Укинут повраћај ПДВ-а на беби опрему!

Демографска слика Вучићеве Србије: Укинут повраћај ПДВ-а на беби опрему!
уторак, фебруар 20th, 2018 у 5:05PM. Последњи дан за предају рачуна ради повраћаја ПДВ-а на беби опрему био је понедељак 19. фебруар. Од уторка па надаље влада Српске напредне странке усвојивши нови Закон о финансијској подршци породицама са децом укинула је право ...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

КУШНЕР КОНАЧНО ПРИЗНАО: Знао сам за злочине, видео сам силоване Српкиње у Приштини

КУШНЕР КОНАЧНО ПРИЗНАО: Знао сам за злочине, видео сам силоване Српкиње у Приштини
Бивши административни руководилац УНМИК казао да је током 1999. обилазио српске куће са тадашњим командантом ОВК и садашњим председником тзв. Косова Хашимом Тачијем

Бивши административни руководилац УНМИК Бернар Кушнер изјавио је да је север Косова „одвојен од почетка“ и присетио се да је 1999, приликом обиласка српских кућа у Приштини, видео жене које су биле нападнуте и силоване.



У разговору за приштинску телевизију „Клан Косова“ Кушнер је рекао да је његова улога била да донесе мир, преноси РТС.

– Север Косова је био одвојен од почетка, јер нисмо желели да предузмемо борбене акције које би вратиле рат. То је подручје које се налазило у географији Косова, и успели смо да остваримо могућност да обилазимо три подручја на северу. Нисам дошао овде ради рата, један од успеха Уједињених нација је што више није било рата – рекао је бивши шеф УНМИК.

Наводи се да је Кушнер, присећајући се доласка на Косово 1999. године, навео је да га „највише погађа масакр почињен над сељанима“.

– Још увек плачем када се сетим тог времена, масакр сељана, била је болна реалност која ме је пуно погодила – рекао је Кушнер.

Он је казао и да је у то време обилазио и српске куће у Приштини, заједно са тадашњим командантом ОВК и садашњим председником тзв. Косова Хашимом Тачијем, где је видео „жене које су биле нападнуте и силоване“.

КУШНЕР КОНАЧНО ПРИЗНАО: Знао сам за злочине, видео сам силоване Српкиње у Приштини - Царса
Бивши административни руководилац УНМИК казао да је током 1999. обилазио српске куће са тадашњим командантом ОВК и садашњим председником тзв. Косова Хашимом Тачијем Бивши административни руководилац УНМИК Бернар Кушнер изјавио је да је север Косова „одвојен од почетка“ и присетио се да је 1999, приликом обиласка српских кућа у Приштини, видео жене које су биле …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Никита Михалков поново под руске рефлекторе изнео Прилепиново „Писмо Стаљину“

Никита Михалков поново под руске рефлекторе изнео Прилепиново „Писмо Стаљину“
„ДА НИЈЕ ТЕБЕ БИЛО, ПЕТРОГРАД БИ БИО СВЕТЛУЦАВО-ФОСФОРНА ХИРОШИМА, А КИЈЕВ - МИРНИ НАГАСАКИ“


Захар ПРИЛЕПИН је прво - у име руских либерала који су разорили моћ државе и опљачкали је - написао: „Ми смо зарадили милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и твоји научници. Ми смо довели до краха предузећа која си ти подигао а добијени новац пренели преко границе и саградили себи палате. Хиљаде правих палата. Ти никад ниси имао такву вилу, ругобо рошава“
Ти си учинио Русију оним што она никада није била - најјачом земљом на земаљској кугли. Ниједна империја током читаве историје човечанства никада није била јака тако као Русија у твоје време. Коме се све ово може свидети? Ми смо ти за све дужни. Нека си проклет
Нисмо ми убили руско село, руску науку и сурвали руску интелигенцију на ниво пропалица и изрода - то си, немој да се смејеш, све ти. Ти! Који си умро пре 60 година! А ми уопште немамо везе с тим. Кад смо ми овде дошли - све је већ било изгубљено и пропало. Ми смо своје милијарде зарадили сами, својим трудом, од нуле! Кунемо се нашом мамом!
У крајњем случају, у одумирању руског етноса ми видимо објективан процес. Па, у твоје време су убијали људе, а у наше време умиру сами. Ти чак ниси успевао да их толико много убијаш колико они данас брзо умиру по сопственој вољи. Објективност, није ли тако?
„ПИСМО Стаљину“ Захара Прилепина, написано у име „руске либералне јавности“ - када се појавило - изазвало је праву буру. Али, не краткотрајну и брзопролазну.

И зато што је погодило у живац и западне владајуће русофобе који деценијама покушавају да СССР и Стаљину подметну кривицу за избијање Другог светског рата, а њега да макар изједначе са Хитлером.

И зато што је скинуло „до прљавих гаћа“ руске либерале, који су америчке слуге, па своју издају, историјску и пљачкашку природу и стерилност деценијама покушавају да оперу оцрњивањем и СССР и (још више) Стаљина.

Сада је „Писмо Стаљину“ у свом „Бесогону“ - вратио под рефлекторе филмски режиссер Никита Михалков. У целости га је унео у ту своју ауторску емисију.

Ево зато Прилепиновог „Писма другу Стаљину“.

Социјализам је изграђен.
Настанићемо у њега људе.
Борис Слуцки

МИ СМО се настанили у твом социјализму.

Ми смо разделили земљу коју си ти створио.

Ми смо зарадили милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и твоји научници. Ми смо довели до краха предузећа која си ти подигао а добијени новац пренели преко границе и саградили себи палате. Хиљаде правих палата. Ти никад ниси имао такву вилу, ругобо рошава.

Ми смо продали ледоломце и атомске бродове које си ти усидрио и себи купили јахте. Иначе, то уопште није метафора, то је факат наше биографије.

Зато нас твоје име бриди и сврби изнутра, хтели бисмо да ти никад ниси постојао.

Ти си очувао живот нашем роду. Да тебе није било наше дедове и прадедове подавили би у гасним коморама брижљиво распоређеним од Бреста до Владивостока, а наше питање било би коначно решено. Ти си уморио седам наслага руских људи да би спасао живот нашег семена.

Када о себи говоримо да смо ми такође ратовали, ми схватамо да смо ми ратовали само у Русији, с Русијом на грбачи руских људи. У Француској, У Пољској, у Мађарској, у Чехословачкој, у Румунији и свуда даље, нисмо успевали да се боримо тако добро, тамо су нас скупљали и спаљивали. Успели смо само у Русији где смо под твојим мрским окриљем нашли избављење.

Ми не желимо да теби будемо захвални за свој живот и живот свог рода, брката кујо.

Али, потајно ми знамо: да тебе није било - не би било нас.

То је уобичајен закон постојања човека: нико не жели да неком буде дуго захвалан. То замара! Сваког човека нервира и мучи ако је неком дужан. Ми желимо за све да будемо захвални само себи - својим талентима, својој храбрости, свом интелекту, својој снази.

Тим пре, не волимо оне којима смо дужни велику суму новца коју нисмо у стању да вратимо. Или не желимо да вратимо.

Ми смо зарадили милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и твоји научници. Ми смо довели до краха предузећа која си ти подигао а добијени новац пренели преко границе и саградили себи палате. Хиљаде правих палата. Ти никад ниси имао такву вилу, ругобо рошава.

Да бисмо се избавили од тебе - стално смо измишљали нове приче у жанру алтернативне историје, у жанру варања и подвала, у жанру тупоглавих измишљотина, у жанру чаробне и подле демагогије.

Ми говоримо - а то је редак случај да ми говоримо готово истину - да ти ниси жалио и да си повремено истребљивао руски народ. Ми традиционално увећавамо број жртава десетине па чак и стотине пута, али, то су детаљи.

Главно је да прећуткујемо да нама самима нимало није драг ни овај народ, ни његова интелигенција. У садашњем гигантском, непрестаном нестајању становништва земље и народне аристократије ми неуморно и несебично оптужујемо - какав диван парадокс! - тебе!

Па, нисмо ми убили руско село, руску науку и сурвали руску интелигенцију на ниво пропалица и изрода - то си, немој да се смејеш, све ти. Ти! Који си умро пре 60 година! А ми уопште немамо везе с тим.

Захар Прилепин

Кад смо ми овде дошли - све је већ било изгубљено и пропало. Ми смо своје милијарде зарадили сами, својим трудом, од нуле! Кунемо се нашом мамом!

У крајњем случају, у одумирању руског етноса ми видимо објективан процес. Па, у твоје време су убијали људе, а у наше време умиру сами. Ти чак ниси успевао да их толико много убијаш колико они данас брзо умиру по сопственој вољи. Објективност, је ли тако?

И још, ми убедљиво говоримо да је Победа остварена упркос теби.

Истина, мало чудно, али од тог времена у Русији се ништа не дешава упркос. Например, она никако не постаје рационална и моћна сила ни упркос, чак ни захваљујући нама и нашој креативној активности. Опет парадокс, ђаво га однео.

Ми говоримо да си ти лично желео да започнеш рат, иако нисмо нашли ниједан документ који то аргументује.

Ми говоримо да си ти убио све црвене официре, а понекад чак и уздижемо на пиједестал војне експерте које си ти убио, а оне које ниси ти убио мрзимо и газимо. Ти си убио Тухачевског и Бљухера, али си оставио Ворошилова и Буђонија. Зато су последња два тупоглавци и изроди. Да се десило обрнуто и Тухачевски и Бљухер остали живи, онда би они били тупоглавци и изроди.

Шта год да је било, ми поуздано знамо да си ти обезглавио армију и науку. То што смо ми у твоје време упркос теби имали армију и науку, а у наше време не може да се разабере ни једно ни друго - не анулира наше уверење.

Ми говоримо да уочи ужасног рата ти ниси хтео да се договориш са „западним демократијама“, упркос чињеници да су се неке „западне демократије“, као што ми за себе знамо, саме одлично договарале са Хитлером, а да су друге западне, као и поједине источне демократије, исповедале фашизам и градиле фашистичке државе. И не само то, истовремено су финансијски кругови Сједињених Америчких Држава озарених необичном светлошћу улагали огромна средства у Хитлера и његову окаљану будућност.

Ми смо опростили све и свима, ми нисмо опростили само теби.

Тебе су мрзиле и „западне демократије“ и „западне аутократије“, и они исти финансијски кругови и мрзе још увек, зато што памте са ким су некад имали посла.

Они су имали посла са нечим што је према свим показатељима супротно нама. Ти си - друга референтна тачка. Ти си супротност. Ти си носилац програма који никада неће моћи да прими наша провинцијска свест.

Ти си био на челу земље која је победила у најстрашнијем рату у читавој историји човечанства.

Мржња према теби пропорционална је само твојим делима.

Омрзнути су они који раде. Према онима који ништа не раде нема никаквих замерки. Шта су радили шефови Француске или Норвешке, или, рецимо, Пољске када је тај рат почео, да подсетим?

Они нису издавали наређење: „Ни корак назад!“ Они нису уводили одреде за специјалне задатке да би „спасили сопствену власт“ (ми, алтруисти и бесребреници волимо баш тако да говоримо о теби). Они нису бацали пукове и дивизије под метке и гранате нити поља заливали крвљу ради брежуљка. Они нису приморавали тинејџере да раде у војним фабрикама, они нису уводили сурове санкције због кашњења на посао. Не! Милиони њихових грађана само су спокојно и одговорно радили за хитлеровску Немачку. Како се њима може замерити? Замерке читавог света окренуте су према теби.

У твоје време утемељене су основе за освајање космоса - да си ти поживео мало дуже полетање у космос десило би се за твога живота - а то би било потпуно неподношљиво.

Можеш ли да замислиш? - цар, бркати цезар који је прекројио читав свет и као птиче избацио из своје увек задимљене луле - човека изван граница планете!

Е, да си поживео још пола века - нико не би заменио велику космичку одисеју за ај-фоне и компјутерске игре.

Да, сем тога, у твоје време створили смо атомску бомбу - што је спасило свет од нуклеарног рата, а руске градове од америчких нуклеарних удара, после којих би уместо Питера била топла и светлуцаво-фосфорна Хирошима, а уместо Кијева - облачни и мирни Нагасаки. И то би био тријумф толико драге нам демократије.

Ти си учинио Русију оним што она никада није била - најјачом земљом на земаљској кугли. Ниједна империја током читаве историје човечанства никада није била јака тако као Русија у твоје време.

Коме се све ово може свидети?

Ми се веома трудимо и никако не умемо да потрошимо и пустимо у ветар твоје наслеђе, твоје име, да заменимо светлу успомену на твоја велика остварења - црном успоменом на твоје злочине - јесу реални и јесу страшни.

Ми смо ти за све дужни. Нека си проклет.

Руска либерална јавност.

Записао Захар Прилепин

Никита Михалков поново под руске рефлекторе изнео Прилепиново „Писмо Стаљину“
„ДА НИЈЕ ТЕБЕ БИЛО, ПЕТРОГРАД БИ БИО СВЕТЛУЦАВО-ФОСФОРНА ХИРОШИМА, А КИЈЕВ - МИРНИ НАГАСАКИ“Захар ПРИЛЕПИН је прво - у име руских либерала који су разорили моћ државе и опљачкали је - напи


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Опасан шпијунски рат: Шта је циљ инвазије америчких „кртица“ на Србију

Опасан шпијунски рат: Шта је циљ инвазије америчких „кртица“ на Србију
Београд – Наше војне и цивилне службе приметиле да се у Београду и на територији Србији налази неодговарајући број америчких држављана, с обзиром да нити је туристичка сезона, нити они посећују туристичка места, већ она у којима се налазе војни објекти или објекти везани за наше безбедносне снаге.
Судећи према вестима, Београд је овог месеца постао поприште шпијунских игара какво није био још од времена Хладног рата. Прво је почетком фебруара ухапшен бивши припадник америчких специјалних снага Данијел Дејвид Корбет, код кога је пронађено необележено оружје, а данас су ухапшена два Американца која су дроном снимала зграду старог Генералштаба у Београду.
Американци су се налазили у друштву две Украјинке, које су такође ухапшене.
Министар одбране Александар Вулин накнадно је саопштио да је полиција досад привела осморо страних држављана који су или покушали да неовлашћено снимају војне објекте, или да уђу у њих.
Бивши оперативац југословенске службе безбедности Божидар Спасић подсећа на изјаву шефа ЦИА Мајка Помпеа, који је пред Нову годину најавио повећање броја америчких агената за око 20.000.
„Као што се да видети, нешто од тог броја одвојено је и за подручје наше земље и они полако пристижу“, коментарише Спасић.
Корбет је, према Спасићевим речима, због необележеног оружја које је пронађено код њега, највероватније боравио у Србији због извршења неког атентата и већ тада су аналитичари обавештајног рада изјављивали да он сигурно није сам.
„То се показало као истинито, јер су наше војне и цивилне службе приметиле да се у Београду и на територији Србије налази неодговарајући број америчких држављана, с обзиром да нити је туристичка сезона, нити они посећују туристичка места, већ она у којима се налазе војни објекти или објекти везани за наше безбедносне снаге“, каже Спасић.
Циљ је био снимити објекте, могуће и да су постављали локаторе или су снимали и мерили време уласка и изласка значајних личности, попут министра или високих официра, додаје Спасић.
„Уобичајена је пракса да агенти са собом воде женске особе или децу, како би се маскирали. И сâм сам се, у оперативним акцијама на тлу страних земаља, увек трудио да поред себе имам неку женску особу која би маскирала моје активности. У овом моменту то није представљало никакву опасност. Ми још ни не знамо какве су им биле намере, али обавештајцима то не може да промакне. Ово је била обавештајно-извиђачка акција Американаца у Србији“, каже Спасић.
Снимање војних обавештајних и контраобавештајних агенција дроном на најогољенији начин показује у којој је мери страни фактор инволвиран у дешавања у нашој земљи, каже бивши шеф Војнообавештајне агенције Момир Стојановић.
„Овај случај, као и бројни други показатељи, указују да смо као земља, поготово важне институције, итекако предмет интересовања водећих обавештајно-безбедносних система“, каже Стојановић.
Снимање зграда у којима су седишта српских војних обавештајних и контраобавештајних агенција спроведене су највероватније са циљем стављања под надзор тих институција, каже Стојановић и додаје да претпоставља да ухапшени агенти нису радили за рачун својих матичних земаља, већ за рачун неке друге земље која их је ангажовала.
Ради се о виталним институцијама војске и Министарства одбране, наглашава он.
„Очекујем да се у судском процесу дође до неких релевантнијих података који су мотиви и циљеви овакве акције. Али овај догађај недвосмислено показује да институције у нашем обавештајно-безбедносном систему итекако морају чинити додатне напоре на плану заштите поверљивих информација, понајвише оних информација које представљају државну тајну“, каже Стојановић.
Слично мисли и Спасић. Поставља се оправдано питање, каже он, да, ако су агенти снимали зграду Генералштаба, како каже, готово јавно, ко такве ствари у име америчке обавештајне заједнице ради тајно.
Никола Јоксимовић / Спутњик

Опасан шпијунски рат: Шта је циљ инвазије америчких „кртица“ на Србију
Београд - Наше војне и цивилне службе приметиле да се у Београду и на територији Србији налази неодговарајући број америчких држављана, с обзиром да нити ј


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Од Лисабона до Владивостока кува се геополитички преокрет 21. века

Од Лисабона до Владивостока кува се геополитички преокрет 21. века
Предлози за стварање европске војске, али и спорови Вашингтона и Анкаре, разлог су за растућу забринутост у САД, а посебно им смета зближавање Турске и Русије. Савезништво Русије и Турске, тврди професор Филип Ковачевић, било би највећи геополитички обрт 21. века који би у потпуности измијенио садашњу геополитичку шаховску таблу Евроазије.
Нови европски програм под називом „Стална структурисана сарадња“ (ПЕСКО) који се односи на јачање односа у сфери одбране и безбедности унутар чланица ЕУ, све више производи дисонантне тонове на релацији САД — Европска унија, што је потврдило и недавно писање „Фајненшел тајмса“, који наводи да је Вашингтон „забринут“ због војне сарадње унутар ЕУ.
„Њујорк тајмс“ такође открива да истовремено постоји и забринутост америчког војно-индустријског комплекса због могућих последица европског пројекта ПЕСКО, па су САД, како наводи овај лист, упозориле ЕУ да јачање војне сарадње не користе као изговор за заштиту европске одбрамбене индустрије, истичући како такве праксе могу поткопати НАТО.
Америчка представница при НАТО-у Кеј Бејли Хачинсон, с тим у вези је изјавила како Америка „не жели да ова сарадња буде протекционистичко средство за ЕУ“, док се виша званичница Пентагона Кејти Вилбаргер надовезала да САД не желе да напори ЕУ „штетно утичу на потребе НАТО-а“.
Такође, Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, поздрављајући на Минхенској безбедносној конференцији преданост европских земаља на јачању војних капацитета, ипак је упозорио да „ЕУ сама не може заштитити Европу“ у случају рата, док су се нешто раније немачка и француска министарка одбране заузеле за заједничку европску војску, уз поруку да одбрана Европе не сме зависити од САД, односно НАТО-а.
Коментаришући за Спутњик овакве изјаве високих званичника Немачке и Француске, као и покушај стварања европске војске, Филип Ковачевић, гостујући професор геополитике и обавјештајних студија на Универзитету Сан Франциска у Калифорнији, оцењује да су оне „првенствено изазване репутационим ’шамарима‘ које ове државе добијају од стране америчког председника Доналда Трампа“.
„Трамп добро зна колико је Европска унија зависна од САД на пољу безбедности и одбране и то користи да примора европске државе да купују од САД оружје и услуге много више него раније. Трампов приступ међународним односима је једноставан и бруталан: ако купујеш америчке производе и услуге и тиме доприносиш богаћењу америчког војно-индустријског комплекса, онда си пријатељ. Ако то не радиш, онда си лош, и Америка ће ти окренути леђа. Европски лидери нису навикли на такав третман (иако се не може рећи да га нису заслужили), па покушавају да контрирају на разним нивоима, укључујући и овај везан за војску. Али све то иде слабо и траљаво“, објашњава Ковачевић.
Професор Ковачевић подсећа да Европска унија истовремено „има огромне унутрашње проблеме везане за незапосленост, миграцију, сиромаштво, организовани криминал и корупцију у самом врху“, напомињући да „само у Бриселу делује више од 10 хиљада лобиста“, што, по његовом мишљењу, улагања ЕУ у неку нову војну инфраструктуру своди на „замајавање јавности“.
„Европска унија нема ни адекватно политичко лидерство да осмисли и спроведе аутономну геополитичку агенду. Такође, ништа мање није важно и то што је европска обавештајна инфраструктура темељито инфилтрирана од стране америчких обавештајних служби. Сигуран сам да постоји читав низ компромитујућег материјала којима ове службе могу уцењивати ’непослушне‘ европске политичаре да не скрену са атлантистичког пута. Помака нема и неће га ни бити док се не створи критична маса грађана и грађанки широм Европе која ће захтевати корените измене у функционисању ЕУ. Тада ће и питање сврсисходности НАТО-а доћи на дневни ред“, каже Ковачевић.

САД се свете Турској преко Курда


Са друге стране, ситуација која би потенцијално заиста могла да угрози јединство НАТО-а, како сматра наш саговорник, односи се на сукоб на релацији Анкара—Вашингтон, па Ковачевић наводи да је посве „јасно да је америчка подршка Курдима у Сирији директан одговор и освета за окретање Русији од стране турског председника Реџепа Тајипа Ердогана“.
„По мом мишљењу, план атлантистичких стратега је био да изазову рат између Русије и Турске. Када је Ердоган одбио да учествује у таквом погубном сценарију, направљен је пуч против њега. После неуспелог пуча, сада се кренуло на други начин — помагањем снага које су усмјерене против турске државе. Овдје морам истаћи да би савезништво између Русије и Турске, уколико заиста буде остварено, а то се још не зна, јер и у Турској и у Русији агенти утицаја Запада раде против њега, било највећи геополитички обрт 21. века јер би потпуно изменило садашњу геополитичку шаховску таблу Евроазије“, сматра Ковачевић.
Ковачевић такође додаје и да би руско-турски савез постао могућ уколико би се „превазишле неке историјске теме које се провлаче већ стотинама година, још од пада Византије“, а када је, по његовим речима, „руско царство под утицајем западних емисара гурнуто у сукоб са Османском империјом“.
„Наравно, не само да би НАТО овим савезништвом био озбиљно уздрман, него би се и цела Европска унија морала — због економских разлога — окренути према Истоку. Када се томе дода и све јачи утицај Кине, онда би заиста настала могућност једног фундаменталног, историјског обједињавања Евроазије као у политичкој визији француског председника Шарла де Гола о заједници од Лисабона до Владивостока(и Пекинга). Лондон и Вашингтон би први пут од смрти Стаљина остали празних руку, и њихова хегемонија би се свела на регионалне размере“, закључује Ковачевић.



Небојша Поповић/Спутник

Од Лисабона до Владивостока кува се геополитички преокрет 21. века
Предлози за стварање европске војске, али и спорови Вашингтона и Анкаре, разлог су за растућу забринутост у САД, а посебно им смета зближавање Турске и Рус


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДВЕРИ: Никакве користи за Србе у региону нема од Вучићевих посета

ДВЕРИ: Никакве користи за Србе у региону нема од Вучићевих посета

ДВЕРИ: Никакве користи за Србе у региону нема од Вучићевих посета
Помпезни одласци Александра Вучића у земље региона, заједничке седнице Владе Србије са владама суседних држава, до сада нису дале никакве резултате што се тиче пол...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

НАРОДНА РЕЗОЛУЦИЈА – Због чега се не предавати и како даље водити борбу

НАРОДНА РЕЗОЛУЦИЈА – Због чега се не предавати и како даље водити борбу
Као прво и најважније – неизмерно поштовање свима који су до сада потписали Народну резолуцију а тај број није мали, чиме су, својим именом и презименом као и осталим личним подацима, стали у „први борбени ешелон“ за одбрану Косова и Метохије, то јест уставног поретка и територијалног интегритета Републике Србије.

Честитке за храброст, одговорност и несебичност!



Као друго, не мање важно – браћо и сестре, даме и господо, поштовани грађани, ширите информације о Народној резолуцији, имајући у виду да је Србија уведена у потпуни медијски, односно информациони мрак и слуђивање, као најважнији облик психолошко-пропагандног рата, који се у континуитету спроводи над овим народом од стране трансатлантских сила и њихових домаћих сателита и разноразних помагача.



Нема стајања, борба се наставља и мора тако јер, „ђаво је дошао по своје“.

Објасните својим саговорницима – рођацима, пријатељима, комшијама – да је Народна резолуција, с обзиром „да се приближило“, вероватно последњи покушај како би се држава и њен уставни поредак спасили у миру, оловком или тастатуром, уз мало енергије и без једног динара (евра, долара…) новчаних средстава. И то коришћењем важећих уставних механизама и права које нам омогућавају гранитни међународни прописи.

Уосталом, шта друго предузети, када они који би морали да бране уставни поредак и територију, ћуте и не предузимају мере из надлежности на које су обавезани Уставом. Пре свих то су: Народна скупштина, а затим (и посебно) Уставни суд и Тужилаштво као део треће грана власти. На њихову али и срамоту свих нас.



Сведоци смо до сада невиђеног понижења и уставног и територијалног угрожавања Србије које, зарад интереса западних сила, непосредно спроводи легално и легитимно изабрана држaвна власт. А већини је познато на каквим се изборима и у ком политичком амбијенту – бруталне манипулације, преваре, крађе гласова, слуђивање народа, довођење у заблуду, притисци и претње – долази до такве „легалности“ и „легитимности“.

Но, можда би се са тиме и некако изборили, да управо опозиционе политичке странке, покрети и бројне јавне личности и врхунски интелектуалци, као и велики број такозваних патриотских и слободних портала – сајтова и интернет продукција, као и локални медији, који се декларативно боре за спас Србије и Космета, у свакодневном деловању не вуку потезе управо супротно од тога. Намерно или случајно, у знању или незнању, потпуно је ирелевантно и нема оправдања.

У вези са наведеним, евидентна је блокада и игнорисање Народне резолуције, а тамо где тога нема, примарна су питања: ко стоји иза ње, колико је интелектуалаца и јавних личности потписало, које ће странке подржати и слично, уместо да се пажња посвети садржају документа, чињеницама које су необориве и механизмима које резолуција нуди, како би се Србија, са Косметом у свом саставу, спасила.

Дешавања око „Апела за одбрану Косова и Метохије“ тако нешто најбоље потврђују. Солидна идеја која је покренута од једне странке и више „јавних“ и „истакнутих личности“. Документ, коме је касније скинут страначки префикс како би се потписивао од стране што већег броја људи, који нису партијски профилисани.

Свој епилог – прави политички и „интелектуални“ фијаско – је на „чудан“ начин, са неразумним скраћивањем рока, доживео 17. фебруара ове године, тако што је враћена страначка ознака и исти, у склопу предизборне кампање за београдске изборе (колико год се правдали како то није била намера – узалуд им), предат „вуку“ који „стадо оваца“ чува.

И никоме другоме. И шта сада са тим? Које потезе даље вући, даме и господо? Што би се народски рекло „појео вук магарца“, односно „овцу“.



♦♦

Лажу нас када кажу да је политика (и посебно геополитика) „вештина могућег“ у неправедном свету, у којем „влада закон силе и право јачега“!

Када нам пуне главу фразама: велики-мали, јаки-слаби, реалност на терену, мир и сарадња, будућност наше деце, европске вредности и путовање, „није све наше на Косову“, морамо попуштати, правити компромисе и дати „најмање што морамо“, и томе слично.

То су вероватно најсуровије лажи и преваре библијских размера у модерном човечанству!

У светској арени, у међународним односима, итекако важе врло прецизна и обавезујућа правила, која су, да парадокс буде већи, управо стварана на Западу. И та правила и прописи – међународно право у ширем смислу – итекако се поштују уколико се све стране, које су укључене у различите односе или пак у сукобе и размирице, придржавају истих. Односно, уколико инсистирају на поштовању правила игре и захтевају оно што им припада.

У мери у којој им се пружи отпор (у нашем случају западним силама) и без престанка предочавају оштри захтеви и опомињу да морају поштовати правила, у тој мери „велики“ пре или касније (за)стају и мењају стратегију даљег наступа. Адекватне одговоре на кршење правила немају. И сходно томе, отпор неминовно доноси бенефите страни која се брани и инсистира на примени важећих прописа.

Примера ради, а непосредно се тиче одбране Косова и Метохије, то је Повеља Уједињених нација и сви остали међународноправно важећи документи који произилазе из наведеног, кровног и обавезујућег међународног уговора челичне снаге, на који се непрестано мора позивати и третирати га без резерви и без лакрдијашког тумачења и примене.

Повеља, у којој је јасно одређено да су све државе равноправне, као и који органи Уједињених нација одлучују о миру, безбедности и поштовању достигнутих државотворних нивоа у међународним односима, те у том склопу државних граница и суверенитета.

На тим основама је Савет безбедности, као најважнији извршни орган УН и донео Резолуцију 1244 којом је гарантовао територијални интегритет садашње Србије, а албанској националној мањини право на „суштинску аутономију“ или „самоуправу“. И ништа више, и ништа мање.

Сходно томе, а поводом преваре коју потенцирамо и која се зове политика као „вештина могућег“, ето им јасно омеђеног простора за одбрану државе и њеног уставног поретка: од „аутономије“ до „самоуправе“ и обрнуто. Ни корак даље, ни корак ближе. И све то у оквирима Републике Србије. Па нека се играју политиком до миле воље и улоге „државника“, али у том, међународним правом и Уставом Србије, оивиченом „дворишту“.

Шта ми имамо у свакодневици?

Све супротно и све у облику дрских лажи и перфидних превара. Од тога да нам сервирају како смо немоћни, до флоскула о реалности на терену чиме, на срамоту васцелог света, газе не само наш Устав и законе, већ и међународно право као такво. Газе Повељу УН!

Саопштавају нам њихове плаћене медијске, аналитичарске и свакојаке перјанице, како међународно право одавно не постоји и како је превазиђено. Измишљена „геополитика“ је у првом плану. Али, никако да саопште које су то конвенције, резолуције, декларације, споразуми највишег ранга и посебно Повеља УН, поништени – када, где, од кога и ко је то потписао у име Србије или било кога другог у свету!



Да није било међународног права 90-тих и нарочито 1999. године, иако недоследно и мањкаво спровођено из познатих разлога, Србија би нестала са мапе света, а српски етнички простор на Балкану био би „спржена земља“, по којој би текле куд и камо обилније реке крви и суза.

Да није било међународног права и да тадашња Србија на њему није инсистирала и лавовски се борила у одбрамбеном рату 99-те несебичним жртвавањем целокупног народа, али и за „зеленим столом“ за примену важећих норми, не би било ни Резолуције 1244 па тако ни гаранција да је Косово и Метохија наш неотуђиви простор и јужна српска покрајина.

Да, тако је, све је у реду, рећи они препаметни (а обилато плаћени!), који из дана у дан понављају – па како је дошло до кршења Резолуције 1244 и признавања самопроглашене независности „Косова“ управо од појединих гараната тог документа, западних сила?

Одговор је једноставан. Управо зато што петооктобарски пуч није изведен такмичења и престижа ради, већ да би се држава Србија довела у вазални однос! Да би такви као они и њима слични, дошли у позицију, односно били доведени, да извршавају постављене задатке од стране западних сила!

Послушнички и у континуитету, пуних 18 година, накарадним чињењем и још више нечињењем, строго према „праву јачег“, омогућавају да се не примењује и, у коначном, потпуно крши Резолуција 1244 Савета безбедности, и добровољно (или „добровољно“) се одричу права на Косово и Метохију, а да их за тако нешто нико никада није званично овластио!



♦♦♦

Многи кажу, па чак и председник Републике – организовати референдум и питати народ шта радити са Косовом и Метохијом?! Да није жалосно, заиста би било смешно.

О чему расписивати референдум?

О Резолуцији 1244 и другим одлукама Савета безбедности?! О томе хоћемо ли или нећемо, ми, који нисмо ни доносили тај документ, спроводити одлуку највишег светског извршног тела које је тада активирало обавезујућу Главу VII Повеље, и које нам је гарантовало, као што и даље формално иза тога стоји, да је покрајина Косово и Метохија наша територија!

Референдум о „дилеми“ хоћемо ли или нећемо поштовати организацију Уједињених нација и Повељу, у чијем смо стварању и доношењу учествовали, као један од 23 оснивача давне 1945. године, месеца Јуна, у Сан Франциску?

А шта тек са моралним и духовним аспектом чинити?

Која је то иоле нормална држава модернога доба, расписивала изјашњавање свога народа и грађана о властитом територијалном смањењу и одбацивању најважнијег духовног простора и немерљивих природних и осталих ресурса, који су у њеном власништву и за које има све могуће тапије?!

Да то није, можда, државна власт Шпаније, која трпи ништа мање притиске од своје покрајине Каталоније?

Чак и да занемаримо реалну опасност да би тако расписани референдум, након слуђивања и обмањивања грађана, био покраден на више начина. Онако како је то урађено у Црној Гори 2006. године, када смо нашом пасивношћу а пре тога и противуставним чињењем (пристанак под присилом на државну заједницу СЦГ), пресудно допринели да тамошњи, значајан српски корпус, остане заробљен и обесправљен у новој монтенегринској, антисрпској држави.



♦♦♦♦

Многи, вероватно огромна већина, су запали у озбиљан дефетизам. Марионете на власти и њихове медијске полуге су успели, а то траје без прекида две деценије уназад, да потпуно обесмисле борбу за Косово и Метохију. Да изазову својеврсни осећај мучнине када се то питање потегне и да нас уведу поље нама несвојствених: себичлука, неодговорности и кратковидости.

На жалост, не мали број је и оних, а у тај број ваља уврстити скоро све политичке странке и покрете, поготову оне опозиционе и родољубиве, који су уљуљкују идејама да ће када освоје власт, поништити споразум са „Косовом“ и васпоставити уставни поредак и територијални интегритет Србије.

Све би било у реду када би се бар мало потрудили не само да прочитају, већ и да разумеју бројне међународне прописе и правила, као и праксу у међународним односима.

Буде ли ова власт потписала, небитно је ко, да ли председник Републике или председник Владе, „споразум о нормализацији односа са Косовом“ или сличан уговор којим се потпуно или делимично потврђује независност те квази државе пред овлашћеним преговарачем и медијатором „добре воље“, а то је Европска унија према Резолуцији 64/298 Генералне скупштине УН од 09. септембра 2010. године, е то ће заиста бити крај. Трајни губитак Косова и Метохије!



Зашто?


Зато што ће такав чин бити представљен као завршетак „мировног процеса“ након рата и „примирја“ из 1999. године, а сам споразум окарактерисан као финални „мировни уговор“, којим се држава Србија одриче дела своје територије. И то је сасвим реална и, на жалост, легална опција коју препознаје и признаје међународно право. Светска историја нам о томе сведочи са не малим бројем примера.

Калкулације типа – збацићемо их са власти масовним протестима и одмах поништити издају, огласићемо да су у тренутку потписивања били неурачунљиви, да су се налазили под притиском, претњама, уценама и сличним недозвољеним радњама, да акт предаје Космета „не признаје српски народ“, и тако даље, неће вредети, скоро па ништа! Осим за унутрашњу политичку употребу и манипулације грађанима.

Сасвим је сигурно да се западне силе након верификације „споразума“ неће обазирати на наше дилеме: да ли ће такав документ бити ратификован у Народној скупштини Републике Србије, нити на резултате евентуалног референдума који би могао бити расписан, нити на било које друге околности, управо зато што се деценијама држе праксе изнуђених решења. По „принципу“ – ако прође, прошло је и решења „на ивици ножа“. Случај Црне Горе и њеног учлањења у НАТО је најсвежији пример.

Потпис српских државних власти на такав документ, биће за западне силе „велики као врата“ и гранитне снаге. Тим пре што могу не само у изјавама за светску јавност, већ чак и у евентуалној међународној арбитражи или пред Међународним судом правде, да врло утемељено тврде као непосредни, овлашћени учесници „мировног процеса“, како су српски преговарачи при „чистој свести и здраве памети“, легално и легитимно потписали „нормализацију односа“ са „државом Косово“.

Легални и легитимни… зато што иза њих у овом тренутку, на велико разочарање, стоји преко два милиона верних, што чланова тих странака, што још вернијих бирача… Не преостаје нам ништа друго, осим да те људе питамо за савест и да им „честитамо“ незнање, а код доброг дела и претпарачку лукавост и ситносопственички интерес.



♦♦♦♦♦

Добро, рећи ће они најхрабрији, свакако родољуби по дефиницији – вратићемо Космет кад-тад, војном силом, јер смо ми, Срби, велики ратници!

Неће нам тако нешто вредети, јер ће западни „пријатељи“, чак и да успемо у том науму, а након што се утиша „паљба“ и испари „мирис барута“, потегнути „папир“ којим смо се преко легитимног председника Републике или легитимног председника Владе, за вјеки вјекова одрекли Космета…

…Док ће они најупорнији смиреуноумно и продухувљено изговарати – неће Бог дозволити да изгубимо Свету земљу… Да, у истини речено, али да би Бог помогао, морамо да га молимо, као прво, а као друго, да има коме да упути Силу Небеску, Анђеоску!…



Мислимо о томе и покренимо се. Једном за свагда.
Нема нам друге, нити треће…

НАРОДНА РЕЗОЛУЦИЈА – Због чега се не предавати и како даље водити борбу
Као прво и најважније – неизмерно поштовање свима који су до сада потписали Народну резолуцију а тај број није мали, чиме су, својим именом и презименом као и осталим личним подацима, стали у…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости