Окончање стенд-бај аранжмана Србије са Међународним монетарним фондом изазвало је приличне похвале од Џејмса Руфа, шефа мисије ММФ-а за Србију, и још веће од државних медија. Руф је изјавио да је „програм реализован боље него што је очекивано, надмашивши многе од макроекономских циљева. Србија је успела да се извуче из рупе“. Политика је јављала „ММФ: Резултати Србије надмашили циљеве из аранжмана“, као да су превазиђени СВИ циљеви, РТ Војводине „ММФ: Српска економија превазишла сва очекивања“ и Танјуг „Резултати економског програма превазишли сва очекивања“ , као да су превазиђена СВА очекивања и слично. Не изненађују таква претеривања државно-партијских медија. Далеко мање похвала изнео је Извршни одбор ММФ-а, који је хладно саопштио да је „Србија начинила знатан напредак кроз економски програм кога је ММФ подржао“.
Погледајмо на основу чега су Џејмс Руф и ММФ дали похвалну оцену:
Прво, уклоњен је фискални дефицит, односно државне финансије доведене су у равнотежу. Ово јесте важан резултат, пошто је избегнута опасност државног банкрота, а под претпоставком да се одржи убудуће и уколико се неке слабости, о којима смо већ писали, поправе у овој години. За ММФ ово је основно достигнуће, што је природно с обзиром на његов макроекономски мандат.
Одушевљење овим резултатом може се посматрати и нешто шире, уколико се знају проблеми самог ММФ-а са основним концепцијским питањима. Наиме, деценијама је основни захтев ММФ-а земљама којима треба да позајми средства био брзо уравнотежење јавних финансија из којих су и долазили основни дестабилизациони импулси. Међутим, током последњих година шири се унутар фонда, а далеко више ван њега, мишљење да знатно смањење дефицита може довести до пада друштвеног производа земље и да треба бити далеко опрезнији. Е, у таквом контексту резултат Србије може се посматрати и као потврда класичне позиције ММФ-а – да је могуће извести и уклањање знатног дефицита и имати привредни раст – што многима у фонду може бити мило.
Друго, Србија опет има економски раст. Да, то је тачно, али је раст био слабашан: у 2017. изнео је само 2% према самом ММФ-у и 1,9 према Републичком заводу за статистику, што је знатно ниже од просека за земље источне Европе од 5,2% у истој години. И за 2018. ММФ пројектује нижу стопу за Србији (3,5%) него за источну Европу (4,0%).
Што је најгоре, привреда Европске уније се захуктала и било би природно да је Србија прати, односно да користи и кредитну експанзију и раст увозне тражње ЕУ за сопствени раст. Србија је 2009. ушла у рецесију због рецесије у реалном и финансијском сектору ЕУ, па би сада позитивна тамошња кретања могла (или морала) да доведу до бржег раста у Србији. Али, како видимо, српска економија не користи веома позитивне импулсе из најближег окружења, што није за похвалу.
Треће, спољноекономски положај Србије је позитиван („робустан“). Да, то је тачно, али је таква позиција последица једног дуготрајног неповољног процеса и једног повољног, али потенцијално краткорочног збивања. Први је повећање спољнотрговинског дефицита, као сталног пратиоца Србије и кочења њеног раста. А други висок прилив страних инвестиција, пошто капитал тражи могућност за пласман у свету изузетно ниских каматних стопа, о чему смо такође писали. Таква комбинација доноси ризик могућег заокрета прилива инвестиција, услед домаћих или страних узрока, што би онда оставило Србију у загрљају оног првог фактора – негативног трговинског биланса.
Четврто, снажан раст запослености. Ово је већ спорна тврдња. Јер, у Србији се развила велика дискусија о кретању запослености током последњих година. Једна страна (Фискални савет, ФРЕН) не види могућност да запосленост толико брзо расте колико каже Републички завод за статистику у време минималног раста БДП-а Србије и верује да подаци о запослености и незапослености које објављује РЗС нису добри. Друга страна (РЗС) тврди да укупна запосленост расте на основу раста нестандардне запослености (привремена, на одређено време, рад преко агенција и слично), односно да квалитет запослености опада.
Било која страна да је у праву, тешко је рећи да је овај „раст“ запослености позитиван. Не бих рекао да се раст запослености при опадању квалитета запослености може тако неквалификовано оценити повољним. Ако ништа друго, сваки раст запослености уз стагнантан БДП значи пад продуктивности, што није позитивна појава.
Пето, банке су солидне, а лоши (НПЛ) зајмови битно смањени. То је углавном тачно, али је лоше што је ниво НПЛ-а није смањен наплатом од дужника, већ отписом или продајом лоших зајмова. За отписан износ смањен је капитал банака, а за продат износ остао је дуг.
И тако, аргументација за похвале економских резултата у Србији није баш најбоље заснована. Резултата има, али су слабији него што је сугерисао шеф мисије ММФ-а.
Али, порука ММФ-а поводом окончања стенд-бај аранжмана није само позитивна, како би проистекло из поменутих медијских наслова, већ се говори и о негативним процесима, ризицима и нужним променама. Поменимо их укратко.
Међу основне ризике даљег напретка ММФ види:
зависност привреде Србије од преливања регионалних токова и тржишних нестабилности,
самозадовољство постигнутим или политички отпор даљим реформама или попуштање фискалне дисциплине могу пољуљати поверење и угрозити будући економски раст,
могућност појаве озбиљних потенцијалних финансијских обавеза од нереформисаних јавних предузећа, посебно уколико се погоршају светске цене сировина важних за Србију (на пример, бакра).
Списак послова које треба обавити, по ММФ-у, врло је дугачак:
одржати фискалну равнотежу, уз умерено повећање зарада и пензија,
донети добар закон о зарадама у јавном сектору, што до сада није успело ниједној влади,
повољне пореске промене,
уклањање закашњења у исплатама буџетских корисника приватном сектору,
повећање флексибилности курса динара на тржишним основама, уместо садашњег чврстог руковођења од стране Народне банке,
потребно је јачање институција и јавних услуга, што укључује унапређење пореске управе, образовања и здравства,
ширење употребе динара уместо евра,
тржиште рада би требало да омогући веће стопе запослености, веће учешће жена и мању сиву запосленост, уз опште смањење сиве економије,
битан напредак или приватизација већег броја државних предузећа, као што су Ресавица, Бор, петрохемија; исто важи и за финансијске институције, као банку Поштанске штедионице, Комерцијалну банку и Дунав осигурање,
унапређење пословне климе, уз бројне мере које укључују пореске и регулаторне системе, бројне накнаде и сличне дажбине, неизвесност и закашњења са судством и слично,
изградити боље путеве, боље телекомуникације и бољу енергетску мрежу.
И тако, ММФ је дао уравнотеженију и тачнију оцену стања српске економије него што би се могло наслутити из извештаја домаћих, властима склоних медија. Извесно шминкање од стране ММФ-а може се протумачити
његовом жељом да кроз похвалу награди кооперативност власти у Србији и
његовом потребом да и себи обезбеди један успешно окончан програм; наиме, ММФ-у не цветају руже пошто је одбачен у многим светским подручјима услед ранијих грехова (источна Азија и водеће земље Латинске Америке због понашања током тамошњих криза, земље БРИКС-а итд), тако да му је подручје деловања битно сужено на слабије земље у развоју и Европу (!?); најновија критика ММФ-а тиче се његове европоцентричности, односно пристрасности у корист Европе, која се манифестовала великим ангажманом по повољним условима у кризним земљама ЕУ, у чему има доста истине.
И шта сада? Влада је одмах најавила нови аранжман са ММФ-ом, онај из предострожности. То је аранжман коме је централни садржај списак препорука/услова о политици и реформама у економској сфери формулисан од стране ММФ-а и надзор над њиховим остварењем. Новац се може појавити уколико Србији баш затреба. Идеја је да потврда ММФ-а да Србија добро ради подигне овој углед у свету и евентуално подстакне инвестирање.
И тако, земљи која готово две деценије добија похвале за одличан напредак на пољу економских реформи од представника ММФ-а, Светске банке и политичара из ЕУ, а о домаћим политичарима да не говоримо, и даље је потребна штака звана ММФ да је надзире и да даје потврду о добром владању. Зар Србија никако не може да стане на ноге, као толике земље на свету, и преузме судбину у своје руке уместо да вуче васпитача за рукав? Од 2000. године Србија јесте напредовала, али знатно мање него што нам приказују домаћи и страни политичари и медији, а повремено и сам ММФ.
 |
ММФ као надзорник Окончање стенд-бај аранжмана Србије са Међународним монетарним фондом изазвало је приличне похвале од Џејмса Руфа, шефа мисије ММФ-а за Србију, и још веће од државних медија. Руф је изјавио да је „… |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар