Како је српски постао српскохрватски

Како је српски постао српскохрватски
FacebookTwitterGoogle+LinkedInVkontakteOdnoklassnikiViberWhatsApp

Срби су на почетку 20. века имали свој правопис, да би потом ушли у српскохрватско правописно и језичко заједништво, из кога су изашли тек на крају истог века. Заједништво је било резултат политичких, културних и (социо)лингвистичких прилика кроз које су прошли народи Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе.

Како је српски постао српскохрватски
Ср­би су на по­чет­ку 20. ве­ка има­ли свој пра­во­пис, да би по­том ушли у срп­ско­хр­ва

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2zYSFtq
via IFTTT

Драгољуб Збиљић: Наредбу о враћању ћирилице из 1918. треба поновити данас

Драгољуб Збиљић: Наредбу о враћању ћирилице из 1918. треба поновити данас
Поводом ослобођење Србије 1918. у Првом светском рату важно је подсетити на чињеницу да је забрањена ћирилица у окупираној Србији (1916-1918) враћена наредбом с роком од три дана у Београду и да је данас потребно такође наредбом вратити свих преко 90 одсто ћириличких табли замењених латиничким у комунистичкој окупацији Београда и целе Србије од 1954. године до данас.
Сто година од првог ослобођења ћирилице у Србији
Прошло је равно сто година од првог ослобођења српске ћчирилице од окупационе латинице у Србији (1918) из времена ослобођења Србије у Првом светском рату. Тим поводом српскуи лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.





Аустријски војници у Београду 1916. године испод латиничких натписа на зградама који су дошли уместо уништених ћириличких. Тада су латиницом штампане „Beogradske novine“

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом. На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници у институцијама науспешнији противници ћирилице
Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистзике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском хјезику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је донмедавно (до краја 2017) био на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише јануарских дана ове 2018. године својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који су, с Клајном на челу, доноли уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу се у српском правопису за настављаљање неодрживе „двоазбучности“ у свом лажном спасавању српске ћирилице.



Чачак, јула 1916. Забрањене ћирилица и шљивовица – окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици, без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге. Службено писмо у овом месту било је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском – „Гемеиндеамт“ и „Поглаварство општине“ – а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар

Комунизам је у многим елементима био окупаторски сустем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као старији аурохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „бвогатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика. Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој език туђим писмом.



Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916.

Данашње манипулације у српској лингвистици
Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он у јануарском броју НИН-а (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби прив српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке поитике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српскин језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корсна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик. Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући бначин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не херватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању сропског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој полуитици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…



Данашњи Београд, нажалост, да није овога натписа КНЕЗ, готово да се не би могао видети ћирилички испис у главној, Кнез Михаиловој улици у Београду, али ни у други улицама Београда и других српских градова.

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је сто две године, од враћања наредбом ћирилице (1918) прошло је сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским инстриотуцијама води и данас када, иако им, као раније, нико не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности Новосадског језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика, поготово што се српске азбуке тиче, и даље је у дубоком југословенсом комунистичком мраку. Зато је неизбежно наредбу о враћању српске ћирилице из 1918. године поновити што пре данас.

(У мањим детаљима измењен је текст Драгољуба Збиљића из 2017. године)

Драгољуб Збиљић
#ћирилица #Србија #Збиљић #Великират

Драгољуб Збиљић: Наредбу о враћању ћирилице из 1918. треба поновити данас - Видовдан Магазин

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2yowyMf
via IFTTT

АУСТРОУГАРСКА ТРАЖИ КАНДИДАТА ЗА „ОЦА СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ“: Поводом погрешног приказивања и прикривања...

АУСТРОУГАРСКА ТРАЖИ КАНДИДАТА ЗА „ОЦА СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ“: Поводом погрешног приказивања и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности
Поводом 235 година од рођења и 185 од смрти реформатора српског правописа Сава Мркаља, и истим поводом из идеолошких интереса погрешног приказивања и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности,`патриотског` погрешног препричавања повијести о раду и личности Сава Мркаља, програмског преиначења културно-политичког контекста и програма у којем је био ангажован, преносимо дио поглавља о Саву Мркаљу из књиге Милослава Самарџића “Тајне Вукове реформе”- Погледи, Крагујевац 1995 .


„Почетком XIX века у Бечу се сматрало да Срба има пет милиона, двоструко више него свих других Словена на Балкану. Срби су живели на пространим територијама од Купе до Солуна, од Јадранског мора до Темишвара и Печуја. Покатоличено српско становништво Далма ције, Херцеговине, Босне и Славоније се није називало хрватским именом, нити је то покатоличавање било масовно као касније, на крају XIX века. Такође, није поклањана посебна пажња делу исламизованих Срба. У аустријском плану о „продору ка истоку“ Србима је придаван посебан значај, поготову после ослобођења Београда 1806. године до османског ропства. Срби су сами освојили највеће турско утврђење у овом делу Европе, које се Аустрија није усуђивала да нападне. Аустријска војска је петнаест година раније морала да преда Београд надмоћнијој османској војсци.

Зато су у Бечу српски успеси праћени са зебњом, али и обнављањем планова о покоравању нашег народа јозефинским методама. Требало је, дакле, деловати не силом, већ лукавством, разрађујући темеље које је поставио мудри цар Јосиф II. Утолико пре јер се на бечком двору имало далеко више поштовања према српској војсци него давно већ запустелој култури. Сматрајући себе културно надмоћнијим, Аустријанци су још једном кренули у освајање Срба методама културне политике. Као новог извршиоца планова изабран је талентовани чиновник Јернеј Бартоломју Копитар (1780-1844), Словенац по националности, религије римокатоличке. Највише је одговарао и политички и стручно, политички је био веран царски поданик, а стручно пошто се истакао и на пољу лингвистике.

Бечки универзитет 1810. године Бартоломеју Копитару предлаже место професора, а потом посао у Дворској библиотеци и поверљивој чиновничкој служби државне администрације цензора словенских књига и новина у аустријском царству. Карактеристика Копитареве религиозне и политичке оријентације је изражена русофобија. Био „ревносан католик“ уверен у „преимућство католичке цркве“. Свештеници Српске православне цркве за њега су највећи негативци, које ће у једном извештају влади из 1832. године Србе назвати шизматицима. То су, уосталом, Срби и онда и одувек били за `католичку` цркву и отуда њена стална тежња да их покатоличи. Копитареви ставови о Србима, и касније створеној српској Кнежевини, били су потпуно јасни: сви Срби и Србија треба да потпадну под Аустрију. Надао се да ће се то десити већ после слома Првог српског устанка.



Копитар у извештајима аустријској администрације редовно понавља да Српска црква чувањем старог српског језика жели да створи и очува језичку разлику православних и католичких Јужних Словена, и да „Вукову реформу“ треба подржавати јер се њоме та разлика поништава. „Нови“ књижевни језик који је Јернеј Копитар наметао Србима био је говор поунијаћених и покатоличених Срба западнијих крајева. Увођењем таквог језика и православним Србима требало је олакшати продор унији и католичанству ка православном истоку.

Јавни део рада и плана Бартоломеја Копитаревог имао је у првој фази улогу медијског и меценског мамца за тражење Србина од кога би начинио „оца српске писмености“. Ради тога од 1811.године пише приказе српских књига у аустријским новинама. Писао је о књигама Јоакима Вујића („Јестествословије“, „Слепи миш“, „Увеселителне басне од Какасена, сина глупог Бератолдина“ и „Млађи Робинзон“), Ј.А. Дошеновића („Численица“и „Лирическа пјенија“), М.Видаковића („Историја о прекрасном Јосифу“), В. Ракића („Жертва Аврамова ‘) и другим. Био му је важан језик и правопис приказиваних књига а не садржај. Јернеј је постпуно и све израженије истицао неопходност реформе српског језика и правописа. Доста је хвалио Доситеја Обрадовића, који се због утицаја просветитељског позитовизма окретао „народном језику“, али и против православља; али је био стар и болестан, и убрзо је преминуо.



Бартоломеј Копитар се посебно надао да ће много моћи да постигне са сарадником младим Савом Мркаљем (1783-1833), наставником филолошких наука школованим у Аустрији. У Пешти, где је студирао, Мркаљ је 1810. објавио књижицу памфлет „Сало дебелога јера“, која је оцртавала тадашње аустријске тежње. У Мркаљевом пам- флету су дати основни елементи аустрославистичке „Вукове реформе“, какву данас познајемо, укључујући и правило „пиши као што говориш“ и скоро целу „Вукову азбуку“. Мркаљ је предлагао да се из старе српске азбуке избаце сва слова осим а, б, в, г, д, е, ж, з, и, i (у значењу ј), к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф (за стране речи), х, ц, ч, и ш, закључујући да су још само потребна слова за ђ, љ, њ и ћ. Док се „подкаквим нибуд“ обликом не „изрежу“, сматрао је, треба их писати на стари начин.



Да ли је Саво Мркаљ своју књижицу (имала је 18 страна) написао под нечијим директним утицајем или самостално? Посредни утицаји на њега, међутим, нису спорни: „Нема сумње да идеје изнесене у овој књижици нису оригиналне Мркаљеве, већ Аделунгове (Johann Christoph Adelung; 1732-1806 немачки граматичар и филолог). То се несумњиво види по Аделунговом правилу: пиши као што говориш, које Мркаљ понавља, а у својој књижици назива Павла Соларића нашим будућим Аделунгом. Исти је дакле извор био и њему и Јернеју Копитару, и разумљиво је одушевљење Копитарево којим је ову расправу дочекао“, писао је Стојановић. (Ортографски Принцип „пиши као што говориш, а читај као што је написано“ немачког филолога Јохана Кристофа Аделунга поборници реформе су приписивали Саву Мркаљу и Вуку Стефановићу Караџићу).

Мркаљева књижица је међу Србима схваћена као богохуљење. Будући црквени „благодејанац“, њен аутор је брзо повучен у манастир. Сагласно пропагндним представама о српским манастирима и уопште цркви као леглима мрачњаштва и назадњаштва, које су потекле од Вука Караџића и Јернеја Копитара, у вуковској литератури по правилу се наводи да је Мркаљ потом подвргнут тортури због које је умро у бечкој лудници 1825. године. Да је због своје књижице лоше прошао у то нема сумње, али је такође тачно и да је био слаб и чудан човек. То потврђује већ наслов који је одабрао: „Сало дебелога јера …“. Подсмевање симболу ћириличног писма, која је сматрана српском светињом, од стране једног школованог Србина било је у најмању руку необично. Са становишта евентуалне умешаности Аустрије то је било неопрезно и нетактично, тако да би наслов заправо могао бити доказ да ју је Сава Мркаљ издао на своју руку. Било како било, Копитару је брзо постало јасно да на Мркаља не може да рачуна. Али избор „оца српске писмености“ постајао му је све лакши, јер је као државни цензор књига јужних Словена на простору аустријског царства био ступио у контакт са многим српским књижевницима.“

(`Тајне Вукове реформе` – Милослав Самарџић)



( Напомена приређивача: „Пракса унијатске мисије према правос – лавним Словенима је од средњег вијека примјењивала програм `латинске славистике`, описмењавања простим правописом и језиком – формирањем дијалекатског књижевног језика и гласовног правописа. Што је било средство лакше латинске пропаганде и истовремено раскида са православним предањем књижевног језика и правописа. Саво Мркаљ је свјесно или несвјесно, својим памфлетом подржао и предложио праксу прозелитске унијатске мисије међу православним Србима, као `српску` реформу правописа. Да ли је разлог његова неуроза или наговор, криза вјерског идентитета или биполарни афективни поремећај? Лингвисти, свештеници и психијатри полемишу о разлозима револуционарног раскида са предањем православне писмености једног православног Србина (на простору гдје је вршен перманентан притисак на православне правописним прозелитизмом). Потом покајање, искрено или неискрено, затим нервно растројство до психотичног поремећаја и потпуног лудила. Вјероватно је у питању и неуроза, и да је несрећни и болесни Мркаља злупотребљен. Православни психијатри у Савину душевном делиријуму могу препознати демонске и неуротичне нападе, душевну кризу и борбу са различитим силама. Мркаљ је у филолошком тексту покајања штитио ћирилични симбол, којем се подсмијевао у револуционарном памфлету. Шта се догађало у души опсједнутог младог фаустовског филолога, какве су га мрачне муке и неуротичне невоље навеле на писање против предање православног правописа и довеле до душевног лудила? Бог зна. Али, у сагледавању Савиног случаја могу помоћи стручни налази психијатара који су посматрали Саву Мркаља у бечкој душевној болници, а њемачка префројдистичка психоанализа је била најпознатија у свијету. Латинске религиозне мисије, као и револуционарни покрети, најчешће су врбовале активисте међу људима неуротичне природе и менталитетима виолентне нарави. Латинска мисија je ради разградњe православног правописа користила религиозну и револуционарну реторику, папску пропаганду и пропаганду о прогресу и демократским правима простог народ на прости правопис и дијалекат.

Сава Мркаљ се 1811. године, наредне после објављивања филолошког реформаторског рада, замонашио у манастиру Гомирју као јерођакон Јулијан. После непуне двије године 1813. године напустио је манастир одлуком надлежног владике. `Конзисторија је 30. јуна 1813. године донијела одлуку да се Мркаљ лиши монашког чина и отпусти из манастира. Седам година после револуционарног памфлета »Новине сербске« у Бечу-број 41, године 1817. објавиле су `Палинодија либо обрана дебелога јера`. Мркаљ се у Палинодији није одрекао реформе ћириличног писма већ кориговао у коришћењу знака `дебелог јера`. `Године 1825. је ухапшен и затворен због убода ножем у врат познаника цртача Милинковића. Сукобио се са учитељем цртања у Карловцу и нанио му погибељну тјелесну повреду. (Мркаље је имао 42 године) Притворен је у регименталном затвору у Глини 1825/26.године . Године 1827. је изгубио ментално здравље. Пролази кроз затворе, војне болнице и потом је премјештен у бечку болницу за ментално обољеле. Умро је у бечкој болници за душевне болести 1833. године у педесетој години живота.

Мркаљ је посматран од стране регименталног лијечника др. Шофера, који је 7. јануара 1826. г. саставио извјештај, који започиње речени – цом : „Неповољне прилике у којима је Сава Меркаљ већ од прије много година могао да с муком одржава свој најнужнији живот оставиле су поремећај у његовом душевном стању који се изражава у правом лудилу и то у једној фиксној идеји, али само у њој.“ Двије године касније 1828. Мркаљем се бавио и региментски лијечпик у Карловцу доктор Сакс. Сава се тада налазио у карловачкој гарнизонској болници. Налаз др. Ара Сакса почиње констатацијом: »Сава Мркаљ је био одгојно запуилен од стране његове душевно поремећене и злочесте матере и препуштен властитој судбнни.«

Павле Ивић и Јован Деретић указују на слабост Савина карактера, „крхкост његове психичке конституције. Душан Кашић указује на могућност насљедне болести (на основу извјештаја доктора Сакса из 1828). Значајно је мишљење др. Гојка Николиша из његове студије `Саво Мркаљ повијест о једном страдалнику`. Доктор Николиш закључује да „на основу прикупљених патографских података о Сави Мркаљу може се поуздано закључити да су досадашња тумачења о правој природи, узроцима и почетку његове болести непотпуна и једнострана, а дјелимично пристрасна »у корист« Саве. Мркаљева неуроза, као гранично стање између здравља и болести, настала је услед комбинованог дејства ендогених фактора (неуротске предиспо- зиције у којој је дјелимично садржан и фактор наслијеђа), стечених претежно у најранијем дјетињству, и егзогених фактора (спољашње средине у коју је запао већ у зрелијем добу). Према томе и термии »почетка« треба помјерити знатно уназад, тј. све до дјетињства, па тако и потоњу психозу ваља схватити као процес постепеног прера – стања необуздане неурозе у психозу. На основу свих ових eлемепата, а уз помоћ данашње психијатријске науке, може се закључити да је Сава Мркаљ патио од тешке неурозе. Неуроза, будући да је била јача од њега, довела га је до душевне болести – психозе која би могла да спада у категорију Sепsitive Веziehungswahn (неприлагодљивост у односима) параноидног типа. Психоза није била Савино примарно стање већ процес, посљедица неурозе.“ – дјелови из текста „Мркаљев мрак“ – Огњен Војводић)



ПРИРЕДИО: Огњен Војводић

АУСТРОУГАРСКА ТРАЖИ КАНДИДАТА ЗА „ОЦА СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ“: Поводом погрешног приказивања и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности - Царса Поводом 235 година од рођења и 185 од смрти реформатора српског правописа Сава Мркаља, и истим поводом из идеолошких интереса погрешног приказивања и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности,`патриотског` погрешног препричавања повијести о раду и личности Сава Мркаља, програмског преиначења културно-политичког контекста и програма у којем је био ангажован, преносимо дио поглавља о Саву Мркаљу …

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2CvajH9
via IFTTT

МИНИСТРУ ВУКОСАВЉЕВИЋУ, ПИСМО ИЗ ДАЛЕКЕ АУСТАЛИЈЕ: Ћирилица је наша рођена мајка која нас је рађала ...

МИНИСТРУ ВУКОСАВЉЕВИЋУ, ПИСМО ИЗ ДАЛЕКЕ АУСТАЛИЈЕ: Ћирилица је наша рођена мајка која нас је рађала хиљаду годин

МИНИСТРУ ВУКОСАВЉЕВИЋУ, ПИСМО ИЗ ДАЛЕКЕ АУСТАЛИЈЕ: Ћирилица је наша рођена мајка која нас је рађала хиљаду година Поштовани Министре Владане Вукосављевићу! Ево, овим писмом желим да Вам се јавим и да Вас срдачно поздравим...

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2I6e5b0
via IFTTT

Азбука – налаз неуредан

Азбука – налаз неуредан
Слободан Антонић

Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор

Београдске Новости су 24. јула 2018. објавиле да је Министарство културе и информисања Србије проследило Влади Предлог измена и допуна Закона о службеној и јавној употреби језика и писма (овде).

Ова вест настала је на основу изјаве министра Владана Вукосављевића, дате приликом потписивања протокола о сарадњи Министарства културе и Одбора за стандардизацију српског језика (овде). Том приликом Министар је рекао да измене Закона треба да „заштите ћирилицу, да промовишу њену употребу у натписима на рекламама, називима компанија и у медијима“ (овде).

Текст Предлога измена не може се наћи на сајту Министарства културе, нити на сајту Владе. Међутим, таблоиди блиски власти одмах су дошли до текста Предлога. Тако је латинични Ало објавио чланак под насловом: „Svi mediji moraju da budu na ćirilici, ako ne ispune jedan uslov, PLATIĆE PAPRENU KAZNU“ (овде; начин писања изворни).

„Целокупна комуникација државних, покрајинских и органа локалне самоуправе мораће да буде на српском језику, ћирилицом“, каже се у тексту. „Исто важи и за образовне и научне установе, као и медије чији је оснивач држава, као и за електронске медије са националним, регионалним и локалним фреквенцијама“.

Pink на ћирилици? О, не!

„Ћирилица ће бити обавезна и за сва јавна предузећа и установе, као и предузећа с већинским државним капиталом. На ћирилици је обавезна комуникација у правном промету, посебно за навођење назива, седишта и делатности предузећа, назив робе, упутства за употребу неког производа, декларације за производе, гарантне листове, рачуне, потврде…“.

Имаћемо рачуне за телефон или декларације за бојлере на ћирилици? О не!



И пре него што је уопште и отворена јавна расправа о Предлогу измене (овде), кренуо је општи напад атлантистичких културтрегера. Дојче веле је објавио текст: „Latinica samo u četiri zida“ (овде). У њему се безобразно тврди да ће они који од сада у јавности буду писали латиницом бити кажњени са милион динара!

Наравно, DW је као ауторитет позвао Ранка Бугарског, универзитетског професора енглеског језика у пензији (р. 1933), и осведоченог непријатеља заштите ћирилице, како би објаснио да је реч, како он каже, о „дискриминативним мерама, а Устав забрањује дискриминацију“. „У Србији се основна школа не може завршити без познавања ћирилице“, уочава Бугарски. „Како онда може бити озбиљно угрожено једно писмо које је у овој мери привилеговано?“, пита се он.

Ето, иако на свим комерцијалним ТВ, на свим производима које купујемо, или на улицама Београда и већине наших градова не можете видети ћирилицу, то није никакав знак угрожавања ћирилице – па божемој, деца у Србији не могу да заврше школу ако не науче ћирилицу. (Алал критеријум!)

Ову DW „анализу“ одмах је преузео и сајт Б92 (овде), а Бугарског и његову „аргументацију“ дословно су пренели и N1 (овде), Blic (овде) и Danas (овде). Наравно да је исту кукумавку – „дискриминација, упомоћ!“ – поновила и сва медиокритетска силесија „коментатора“ на Peščaniku (овде и овде)) и Danasu (овде, овде и овде), а и BBC на српском имао је о томе – гле чуда – истоветно мишљење (овде).

Бугарски је још објавио и чаршав-текст на Peščaniku, у коме је поновио свој аргумент „ћирилица није угрожена јер се школа не може завршити без ње“, да би затим ускликнуо: „Што се мене лично тиче, још од детињства оба писма сматрам својим и њима се служим, као и сви национализмом неоптерећени људи које познајем. Није реч о замени писма, о једном или другом писму, него о једном и другом“ (овде).





Како то „једно и друго“ изгледа код Бугарског види се из чињенице да је он од 25 књига чак 23 изворно објавио на латиници (што је 92%): Predlozi over, under, above, below i beneath u savremenom engleskom jeziku, Lingvistika o čoveku, Jezik i lingvistika, Lingvistika u primeni, Jezik u društvu, Uvod u opštu lingvistiku, Jezik od mira do rata, Ka jedinstvu lingvistike, Jezik u društvenoj krizi, Jezik u kontekstu, Lica jezika, Nova lica jezika, Žargon, Jezik i kultura, Selektivna sociolingvistička bibliografija SFRJ-Srbija 1967-2007, Evropa u jeziku, Jezik i identitet, Portret jednog jezika, Sarmagedon u Mesopotamaniji, Bibliografija uz sabrana dela, Putopis po sećanju, Jezici u potkrovlju и Govorite li zajednički?

На ћирилици је Бугарски објавио свега две књиге (Језици и Писмо), али обе су више пута прештампане на латиници, док је само једна од 23 његових латиничних књига изашла и на ћирилици (овде).

И, ето тако у пракси изгледа другосрбијанско начело „и једно и друго писмо“. Ћирилица је добродошла само у траговима, на нивоу статистике грешке. Али, чим пробате да тај однос макар мало промените, одмах се дигне ларма: „Дискриминација!“ и „Национализам!“.

Тај плурализам на терену изгледа тако да, када је реч о порталима, РТС, Политика, Новости, НСПМ и други „националистички“ медији имају као опцију оба писма, док „космополитиски“ Danas, Peščanik, N1, Vreme, као и сајтови свих људскоправашких NVO или странака попут LDP, имају искључиво латиницу. Укључив и Filozofski fakultet u Novom Sadu!

Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Овдашњи другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу (овде), да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор.

Истоветна борба води се и у Републици Српској. Жељка Цвијановић је најавила доношење сличног закона о писму (овде). Међутим, критичари кажу да је у Српској ћирилица у још тежем положају него у Србији.

У Београду је макар на званичној РТС све на ћирилици. У Бањој Луци, напротив, РТВ Републике Српске све што титлује – филмове, серије, документарне емисије на страном језику – ради на латиници (овде).

То је стога што у БиХ, кажу из РТРС, постоји уставна норма равноправности писма, па се „латиничењем“ филмова и серија само успоставља равнотежа. Али, зашто та норма не важи за ТВ ФБиХ-а, где је све на латиници?! Да није право објашњење можда у страху да оглашивачи не повуку своје рекламе ако се популарне серије и филмови не емитују на латиници? (исто).

Комерцијална правила су једноставна: Србима, као потрошачима, не смета латиница; Хрвати и Бошњаци неће за њу ни да чују; дакле све има да буде на латиници.

Тако се сукоб фанатика и толерантних завршава победом фанатика.

Овакав исход у комерцијалној сфери не сме, међутим, да буде на штету српског националног идентитета. Империјалне амбиције „босанског“ и „хрватског“ језика према Србима западно од Дрине могу бити заустављене само онолико колико Срби у РС користе ћирилицу.


Стога је борба за поштени однос српских медија спрам националног интереса – однос који треба да буде некорумпиран комерцијалним или „грантовским“ разлозима – кључан за очување нашег елементарног идентитета.

Ћирилица је у самом идентитетском језгру нашег народа. Коме то није јасно нека погледа како су се србомрсци понашали према ћирилици у окупираној Србији и Црној Гори 1915-1918, у НДХ 1941-1945. или данас у „Репубљик е Косове“, у „Неовисној републици Хрватској“ или у „Монтенегру“.

Ко то неће да види или да разуме, или је интелектуално инсуфицијентан, или припада компрадорској петој колони, ангажованој да поради на нашем нестанку и затирању.

Питање је, наравно, да ли ова власт има демократски легитимитет да спроведе акцију радикалне одбране ћирилице, или је то све само манипулативна димна завеса намењена патриотском делу јавности, како би се заташкала предаја Косова.

Већ сам писао о томе да је министар Вукосављевић један од ретких патриота у садашњој влади (овде). Ово је, очигледно, његов покушај да уради оно што је у Србији требало знатно раније предузети – још приликом распада СФРЈ (1992) или приликом доношења Устава (2006): законски обавезати правне субјекте да у јавној употреби користе ћирилицу.

Но, никада није касно. Диграфија је сасвим ретка и транзициона појава. Међу двеста држава и седам хиљада језика, она постоји тек у пар случајева, при чему сваки од њих, у складу са политичким и културним преференцијама владајуће елите, тежи латиничној једноазбучности.

После слома СССР, као вид „еманципације“, Туркменистан (1993), Узбекистан (1993) и Азербејџан (2001) прешли су са ћирилице на латиницу. И Казахстан је, прошле године, најавио прелазак на латиницу до 2025. године (овде и овде)

Двоазбучност данас постоји, рецимо, у Узбекистану, где се и даље 70% књига штампа на ћирилици (овде). Молдавски се у осамостаљеном Придњестровљу и сада пише ћирилицом, док је остатак земље 1989. године прешао на латиницу (овде).

Међутим, све су то транзиционе појаве кретања према латиничној једноазбучности – баш као и у данашњој Црној Гори, где је атланистичка компрадорска елита успела да сведе ћирилицу на гробљанске споменике (овде).

Србија је, заправо, једини пример друштва у коме оба писма већ читав век постоје на мање-више добровољној бази – премда је приметно систематско потискивање ћирилице у сфери трговине и медија.


Главни непријатељи ћирилице у Србији јесу снаге које Србе фанатично доживљавају као „мале Русе“ – било да су то аустроугарски или немачки окупатори, било да су то енглески или амерички „савезници“, било да су то, као данас, носиоци атлантистичке, културтрегерске, хегемоније.

У овом часу латиница је у Србији несумњиво колонијално писмо – и у економском, и у културном, и у медијском погледу. Стога је режим у противеречности. По карактеру он је компрадорски. Али, у његовом крилу, појавила се иницијатива да се одбаци један од његових кључних (ауто)колонијалних симбола.

Сумњам да ће ова иницијатива и у оваквом облику да прође. То је толико супротно компрадорској есенцији режима да је мало вероватно да неко од вето играча (Veto Players) – од Председника републике до Амбасадора САД – неће покушати да је блокира.

Али, без обзира од кога долази и какве су јој шансе, ову иницијативу треба подржати. Она није у колизији са нужном опрезношћу поводом косовске политике режима.

Не боримо се тек око једног питања. На делу је тотална борба (Kampf auf Leben und Tod), борба за цело наше биће. Свако секташење у тој борби води у пропаст. А хијерархија је очигледна: свака част због одбране азбуке, али не можете остати у влади која „Косову“ поклања столицу у УН.

Па да видимо шта ће на крају испасти.

Краћа верзија овог чланка објављена је овде

Стање ствари

Азбука – налаз неуредан

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2o9LGrj
via IFTTT

ВИДИЋ: Ћирилица може да опстане само у једноазбучју, дакле – као једино српско писмо

ВИДИЋ: Ћирилица може да опстане само у једноазбучју, дакле – као једино српско писмо

ВИДИЋ: Ћирилица може да опстане само у једноазбучју, дакле - као једино српско писмо - Царса ИМА ЈЕ У ЈАВНОМ ЖИВОТУ ЈЕДВА 10 ОДСТО – РАЗГОВОР СА АУТОРОМ КЊИГЕ „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ“ (1) * У репринт издање Вуковог буквара додат је један лист који не постоји у оригиналу. На њему су једна поред друге ћирилица и латиница, како би се из тога закључило да је Вук аутор обеју. На челу тима који …

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2NCCaIM
via IFTTT

О ЋИРИЛИЦИ! ГОСПОДО СРБСКА, АКО СТЕ УЧЕНИ, БУДИТЕ ПАМЕТНИ

О ЋИРИЛИЦИ! ГОСПОДО СРБСКА, АКО СТЕ УЧЕНИ, БУДИТЕ ПАМЕТНИ

О ЋИРИЛИЦИ! ГОСПОДО СРБСКА, АКО СТЕ УЧЕНИ, БУДИТЕ ПАМЕТНИ - Царса Свети Владика Николај Жички Свето је оно, што су свети људи створили. Ћирилицу су створили света браћа Кирил и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима, што су задржали ћирилицу. Некада су се сви словенски народи служили само ћирилицом. Али је …

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2JHGfNk
via IFTTT

С. Стефановић, Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији

С. Стефановић, Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији
Феномен којег овом публикацијом оцртавамо са теоретског и практичног становишта ванредно интересантан: изостанак остваривања права националне већине у некој од модерних држава на употребу матичног писма у одсуству војно-управне окупације. Израђена је, на основу података постојећих у Народној библиотеци Србије, квантитативна анализа кретања броја публикација (књига и периодике) на штокавском језику штампаних модерном српском ћирилицом. Бројчано и графички су приказана издања након 1900.године, на нивоу Србије збирно и комбиновано са демографским подацима закључно са 1999, односно 2012. годином, уз појединачни преглед издања универзитетских центара у и изван Републике Србије. Средишња питања овога рада концентрисана су на српску ћирилицу као стандард.

Научни чланци:
С. Стефановић, О јавној употреби језика и писма, Векови, бр. 2, Андрићград, 2016, 109-138.
С. Стефановић, Ћирилица у Уставу Србије: преглед значајније изворне грађе (1974 – 2014), Култура, бр. 152, Београд, 2017., 350-374.

Остали прилози дебати:
1. Разговор са г-ђом Мелихом Правдић, Радио Београд 2, Клуб 2, 30. јануар 2017.
2. Дебата са проф. др Ранком Бугарским, Радио Београд 2, Спорови у култури, 10. фебруар 2017.
3. Полемика Бугарски – Стефановић (О јавној употреби језика и писма), Политика, Културни додатак, август -октобар 2017.

Изворне табеле (Microsoft Access format):
1. Број и постотак књига на штокавском језику штампаних ћириличким писмом
2. Број и постотак периодичних издања на штокавском језику штампаних ћириличким писмом
(Бројчани подаци односе се на културне и универзитетске центре: Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш, Приштина, Загреб, Осијек, Задар, Ријека, Сплит, Бањалука, Сарајево, Подгорица, Цетиње, Скопље, Љубљана.) За потребе овог истраживања податке је из база Народне библитеке Србије прикупила и обрадила г-ђа Бојана Вукотић, Одељење за истраживање и развој библиотечког система – Матично одељење.

Изведени графикони:
1. Кретање броја ћириличких издања (књиге и периодика) у универзитетским центрима:
Београд (1900-2012), Нови Сад (1900-2012), Крагујевац (1900-2012), Ниш (1900-2012), Приштина (1900-1998), Бања Лука (1938-2012), Сарајево (1900-1992), Загреб (1900-1992)
2.Кретање укупног броја ћириличких издања (књиге и периодика) са демографским показатељем
Србија 1900 – 1998 (са АП Косово и Метохија)
Србија 1998 – 2012 (без АП Косово и Метохија)
Србија 1900 – 2012 (без аутономних покрајина, тзв. „ужа Србија“)
АП Војводина 1900 – 2012
АП Косово и Метохија 1900 – 1998
Београд, Нови Сад и Загреб 1944-1974 у политичко-правном контексту
Графиконе је на основу података о књигама и периодици те демографских података које које је прикупила и обрадила г-ђа Маја Маринковић, генерисала г-ђа Маријана Узуновски, дипл. библиотекар-информатичар.

Радни прилози:
1. С. Мрђа, М. Маринковић. П. Пивљанин, С. Стефановић, Резултати пилот-анкете из октобра 2013. године
2. С. Стефановић, Кратак преглед ставова о ћирилици у одговорима на Скерлићеву „Анкету“ (1913. – 1914.)
3. С. Стефановић, Неколико речи о преласку Турске и Румуније на латиничко писмо
4. М. Маринковић, Политичке странке у Србији и српска ћирилица

Скенирана и преузета изворна грађа:
1782. Теодор Јанковић Миријевски, Елаборат о српској азбуци и ортографији
1847. Судбине кирилиски писмена у Аустрiйской државй (Одъ Доктора и Кавалѣра Георгия Мушицкогъ), Гласникъ Дружтва србске словесности, св. I, Београд, 1847., 127-139.
1849. Дръ Iованъ Стеићъ, Езикословне примѣтбе на предговоръ Г. Вука Стеф. Караџића къ преводу новогъ завѣта, Гласникъ Дружтва србске словесности, св. 2, Београд, 1849., 1-43.
1850. Бечки књижевни договор
1851. О ортографiи (Високославномъ попечительству просвештения, 5. нов. 1848.; Високославномъ попечительству просвештения!, 30. мая 1849.; Дружтву србске словесности, 11. авг. 1849.; Високославномъ попечительству просвештения, 18. сеп. 1849.; Дружтву србске словесности, 1. мая 1850.), Гласникъ Дружтва србске словесности, св. III, Београд, 1851., 48-62.
1852. Дръ Iованъ Стеићъ, Србскiй правописъ, Гласникъ Дружтва србске словесности, св. IV, Београд, 1852., 1-15.
1853. Дръ Iованъ Стеићъ, Предлогъ за србскiй рѣчникъ и србску граматику, Гласникъ Друштва србске словесности, св. V, Београд, 1853., 1-13.
1859. Распра између пређашнѣ Владе и Друштва србске словесности (Д. Црнобарац, попечитель просвештения и правосудiя Друштву српске словесности, 31. мая 1858.; Одговор Друштва, 15. юния 1858.; Д. Црнобарац, попечитель просвештения и правосудiя Друштву српске словесности, 22. августа 1858), Гласник Друштва србске словесности, св. XI, Београд, 1859., 463 – 481.
1861. Вук С. Карађић, Срби и Хрвати
1909. Р. Грујић, Српски језик и српско писмо, из: Апологија српског народа у Хрватској и Славонији
1952. А. Белић, Предговор Правопису српскохрватског језика
1954. Новосадски договор у правопису МС/MH
1967. март. Борба, Реакција на „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика“
1967. март. Борба, М. Жанко и Ф. Чулиновић, Подземне иницијативе
1967. март. Борба, Саопштења ЦК СКС и ЦК СКХ
1967. април. Književne novine, B. Mihailović Mihiz, Pravo svakog naroda da određuje svoj jezik
1967. април. Борба, Предлог за размишљање
1967. април. Борба, ГК СК Београда о „Прелдогу“ и потписницима
1969. јануар. Реакције и одговор уредника поводом преласка „Књижевних новина“ на ћириличко писмо
1971. Анали Правног факултета, Образложење забране броја 3_1971
1971. М. Ђурић, Смишљене смутње, Анали Правног факултета бр. 3, 1971.
1971. П. Ивић, Актуелни тренутак, из: Српски народ и његов језик, стр. 221-228
1971. Свет, Београд: Анкета о положају ћирилице, бр. 781-787, октобар-новембар 1971.
1972. новембар, Политика, Образложење дефиниције језика у амандманима на устав СР Хрватске (будући чл. 138) Мирка Божића
1984. Б. Брборић, Српскохрватски језик у светлу уставноправних и социолингвистичких одређења, О језичком расколу (Социолингвистички огледи I), Београд, Нови Сад, 2000., 241-291.
1986. НИН, Анкета о равноправности ћирилице, бр. 1840, април
1987. Б. Брборић, Напомене о српско-хрватским језичким односима, О језичком расколу (Социолингвистички огледи I), Београд, Нови Сад, 2000., 419-421.
1988. Б. Брборић, Супротност међу језичким одредбама (мишљење Уставног суда Југославије), О језичком расколу (Социолингвистички огледи I), Београд, Нови Сад, 2000., 346.
1989. 14. јануар, Политика, Р.Д. Лукић, Ћирилица у амандамнима на Устав СР Србије
1989. 21. јануар, Политика, Редакција часописа „Наш језик“, Кад је ћирилица обавезна
1989. 25. фебруар, Политика, Р.Д. Лукић, За и против ћирилице
1989. 1. март, Политика, Р. Бугарски, Писмом до разумевања
1990. Р.Д. Лукић, Политика, О судбини ћирилице у новом уставу
1997. Оснивачка акта Одбора за стандардизацију српског језика
2001. Одбор за стандардизацију српског језика, Нарушавање уставних оквира статуса српског језика
2002. Декларација Савезне скупштине Србије и Црне Горе о заштити ћирилице
2002. Одбор за стандардизацију српског језика, Српски језик у Лондону
2003. Закључци скупа интернет и ћирилица
2003. Одбор за стандардизацију српског језика, Укидања ијекавице заиста није било
2003. Одбор за стандардизацију српског језика, Уставне одредбе о језику, препорука за Србију
2006. М. Шипка, За кодекс употребе српског језика
2009. R. Bugarski, Jezička politika i jezička stvarnost u Srbiji posle 1990. godine
2009. Д. Збиљић, Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу (корице књиге)
2010. Правопис Матице српске, одељак о писму
2013. септ.-дец. Предлог Д. Лековића и одговор Уставног суда РС о уставности Чл. 40 Закона о трговини
2014. И. Клајн, Далеко је Скандинавија, Прилог конференцији поводом 50. годишњице Новосадског договора, КЦНС, 10. децембар 2014.

С. Стефановић, Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији Феномен којег овом публикацијом оцртавамо са теоретског и практичног становишта ванредно интересантан: изостанак остваривања права националне већине у некој од модерних држава на употребу матичног …

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2l6Oq78
via IFTTT

Лингвистичка карта света из 1741. са речима молитве “Оче наш“ на разним језицима и писмима

Лингвистичка карта света из 1741. са речима молитве “Оче наш“ на разним језицима и писмима

Лингвистичка карта света из 1741. са речима молитве “Оче наш“ на разним језицима и писмима | Патриот

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2sLtKVP
via IFTTT

Ево зашто не прогоне ни кинеско, ни јеврејско, ни јерменско писмо већ само – ћирилицу

Ево зашто не прогоне ни кинеско, ни јеврејско, ни јерменско писмо већ само – ћирилицу
ОДУСТАЈАЊЕ ОД ЋИРИЛИЦЕ ЗА НЕКЕ ПОСТАЈЕ И СИМБОЛ ТЕЖЊЕ КА „ЕВРОИНТЕГРАЦИЈАМА“
Нико од јапанских самураја, који су се успешно уденули у Запад, не тражи да се одрекну свог писма. Победник Песме Евровизије, Израел, све до данас се користи својим писмом и својим древним језиком који је у прошлом веку доживео прави процват. Само су Руси и простор Руског света, заједно са другим народима који су сачували ћирилицу, под притиском антићириличне кампање без преседана која није од јуче
Руски језик је на ћирилици постао један универзалних језика светске културе и то – не упркос ћирилици већ управо захваљујући њој. Јер, ни један од суседних словенских језика није на латиници достигао ни близу такву културну висину и интензитет
Уз сво уважавање, Сјенкевич није Толстој, Хашек није Достојевски, а Кафка је на чешком написао свега неколико писама
Наша ћирилична азбука је декларација наше цивилизацијске независности, она волшебна баријера која прави ограду око светиње руског говора и чува га од растварања у глобалном „пиџин-инглишу“. Ћирилицу управо због тога љуто мрзе, чак и у Русији, они који су уверени да је код „белих западних богова“ све боље

Ево зашто не прогоне ни кинеско, ни јеврејско, ни јерменско писмо већ само - ћирилицу - Царса ОДУСТАЈАЊЕ ОД ЋИРИЛИЦЕ ЗА НЕКЕ ПОСТАЈЕ И СИМБОЛ ТЕЖЊЕ КА „ЕВРОИНТЕГРАЦИЈАМА“ Нико од јапанских самураја, који су се успешно уденули у Запад, не тражи да се одрекну свог писма. Победник Песме Евровизије, Израел, све до данас се користи својим писмом и својим древним језиком који је у прошлом веку доживео прави процват. Само су Руси …

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2IT544w
via IFTTT

Да ли смем у падеж ако нисам удата?

Да ли смем у падеж ако нисам удата?

Да ли смем у падеж ако нисам удата? У јеку све чешћег инсистирања на родној равноправности у граматичким и творбеним језичким категоријама, и сами новинари, који су редов...

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2IIdVJv
via IFTTT

Драгољуб Збиљић: Ревносније спроводи хрватски, а не српски Устав

Драгољуб Збиљић: Ревносније спроводи хрватски, а не српски Устав
У јавном животу у Србији се у вези с писмом ревносније спроводи хрватски, а не српски Устав

• Ако би се појавио неки неутралан посматрач из Европе и(ли) света, заинтересован да упоредно истражује примену уставних чланова који регулишу питање службеног матичног језика и писма у Србији и Хрватској, могао би само једно да закључи – да се у Хрватској дотични уставни члан који обавезује на употребу службеног хрватског језика и (латиничког) писма стопостотно примењује у свакодневној пракси, а да је у Србији веома чудновато стање у коме се, уместо српског Члана 10, практично чак 90 одсто примњеује хрватска уставна одредба из Чланка 12.

• Покушај Министарства културе да донесе неке мере за враћање српске азбуке у живот неко је, очигледно, зауставио, плашећи се од спољњеих сила и да поштује макар свој језик на свом писму.

Кад је реч о примени уставне обавезе у вези с правом Хрвата у својој држави (Хрватској) на право матичног (хрватског) народа на хрватски језик и хрватско (латиничко писмо) и примени уставне обавезе у вези с правом матичног (српског) народа у својој државу (Србији) на српски језик и српско (ћириличко) писмо, неутралан изучавалац тога питања морао би да закључи да се у Хрватској запажа одмах нормална ситуација у којој се прописано Уставом право Хрвата стопостотно примењује у свакодневној пракси, а да је у Србији невероватно, чудновато, потпуно неразумно у вези са службеним писмом језика Срба у свакодневној пракси у јавности уставна обавеза у и право Срба у вези с писмом багателише (масовно се одступа) од прописане уставне обавезе и гази се легално Уставом прописано право матичног српског народа у Србији тек у непуних десетак процената.

Кад би свет у Европи и изван Европе био заинтересован за остваривање права Срба на свој језик и писмо у складу с уставном обавезом и светском престижном праксом, Србија би била обавезно најпре опоменута, а онда би се примениле и друге теже мере због небриге српске државе за права свог народ у својој матичној држави. Међутим, како европске и светске силе немају никакво интересовање за оставривање права Срба на свој језик и своје писмо у Србији, споменуте опомене нити је било нити ће бити. Српској држави (тј. њеним владаоцима и властодршцима) препуштено је да раде шта хоће с правом Срба на свој језик са својим писмом. А што се тиче мањина у Србији, европске и светске силе су „животно“ заинтересоване да се испуњавају само њихова права. То је, донекле, и разумљиво. Јер, заиста што би се спољње силе посебно занимале оним како се српски владари и владаоци у Србији односе према свом (српском) народу који је вековима буквално проливао реке крви да би некако засновао и (са)чувао српску државу? Природније је, дакле, да се светске силе забнимају за права мањина у Србији јер је познато да се у пракси по свету обично сузбијају мањине у њиховим правима. Светске силе нити могу нити размишљају о чињеници да се у Србији чињенично много више поштују права мањина на њихове језике и писма него на та права матичног народа.

1. У Србији су у језику важнија права мањина од права матичног народа

Да је и моја маленкост упућена из света у Србију да истражујем поштовање права народа и мањина на своје језике и писма, тешко бих се снашао да схватим зашто српске владаре, владаоце и српске језилчке институције и лингвисте у њима готово да уопште не занимају праве мере да се поштују прописана и од народа усвојена права Срба на свој (српски) језик са српским (ћириличким) писмом. Можда бих био у прилици да схватим да Срби, у ствари, не желе да користе своје право на свој језик са својим писмом.

Није свако врстан познавалац историјата проблема Срба са својим језиком и писмом па да све то може ваљано да схвати и да објасни зашто је то стање у праву Хрвата у вези с језиком и њиховим писмом у Хрватској сасвим нормално, па чак и више од нормалног у, за њих, позитивном смислу, а зашто је у Србији све у вези с тим наопако, чудновато, бепојмљиво за „обичан“ свет.

Чудновато је, међутим, како силна указивања из више удружења за одбрану српског језика и српског (ћириличнког) писма које је и уставно јасно прописано и јасне предлоге (на пример из Удружења за заштиту ћирилице српског језикла „Ћирилица“ у Новом Саду са 20-ак објављених књига о тој проблематици) како да се „унормали“ то једино у Србији на штету Срба и њиховог језика и писма ненормално и неуставно стање може поправити нормалним деловањем власти и лингвиста. Истина, власт је, макар кад је реч о најужим државним институцијама, после 1990. године српски језик спојила са српским (ћириличким) писмом тако да је то сачувало десетак процената српске азбуке у српском језику, али лингвисти нису ни један једини корак искорачили из погубне сербокроатистике, нису се научно лустрирали ни минимално, па су – потпуно противно чак и Члану 10. Устава Србије – правописно нормирали српски језик, уместо на једном писму, што је европска и сдветска пракса и што је јасна уставна обавеза, и даље на два писма на ћирилици и латиници и тако дају огроман допринос да се Срби полатиниче и да би тако, ускоро нестали на путу асимилације на онај начин на који су нестали и ишчезли из Српства Срби католици којима је првима међу Србима наметнуто латиничко писмо уместо ћириличког.

2. У Србији се јавно даје 90 одсто предност хрватској гајици

Да би мање упућени схватили како се и зашто мора закључити да се у Србији 90 одсто, у ствари, у јавности уважава и спрови хрватски Устав, а свега десетак одсто у јавности се примењује Устав Србије, предочићемо дотичне прописе о језику и писму у Хрватској и Србији, тј. у хрватском и српском уставу.

Хрватски Устав гарантује Хрватима у Чланку 12. веома разговетно хрватски језик с хрватским (латиничким) писмом на овај начин:

„U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.

U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“.

У Уставу Републике Србије у Члану 10. такође јасно пише:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Што се тиче права Хрвата у Хрватској и Срба у Србији, како се из наведеног види, право оба народа на своје писмо у свом језику регулисана су готово на исти начин. Оба устава гарантују обама матичним народима Хрватима и Србима стопостотно право на своје писмо у свему што се односи на језик Хрвата и на језик Срба.

Постоје, међутим две приличне разлике. У Хрватској се Хрватима обезбеђује све и свуда право само на хрватско писмо у јавном животу. У Србији се то право Срба исказује у пракси, како смо већ објаснили напред, само у ономе што се односи да основне државне органе и институције, док се у општем јавном животу, право Срба на своје (прописано Уставом, ћириличко) писмо исцрпљује у стварности свега у десетак пероцената онога што је на језику Срба. Свее друго, око 90 процената, српски језик се исписује на хрватском абецедном писму (гајици), оном писму (латиничком) које је у 19. веку сачињено специјално за Хрвате да би они прихватили за своју језичку варијанту онај стандардни језик који је својом реформом уобличио из народног језика Вук Стефановић Караџић.

3. У вези с „хрватским језиком“ и писмом (гајицом) Хрватска се понаша као права држава, за разлику од Србије

То је једна, истина огромна, разлика између права Хрвата у Хрватској и Срба у Србији у вези са својим језиком и писмом. Друга разлика (прилична) јесте у томе што је хрватски Устав прописао да се „može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“ у службену употребу, што значи да не мора. Тако су чекићари у Вуковару“ чекићали српску азбуку испод хрватске абецеде, јер у Уставу Хрватске не пише да мора бити примењено српско писмо у језику Срба. Устав Србије то писмо мањина обавезно прописује без речи „може“.

Ко се то у Србији деценијама у вези са српским писмом у језику Срба прави луд, а ко се и данас држи измишљене сербокроатистике, једине у Европи непримењиве „равноправности писама“ у једном језику и „богатства двоазбучја“ у готово највише осиротелом (српском) народу и идентитетски разореном у свом писму и другим културним и идентитетским вредностима, неутралном посматрачу, али и ономе ко је ваљано проучио узроке томе, сасвим јејасно. Српски језички стручњаци које плаћа осиротели народ, и даље наопако нормирају само језик Срба, а власт се у њихов „сербокроатистички“, погубан по Србе, по српску културу, по српски језик и, посебно, по српску савршену азбуку не меша.

Да ли властодршци верује српским језичким стручњацима или не смеју од спољњих сила да спроводе уставну обавезу из Члана 10. Устава Србије, остаје питање. Али остаје и чињеница да је пао у воду недавни покушај Министарства културе да се покуша спасавање ћирилице. Тај је покушај негде заустављен, а и да није, то како су замислили радници у Министарству културе Србије да спасавају српску ћирилицу подстицањем коришћења ћирилице преко смањења пореза, сигурно не би дало никакав виднији резултат. Јер, нису предложили једини начин који у свету спасава свако друго писмо. А то је нормирање једног језика на једном писму, јер нико здрав у свету не нормира свој језик на алтернативним писмима, јер се тако разбија и дели један народ. А народ се не сме делити по писму у свом језику.

Закључак

Српска власт (владари и владаоци) не само да треба него имају обавезу да се после више од десет година не оглушују о право свгога народа да му се у употребу врати свуда српска азбука, а не да је враћају на кашичицу. Њихова је обавеза да не смеју допустити да се само лингвисти не сматрају уставно обавезним па да сачињавају и данас Правопис српскога језика у коме је дрско изиграна уставна обавеза да српска азбука има пуни суверенитет, а не да јој се у језику Срба и даље свакодневно намеће друго писмо које је у делокругу права хрватског народа, а Срби имају своју савршену азбуку и нема никакве потребе да се само Срби у даље свакодневно у коришћењу свог језика черече једини на два писма и да тако губе навику на своје писмо и да тако губе свој културолошки и национални давно успостављен идентитет. У Европи и свету јасно се зна зашто се уче туђи језици и туђа писма, али свој језик и своје писмо не понижавају се и не замењују.

Драгољуб Збиљић, (26. април 2018)

Драгољуб Збиљић: Ревносније спроводи хрватски, а не српски Устав - Видовдан Магазин

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2Fk9NJK
via IFTTT

Читанка српског језика за време Oсманског царства

Читанка српског језика за време Oсманског царства

Читанка српског језика за време Oсманског царства - Царса Просто је невероватно какве мале драгуље можете купити по београдским антикварницама. Налетех тако једном приликом на читанку српског језика за 4. разред који се користио у Србији кад је још била под турцима. Малени уџбеник из 1899. године коштао је 10 евра и ја сам морао да га имам. 🙂 Читанка је на ћирилици, на 95 стране, штампана у …

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2HlQ8v4
via IFTTT

Зашто се одричемо ћирилице?

Зашто се одричемо ћирилице?
Иако је Скупштина тада једине српске признате државе пред Уједињеним нацијама, Савезне Републике Југославије, изгласала Деклерацију о заштити ћирилице 2002, латинаши, на свим нивоима тог друштва и државе, игнорисали су ту резолуцију. Између осталог, у њој дословно пише:
“…Ћирилица се потискује латиничним писмом. Разлог за то је небрига надлежних органа власти на свим нивоима, јавних служби, културних и медијских институција и свих средстава јавних комуникација.
ПИШЕ: Радомир Батуран
Одрицање од сопственог писма знак је одсуства свести о потреби вредновања сопствених културних вредности, чувања националног идентитета и њихових обележја. Оно, такође, указује на комплекс ниже вредности и погрешно схватање да ће нас удаљавање од себе самих приближити другима.

Скупштина позива све државне органе, органе локалне самоуправе, предузећа која врше јавна овлашћења, просветне, културне и медијске установе да, у складу са законским прописима, користе ћирилицу… Позивају се управни органи, власници предузећа и предузетници да приликом оглашавања, рекламирања, исписивања фирми поштују Закон о службеној употреби језика и писма…

Председник Већа грађана: проф. др Драгољуб Мићуновић
Председник Већа република: др Жарко Кораћ”
Службени лист СРЈ, бр. 61/2002. од 15. 11. 2002.

У најновијем Уставу Србије, у члану 10, записано; српски језик и српско ћирилично писмо званични су језик и писмо у држави Србији.

И поред тих званичних акта држава Срба, српски издавачи, новинари, писци, књижари, власници, произвођачи и продавци свега и свачега као да се такмиче ко ће од њих више загадити српски духовни простор латинаштвом. Ако погледате сајтове министарстава, амбасада и конзулата Србије, још увек ћете наћи да пишу српски језик латиничним писмом.



Лош и добар примјер из Српске дијаспоре


Треба прозвати власнике и уреднике месечника (“ми-магазина”, “прибадача” и њихове “новописце”) који казују српским језиком, и продају се на том истом језику у српској заједници, али не пишу нити штампају на српском писму. Ни један мислећи Србин неће прихватити њихова шегачења “да је ћирилица секси” или изјаве да “они не припадају Друштву за одбрану ћирилице. Али, исто тако, треба поздравити појаву новог српског месечника “Слово” у Кичинеру, мећу српским прогнаницима из Босне, који је мишљен, писан и штампан српском ћирилицом. Да у овом часопису није написан ниједан чланак, сем најтоплијег и најболнијег помена над гробовима устрељене српске деце у Гораждевцу поред Пећи (“Ни да живиш ни да умреш“) и “Обновимо знање – проверимо памћење”, или “У славу ћириличне књиге” (О српској штампарији у Горажду, са почетка 16. века), било би пребогато за једну заграничну новину. Ово је прави ауторски српски часопис у коме текстове потписује преко петнаест новинара. Уреднику, власнику и читаоцима од српца честитам појаву српског “Слова”.

Надам се да ће “Слово” онако здушно држати у излозима и препоручивати га купцима бројни српски продавци у Торонту, а нарочито књижари. Очекујем и неку рекламу српским писмом исписану, ако не преко целог зида као оне латиничке, бар најскромнију као оне на кинеском у свим кинеским радњама у Канади.



Шта су мислећи Срби и Хрвати говорили о ћирилици кроз векове


Уместо даљег “личног и свесног” полемисања са српским латинашима, навешћу мишљења мислећих Срба па и Хрвата о политичком потирању српског писма кроз векове:

“…један од најстаријих докумената Дубровника – уговор између Дубровчана и бугарског цара Асена II , из 1253. године – писан је српским језиком и ћирилицом”

(Предраг Драгић Кијук, Уметност и зло, стр. 72);

“Римско посланство, на челу са бискупом Петром Томом, стигло је у Скопље 1355. на двор српског Цара Душана, са понудом да папа прогласи Душана за “капетана хришћанства” и организује помоћ европских витезова у сузбијању турске најезде, а да српски цар призна папу за верског поглавара хришћанске цркве и да се царска породица поунијати. Када је то Душан одбио, бискуп Тома вратио се веома љут и, на повратку кроз угарске земље, поручио је краљу Лајошу да буде немилосрдан према шизматицима”

(Светозар Ћоровић, Дело Цара Душана);

“Иван Мажуранић, први ‘бан пучанин’ (1873-1880), …забранио је употребу ћирилице у Хрватској”

(П. Д. Кијук, исто, стр.69;

“…Дон Јаков Групковић (1831 – 1911), фрањевац и припадник Српске странке у Дубровнику (‘ватрени Србин’ и професор гимназије) пензионисан је због својих националних ставова. Када је хрватски праваш и римокатолички фундаменталиста Јосип Франк придобијао своје сународнике идејом по којој је “хрватство мост преко кога ће Аустрија даље да продре на Балкан”, Дон Јаков је парафразирао ту Франкову крилатицу речима: “По Франку, хрватство је кљусе на коме Швабо по Босни шета”

(Ј. С. Радојичић, Срби – биографски лексикон);

“…прекодрински Срби су увелико били виђени у крилу “матере свег хришћанства, то јест папистичке организације. У овим деловима се увелико примењује поновна латинизација, а у Босни, након окупације и анексије 1878. те 1908. ствара се коалиција две конвертитске конфесионалности против аутохтоног српског и православног народа: у школама муслимани и католици морају да пишу искључиво латиницом…”

(П. Д. Кијук, исто, стр.);

“Потискивање Ћириловог, Савиног или Вуковог писма у Србији, упоредо с његовим “изопћењем” у другим републикама са српским живљем, погађа срж националне својствености и културе”.

(Владета Р. Кошутић (професор Београдског универзитета), Страдања језика ћириличког (забрањена књига), Шабац, 1988);

“Изгледа ми, како неко рече, ћирилице још има само на гробљима. Да ли је живи могу очувати? Могу, али у томе неће нам помоћи никакве уставне промене и закони о заштити ћирилице, ако Срби не спознају себе, свој историјски и културни значај и не схвате да, ако сами не буду уверени у своје вредности, други их у то неће уверити”.

(Милка Ивић, професор универзитета);

“Шездесетих година, кад су у Новом Саду, преконоћ, скинути сви ћирилички натписи улица и стављени латинички, озлојађени грађани отидоше до градске општине да затраже објашњење зашто је то учињено у граду са српском већином. Начелник Секретаријата за правне послове, који их је примио, одговорио им је: “Немојте мислити да сам то ја наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио председник градске општине, Тоза Марковић који је, као што знате, Србин”.

(Милица Грковић, професор универзитета);

“Ћирилица није само српска азбука, већ су се њом служили и Хрвати (…), што потврђују многи споменици, међу којима су и “Поваљска листина” с Брача (из XIII столећа) и “Пољички статут ( XVстолећа), а латиница се у Хрвата јавила, као трећа азбука, не из потребе да се претходно замени бољим, већ с политичких разлога, под притиском римске цркве, чему се хрватски народ опирао…”

(Јордан Моловић, професор);

“Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и што лакше, он мора признати да у читавој Европи, а ваљда и читавом свијету, нема писма које би се с те стране могло мјерити с азбуком коју је Вук сложио и употребљавао. Нема нигдје језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него ли је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у своме народу што му је створио савршену азбуку у којој је таман толико слова колико је у језику гласова, И то тако да свакоме гласу одговара своје слово, и то само једно.”

(Томо Маретић, хрватски научник, Граматика хрватског или српског књижевног језика, Загреб, 1963. стр. 26);

“Ћирилица је имала и раније своје тешке прилике, па је ипак успевала да им одоли. Она је у ствари делила судбину српског народа. Када се насртало на њу, насртало се и на српски интегритет и желело да се Срби обезличе.(…)

Један од првих погрома доживела је ћирилица за време Марије Терезије, када је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Томе се одлучно супротставила православна црква и народ српски. (..)

У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић”.

(Др Петар Ђорђић, професор универзитета);

“…Сматрам да би надлежни требало да поведу рачуна да се слово закона о равноправности писама оживотвори. Пре свега у четири републике: Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији требало би администрацију водити и на ћирилици. Она би морала да буде заступљена и у администрацији савезних органа, а у српском и црногорском уставу требало би да се нађе и одредба која захтева употребу ћирилице. Законом би требало регулисати и равноправну употребу оба писма и у Босни и Херцеговини и тако исправити садашњу праксу. Јер, тамо Срби нису у мањини. Напротив.

(Др Михаило Стефановић, универзитетски професор);

“Запостављање ћирилице је ниподаштавање националне традиције, културе и осећања…”

(Др Радомир Луки, професор универзитета).



Ко све ”бега” од ћирилице?


Међу садашњим српским латинашима, глобално гледано, разликујемо четири групе.

Прву чине они који знају зашто, за кога и за који новац то раде. То су најчешће интелектуалци-квислинзи, у најтипичнијем значењу те речи. У приватним разговорима они ће вас убеђивати како је (Опрости ми Свети!) Сава Немањић погрешио што се није определио за католичанство, латински језик у цркви и школи, него увео “преко проклетих Грка, некакав тамо старословенски језик и ћириличко писмо”. За њих је “и латиница наше писмо”. Они нису и не желе да буду део српског православног народа. Све су то бивша “наша деца” (читај: првоборачка, Титово иверје, деца дрматора државних предузећа, официра и партијских кадрова…). Док смо ми, “ничија деца”, из растужујућих слика нашег детињства и младости, после завршених факултета једва добили учитељска места по провинцијама, они су одмах засели у ложе бројна министарства, “СУП-ова, редакција државних издавачких и информативних кућа, а, Бога ми, и националних (Зар и СКЗ, Матице српске, САНУ…?), за универзитетске катедре… Када је дошла “демократија”, они су само боје променили (Парафразирају Ностердамуса: “Свака крпа избледи” па додају: “па и црвена”…). Западни империјалистички тимови уочили су то пре нас па су им дотурили донације из њихових глобалистичких фондова и престижних стипендија, припомогли им да се убаце у популарне “демократске” партије, “европске комитете”, невладине организације… И онда народ и земље српске пролазе како пролазе.

У другу групу спадају полуинтелигенти, трабанти српске квислиншке интелигенције, који за веру и нацију никада нису ни марили. Они су гордљиви, насртљиви, лажљиви, безочни и сваком лонцу поклопци. Идеални су за “невладине организације”, лажирања избора, референдума и распарчавања држава – што би наш народ рекао: “Ништа им свето није”, “свашточиње”…

У трећу групу спадају полусрби којима је “југословенство” и југословенска латиница некакво срећно решење за њихово подељено национално осећање, за које имамо разумевања, али не и да нам потиру писмо наше једанаестовековне традиције.

У четвртој групи “латинаша” је српско кротко стадо, ”раја”, лаковерно, гладно и заплашено. Прихватиће и истрпети све, “само да ово зло прође”, како они најчешће кажу.

Баш зато што је све што вреди у српској књижевности и култури написано српском ћирилицом, што смо спознали себе, свој историјски и културни значај, уверили се у вредности свог српског народа, супротстављамо се актуелним латинашима међу нама који унижавају нашу Првост. Ми нисмо против Другости када она узвисује нашу Првост. Уколико нам та другост брише читавих 11 векова нашег писма којим су написани вечни рукописи који не горе, супротстављамо јој се својим чињењем, српском песмом, науком и саборном љубављу.



Шта ваља чинити!?


Да Срби имају уређену државу, лако би она изашла на крај са језичким квислинзима. Та би држава донела уредбу по којој би све издаваче новина и књига, радија и тв програма који се служе службеним ћириличким писмом ослободила државне таксе. Ослободила би таксе и гласила националних мањина која употребљавају свoје писмо. Свима осталима који се службено обраћају народу на туђем писму наплатила би таксу 100% увећану па нека се одричу себе, свог језика и писма да би се додворили другима колико год хоће. То би створило нормалан поредак језика и писма у држави Србији и очувало српско једанаестовековно писмо, на коме је написано све што вреди у српској култури и традицији.





ИЗВОР: dijaspora.nu

Зашто се одричемо ћирилице? - Царса Иако је Скупштина тада једине српске признате државе пред Уједињеним нацијама, Савезне Републике Југославије, изгласала Деклерацију о заштити ћирилице 2002, латинаши, на свим нивоима тог друштва и државе, игнорисали су ту резолуцију. Између осталог, у њој дословно пише: “…Ћирилица се потискује латиничним писмом. Разлог за то је небрига надлежних органа власти на свим нивоима, јавних …

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2IQ8aqh
via IFTTT

Драгољуб Збиљић: Практичари и кочничари у спасавању српске ћирилице

Драгољуб Збиљић: Практичари и кочничари у спасавању српске ћирилице
Данас се многи међу Србима само вербално а практично лажно залажу за „спасавање“ српске ћирилице у језику Срба, али је још изразита мањина у заговарању примене правог, јединог могућег, системског, нормативног начина за спасење српске азбуке у ћириличком једноазбучју
Нова борба за (о)чување српске ћирилице, савршене у свету азбуке за природу језика, посебно за прирорду језика Срба, започета је крајем 20. века, у време разбијања Југославије изнутра, уз кључну подршку неких (Србима добро знаних) спољних сила,

У то време прва залагања за српски језик с предношћу у његовој употреби на српској ћирилици започета су у новинским текстовима а (убрзо и у текстовима у стручним часописима) нарочито од Радмила Маројевића, Радомира Лукића и Драгољуба Збиљића. Уз то, у писмима читалаца у Политици, Дневнику, Експресу, Вечерњим новостима, Гласу јавности и још неким новинама, објављивани су чланци многих залагања читалаца да се врати предност српском писму у српском језику. После споменутих имена, јавили су се убрзо у корист српског писма ћирилице текстови Драгољуба Петровића, Мате Пижурице, па текстови Драга Ћупића, Милоша Ковачевића и још неких појединаца.

Уз текстове споменутих ишла су залагања вербално за „равноправност писама“, а у ствари за наставак такве „равноправности“ која је у пракси довела до линча ћирилице (заменом њеним хрватском гајицом између 80 до 90 одсто превласти херватске абецеде и у Србији). У том таквом „залагању“ за ћирилицу и латиницу истицали су се Ранко Бугарски (англиста) и Иван Клајн (италијаниста).

У то време појавили су се текстови и предлози Бранислава Брборића и Радмила Маројевића о „рерформи“ српске ћирилице како би се она, тобоже, „уподобила“ за олакшану „међународну употребу“. Радмило Маројевић се залагао и за реформу „српске латинице“ (реч је о латиници која је у 19. веку скрпљена за Вуков(ски) српски језик који би употребљавали Хрвати, пошто није долазило у обзир да се допусти католицима Хрватима да пређу на српску ћирилицу, иако је било таквих залагања чак и међу неким Хрватима. То су свакако могли бити они људи и стручњаци који су знали да су два писма за исти (један) језик не само непрактична и у свету непримењивана у стандардним престижним језицима него и на дужи рок немогућа, јер су у коначном и вишестрано штетна.

Лукићево здраворазумско и правничко тумачење (о)чувања ћирилице

У залагањима за предност ћирилици у односу на хрватску гајицу која у пракси преовладава по вољи власти после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и двама писмима (1954) у оквиру уставног решења питања службеног српског језика и писма највише се од политичара и државника залагао (по, сигурно, одобрењу и Слободана Милошевића) др Борисав Јовић као председник Скупштине Републике Србије и човек који је заслужан за Члан 8. у Уставу Србије из 1990. године, у коме је српска ћирилица добила апсолутну предност, а латиница (хрватска гајица) ипак је задржана на начин да јој употреба буде регулисана посебним законом о службеној употреби језика и писма.

Из књига Борисава Јовића позната су консултована гледишта тадашњих водећих српских лингвиста. Они су се, по сведочењу Јовића академику Лукићу, практично као позвани стручни консултанти „посвађали“. Нико од њих није био за то да српска азбука буде суверена у језику Срба, како је то у пракси целе Европе и света, суверено свако друго писмо у сваком другом престижном језику. Неки од њих били су за то да српска ћирилица добије предност у односу на хрватску абецеду, а неки су заговарали наставак „равнопрвности писама“ у језику Срба на исти, дотадашњи, начин, уважавајући изум српских лингвиста о „богатству двоазбучја“, као за све време комунистичке власти после 1954. године, када је српска азбука, деловањем власти на свим нивоима у Југославији и Србији, била општом фаворизацијом латинице сасечена у пракси заменом ћирилице латиницом изнад 80 одсто у свакодневној употреби српског језика.

Тада је, сведочи даље Јовић (коме се може у томе веровати), академик Радомир Лукић (парафразирамо сведочење) саветовао Јовића. „Пусти ти лингвисте. Они су само стручњаци за језичка питања, а писмо је у великој мери и државно и политичко питање, а лингвисти су слаби политичари. Дај ти у уставу предност ћирилици.“

Срећом, Јовић је послушао мудрог Лукића, а не „посвађане“ лингвисте, па је формулисао Члан 8. Устава Србије из 1990. године овако:

„У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.

На подручјима Републике Србије где живе народности у службеној употреби су истовремено и њихови језици и писма, на начин утврђен законом.“



Радомир Лукић је непосредно пре тога у тексту „Против посебног закона“[1], као врстан правник који је докторирао на Сорбони, објаснио појам „јавне употребе језика и писма“ на овај начин: „Уместо бесконачног разглабања и цепидлачења о разграничењу употребе двају писама према предлогу закона о коме се води расправа, сад је стање сасвим јасно шта је службена употреба, а шта јавна. Службена је употреба свих државних органа, како државних тако и самоуправних, при чему је врло важно да под службеном употребом треба разумети и ону тз. јавноправних служби, укључујући ту и јавноправну привреду и друге такве делатности..“ Затим још појашњава то додајући: „Што се тиче јавне употребе, она је такође сасвим јасан појам. Јавно је оно што није приватно, тј. што није упућено приватном лицу него јавности. Дакле, све што се јавно пише, односно објављује (како се види, у самој речи ,објављује‛ садржана је јавност!) Ту, разуме се, најпр долазе у обзир све врсте штампане речи[2], али и објаве приватних лица које су упућене јавности, а не само оно што што јавни субјекти објављују. Разуме се да ту долазе натписи улица, фирме, имена места итд. итд.“ Онда додаје у том тексту у Политици да је најважније што је обухваћена „целокупна издавачка делатност уместо некаквог покушаја дељења пола ћирилица, пола латиница“.

Нажалост, данашњи српски лингвисти, изгледа, веома мало и ретко читају новине и правничку литературу, па им није познато ни ово добро тумачење врсног правника Лукића у вези с „јавном употребом језика и писма“. Зато они то питање не схватају па још постоји њихова недоумица о „службеној и јавној употреби језика и писма“. Упућен у тумачење тог појма код Лукића, Драгољуб Петровић на седници једне од комисија Одбора за стандардизацију српског језика истиче 13. новембра 2007. да је „проблем у томе што није разграничено шта је службена а шта јавна употреба језика“[3] Није разграничено, наравно, међу збуњеним лингвистима а он лично сигурно је имао у виду тумачење академика Лукића, па закључује исправно да „све штоје јавно то је и – службено“[1]. А то значи да се јавно и службено не може раздвајати. Јер, наравно, службено је неизоставно и првенствено оно што је – јавно.

Код нас као да и министарства уопште не читају Устав Србије, па Министарство културе као да уопште и не занима на шта у вези са службенимм српским језиком и писмом пише у Члану 10. Устава Србије, па зато доносе мере за „побољшање статуса ћирилице код Срба“, које немају никакве везе с одредбом коју је изгласао народ на референдуму за Устав Србије из 2006. године, у коме стоји за све и свакога обавезна одредба:

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо и за то се не предвиђа никакав посебан закон, јер уставна одредба овако формулисана директно налаже обавезу без закона. Али се томе први опиру и дуже од деценије после доношења те обавезујуће за све и свакога одредбе, па у Правопису српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010. па даље у новим издањима) упорно држе у правопису једини српски народ на черечењу да се шизофрениче на два писма у свом једном језику. Они неће, а власти их не опомињу да виде шта пише за све и свакога о томе у Уставу, јер их изгледа, Устав занима само спорадично и половично.

Практично и заблудно бављење спасавањем српске азбуке

Међу онима који се елитно (разумно у сваком погледу и лингвистички, и правнички, и практично и једино успешно у складу с тумачењем и незаобилазног тумачења правника академика Радонмира Лукића) баве питањем једино могућег начина спасавања српске ћирилице данас истичу се само три имена. То су: Драгољуб Збиљић (србистичар, јак полемичар с противницима једноазбучја и у српском језику), Немања Видић (јак логичар и практичар у инжењерству и такође добар полемичар) и, најзад, Владислав Ђорђевић (историчар и реалан полемичар). И више нико.

Најближи споменутој тројици стручњака јесте Ђорђе Јањатовић (мр економије, интелектуаслац. Мана му је једино у прејаком егу, нпр. у непопустљивости и када му чињенично предочиш да није баш у свему у праву. На пример, није никако хтео да прихвати да је изворна идеја за језик Срба и Хрвата „екавски – латиница“ била у анкети знаменитог књижевног критичара Јована Скерлића, а не лингвисте Александра Белића)

С наоко добром намером, али штетно по судбину ћирилице најангажованији су:

проф. др Радмило Маројевић (русиста) и проф. др Петар Миклосављевић (филолог, књижевни критичар и теоретичар и заступник фалсификата да је данашњу хрватску латиницу саставио нико други до Вук Стефановић Караџић, а признаје и да је ту нешто „петљао“ и Ђура Даничић, али Вук му је главни творац гајице. Маројевићево и Милосављевићево (пре)именовање хрватске гајице у „(опште)српску латиницу“ крајем 20. и почетком 21. века погубно је по судбину једине стварно општесрпске азбуке – српске верзије ћирилице у Мркаљ-Вуковом издању.

Већина српских лингвиста, филолога и књижевника, али и других врста стручњака међу Србима су наоко исправни и национално усмерени у тумачењу питања српске ћирилице, а практично некорисни за решење судбине ћирилице. На пример, проф. др. Драгољуб Петровић (дијалектолог, србистичар и чак од неких који се баве правима свих других народа осим Срба, проглашен, наравно неосновано, за „националисту“) и академик Предраг Пипер (слависта, русиста).

Највећи противници, манипуланти, па чак и исказани у тумачењима, практично, непријатељи српске азбуке су академик Ранко Бугарски (англиста) и акаденмик Иван Клајн (италијаниста)

Они који су на свом месту и професионално могли практично највише учинити за спас ћирилице, а нису учинили ништа, тј. изричито су на седници у оквиру једне комисије Одбора за стандардизацију српског језика 13. новембра 2007. одбили предлог колега да припреме „опис стања ћирилице и предлог за промене“, а изричито су по својој вољи оговарачки тумачили на том скупу, иза леђа „Ћирилице“, чији су још били чланови, , „капацитете“ Удружења „Ћирилица“ (што уопште није било на дневном реду те седнице!) проф. др Мато Пижурица и проф. др Драгољуб Петровић, уз „разумевање“ за то и „саслужење“ у тој „служби“ председника Одбора за стандардизацију српског језика акаденмика Ивана Клајна, одбили[1] су тај предложени им посао у корист српског писма.

Онај који је од најпознатијих стручњака говорио највише о спасавању ћирилице, али није рекао и учинио кључно (залагање за нормирање и језика Срба правописно у ћириличком једноазб учју) јесте проф. др Милош Ковачевић.

Најпоштенији у промени ранијег мишљења о ћирилици и њеног уставног решења (од заступања „богатства двоазбучја“ до чистог заступника „суштинског једноазбучја“, како га је стручно описао) био је данас, нажалост, почивши Бранислав Брборић (англиста, помоћнмик министра културе у дужем периоду



Највећа је заслуга за спасавање српске азбуке данас у практичном деловању Бранислава Брборића, које се огледа у јасној одредби Члана 10. актуелног Устава Србије. Он је, уз подршку тадашњег министра културе Драгана Којадиновић, после позива и разговора с делегацијом Удружења „Ћирилица“ (2001, Нови Сад) о том питању, формулисао предлог Члана 10. данас важећег Устава Србије. Он је одредио да се будућност српске азбуке уставно осигура на овај ваљани начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Тешко је претпоставити да ни аутор ове одредбе Б. Брборић није могао да верује да ће се та одредба најпре дезавуисати, изиграти од лингвиста, његових колега, и да ће правописци с Матом Пижурицом на челу први нападно багателисати ту уставну одредбу и обавезу у Правопису српскога језика.

Најпоштенији, најкоректнији, најморалнији, најоданији и најкултурнији у намери и понашању према колегама и сарадницима (па и према оснивачу и члановима изворног Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001) показао се проф. др Драго Ћупић (нажалост, и он почивши од 2010).

У пракси, практично (на делу) највише за обједињавање српског народа уопште па и за обједињавање преко јединственог стандардног језика свих Срба („екавски – ћирилица“) учинио је у новијој историји, док је био на власти као вођа српског народа у БиХ, др Радован Караџић с труководством на чијем је челу био крајем 20. века. Нажалост, чим га је страни елемент притиском сменио с власти, српски лингвисти, филолози и књижевници, као да су његову смену једва дочекали – одмах су поново разбили његово успостављено обједињавање српског народа на стандардном језику по идеји „екавица – ћирилица“ и вратили српски језички стандард у четири верзије (две по изговору и две по писму).

Закључак

Овај текст написан је с циљем да се, унајкраће, укаже како је и зашто, чијом кривицом (кривицом, наравно, пре свега српских језичких стручњака у институцијама за српски језик у којима влада и даље суштински сербокроатистика као политичка лингвистика која је допринела да се српском народу одузме његов језик, а над писмом је извршен ћирилицоцид замењивањем гајицом до око 90 одсто.

Драгољуб Збиљић

ВИДОВДАН

Напомене:

[1] Политика од 21. јула 1990. у додатку „Уметност, наука, култура“.

[1] Данашње Министарство културе с Владаном Вукосављевићем на челу, по наговору лингвиста, не разумеју то питање, па ради поправке статуса ћирилице у језику Срба предлажу новчану стимулацију за оне који би штампали књиге ћирилицом. Побогу, они још нису схватили да је то решено у Уставу Републике Србије у Члану 10. где јасно пише и за полуписмене да је службена употреба српског језика везана директно за ћириличко писмо и Устав не спомиње никакво друго писмо за писање српског језика и бесмислено је сада, без обзира на то шта пише у Уставу, стимулисати некога којим динаром да пише књиге на ћириличком писмо кад је то изричита уставна обавеза. Министарство, уместо само да тражи стриктну примену Члана 10. Устава Србије свуда и у свему у Србији, они спомињу динарску стимулацију кооја би умилостивила прекршиоце Устава да пишу књиге на уставно одређеном писму за српски језик.

[1] Видети белешку са 7. седнице Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања Одбора за стандардизацију српског језика , одржане 13. новембра 2007. године у Институту за српски језик, Ђуре Јакшића 9, Београд у књизи Списи одбоера за стандардизацију српског језика Х, Институт за српски језик САНУ и Београдска књиг, Београд, 2008, стр. 82.

[1] Исто



[1] Исто, стр. 81-82.

Драгољуб Збиљић: Практичари и кочничари у спасавању српске ћирилице - Видовдан Магазин

from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2pA9tkt
via IFTTT