Будимо опрезни, и будимо спремни на отпор! Сад је то потписивање Народне резолуције, ал` ако то буде захтевало било шта друго, једино што је часно пред Богом и према нашим потомцима је да учествујемо у свему томе!
Овај рат који су водили наши храбри јунаци и пуковник Јевтовић, није стао нажалост деведесетих година, иако смо се часно, поштено и добро бранили, и тада је тек кренуо психолошки рат.
Сад имамо непријатеља који је опаснији него НАТО 1999., исти је само што га сада не видимо као што смо га видели 1999.године. Сад је он заоденут у рухо наших институција у којима, можемо слободно да кажемо, седе издајници, који заправо спроводе налоге управо тог НАТОа који нас је бомбардовао, који нас је оболео за вјеки вјекова са осиромашеним уранијумом…
Стоје они, стоје њихове невладине организације, које кроје капу свакоме од нас што осећамо на дневном нивоу. Дакле, када се наша деца у Србији присилно вакцинишу, наша деца у Србији се узимају, данас у Србији постоји данак у крви. Само човек који је преспавао ове године може да мисли да то није тако.
Као што смо мислили да никад неће бити „геј параде“ у Београду, да нема шансе да се деца одузимају од родитеља, да нема шансе да се деца присилно вакцинишу, мислили смо да нема шансе да ико икад призна Косово*. Та наша наивност пуно нас је коштала, и ово све мирише, човек осећа свим својим бићем да долази тренутак – један велики тренутак, стање које би се у Србији могло описати једном речју и стањем – издаје.
Дакле, издајом свих институција противу сопственог народа.
Ми смо апсолутно сами као народ и морамо сами да се бранимо и у то име смо се окупили око ове Народне резолуције, која заиста јесте народна.
Како су то они нама учинили, дакле, како су они нама убили било какав инстинкт за самоодржањем, како су они дозволили да ми одустанемо од сопственог здравља, од сопствене деце, од сопствене отаџбине… Велике паре су уложене у тај психолошки, медијски масакр који се догодио над нашим народом. Ја не знам да ли ико од вас више има желудац да прати ово што се зову медији. Али, то је заправо главна машинерија и главно оружје којим они сада ратују против нас… да ми овако ћутке – прелазимо преко свега, преко отимања, преко скрнављења наше државе и то не само државе, већ и најсветијег места – Косова и Метохије.
Ја на Косову и Метохији нисам била никада у свом животу, мало људи знам са Косова и Метохије. Али, оно што знам је да сам увек заплакала на песму „Видовдан“, и да ми се увек стегне кнедла у грлу када сам помислила на наше мученике који су силовани, спаљивани, прогањани са Косова и Метохије… којима су вађени органи на живо. Девојчице Јоване коју су силовали пред мајком и пред баком…
Дакле, крв многих људи, крв јунака од цара Лазара до Кошара која је ту земљу натопила.
Ко од нас има право да прећути издају Косова и Метохије?
Ја немам храбрости за то, јер знам да ћу и пред својим прецима, и пред својим потомцима, и пред Богом – бити проклета због тога. Дакле, Косово се мора бранити, па макар главе падале!
Шта су они нама урадили? Они су нас претворили у једну цивилизацију заборава, у једну културу забаве… Дакле, ми немамо данас ни један, како би звао онај да му не помињем име, мит, а заправо есенцију српског етоса – а то јесте жртва и памћење. Кад је наш народ и на жртви и на памћењу кроз векове живео и преживљавао. Не зато што смо ми неки мазохистички народ па ми волимо да се жртвујем, да идемо да гинемо, да губимо трећину територије…
Не, то је био одговор на угрожавање нашег идентитета и наше слободе. То је оно што се дешава и дан-данас.
Главни начин на који окупатор и домаћи издајници преко медија и преко овог једног културног геноцида нама покушавају да све ово наметну је заправо заборав жртве.
Значи, ми морамо да зарад неке „лепше будућности“ заборавимо на наше жртве… А заборављање жртве заправо доводи до тога да насиље побеђује. Заборавити жртву једнако је победи насиља. Победа насиља доводи до тога да се нама усади у главу да се злу заправо уопште не треба супростављати, и у томе је њихова победа, и то је тај њихов циклус у коме нас они држе.
Дакле, ми не смемо заборавити наше жртве, ми не смемо заборавити Србе који су тамо, и који се и дан-данас тамо прогањају, то је наш народ, то су наши људи. И не будемо ли на време одреаговали то можемо бити сви ми, данас, сутра, ево моја „Тимочка крајина оде“, ево га „санџак“ односно Рашка, ево је „Војводина“…
Значи, ми морамо да схватимо да постоји неки план да ми дефинитивно не будемо овде. Постоји неки план да се ова држава уруши, да се српски народ, ако је могуће на све начине, биолошки, они о којима знате да причам, просто збрише са ове територије.
Како смо вазда васкрсавали даће драги Господ Бог да се то деси и овога тренутка!
А прва ствар која треба да се деси је да се ми освестимо да је то врло близу. Како то помену пуковник ове датуме, не би ме чудило да ово зло, да овај душманин то уради на Ваксрс. Ја не знам, мени се тако нешто јавља, не би ме чудило…
Будимо опрезни, и будимо спремни на отпор! Сад је то потписивање Народне резолуције, ал` ако то буде захтевало било шта друго, једино што је часно пред Богом и према нашим потомцима је да учествујемо у свему томе!
Др Јована Стојковић
Трибина о Народној резолуцији, просторије слушалаца Радија Сербона
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар