Апел за одбрану Косова и Метохије живи свој живот и он има озбиљан потенцијал да уједини људе који брину о својој земљи. На нама је да тај потенцијал не изгубимо – време овог Апела тек долази, нагласио је Милош Ковић
У петак, 24. фебруара, у сали новосадског Спенса одржана је трибина посвећена Апелу за одбрану Косова и Метохије. На трибини су говорили професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић, Слободан Рељић, предавач на Учитељском факултету и новинар, некадашњи главни и одговорни уредник бившег НИН-а, и професори Новосадског универзитета Срђан Шљукић и Слободан Владушић. Пред готово пуном салом речи је било не само о споменутом документу и политици тренутних српских властодржаца према Косову и Метохији, већ и о низу других тема релевантних за „косовско питање“.
На трибини је први говорио Милош Ковић, који је превасходно представио документ, његов настанак, одјек у јавности и најновија политичка збивања у вези са Косовом и Метохијом. „Ми разговарамо о Косову и Метохији, разговарамо о судбини и будућности наше земље“, наставио је Ковић.
Према Ковићевим речима Апел је иницијатива која је превазишла очекивања својих покретача. Она се идејно зачела у време када је председник РС Александар Вучић најавио унутрашњи дијалог о решавању „косовског питања“. Тада смо чули, подсетио је Ковић, да сам председник препоручује да се „ослободимо митова“ и да „није његово да се бави Небеском Србијом него земаљском Србијом“. Тада је Вучић у јавности истакао помало патетичну фразу о бризи за будућност наше деце. Ковић је указао да је овај позив на унутрашњи дијалог представљен у „недоба“, усред лета прошле године.
После тога је, наставио је Ковић, отпочела серија изјава јавних личности о томе како „ми немамо децу за нове ратове“ – ваљда мислећи да су „наша деца“ само у Београду а да се она у Грачаници ваљда не рачунају – „да Албанци имају право да реше своје национално питање“ уз додатак да су изградили сјајан аутопут, „а шта бисмо са Косовом и да нам га врате“ и многе друге у сличном духу. Тим изјавама, како је рекао Ковић, саопштеним успут, дати су ударни минути у главним информативним емисијама „о нашем трошку“. Такав је био почетак дијалога и то је, према Ковићевом суду, био знак да нешто треба предузети.
Ковић је подвукао да, иако се о томе шта чинити разговарало у Политичком савету Демократске странке Србије, од самог почетка ту није било речи о страначкој иницијативи. „Али неко је морао то да покрене. Да се прво јавило удружење велосипедиста или удружење љубитеља руске књижевности ми бисмо стали иза њих“, нагласио је Ковић. Идеја ове иницијативе, према Ковићевим речима, била је „да се сакупимо и да се пребројимо“. Договорено је да се напише један овакав текст и да се онда позову људи од интегритета да стану иза њега.
Ковић је разјаснио да је од почетка било јасно да текст мора да буде написан тако да људи различитих политичких сензибилитета могу да га подрже, да не буде превише широк и да не обухвати превелики распон политичких проблема. Ковић је, у шаљивом тону, објаснио да је било различитих сугестија како формулисати текст и да су на крају његови састављачи почели да личе на козаке који отписују османском султану, са чувене слике Иље Рјепина.
Потом су, према Ковићевим речима, позване владике Српске православне цркве а затим и људи који су својим литерарним умећем помогли завршну формулацију текста Апела. Међутим, одлучено је да се имена ових људи не објављују у јавности с обзиром на медијски линч који је доживео митрополит Амфилохије.
Када су вести о Апелу почеле да се појављују у „Блицу“ пре него што је текст и завршен, Ковић је истакао да су његови састављачи схватили да више нема времена за одлагање и да је потребно изаћи пред јавност. Све то је, како је Ковић рекао, почело да личи на сагу о „Меморандуму САНУ“ из септембра 1986. који је против воље својих твораца почео да „цури“ у Вечерњим новостима. Ковић је изнео претпоставку да су иза ове медијске операције стајале неке безбедносне службе које се посредно или непосредно налазе под НАТО контролом. Због релативне ужурбаности на првобитном списку потписника изостала су имена неких истакнутих људи – та имена су касније додата и на те људе се свакако рачуна. Намера твораца Апела, како је подсетио Ковић, била је да се он објави на Бадњи дан, како бисмо ми на Божић мислили на своје суграђане и сународнике са Косова и Метохије.
На првобитној верзији Апела било је 178 потписника, подсетио је Ковић. Реакција је била, како је рекао Ковић, жестока кампања која је у први мах била усмерена на митрополита Амфилохија. Према Ковићевим речима, његова реакција је била: „Професоре немојте се узбуђивати, па то је цео мој живот.“
Документ је нападан као „Амфилохијев апел“. То су чинили и медији који нису под директном контролом режима али јесу под контролом Запада. Нападима на митрополита Амфилохија придружиле су се и оне личности владајуће странке, попут Марка Ђурића и Николе Селаковића, које имају (или су имале) извесни кредибилитет у СПЦ. Речи коришћене у овој кампањи, оценио је Ковић, биле су испод сваког нивоа јавне комуникације. „Јавни сервис европске Србије“, како је рекао Ковић, у потпуности је прећутао ову иницијативу – садржај Апела и његови потписници једноставно су занемарени!
Међу потписницима су, како је рекао Ковић, неке владике из Србије – Шапчанин владика Атанасије, митрополит рашко-призренски Теодосије, шабачки владика Лаврентије и низ других владика Српске цркве. Од академика ту су Матија Бећковић, Данило Баста, Коста Чавошки, Часлав Оцић, Милосав Тешић, Василије Крестић и други. Ту је, рекао је Ковић, и више од три стотине доктора наука међу којима и многи универзитетски предавачи (Мило Ломпар, Слободан Антонић, Митра Рељић, Слободан Рељић и многи други). Међу потписницима Апела су и многи угледни Срби са Косова и Метохије, водеће личности српске књижевности (Владимир Кецмановић, Слободан Владушић), људи из света филма (Данило Бећковић, Иван Јовић, Горан Радовановић, Душан Милић и други).
Потписници Апела су, како је навео Ковић, предавачи на универзитетима у Београду, Новом Саду, Бањалуци, Косовској Митровици, Нишу. То је, по његовом суду, од самог почетка била, „свесрпска иницијатива“ и никако није реч о „србијанској ствари“. Осим тога, додао је Ковић, међу потписницима Апела су многи људи који су први пут на овај начин и овом приликом артикулисали свој политички став у јавној сфери.
Завршни део свог излагања Ковић је посветио питању каква је садашња ситуација око Апела. Апел, како је рекао, живи свој живот и он, по његовом суду, има озбиљан уједињавајући потенцијал, потенцијал да уједини људе „који брину о својој земљи“. „На нама је да тај потенцијал не изгубимо“, нагласио је Ковић, „време овог Апела тек долази“.
Милош Ковић (Фото: Медија центар)
Сада, наставио је Ковић, чекамо изјашњавање председника Републике о овом питању, што је најављено за април. Ковић је истакао да су противницима владајуће „косовске политике“ затворени државни медији, али нису затворени локални и алтернативни медији, а увек ће се некако наћи и простор за јавно, уживо, изношење ових идеја.
Према Ковићевим речима може се наслутити шта је план владајуће врхушке, то није подела него размена „четири општине на северу Косова“ за три општине централне Србије – Прешево, Бујановац и Медвеђа. Постоје кредибилне информације да је таква иницијатива потекла из Београда.
Ковић је цитирао дописника лондонског „Економиста“ који је пренео изјаву Марка Ђурића – „што је код нас пренело само Стање ствари“ – да су српске власти спремне на овакву размену. У овом чланку стоји да је извор из Владе Косова потврдио да су Албанци били заинтересовани но да су САД и Немачка оштро против.
Стога, подвукао је Ковић, власти тренутно баратају двема опцијама: једно је Ишингеров план решавања „косовског питања“ по моделу „међусобног признања две Немачке“ по коме би Косово добило столицу у УН, а други је план о размени територије. „Мислимо да су оба плана подједнако лоша“, нагласио је Ковић. За негативну оцену ових замисли, према његовим речима, постоје различити аргументи: реалполитички, морални, економски аргументи и аргументи светости. Реалполитички аргумент је, по његовом суду, сада превасходан јер би свака промена довела до рушења „крхког мира на Балкану“ са несагледивим последицама. Ако пристанемо на тако нешто, оценио је, ми ћемо први кренути у стварање „Велике Албаније“, чиме ризикујемо даље разарање Републике Србије и нове притиске на Републику Српску.
„Циљ је наставак сабирања и припремање за тренутак када ће Влада изаћи са својим планом. Поставља се питање референдума, проблем формулације референдумског питања и друга“, нагласио је Ковић. Циљ је буђење грађана, њихова реполитизација, скидање плесни са јавности и заузимање јасно артикулисаног става о једном кључном питању, завршио је своје излагање Ковић.
Потом је говорио Слободан Рељић. Рељић је указао да му је најтеже да говори о стварима које се чине потпуно очигледним. Међутим, пошто се појавио овај Апел, наставио је Рељић, уследиле су онакве реакције, не из Вашингтона или Берлина, но из наше Владе и пратеће режимске аналитике које су показале да су неки наводи овог документа по свој прилици контроверзни. „Апел“ је, како је рекао Рељић, „постао тачка у којој је постало јасно да је Косово наша судбина“. Напади на овај документ, како је објаснио Рељић, били су фронтални и тако усмерени да „поништавају прошлост, укидају садашњост и нуде једну бесловесну будућност“.
Слободан Рељић
Они који сугеришу брзо разрешење „косовског питања“, према Рељићевој оцени, знају да то није ни по закону, ни по Уставу, ни по међународном праву, није ни по чојству, па чак ни по „ћифтинским разменама“. Међутим, одједном се појавила флоскула да је то добро „за будућност наше деце“.
Рељић је оценио ову флоскулу као „не толико страшну“ већ „сумануту“ и запитао се „шта ти људи мисле о својој деци када говоре тако нешто“. „Свакако не мисле да су способни, свакако не мисле да су паметни, и свакако не мисле да су способни учесници у политичким догађајима“, оценио је Рељић. Рељић је закључио да – ако су наша деца тако неспособна – онда су сва наша настојања да им осигурамо будућност – узалудна.
Рељић је истакао да политичка генерација која сада тобоже брине о деци по својим учинцима је далеко слабија од генерације својих родитеља. Она је способна само за „бећарску економију“ и деци, о којој тобоже брину, оставиће само дугове, ропска радна места и распродате ресурсе земље. Као групација, проценио је Рељић, идејно гледано њихов успех је у томе што нису – ништа. Политички систем те генерације може се описати као „колонијална демократија“. „Та прича са децом је заиста једна подвала“, закључио је Рељић.
Читавом овом проблему, према Рељићевој оцени, истакнуто место припада пропагандној приповести о „Европској унији“. „Понавља се једна дубоко антихристовска мисао, о човеку који даје себе, за тобоже светлу будућност, да би стигао у Недођију, као нико и ништа. Но, он умире са лажном вером да ће одавде као нико и ништа, тамо бити неко“, рекао је Рељић. Некада је изрека о „продаји вере за вечеру“ била нека врста пресуде, но она је сада део политичког мејнстрима, указао је Рељић. Цело ауторизовано излагање проф. Рељића објавићемо у посебном чланку.
Срђан Шљукић, професор Новосадског универзитета и члан политичког савета ДСС-а, надовезао се на тему да „косовско питање треба решавати како га не бисмо оставили у наслеђе нашој деци“. Он је позвао и то је било централна тема његовог излагања – да се изблиза погледа шта ћемо оставити нашој деци ако напречац, у садашњим политичким приликама, „решимо“ питање Косова и Метохије.
Срђан Шљукић (Фото: Нови полис)
Ако, рекао је Шљукић, Србија на било који начин призна „косовску државу“ прва ствар која би се десила јесте да бисмо ми Срби свесрдно помогли стварање „Велике Албаније“. Председник Албаније Еди Рама, подсетио је Шљукић, пре само неколико дана изјавио је да Албанија и Косово треба да воде заједничку спољну политику, а током овог дана у Бањалуци је требао да се одржи састанак министара спољних послова држава Западног Балкана. Но, истакао је Шљукић, представник Албаније и представник Македоније – који је по народности Албанац – одбили су да учествују пошто „Косово“ није позвано да узме учешће. Пре неколико година, 2010, агенција за истраживање јавног мњења Галуп обавила је истраживање обављено и међу Албанцима. Како је Шљукић пренео резултате овог истраживања највећи део Албанаца, како оних у Албанији тако и оних у Србији и Македонији, изјаснило се да жели да живи унутар граница „Велике Албаније“.
„Колико ће ова земља бити пријатељски настројена према нама, лако је наслутити“, подвукао је Шљукић. Уверења како ће постојати међународне гаранције које ће ово обједињавање онемогућити су, према Шљукићевом суду, више лош виц него добро расуђивање.
Друго питање које признање Косова намеће јесте каква ће бити судбина наших сународника на Косову и Метохији? И овде, према Шљукићевом суду, позивање на међународне гаранције не доноси спокој. „То звучи као један виц. Исти дан када Косово уђе у Уједињене нације ми се можемо поздравити са нашим светињама“, упозорио је Шљукић.
Лако је, по његовој оцени, наслутити и какав би био живот наших сународника на Косову и Метохији. „Ко год је био на Косову и Метохији зна да наши сународници јужно од Ибра живе у најстрашнијем гету. Ко је то видео говорио је да не верује да тако нешто у Европи може да постоји. Али постоји“, подвукао је Шљукић. То стање би се, према његовој оцени, претворило у праву катастрофу са новим и коначним уступцима српске државе.
Шљукић је упозорио да би Запад искористио прилику да отвори питање Републике Српске – у политици после попуштања једној уцени готово неизбежно следи следећа уцена, и следећа уцена и тако – унедоглед.
Наредна последица, по Шљукићевом мишљењу, јесте питање Европске уније. Нико није, подсетио је, гарантовао Србији да ће постати чланица овог савеза уколико призна Косово. То фигурира као нужан услов, али и даље као само један у низу могућих и још неизречених услова, нагласио је Шљукић.
Шљукић је на крају подвукао да је „безобзирна лаж“ – која је у нас постала део политичког мејнстрима – како је нужност одрицање од митова да бисмо водили „реалну“ политику и бринули се у свом економском благостању. Ако, подсетио је, узмемо за пример САД, и ако неком самосвесном Американцу сугеришемо да се одрекне Џорџа Вашингтона и због његове политички некоректне биографије прихвати да би требало да се промени назив њихове престонице он би – са правом – био увређен.
Присутни на трибини (Фото: Ђорђе Вигњевић)
„Без Небеске Србије нема ни земаљске Србије, тако функционишу све нације на свету“, закључио је Шљукић. Шљукић је на крају резимирао своје излагање да бисмо ми, Срби, ако прихватимо Косово као независно у било којој форми, својој деци оставили „Велику Албанију“ на јужној граници, притисак на Републику Српску, лажна обећања о Европској унији и коначно – оставили бисмо им бескрајну срамоту да смо се одрекли својих сународника и да смо се одрекли сами себе.
Последњи је на трибини излагао Слободан Владушић, професор Новосадског универзитета и члан политичког савета ДСС-а. Владушић је на почетку свог излагања указао да је и њему, као и Слободану Рељићу, деловало да је питање Косова и Метохије, што се Срба тиче, сасвим очигледно и да је о томе излишно много беседити.
Но, поставио је питање, како би изгледао наш живот, као Срба, ако бисмо се одрекли Косова и Метохије и „косовског завета“. Он је покушао да његово разумевање тог питања илуструје једним личним доживљајем. Када је имао прилику да говори у Кракову, на Јегалонском универзитету о српској књижевности, навео је Владушић, имао је прилику да борави у једном кафићу превасходно намењеном упосленицима међународних компанија који потичу са Балкана и из Источне Европе. Ти људи, који иду од једне до друге мултинационалне компаније, према Владушићевом сведочењу, по повратку у отаџбину о својој усамљености ништа не говоре а веселе фотографије објављене на Инстаграму само прикривају ту усамљеност.
Слободан Владушић
Поставио је питање: да ли су ти људи заправо срећни? По његовом суду, извор среће и њено првобитно језичко одређење је сусрет са ближњим. А ближњи је „онај са којим делимо нешто заједничко а где то заједничко није случајно“, објаснио је Владушић. За Србе је, наставио је, то нешто заједничко је Косовски завет. Тај завет, према Владушићевом тумачењу, значи да се за нас историје није завршила. Он нема „везе са прошлошћу него је то обећање за будућност“, појаснио је. „То је доказ да наши животи имају неки смисао који ће их надићи када се они буду физички завршили“, нагласио је Владушић.
Према његовом суду, ако се Косовски завет истргне из српске историје она остаје само бесловесно набрајање страдања без икаквог смисла. Ми то некада, указао је Владушић, говоримо са позиција супериорности – џаба сте гинули – но, онда се отвара питање смисла наших сопствених живота. Ако се, запитао се Владушић, тако олако одрекнемо наших ближњих, наших сународника на Косову и Метохији, поставља се даље питање колико смо далеко од тога да останемо потпуно усамљени. Са Косовским заветом наша историја је једна лепа и узвишена приповест о народу над којим је почињена неправда и који се са том неправдом није сагласио.
„То је прича о малом народу који је изгубио слободу, али који је, својим заветом, у себи сачувао одлуку, да не може само да буде роб“, подвукао је Владушић. Оваква приповест, навео је Владушић, налази се често у основама фабула холивудских филмова, где јунак коме је почињена неправда пролази кроз различита искушења и на крају побеђује. „Ми знамо за кога навијамо у таквим филмовима“, подвукао је Владушић – а оних који су се сагласили са неправдом се гнушамо чак и више него оних који су неправду починили.
После издаје Косовског завета ми бисмо били само маса појединаца која неће имати ништа заједничко осим што ради за истог газду. Маса људи која умире сама, како је и живела и чији се живот – попут животиња – своди на пуко задовољавање физиолошких потреба, указао је Владушић.
Према његовом суду, Косовски завет је и даље жив, но да ли га има у нама зависи од нашег опредељења да ли ћемо у складу са њиме организовати свој живот или не. „У сваком од нас налази се бојно поље на коме се боримо за и против Косовског завета“, подвукао је Владушић. Због тога је покренут овај Апел који има надстраначко и метаполитичко значење, оценио је Владушић на крају свог излагања.
Фото: Стање ствари
Након излагања уследила је интересантна дискусија. Питања су се односила на однос Руске Федерација и садашњих српских власти; на питање критике Апела, које пристижу са десне снаге политичког спектра, да је таква акција недовољно снажна и да не даје јасну перспективу; да је Апел страначки документ; као и на указивање шта треба чинити после потписивања правно обавезујућег споразума.
Милош Ковић је навео да је рад на Апелу убрзан после Вучићеве посете Москви и речи Владимира Путина да је Русија спремна да призна сваку одлуку коју донесе Влада у Београду и сваки споразум који се постигне. Према његовој оцени, ствар је сваке силе да се постави према овом проблему у складу са својим интересима но, „ми морамо да се сами изборимо за своју земљу, не може то неко други да ради за нас“, подвукао је. О српско-руским односима у овом контексту говорио је и Слободан Рељић.
Када су посреди „сукоби на десници“ у вези са Апелом и његовим дометима, Ковић је указао да је један део тих критика на месту. Он је рекао да покретачи Апела подржавају „сваку иницијативу која за циљ има да одбранимо нашу земљу“. Да је ико покренуо он би, како је рекао, стао иза те иницијативе. Навео је да располаже информацијама како људима у врху власти ово смета. Такође је појаснио да трибине и друге активности не организују само покретачи Апела – то ради и Црква, митрополит Амфилохије говори о својим косовским књигама, у Требињу ће се говорити о књизи „Од Косова до Јадовна“ умировљеног епископа Атанасија. Укратко, резимирао је Ковић, реч је о полицентричном покрету који има различите манифестације.
Слободан Владушић је истакао да се овде јасно појавила подела у политичкој стварности – на суверенисте и оне који верују да други треба да се брину о нашим питањима. По његовим речима, не треба се оптерећивати максималисичким циљевима, већ се сада нешто постигло – а који су крајњи домети Апела то ће се видети. „Нико не може рећи шта је домашај једне речи, а камоли једног документа који је потписало 15.000 људи“, подвукао је Владушић.
Што се тиче даљих корака Милош Ковић је нагласио да „смо ми овде спремни да идемо до самог краја“. На сличан начин је говорио и Срђан Шљукић: „Само онај ко буде довољно наиван, глуп и корумпиран да одустане он ће изгубити. Ми не мислимо да одустанемо.“
Милош Милојевић
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар