среда, 31. јануар 2018.

Хитлеров министар о Јасеновцу: Срби су постали дивљач за одстрел

Хитлеров министар о Јасеновцу: Срби су постали дивљач за одстрел
„На основу извјештаја који су стигли до мене, процјењујем да БРОЈ НЕВИНИХ, НЕНАОРУЖАНИХ, ЗАКЛАНИХ СРБА ИЗНОСИ ОКО 750.000″, пише у мемоарима Хермана Нојбахера, Хитлеровов опуномоћеног министра за Балкан о злочину усташа над Србима преносимо у цјелости.

У његовим мемоарима постоји поглавље „Репресалије“ само у одјељку о Србима. Преносимо нека његова запажања, на основу књиге „Специјални задатак Балкан“, која је штампана у Београду 2004. године.

1) „Срби су постали дивљач за одстрел, свако је могао да их некажњено прогони и убија“.

2) „Након што се Југославија распала, уследио је хрватски осветнички поход уништавања православних Срба. Овај догађај спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје“

3) „Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: ‘Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаорузаних, закланих Срба износи око 750.000.
Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: „И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. – Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа“!

4) „У правцу Србије кретала се непрегледна колона српских избеглица, који су бежали из НДХ“.

5) „Најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану је српски, а он је најгоре прошао“.

6) „Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца која полако изумире, а која од године 1914. има антисрпски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата“.

Вјеровао је да титула „Пруси Балкана“ не припада Бугарима већ Србима, додавши: „За ову титулу, међутим, тренутно се нико не такмичи.“ Срби нису спремни на компромисе без којих је живот немогућ, па је из тога Нојбахер извукао закључак да нису у „довољној мјери политички обдарен народ“, будући да је правда морална а интерес државна категорија.





(Изводе из литературе редакцији је прослиједио Јован Маркуш.)

Хитлеров министар о Јасеновцу: Срби су постали дивљач за одстрел - Видовдан Магазин


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Интервју недеље, гост Југослав Петрушић (31.01.2018)

Интервју недеље, гост Југослав Петрушић (31.01.2018)
Ово је едитована верзија. Избачен је део због којег је Youtube блокирао емитовање интегралне верзије, a због наводног кршења ауторских права.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Трибина „О левичарским идеологијама” одржана је у среду, 31. jануара, у Клубу „Трибина младих” Културног...

Трибина „О левичарским идеологијама” одржана је у среду, 31. jануара, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф.
У највећој мери, левичарска идеологија је социјализам са разним манифестацијама кроз историју два века унатраг. Притом, додао је Слепчев, треба поменути историјски догађај који је променио ток историје како у корпусу практичко-филозофских дисциплина, тако и на пољу саме друштвености и политике као такве. Реч је о Француској грађанској револуцији која је представљала тектонски поремећај на политичком тлу Европе, а имала је за циљ да збрише стари поредак и утицај Римокатоличке цркве у Западној Европи.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Проф. др Србољуб Живановић: О броју деце убијене у Јасеновцу

Проф. др Србољуб Живановић: О броју деце убијене у Јасеновцу
Нове генерације новинара и политичара у ствари не знају тачан број деце убијене у Јасеновачком систему хрватских логора за истрељење Срба, Јевреја и Рома. Такође нису свесни да је Хрватска била и остала једина држава на свету која је имала концентрационе логоре за истребљење мале деце Срба, Јевреја и Рома. Често се манипулише са цифром од 20 000 деце коју су Хрвати убили. Тај број није тачан. Ради се само о оној деци чије је податке успео да пронађе Драгоје Лукић назван "родитељ изгубљене генерације". Имао сам прилику да разговарам са Драгојем Лукићем, који ми је посветио своју књигу "били су само деца". Том приликом ми је рекао да је успео само да направи попис оне деце чије је податке успео да прикупи, као и да је тај попис, објављен у књизи, сасвим непотпун.

Пописана су углавном српска деца коју су Хрвати покупили из села са Козаре, као и нешто мало друге деце. Многи новинари, па чак и неки историчари мисле да су Хрвати убили само 20.000 деце, јер о њима постоје веродостојни подаци које је објавио Драгоје Лукић. Немају појма да је у Јасеновачким логорима у Хрватској страдало далеко више деце. Када је комисија судских антрополога, чији сам ја био члан ископавала масовне гробнице жртава хрватског геноцида у Јасеновцу на Хрватској страни реке Саве и у Дон јој Градини, стратишту на босанској страни реке, тада су у масовним гробницама нађени остаци мале деце, од одојчади до пубертета. Наравно, Драгоје Лукић није могао да попише ту децу, јер о њима није нашао никакве податке.

Познато је да су Хрвати, у Независној држави Хрватској убили све Јевреје, и да су се тиме хвалили у својој штампи. Јевреја је било нешто преко 33 000, а у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома убијено је око 23 000 Јевреја. Нису поштедели ни малу децу. О страдању Јевреја и њихове деце ја сам сазнао више у Јад Вашему и у Аки у Израелу него у тадашњој Југославији под комунистичком диктатуром.

Слично је било и са Ромима. Исувише је добро познато да су сви убијали Роме, а да их нико није бројао. То је била "прокажена" раса људи. Хрвати су за време Другог светског рата само бележили колико су вагона Рома послали у смрт, али нико није бележио колико је Рома било у сваком вагону за депортацију. Зато нико не може да каже колико је у ствари Рома побијено у Независној држави Хрватској, али се зна на основу пописа извршеног по завршетку Другог светског рата да је у Хрватској остало само 457 Рома, а у Босни и Херцеговини, која је била део Независне државе Хрватске, остало их је свега 450. Значи, Ромске жртве су бројане по вагонима за депортацију и убијање, а не поименично. Познато је да је само у једном периоду пребачено преко Саве из Јасеновца у Доњу Градину 40 000 Рома. То су биле целе породице са децом. Сви су побијени. Највеће гробље Рома је у Уштици, али су садашње власти уклониле све спомен плоче и све трагове масовних гробова Рома. Нажалост, на стратишту у Доној Градини и сада стоји плоча да је убијено 20 000 деце. Нико не каже да су то она деца које је пописао Драгоје Лукић, већ многи мисле да су Хрвати убили само толико деце.

Тешко је рећи колико је српске деце страдало у хрватским логорима. Сведоци говоре о страшним мукама, изгладњавању, клању, убијању маљевима и полугама итд. те деце, о распореним мајкам из чијих су трбуха вадили нерођену децу и убијали, о бацању деце у гротло Паћилијевог крематоријума итд. О свему томе ми је причала и Професор Др.Зора Радујков, која је била 27 лекар по реду у хрватском логору за истребљење мале деце.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу, у којој није било ни Срба ни Хрвата, нити било кога са територије бивше Југослоавије је утврдила да су Хрвати, само у Јасеновачком систему логора смрти убили нешто преко 110 000 деце од одојчета до 14 година старости. У тај број нису урачуната нерођена деца извађена из трбуха гравидних мајки. Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу је био тада амерички професор Др.Брнард Клајн.

Република Хрватска је недавно упутила протестну ноту Републици Србији поводом одржавање изложбе о хрватском геноциду у Јасеновцу. Тим поводом је Министар иностраних послова Републике Србије, у једном емотивном и саркастичном тону, поред осталог рекао, да ће послати Хрватској имена 20 000 деце коју су побили у Јасеновцу. Разна медија у Србији као и РТС навели су ту цифру у својим извештајима, као да је то стварни број побијене деце. Чињеница је да су Хрвати у своме логору смрти у Јасеновачком систему концентрационих логора убили преко 110.000 деце до 14 годин старости.



Професор Др.Србољуб Живановић,

Међународне комисије за истину о Јасеновцу,

Лондон Велика Британија

БОРБА ЗА ВЕРУ - Проф. др Србољуб Живановић: О броју деце убијене у Јасеновцу
Чување вере православне


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Двери: Мора бити проверено инсајдерско сведочење Александра Стефановића

Двери: Мора бити проверено инсајдерско сведочење Александра Стефановића
ОБРАДОВИЋ: ЗА ОБРАЧУН СА ВИСОКОМ КОРУПЦИЈОМ КОРИСТИТИ СВЕДОКЕ-ИНСАЈДЕРЕ
„У исказу пред Вишим јавним тужилаштвом у Смедереву - дана 30. јануара ове године - и у писаној изјави коју је приложио, а која је сада у поседу Двери, Александар Стефановић, сведок-инсајдер признао да је за промену исказа добио 2,2 милиона евра од „Металс банке“, која је била под контролом Демократске странке, у виду кредита који је требало да буде отписан. Кредит је добијен без икаквог обезбеђења, на основу једног телефонског позива Александра Вучића“
ДА БИ се једном за свагда стало на пут корумпираној и криминалној спрези у врху власти - безакоња властодржаца и тајне комбинације морају да изађу на видело. У ту сврху треба искористити сведоке-инсајдере који су спремни да признају своје учешће у кривичним делима и раскринкају функционисање тог система.

То је једини начин да грађани Србије сазнају шта се заправо догађа са нашом државом последњих 30 година.

Антикорупцијски тим Двери поседује исказ једног таквог сведока-инсајдера, који доводи у везу садашњег председника Србије Александра Вучића са извршењем кривичних дела, уз покровитељство некадашње власти Демократске странке, а она потиче још из времена када је Вучић био радикал.

У исказу пред Вишим јавним тужилаштвом у Смедереву - дана 30. јануара ове године - и у писаној изјави коју је приложио, а која је сада у поседу Двери, Александар Стефановић, сведок-инсајдер признао је да је дао лажни исказ у судском поступку и да је на то био приморан јер је Александар Вучић унајмио плаћене убице из БиХ да га ликвидирају.

За промену свог исказа, Александар Стефановић је добио 2,2 милиона евра од „Металс банке“, која је била под контролом Демократске странке, у виду кредита који је требало да буде отписан пошто Стефановић да измењени исказ пред судом. Кредит је добијен без икаквог обезбеђења, на основу једног телефонског позива Александра Вучића.

Важну улогу у овом послу имао је контроверзни бизнисмен Миле Јерковић.

Када је покрајинска Влада покрила дугове „Металс банке“ и извршила њену докапитализацију од 10 милијарди динара дуга, 7 милијарди дуга настало је због Милета Јерковића.

Миле Јерковић познат је као близак ДС, СПС и свим криминалним клановима који су учествовали у приватизацијама, а сада се установљава и његова повезаност са Александром Вучићем. Постаје јасно зашто је добио статус сведока-сарадника у поступку за прање новца клана Дарка Шарића.

„Замислите сада ситуацију да неки опозициони политичар може да позове, рецимо Ивицу Којића, шефа кабинета Александра Вучића и да заврше кредит на пар милиона евра. То је јасан доказ да постоји умешаност и спрега између тадашње ДС и СНС. И да све функционише по принципу фиока. Александар Вучић има њих у фиокама, они имају Александра Вучића и зато се нико не дира и зато нико не одговара. Ми смо ушли у ово управо да би све фиоке изашле на светло дана, управо да би се ишчистио један криминално-политички систем који упропашћује ову земљу. Зато што нисмо део њихових комбинација, зато што нисмо део тог ланца криминала“ - изјавио је Срђан Ного, шеф Антикорупцијског тима Двери.

„Позивамо све надлежне државне институције да се овај случај криминала у врху бивше власти хитно истражи и ако није тачно, тражимо одговорност онога ко је лажно сведочио. У супротном, председник Александар Вучић одмах мора да поднесе неопозиву оставку.

Ако је ово истина, имамо јасне доказе како функционише политичка мафија у Србији, како водећи опозиционар сарађује са влашћу и бива финансиран од исте, како после смене власти нико одговоран за пљачку народа и државе до дана данашњег није кривично гоњен и није завршио у затвору.

Да ли је сада коначно јасно зашто за ових шест година владавине Александра Вучића и СНС нити један од водећих представника бивше власти ДС није завршио у затвору? Зато ови морају да оду, а они да се не врате!“ - истакао је председник Двери, Бошко Обрадовић.

(саопштење Српског покрета Двери)

Двери: Мора бити проверено инсајдерско сведочење Александра Стефановића
ОБРАДОВИЋ: ЗА ОБРАЧУН СА ВИСОКОМ КОРУПЦИЈОМ КОРИСТИТИ СВЕДОКЕ-ИНСАЈДЕРЕ„У исказу пред Вишим јавним тужилаштвом у Смедереву - дана 30. јануара ове године - и у писаној изјави коју је приложио, а


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Лудница, шта је ово? Или кад се правосудне паликуће представљају као ватрогасци

Лудница, шта је ово? Или кад се правосудне паликуће представљају као ватрогасци
Читајући предлоге амандмана у погледу правосуђа сетио сам се легендарног спортског коментатора Младена Делића и његовог чувеног „Да ли је то могуће, лудница, шта је ово“ (млађи читаоци обавезно да погледају тај завршетак преноса утакмице Југославија-Бугарска из 1984. године).
Амандмани су писани у најбољем „монтипајтоновском“ духу. Једино је невоља у томе што су стварно опасни и смртно озбиљни.

У односу на постојеће решење у Уставу, намеће се елементарно питање - да ли власт хоће да смањи политички утицај и повећа реалну независност судства, или хоће да повећа политички утицај и смањи и/или искључи независност судства?

Став власти је да се у измене иде да би се смањио политички утицај. А то смањење политичког утицаја се врши тако што се:

1. СМАЊУЈЕ број судија у кључном телу Високом савету судства и

2. ПОВЕЋАВА број оних које бира Скупштина,

3. тако да ови које бира скупштина по свим питањима и увек могу да прегласају судије.

Стварно, шта је ово?



Да је неко пре објављивања нацрта амандмана њузнетовцима рекао да напишу како ће изгледати амандмани којима се гарантује већа независност судства и самосталност тужилаца, питање је да ли би се овога досетили.

Има још.

Из постојећег Устава избачена је одредба по којој је забрањен сваки утицај на судију у суђењу. То је испод нивоа Хатишерифа из 1830. године. Не шалим се. Нажалост, стварно се не шалим. Тужиоце су потпуно „згазили“, ако је такво поређење уопште могуће.

До сада нисмо могли да се приближимо решењу случаја типа „Савамала“, а ако ово прође, булдожери директно улазе у сваку кућу за коју је власт заинтересована и то вероватно уз помоћ људи без фантомки.



Кључни аргумент састављача овог текста, који су буквално непознати, јесте у томе да је све у складу са европским стандардима. То апсолутно није тачно. Анализа је заморна за обичног читаоца и о томе ће свако заинтересован имати прилике да се упозна у анализама наших заиста највећих стручњака у овој области до краја фебруара.

Читаоци овог сајта вероватно знају да ја нисам заговорник приступања ЕУ (у мери у којој су интереси Србије угрожени приступањем ЕУ), али је заиста чиста клевета аутора амандмана да је то у складу са њиховим стандардима.

Укратко, предлози су опасни и бесмислени, а образложење неистинито, а можда и лажно (нестручност оних који се у јавности појављују испред владе Србије је толико да није могуће искључити могућност да они то стварно не размеју. Мало је вероватно да није намерно, дакле лажно, али је могуће, па да не претерам).

И још се љуте што је струка жестоко реаговала против. И тек ће да реагује. Па не, него ћемо да ћутимо и пустимо отворену диктатуру.



Проблем који имамо са квалитетом правосуђа резултат је утицаја политике, партија на власти на судове и тужилаштва, пре свега.

а) Држава, локална самоуправа, јавна предузећа итд. су ти који у огромном броју и великој мери крше законе и Устав Србије и тиме урушавају правни систем и затрпавају га непотребним предметима (преко 200.000 има таквих предмета), уместо да се решавају проблеми грађана,

б) безброј пута се мењају једни-те-исти закони, доносе се неквалитетни закони, они су међусобно противуречни и све то доводи до паралисања система, а све је то одговорност „демократски изабране власти“, а не судија и тужилаца,

в) врши се директни утицај на кадрирање у правосуђу, у складу са Уставом, што је веома штетно,

г) врши се незаконити утицај на кадрирање у правосуђу, што је још много горе. За све то је одговрна извршна власт, а последица је да имамо све већи број незналица у судстрву и тужилаштву,

д) медији се користе за „суђење“ пре суђења - што даље урушава правосуђе,

ђ) политика врши котролу преко буџета и подзаконских аката који су у надлежности Министарства правде, а не би требало да буду - што додатно урушава систем.



Из тог стања се никако не може изаћи тако што ће се оном који је довео до слома система дати уставна овлашћења да све то постане законито и трајно и још горе него што је данас.

А на ту карту они играју: грађани су љути на правосуђе, па ће они који су га уништили да се прикажу као спасиоци. То је исто као да зовеш пиромана да угаси ватру и трајно постане главни ватрогасац.

Срећна околност је да ово не може да им прође без референдума. А то значи да и за ову прилику треба свима објаснити да је важно да се изађе и гласа против.

(Бранко Павловић)

Бранко Павловић: Лудница, шта је ово? Или кад се правосудне паликуће представљају као ватрогасци
Читајући предлоге амандмана у погледу правосуђа сетио сам се легендарног спортског коментатора Младена Делића и његовог чувеног „Да ли је то могуће, лудница, шта је ово“ (млађи читаоци обавезно да погледају тај


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Да ли је Турска и даље присутна на Балкану?

Да ли је Турска и даље присутна на Балкану?
Зашто је одлазак Бакира Изетбеговића у Истамбул усталасало политичку јавност? Шта ће пријем код Реџепа Тајипа Ердогана донети Србији, а шта Босни и Херцеговини? Ово су теме данашњег издања емисије Свет са Спутњиком, одговоре тражимо од наших гостију политичког консултанта из Вашингтона Обрада Кесића и историчара Проф.др. Срђе Трифковића. Емисију уређује и води Наташа Милосављевић.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

HAAŠKE „GAĆE“ – целовековни покушај

HAAŠKE „GAĆE“ – целовековни покушај
ВЛАДИМИР ФРОЛОВ · PUBLISHED 31/01/2018 · UPDATED 31/01/2018
Joш од Првог балканског рата, када су балкански православни народи кренули оружјем да протерају отоманске окупаторе из Европе у Азију (њихову постојбину), запела је подмукла британска политика да казни Србе, као зачетнике савеза за ослобађање дела својих народа!

Користећи мржњу Ватикана и бечке камариле, покренули су Британци кампању блаћења Срба за непостојеће „ратне злочине“ тако што се расписаше наручени новинари из Лондона, Берлина, Беча, Пеште, Загреба и Сарајева, а придружише им се и неки швајцарски, те у Србију стиже и Лав Троцки као извештач са ратишта, распитујући се нарочито за судбину „јадних“ Шиптара, већ доказаних злочинаца из времена дуготрајне отоманске окупације, лажући толико у својим теренским прилозима да су га власти Србије најзад протерале као непожељног, а четници га пажљиво испратили до државне границе, што им он није никада заборавио.

Чак је плански ad hok створена и ангажована „комисија“ фондације Карнеги, да истражује те „злочине“ у Вардарској Македонији, те на њихову велику жалост непобитно утврдише да су то измишљотине, да српска војска поштује одредбе међународног ратног права, нарочито према рањеним непријатељима. Утврдише и да српски судски органи врше истрагу у свим оним случајевима где су цивили из освете убијали становништво муслиманске вере, али и да енергично кажњавају терористе Шиптаре који нападају српску војску, нарочито ненаоружане коморџије, махом трећепозивце, док превозе муницију и ратни провијант до линије фронта.

Наводно потакнути ранијим новинарским причама о „српским злочинима над јадним муслиманима и Шиптарима“, свесно ће аустроугарски команданти, током своје „казнене експедиције“ издавати наредбе о немилосрдном поступању са српским цивилима, рањеницима и заробљеницима, иако им је држава била потписница Хаашких конвенција, хвалећи се притом да је пример реда и закона, без обзира на веру и нацију својих грађана!

После Великог рата лагали су о „српским злочинима“ још жешће из немоћи, јер су изгубили и рат и царевину, а Хрвати, Словенци и муслимани свесно, покушавајући тако да сакрију своје учешће у злочинима над Србима. Нарочито су лагали југокомунисти, злонамерно пљујући победничку српску војску, упорно величајући Димитрија Туцовића као истинитог учесника рата који је написао памфлет о „шиптарском питању“ на ослобођеном Космету, и то по захтеву аустроугарских социјалдемократа који су свесно саучестовали у ратним припремама бечког двора, који само чека повод за превентивни рат против Србије!

Када немачки нацисти 1941.године окупираше Србију, плански доведоше две дивизије војника из Аустрије као теренске посаде, те су многи старији међу њима, као млади запамтили српска брда, док су бежали пред победничком српском војском, светећи се сада, и то по писменој наредби да се убија 100 српских талаца за немачког војника, или педесет за рањеника!

Срби су ипак почели антифашистичку борбу у редовима ЈВуО, али су комунисти одмах почели грађански братоубилачки рат, селећи се плански на територију NDH, где се вешто намећу обезглављеном српском народу за вође њихове народноослободилачке устаничке војске, док хрватски фашисти и муслимани проводе геноцид над Србима, Жидовима и Ромима!

После победе, када је формиран међународни суд за нацисте у Нирнбергу који је увео термин „удружени злочиначки подухват“, да нагласи планску реализацију „коначног решења“ за Жидове, делегација из браварове државе дошла је да тражи сагласност да и они тако суде начелнику штаба ЈВуО генералу Михаиловићу, на монтираном судском процесу!

Међутим, нису тражили сагласност да тако суде хрватским злочинцима, који су починили геноцид над Србима, Жидовима и Ромима, пошто су најпре усвојили антисрпске законе!

Савезници нису одобрили ту монструозну идеју, јер је ЈВуО била призната чланица антифашистичке коалиције, и то као формација која је једина у окупираној Европи водила борбу у континуитету од саме окупације своје државе Југославије. Ипак, комунистичка пропаганда је сатанизовала ЈВуО, приписујући јој злочине над муслиманима који нису детаљно истражени, нарочито не сам почетак планских злодела, где су увек хрватске фашистичке формације најпре починиле злочин над српским цивилима, па би потом домаћи осветници током обрачуна са муслиманским формацијама хрватске војске, упркос писмене наредбе о забрани освете над цивилима коју је издао штаб ЈВуО, а потписао Михаиловић, местимично починили злочин!

На саветовању команданата корпуса ЈВуО, одлучено је да се ти злочини процесуирају тек после победе а не одмах, јер је била вероватноћа да ће починиоци пребећи у партизане и усложити и онако тешку ситуацију на терену. Ове писмене наредбе ЈВуО брижно су сакриване у ВИИ (Војно историјски институт) архивама, а лажи о злочинима ЈВуО ширене су упорно у публикацијама, филмовима, серијама, и „објективним“ сећањима првобораца НОВ.

Када у грађанском рату у Хрватској и БиХ, потомци фашистичких злочинаца поново почеше злочин над Србима, опсетише се покварени Енглези, да из архива извуку све оне приче о наводним српским злочинима, а Немци одмах покренуше идеју да се суди за „удружени злочиначки подухват“ Србима, да тако они не буду једина осуђена нација за ратне злочине, јер у време Нирнбершког процеса још није постојао злочин геноцида, да буду за то заслужено осуђени!

Тако се основа наказно, планско правно чудовиште, наводно „међународно“, али унапред пројектовано да само осуди, а не да најпре утврди стварну кривицу!

Припремајући будућа суђења, још док је трајао оружани сукоб осмислише медијску кампању, оснивајући разне NVO које осуђују „српске ратне злочине“ пишући разне измишљотине, а холивудски маштари заменише страшне жуће из Вијетнама са мрским Србима, који су још гори, док „хумана Европа“ која активно помаже рушење Југославије рашири руке за пријем наводних ратних страдалника из БиХ, нарочито потенцирајући причу о „силовањима хиљада муслиманки“, притом превиђајући да им Срби сигурно нису делили антибеби пилуле (није никакав језик мржње, већ само констатација!).

Међутим, бројне деце из тог „масовног српског злочина“ није било, јер ни једна наводна сведокиња у Хаагу није изјавила да се породила, после српског силовања!

Када после петооктобарских промена власти најзад почеше процеси српским политичарима, војним и полицијским вођама, циркусијада поприми невиђене размере, јер су разне „бабице“ трпале бабе и жабе у исти кош, довођени су „експерти“ за српски историју који су докторирали по белом свету, са темама за истраживање „размножавања комараца у афричкој пустињи“, а из саме Србије стигоше сорошевски стипендисти, који су се „усавршавали“ по нордијским земљама и Америци, истражујући све, само српску историју не!

Суђење је почело да личи на путујући циркус, заштићени сведоци названи инсајдери, најчешће лица без моралног дигнитета, изјављивали су разне небулозе, а вешти адвокати одбране су их успешно разобличавали, док је сам суд убрзано у ходу мењао наводна „правила свог рада“ ко путник посране гаће на путовању, јер нема купатило!

Фарсу од суда, до апсурда је разобличио Војислав Шешељ, професор правног факултета у Београду, оптужен за све што се у антисрпским главама могло осмислити, а није био власт!

Прецизно и убојито, по правилима европске правне струке, растурио је Шешељ у унакрсном испитивању сведоке, а као сведок Милошевићеве одбране и све небулозе о пројекту „велике Србије“, термину насталом у аустроугарској пропагандној кухињи у време анексионе кризе око БиХ, коришћеном током браварове владавине као српске политичке букагије, од комуниста!

Сви покушаји судског већа да докаже „српски УЗП“ остали су само непотврђена теза, али је суђење хрватској западнохерцеговачкој шесторки за злочине над муслиманским цивилима изненада изазвало потрес, јер је суд утврдио и пресудио постојање хрватског УЗП, и то под покровитељством тадашњег председника Franje Tuđmana, те тако хашка пресуда свуче „европске гаће“ конструктора „српског УЗП“ јасно показујући, и ко је, и када, и како, планирао отимање туђих територија, јер су у време сукоба у ком је учествовала регуларна војска RH а не само добровољци, обе бивше републике биле међународно признате и чланице ОUN, те је то међународни оружани сукоб у ком једна страна врши агресију и планира отимање делова територије друге државе, вршећи притом етничко чишћење једног државотворног народа (ком су комунисти намерно дали такав статус у БиХ), од три постојећа!

Иако је његова намена промашај, овом својом пресудом суд је на крају ипак био користан, јер разобличава стварне учеснике УЗП, и то из ЕU, NАТО и Vatikana, који су после потписивања „Pax Americana“ (између папе Ivana Pavla II и америчког председника Regana) договорили растурање југословенске заједнице и повратак наследника хрватске фашистичке NDH, који су покушали да изађу на „границе“ некадашње „banovine Hrvatske“ као правног оквира за проглашење NDH, прокламоване тек када су немачки тенкови стигли у Загреб!

Међутим, NАТО тенкови нису ни кренули преко Уне и Саве, јер су се Срби организовали и користећи постојеће наоружање ЈНА, били спремни за дуготрајни герилски рат против агресора! Ипак, покушај великохрватских планера мораће да чека неко ново „повољно“ време, док се Република Српска успешно развија као држава српског народа у договорној БиХ!

Време је за независни стручни институт, који би детаљно изучавао међународну срамоту названуICTY (Међународни кривични трибунал за бившу Југославију), да се разобличе све закулисне игре планера „српског УЗП“, који ипак није успео да прогласи Србе „геноцидним“ народом, чак и уз свесрдну помоћ колабораната из самог Београда!

HAAŠKE „GAĆE“ – целовековни покушај – Аналитички форум
Joш од Првог балканског рата, када су балкански православни народи кренули оружјем да протерају отоманске окупаторе из Европе у Азију (њихову постојбину), запела је подмукла британска политика да казни Србе, као зачетнике савеза за ослобађање дела својих народа! Користећи ...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

КРАЉЕВО: Анестезиолози неће у салу јер апарати немају потврду

КРАЉЕВО: Анестезиолози неће у салу јер апарати немају потврду

КРАЉЕВО: Анестезиолози неће у салу јер апарати немају потврду
Анестезиолози из Опште болнице „Студеница“ из Краљева нису јутрос ушли у операциону салу, јер апарати за анестезију немају потврду о исправности, која је гарант за безбедну употребу.…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Група аналитичара Фонда стратешке културе наставља рад на новом сајту

Група аналитичара Фонда стратешке културе наставља рад на новом сајту
Нови сајт се зове Аналитички форум и налази се на адреси www.anfor.org
Група аналитичара недавно угашеног сајта Фонда стратешке културе (ФСК) на српском језику наставља рад на новом сајту. Нови сајт се зове Аналитички форум (АНФОР) и налази се на адреси www.anfor.org.
„Борба се наставља, нема предаје!“, пише у саопштењу редакције АНФОР-а.

(Стање ствари)

Аналитички форум
Велика игра Русије и америчке дубоке државе – од Балкана до Блиског истока. Амерички војни естаблишмент и „невидљива зона“ утицаја који на америчку спољну политику имају банкарски картел и мегакорпорације, иако нерадо, морали су се суочити с чињеницом да се без Русије не ...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Реформа правосуђа – политички хит

Реформа правосуђа – политички хит
Реформа правосуђа постала је у Србији јарац за разбијање капије њене уставне тврђаве. Као и све друго важно и неважно у овој земљи, ово је ексклузивно најавио тадашњи председник Владе а потоњи шеф државе. Негде у пролеће 2016. године он је обавестио јавност Србије да је завршен рад на Акционом плану за поглавља 23 и 24 и да по том документу Србија има да промени свој Устав у делу о правосуђу до краја 2017. године. Ни тада ни од тада нико из правничке струке није реаговао на ову преку одлуку, као да ју је донео сам свевишњи. Можда и зато што су многи помислили да се свевишњи не налази у земљу него у иностранству, па ако хоћемо у Европску унију, онда нам није домаћи устав oпштеобавезујући документ, него су то Преговарачки оквир ЕУ и њему усаглашени акциони планови.

Данас знамо да је планирани рок прекорачен, али у текућој години Устав Србије сигурно ће бити промењен, јер Брисел више неће гледати кроз прсте. Послушна Влада, десетковано судство и ентузијастични НВО сектор делују као идеална комбинација за нови залет који ће овог пута сигурно исходити успехом. Сада знамо да ће Устав бити промењен, али не знамо да ли ће правосуђе бити реформисано. То је ипак мало већи залогај.

Зашто се у реформу правосуђа мора ићи преко уставних промена, и зар се раформа не би могла обавити законским путем? На ово питање постоји једноставан формални одговор: зато што је сврха реформе промена начинa бирања судија, а то је уставна материја. Ако се, пак, питамо о дубљој сврси реформе, онда долазимо до супстантивног питања о независности судства, што је, дакако, и уставна категорија. Али, наводно, начин на који Устав оквирно регулише ово питање онемогућава довољне гаранције независности, па га зато и треба мењати. Домаћи ентузијасти промена заједно са менторима из Брисела тврде да је утицај политике, тј. извршне власти, недопустиво велики на избор судија и тужилаца и за то налазе узроке у уставним решењима. Треба, дакле, из поступка избора искључити сваки утицај Владе и тиме елиминисати главног политичког чиниоца у избору судија.

Овај приступ делује на први поглед чудно, будући да по Уставу највећу улогу у избору судија имају Скупштина и компетентна судска тела као што су Високи савет судства и Државно веће тужилаца. Скупштина одлучује само о првом избору судија и то на предлог Високог савета судства. Она, додуше, бира и осам од једанаест чланова оба тела која су надлежна за избор и разрешење делујућих судија и тужилаца. Влада овде, по уставу нема директног приступа, сем што је један од чланова ових тела министар правде по функцији. Али, критика активног дела правничке струке и добро организованог НВО сектора овим поводом тиче се начина како функционише српски парламентаризам. По њим, Скупштина је само проточни бојлер за изборне листе кандидата за судије – по Уставу, понављам само за њихов први избор – и за кандидате за Високи савет судства и Државно веће тужилаца. Свеједно што Супштина бира, утицај који Влада врши на бројно и политички компактну скупштинску већину је одлучујући.

Све ово је тачно, али ипак постоји празнина у оваквој аргументацији. Прво, подређеност парламента извршној власти није карактеристика српског, него европског и светског парламанетаризма најмање у последњих пет деценија. Разуме се да је и у случају правосуђа циљ да се утицај владе на парламент што више смањи. Тиме би се избегло начелно лошије решење – да се преко евентуалног избора судија и тужилаца само посредством њихових изборних тела ова грана власти учини неодговорном. Друго, када је реч о домаћим приликама, пут Србије у ЕУ ствара један унутрашњи политички парадокс, који се може овако описати: Србија је, по званичним мерилима ЕУ, њене Комисије и њене бирократије, на неповратном путу у ЕУ тек од 2012. године. Цена тог пута јесте унутрашњи режим Србије, који смо у једном претходном посту назвали плебисцитарна диктатура, али Унија је спремна да зажмури пред овом чињеницом, јер је управо тај и такав режим гаранција за признавање независног Косова. Као што добро знамо, признање независности Косова је апсолутни услов Србији да уопште опстане на путу за ЕУ. Ако је то политички оквир који колатерално омогућава енормни политички притисак (читај: притисак Владе) на судство, онда се он мора трпети. С друге стране, Унија ће, као што сада чини, асистирати у пословима реформе правосуђа, посебно подстакнута приликом да се то учини преко уставних промена. И ту она налази заједнички језик са делом правничке струке и хиперангажованим НВО сектором. Уосталом, не осећа се Унија кривом што се новија српска елита заљубла у ЕУ а добили Вучића.

Разуме се, ми данас не знамо какве ће конкретно бити уставне промене и који ће поступци заменити садашње уставне процедуре о избору судија. (Министарка правде управо је најавила објављивање нацрта амандмана). Пратећи иступања моћног антиуставног лобија, општа идеја је да се избор судија обавља унутар цеха. Томе су склоне и Комисија ЕУ и Венецијанска комисија, а сви су убеђени да је ово најбољи начин да се српско правосуђе најзад и дефинитивно ослободи политичких притисака. Ако је то циљ, онда је грешка вишеструка:

Већ смо рекли да данашњи Устав Србије оставља само мали простор за утицај Скупштине, а готово никакав за утицај Владе на избор судија. Устав по себи не може избећи праксу његовог кршења и то зависи искључиво од политичких прилика. Не видим да ће се оне битно променити после евентуалне промене устава.
Идеја о апсолутној независности судства и судија од друге две гране власти (законодавне и извршне) негира суштину доктрине о (гранској) подели васти. Овде је реч о подели ради међусобне контроле три гране власти, при чему је судска по дефиницији више независна од друге две него друге две међусобно. Али, та њена релативна независност мора имати релацију према институту одговорности, који у међуодносима све три гране власти мора бити институционализован. Рецимо, посредством избора. Данас треба стално скретати пажњи на то да судство није удружење него управо једна од три гране власти.
У режимима као што је данас Србија – плебисцитарна диктатура – структура моћи на челу са вођом увек ће наћи начин да утиче на судије и судство без обзира на слово у дух устава. То показује начин на који су уставне промене обзнањене (почетак овог текста) иако су се неки томе јако обрадовали. Вербални притисци високих државних функцинера на судове по доношењу пресуда су учестали, као да кажу – само ви мењајте, ако треба и ми ћемо помоћи. Ако нешто дубински одликује ову власт, то је њена готово савршена технологија. Нема уставне промене ни под диригентском палицом ЕУ коју ова власт неће претворити у средство своје владавине.
Најзад, ако би српско правосуђе било апсолутно независно према извршној и законодавној власти, не значи да би то било и према неком другом центру моћи, рецимо унутар самог правосуђа, према привредно моћним иностраним и домаћим корпорацијама, или у односу на политичке притиске Брисела и Берлина са или без њихове правне трансформације у Венецији.
Није ваљда да правни стручњаци Комисије ЕУ и Венецијанске комисије не уочавају контекст и последице тако крупног захвата као што су уставне промене ради ослобођења српског правосуђа од политичког притиска. Тешко да ће се оно суштински реформисати на овај начин и у оваквом српском и европском окружењу. Пре готово десет година када је у српском правосуђу направљен дар-мар, Комисија је у свом годишњем извештају за 2009. годину уредно забележила да је Србија остварила „напредак у реформи правосуђа“. Годину дана касније, када се видело да је тадашња власт кадровски онеспособила правосуђе, Комисија је умањила оцену, па је „напредак“ преформулисала у „мали напредак“. На то ју је терала не само околност да је преко својих правних стручњака кумовала ad hoc реформи реформе праводуђа(2010), него и општа политичка опортуност – у Србији по сваку цену треба подржати тзв. проевропске снаге. Са истим политичким подстицајем Комисија и данас подржава проевропске снаге другог таласа на истој теми – рефома правосуђа. Она се, као и 2009. и 2010. спроводи као политичка кампања и пева као хит године.

Украто, унутрашњих суштинских разлога за уставну измену правосуђа нема; разлози су везани за процес европских интеграција Србије, који је са становишта декларисаних циљева сасвим магловит. Али, тај процес излаже Србију једном парманентном несистемском стању, тако да последњи живи елемент тог система – њен устав – треба уклонити као непотребну организациону сметњу. Правосуђе је тек почетак.

Реформа правосуђа – политички хит
Реформа правосуђа постала је у Србији јарац за разбијање капије њене уставне тврђаве. Као и све друго важно и неважно у овој земљи, ово је ексклузивно најавио тадашњи председник Владе а потоњи шеф …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Михаило Меденица: Зовем се Милован, чика Рамуше 31.01.2018.

Михаило Меденица: Зовем се Милован, чика Рамуше 31.01.2018.
Михаило Меденица лично на "Радио Снага Народа".




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

У Србији постоји доушничко-удбашки систем

У Србији постоји доушничко-удбашки систем

У Србији постоји доушничко-удбашки систем


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДА ЛИ МРАЧНИ ЦЕНТРИ СВЕТСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ НАПУШТАЈУ АМЕРИЧКУ И ПРЕЛАЗЕ НА КИНЕСКУ ПЛАТФОРМУ?

ДА ЛИ МРАЧНИ ЦЕНТРИ СВЕТСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ НАПУШТАЈУ АМЕРИЧКУ И ПРЕЛАЗЕ НА КИНЕСКУ ПЛАТФОРМУ?

Глобалистички пут свиле


Није проблем са „глобализмом” у томе што је он „амерички”, него у базичним вредностима на којима се заснива. У демонији новца и идеологији поживотињења људи, у неоколонијалном поробљавању и паразитирању, у големовско-франкенштајнском рату који води против богообразног Човека, личности и народâ. У пљачкању свих ресурса планете и угрожавању њеног голог опстанка. (...) Као што је 1917. прешла са премалене и истрошене британске на америчку платформу, светска олигархија тачно сто година касније – према многим показатељима које износимо – напушта компромитовану америчку и прелази на дуго припреману кинеску платформу. Можда садашњи врх САД, инсталиран од стране глобалистичке куполе, има задатак да замајава свет док се овај Велики Прелаз не доврши? Глобализација под доминацијом Кине свакако није разлог за славље противника глобалистичке олигархије. Напротив. Највише разлога за опрез имају Русија и Евроазијски савез, који се једини могу делотворно супротставити. Хоће ли Русија схватити какву јој омчу намичу на врат? Хоће ли устати против спољних олигарха који јој улазе у територију, као што се одупрла сопственим домаћим олигарсима, или ће подлећи светској олигархији заварана тиме што ова сада долази са испруженом руком Кине?



Пише: Кери Болтон



Становници Кинеског царства су миленијумима ову земљу сматрали средиштем света, а цара споном између Земаљског и Небеског. Без ритуала кинеског цара нестало би равнотеже у космосу. Делегације које су европске колонијалне силе слале на кинески двор нису наилазиле на страхопоштовање цара према белим људима, већ на његов благи презир, којим је поручивао да европски краљеви морају њему да одају почаст и поштују његове законе небеског порекла. Колонијалне силе су морале да се поклоне цару да би добиле прилику да уђу у Кину. Сматрало се да кинески цар мандат није добио од парламента или било чега овоземаљског, већ дословно од неба.1

Када је Мао Цедунг преузео власт над Кином уз помоћ „послушника америчког империјализма” и забио нож у леђа генералу Чангу на типично амерички начин,2 преузео је и скиптар кинеских царева упркос „Културној револуцији”, која је захтевала потпуно уништење традиционалне културе. Начин на који се Стаљин бавио Маом био је све осим „братског”, а свакако није био однос једнаких партнера. Како Чанг и Халидеј наводе у мајсторски написаној биографији, Мао је чак и пре преузимања врховне власти живео као моћник најдекадентније врсте, насупрот пуританизму који је наметао масама. Желео је да постане вођа светског комунизма и од Кине, као такав вођа, поново направи спону са небесима. Маове амбиције доживеле су крах. Након раскида са СССР-ом 1960. године, када је одбио да присуствује међународном скупу комуниста у Москви, Кина је осудила СССР као „ревизионистички”. Њен једини савезник међу западним партијама била је безначајна Комунистичка партија Новог Зеланда, која се распала када је већина њених чланова напустила и основала Јединствену социјалистичку партију, одану Москви. Једина држава совјетског блока која је дала подршку Кини била је Албанија. Маоизам је покушао да поврати утицај подржавајући побуњенике у Азији и Африци и да утиче на Покрет несврстаних.3

Међутим, западна олигархија, нарочито америчка, дуго је већ сањала о обезбеђивању ресурса, тржишта и радне снаге у Кини. „Комунизам” суштински није сметао постизању договора. 4 Док је Русија настављала својим правцем, чинећи споразуме са Вол стритом у најбољем случају тешким, западна олигархија задржала је дугорочне планове за Кину. Долазак Маоа ове планове није пореметио и САД су на њега гледале са одобравањем, за разлику од Цијанга.5

Рокфелерови су 1956. године основали Азијско друштво. Трилатерална комисија је основана 1973, првобитно ради јачања економског блока између Европе, Северне Америке и Јапана, али (како неки тврде) и због постављања темеља за улазак Кине у глобалну привреду. Претходне године је Хенри Кисинџер, близак Рокфелеровима током целе своје каријере, посетио Кину и започео дијалог. У години оснивања Трилатералне комисије, 1973, Дејвид Рокфелер је боравио у Кини и вратио се са еуфоричном сликом маоистичке државе као „друштвеног експеримента”, „једног од најуспешнијих и најважнијих” у историји. Савет спољних послова, труст мозгова глобалиста, одиграо је кључну улогу у развоју односа између Кине и Америке. Суптилно је почео те односе да развија још од 1960-их, припремајући дан када ће се расположење јавног мнења променити на одговарајући начин.6 Након почетног отварања Кине од 1973. године, догађаји су се брзо смењивали, до те мере да су историчари Ниал Фергусон и Мориц Шуларик назвали кинеску и америчку привреду „симбиотском” и сковали назив Кимерика. 7

Џорџ Сорош је 2009. године у Фајненшл тајмсу предвидео да ће Кина заменити САД на месту „лидера новог светског поретка”.8 Године 2017. је председник Си пре економског самита у Давосу објавио намеру Кине о преузимању водеће улоге у „глобализацији”. 9

Зашто би „амерички” олигарси промовисали Кину као основног покретача глобалне привреде? Одговор: олигархија нема националност.

Она представља посебну врсту. Посматрајући култ побуне младих против традиције током 1960-их и 1970-их, етолог Конрад Лоренц, користећи термин из зоологије, назвао је то „псеудоспецијацијом”. 10 Маркс је погрешно претпоставио да „пролетаријат нема националност”. Истина је да олигархија нема националност. Они ће променити своје „држављанство” кад год то пословни интереси захтевају. Олигарсима са седиштему Њујорку, Лондону или Паризу није важно да ли између војних главешина Кине и САД постоје несугласице, све док те дечје игре не ометају њихове економске интересе. Неважно је да ли се глобализација одвија под покровитељством Америке или Кине. Важно је само да држава у тој улози може најефикасније да обави задатак. Како је Сорош указао 2009. године, олигарси сматрају да та улога највише одговара Кини.



РУСИЈА ОПКОЉЕНА И ОБОРЕНА КИНЕСКОМ ОЛИГАРХИЈОМ



Кина и „Нови пут свиле” се величају11 као изазови америчкој хегемонији и глобализацији. Упркос иницијативама Русије у вези са БРИКС-ом и широм визијом Евроазије, чини се да је Русија постала млађи партнер, док је Кина преузела традиционалне сфере утицаја Русије. „Нови пут свиле”, познат и као „Један појас, један пут”, наставља овај процес ширећи кинески утицај у низу пројеката широм Азије, Африке и Европе.

„Нови пут свиле” подрива Евроазијски економски савез, обухватајући Казахстан и Киргистан, и опкољава Русију. Евроазијски економски савез је анатема за глобалисте. 12 Са геополитичког становишта, прави губитник је Русија, не Америка. Међутим, Путин је изразио интересовање да постане део „Новог пута свиле” и 2015. су Русија и Кина разговарале о интегрисању Евроазијског економског савеза у „Нови пут свиле”.13

Русија треба да се бори за ширење Евроазијског економског савеза као језгра уистину алтернативног геополитичког блока, независног и од Вашингтона и од Пекинга. Да ли Путин стварно види руску будућност повезану са „Новим путем свиле”, где ће Кина одлучивати о међународним финансијама?14

Олигархија види могућност обухватања Русије новом визијом, али постоји дихотомија коју треба решити; отклањање онога што се назива руском „реакционарном” економском политиком. У информативном чланку, новинар Вејд Шепард пише из Азије:

„Русија је увек имала прилично противречну позицију по питању развоја ,Новог пута свиле’ и кинеске иницијативе ,Појаса и пута’. С једне стране, Русија учествује профитирањем од царина и додатног подстицаја новим привредним перспективама – два од три оперативна копнена коридора економског појаса пута свиле пролазе кроз руску територију, често користећи копнене терминале и логистичке зоне у руском или страном власништву. С друге стране, Русија задржава политику противну природи развоја ,Пута свиле’, с којим сви добијају, и делимично се опирала кинеском плану постављања мреже нових економских коридора широм Централне Азије и Источне Европе – региона који они и даље сматрају својим двориштем.”15

Један од пројеката Кине је развој рударства на руском Далеком истоку.16 Као што ће се видети, занимање за рударство је веома важан фактор за укључење олигархије у „Нови пут свиле”.

Руски Далеки исток, слично Тибету, има богате ресурсе за којим жуде Кина и остали: „Што се тиче руског Далеког истока, ова област је богата не само многим врстама ,основних’ минерала, већ и бројним минералима који омогућавају научну и техничку револуцију. Руски Далеки исток има потенцијално богата налазишта ретких елемената, која се морају проучити да би се створили повољни услови за инвестирање у вађење и прераду њихових руда.” 17

Као у Тибету, очекује се кинеска миграција – „ресурса радне снаге” – у име „обостраног” економског развоја: „Кина је раније ишла у земље и области богате минералима само због сировина, док сада доноси своју технологију и опрему (и, ако је могуће, радну снагу) на пројекте ресурса.” 18

Показало се да је кинеска окупација Тибета веома профитабилна за светске корпорације.19

Један од ресурса руског Далеког истока је злато. Ове године су предузети кораци да Кина започне ископавање злата и других минерала у Магаданској области, „као део стратегије ,Један појас, један пут’”. „Барик голд”, највећи светски произвођач злата, потписао је споразум са највећим кинеским произвођачем злата „Шандунг голдом”.20 Ускоро ће се видети какву ће улогу одиграти овакви корпоративни савези у „Једном појасу, једном путу”. Као што је доле наведено, Џон Л. Торнтон, директор „Барик голда”, такође је директор Финансијске корпорације „Пут свиле”. За разлику од уништења Србије, како би се искористило минерално богатство Косова (мада се до сада испоставило да је овај крвави подухват био само непрофитабилна кланица), или за разлику од неопходности да на Тибету наставе војну окупацију, минерално богатство руског Далеког истока може се ископавати мирном инвазијом кинеске радне снаге, уз помоћ инвестиција међународног капитала.



ПРИРОДА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ



„Нови пут свиле” не само да не оспорава глобализацију, већ је најзначајнији до сада предузет корак у корист глобализације. Било да је глобализација под влашћу САД или Кине, она остаје предмет истих олигархијских интереса. Штавише, она остаје унутар исте космополитске потрошачке културе усађене у економској глобализацији. Култура доба „Новог пута свиле” и даље остаје култура Холивуда, Медисон авеније и МТВ-а, јер се таквом патолошком културом обликују тржишта и потрошачи. Неће то бити ни Конфучије ни Мао. Кина је, да би „модернизовала” своју привреду, као и свака друга тржишна привреда морала подлећи културним патогенима тржишта. Овај процес ће се експоненцијално развијати. Културни патогени инфицирају „модернизовану”, „глобализовану” државу од врха ка доле, а глобална олигархија једе, облачи се, размишља, прича и делује исто било да је у Њујорку, Пекингу, Паризу, Берлину или Лондону; псеудоспецијација коју смо раније поменули. Они су, према наводима финансијског новинара Г. Паскала Захарија, нова супериорна класа технократа и извршних директора, који немају никакве друге везе осим трговачких.21 Њих покреће новац. Они желе свет према сопственој визији: потрошња без граница. То је глобализација.

Откад су Рокфелерови интереси отворили Кину, „Голдман Сакс” је постао водећи играч. „BRIC” је идеја која се прво појавила у „Голдман Саксу”.22 Сада су они главни покретач „Новог пута свиле”.

Где год да Кина гура „Нови пут свиле”, светска олигархија ће је пратити. Зашто Русија претпоставља да ће она бити главни играч? Кинеско вођство глобализације неће избрисати садашњу олигархију, само ће проширити њен обим. Кинески и амерички олигарси раде на нивоима вишим од конфликта америчких и кинеских генерала или неколико америчких сенатора и конгресмена, који подижу глас против повреде људских права у Кини и кинеских геополитичких маневара, док се у Русији олигарси чисте, прогоне, кроте или бивају протерани. Кина је средство поновног преузимања Русије за међународно финансирање, и то се чини наизглед супротним активностима.



ФИНАНСИЈСКА КОРПОРАЦИЈА ПУТ СВИЛЕ



Визијом „Једног појаса, једног пута” руководе олигарси у сагласности са кинеским интересима преко Финансијске корпорације „Пут свиле” (SRFC). Њена сврха је следећа: „Верујемо да је кинеска иницијатива ,Појаса и пута’ прилика за дубљу сарадњу између кинеских и међународних компанија и тржишта. SRFC је основана управо због могућности приступа инвестицијама које је отворила Иницијатива ,Појаса и пута’. ... Наш поглед је глобалан, култура интернационална, с кореном у Кини. Наш руководећи тим чине водећи ветерани из области финансија и међународни саветници са значајним искуством у банкарству и инвестицијама.”23

Председник Управног одбора Финансијске корпорације „Пут свиле” је Џон Л. Торнтон, извршни председник Управног одбора поменуте корпорације „Барик голд”, члан Управног одбора компаније „Форд Мотор”, неизвршни председник Управног одбора „Пајнбриџ инвестментса”, и председник Одбора повереника Брукингс института. Био је и члан управних одбора компанија „Чајна уником”, HSBC, „Индустријске и комерцијалне банке Кине”, „Интела” и „Њуз корпорације”. Од 1980. до 2003. године, радио је у „Голдман саксу” као председник Одбора за Азију и председник компаније. „Добио је Награду пријатељства Кине 2008. године, највеће признање додељено некинеском држављанину. Године 2007. Институшонал инвестор (Institutional Investor) прогласио га је једним од 40 појединаца са највећим утицајем у обликовању глобалних финансијских тржишта током последњих 40 година.”24

„Барик голд” је много пута оптуживан за неетичко понашање и, између осталог, осуђен за одлагање хемијског отпада.25 Партнерство са Кином, која на сличан начин поступа као корпоративно лице, чини се као веома прикладно.

„Међународни саветник” SRFC-а је Хавијер Солана, бивши генерални секретар Савета Европске уније, генерални секретар Североатлантског пакта (NATO) и бивши министар спољних послова Шпаније. Тренутно је директор Центра за глобалну привреду и геополитику (ESADE), глобалистичког труста мозгова, који је ступио у партнерство и са Брукингс институтом.26 Солана је истакнути члан Брукингс института за инострану политику и члан управног одбора глобалистичких трустова мозгова: Међународне кризне групе (ICG) и Европског савета за односе са иностранством. Међу повереницима Међународне кризне групе су и бивши заповедник NATO-а Весли Кларк, као и Џорџ Сорош и његов син Александар.27 Шан Ли је потпредседник Управног одбора Истраживачког центра за планирање „Пута свиле” и Кинеског финансијског савеза у Хонг Конгу. Био је главни међународни саветник „Кинеске развојне банке”, потпредседник Управног одбора „UBS Инвестиционе банке Азије”, генерални директор Међународног холдинга „Банка Кине”, главни економиста за Кину у „Голдман Саксу”, као и суоснивач SouFun-а, највећег кинеског интернет портала за некретнине.28

Питер Вилер, партнер у корпорацији „Пут свиле”, радио је од 1985. до 2001. за „Голдман Сакс”, а 1994. године постао партнер и руководилац инвестиционог банкарства ове фирме у Кини. „У току првог таласа, предводио је екипу ,Голдман Сакса’ кинеских државних компанија на иностраним тржиштима капитала.”29

Џо Сјанг, партнер у Финансијској корпорацији „Пут свиле” (SRFC), био је директор групе за специјалне задатке у Кини за „Џи-пи Морган”, директор инвестиционог банкарства и финансирања некретнина у Кини за Краљевску банку Шкотске, као и потпредседник и директор „ГЕ групе” за финансирање капиталних пројеката.30

Карман Вонг, извршни директор Финансијске корпорације „Пут свиле”, био је директор оперативних послова, инвестиционог банкарства за „Номура Азија” (бивши „Јапан / Леман Брадерс Азија”), претходно радећи за „Голдман Сакс” у Њујорку, а у Хонг Конгу као директор кадровске службе за Азијско-пацифичко инвестиционо банкарство.31

Ђианјунг Џанг, извршни директор Финансијске корпорације „Пут свиле”, радио је у „Морган Стенлију” и „Ситибанци”.32

Имајући у виду да је директор Корпорације, Џон Торнтон, такође и директор Брукингс института, тешко је схватити како би то „Нови пут свиле” могао нудити било какву стварну алтернативу глобализацији која се спроводи под доминацијом САД, осим да ефикасније обухвати Русију. Главни финансијери Института су сам Торнтон, медијски могул и ултрациониста Хаим Сабан, Фордова фондација, Фондација „Рокфелер”, „АТ & Т”, „Ексон Мобил”, „Шеврон”, „Виза USA”, Фондација „Џи-пи Морган Чејс”, Фондација „Америкен експрес”, Фондација „Банке Америке”, „Боинг”, „Локхид”, „Мајкрософт”, Фондација „Ситигруп”, „Дау кемикал”, „Мерил Линч”, и многи други.33

Торнтон је 2006. у Брукингсу основао Кинески центар „Џон Л. Торнтон”.34

Глобализација која се одвија под доминацијом Кине није разлог за славље противника глобалистичке олигархије, засновано на претпоставци да то „представља пораз САД”. Не само да ће основне покретачке силе глобализације остати исте, већ ће се под „Једним појасем, једним путем” она проширити и консолидовати. Ово је кулминација, а не окончање процеса који су пре неколико деценија започели Рокфелерови преко Азијског друштва и Трилатералне комисије, а крају га приводе „Голдман Сакс”, „Барик” и многи други. Хоће ли Русија устати против спољних олигарха који јој улазе у територију, као што се одупрла сопственим домаћим олигарсима, или ће подлећи светској олигархији заварана тиме што ова долази са испруженом руком Кине? <



Објављено: среда, 31. јануар 2018, 01:45h





(Октобар 2017. Превод: Сандра Гагић. Опрема: „Нација”. © Copyright „Нација”. Сва права задржана)





Напомене



1 E. Bakchouse and J. O. P. Bland, Annals and Memoirs of the Court of Peking from the 16th to the 20th Century, Houghton Mifflin, New York, 11914, passim. See chapter on “China,” in Bolton, The Decline and Fall of Civilisations, Black House Publishing, London, 2017, 260-269. Emperor Chi’en made it clear in his replies to King George III of Great Britain, who was the subordinate.

2 Jung Chang and Jon Halliday, Mao: The Unknown Story, Jonathan Cape, London, 2005, 304-311.

3 Robert Service, Comrades: Communism: A World History, Pan Books, 2007, 360.

4 Richard B. Spence, Wall Street and the Russian Revolution 1905-1925, Trine Day, Walterville, Or., 2017. It is significant that Professor Spence ends the first Soviet era with 1925, when he regards the ascendency of Stalin as having ended the Wall Street-revolutionist axis, which had largely focused around Trotsky.

5 Bolton, “”Chiang Kai-shek’s Nationalist Ideology and the Making of Modern Taiwan”, Thermidor, http://thermidormag.com/chiang-kai-sheks-nationalist-ideology-and-the-making-of-modern-taiwan-2/

6 Bolton, Geopolitics of the Indo-Pacific, Black House Publishing, London 2013; “Pro-China Bias of the U.S. Establishment”, 50-61. See also “CFR and Communist China” in Bolton, Revolution from Above, London, Arktos Media Ltd., 2011.

7 Niall Ferguson and Moritz Schularick, The Wall Street Journal, 5 November, 2013; https://www.wsj.com/articles/the-us-and-china-both-need-economic-rehab-1383695365).

8 See: Bolton, Geopolitics of the Indo Pacific, 58-59.

9 Bolton, “China’s Globalist Agenda”, Katehon, http://katehon.com/article/chinas-globalist-agenda

10 Konrad Lorenz, Civilized Man’s Eight Deadly Sins, Harcourt Brace Jovanovich, New York, 1974, 64-65.

11 For example see: James O’Neil, “One Belt, One Road: The World’s Great Infrastructure Project – Opportunities and Challenges for Australia, New Dawn, Melbourne, July-August 2017, pp. 19-24.

12 “Clinton calls Eurasian Integration an Effort to ‘Re-Sovietize’”, Radio Free Europe/Radio Liberty, 7 December, 2012; https://www.rferl.org/a/clinton-calls-eurasian-integration-effort-to-resovietize/24791921.html)

13 “New Silk Road: What to Expect from Russia’s Involvement in China’s Megaproject”, Sputnik News, 15 May, 2017; https://sputniknews.com/business/201705151053621553-china-russia-silk-road/)

14 Kenneth Rapoza, “China’s Silk Road Shows that Putin needs Xi Way more than Trump,” Forbes, 16 May, 2017; https://www.forbes.com/sites/kenrapoza/2017/05/16/chinas-silk-road-project-shows-putin-needs-xi-way-more-than-trump/#7f2d736f7b79)

15 Wade Shepard, “Russia is in a Unique Position to Either Make or Break the New Silk Road,” Forbes, 13 March, 2017; https://www.forbes.com/sites/wadeshepard/2017/03/13/russia-the-lynchpin-or-bottleneck-of-the-new-silk-road/#f79f67e763be)

16 “China Moves to Mine Gold in Russia’s Far East,” Sputnik International, 7 July 2017; https://sputniknews.com/business/201707071055331919-china-russia-gold-mining/).

17 “Silk Road, New Incentives for the Mining Sector,” 16 August, 2017; EastRussia, https://www.eastrussia.ru/en/material/shelkovyy-put-novye-stimuly-dlya-gornorudnogo-sektora/

18 Ibid. Emphasis added.

19 Bolton, “The Tragedy of Tibet: A Saga of Betrayal, Colonization, and Exploitation,” Foreign Policy Journal, 25 June, 2010; https://www.foreignpolicyjournal.com/2010/06/25/the-tragedy-of-tibet-a-saga-of-betrayal-colonization-and-exploitation/)

20 “Barrick Announces Strategic Agreement with Shandong Gold,” Barrick, 6 April, 2017; http://www.barrick.com/investors/news/news-details/2017/Barrick-Announces-Strategic-Cooperation-Agreement-with-Shandong-Gold/def...)

21 G. Pascal Zachary, The Global Me, Allen & Unwin, 2000.

22 Bolton, “BRICS Development Bank an Instrument for Globalization”, Foreign Policy Journal, 14 July, 2015; https://www.foreignpolicyjournal.com/2015/07/14/brics-development-bank-an-instrument-for-globalization/).

23 “About Us,” Silk Road Finance Corporation, http://www.silkroad-finance.com/en/about/

24 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., http://www.silkroad-finance.com/en/our-team/

25 “Barrick Gold Corporation Abuse,” https://silawatsongvasin.wordpress.com/2016/11/16/barrick-gold-corporation-abuse/

26 ESADE, “About,” http://www.esadegeo.com/about

27 ICG, “Trustees,” https://www.crisisgroup.org/who-we-are/board

28 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., op. cit.

29 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid.

30 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid.

31 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid.

32 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid.

33 Source Watch, https://www.sourcewatch.org/index.php/Brookings_Institution

34 John L. Thornton China Center, https://www.brookings.edu/center/john-l-thornton-china-center/

Нација Online :: Elektronsko izdanje časopisa Нација
Нација Online - elektronsko izdanje časopisa Нација. Nacija, časopis za geopolitiku, geopoetiku, geoekonomiju, традицију, културу, уметност. Европа Нација. Branislav Matić


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Јавно фотографисање грађана са члановима ПУФ-а

Јавно фотографисање грађана са члановима ПУФ-а
Београд, 31.01.2018. г – Удружени синдикати Србије “Слога” у четвртак 1. фебруара од 12 часова на Теразијама организују акцију јавног фотографисања грађана са члановима Покрета уједињених фантома (ПУФ).
Акција се спроводи у знак подршке Драгану Љубићу, раднику ЈКП Паркинг Сервис Београд, председнику синдиката Слога у том предузећу и радничком кандидату синдиката “Слога” за одборника на предстојећим београдским изборима.
Он је од стране својих предпостављених позван на дисциплинску одговорност и давање изјаве зато што се фотографисао са лицима са фантомкама, члановима ПУФ-а који су на Славији снимали музички спот и заједничку фотографију окачио на свој Фејзбук профил, чиме је према виђењу руководства Паркинга “брукао фирму” у којој ради.
Иначе, ПУФ је грађански покрет, познат по хитовима на друштвеним мрежама ” Шушке” и ” Игра рокенрол фонтана са Славије”, а чији су оснивачи између осталог и чланови синдиката “Слога”.
Позивамо грађане Београда у што већем броју да се прикључе акцији, фотографишу се са “Фантомима” и искажу солидарност са нашим колегом Драганом Љубићем, али и покажу грађанску храброст у отпору против страха, сиромаштва и нарастајуће диктатуре у Србији!
Фотографије ће након завршетка акције бити окачене на Фејзбук страни Удружених синдиката Србије “Слога” где ће моћи да се преузму.
Информативна служба

Јавно фотографисање грађана са члановима ПУФ-а | УДРУЖЕНИ СИНДИКАТИ СРБИЈЕ "СЛОГА"


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Владан Ивковић: Зашто пишем ћирилицом

Владан Ивковић: Зашто пишем ћирилицом
Чувати ћирилицу могу. Не може ме у том спријечити ни Америка, ни Вучић, ни папа, ни Исламска држава…
Просто: морам. Не знам како ви, али ја имам обавезу. Ћирилица је моја.

Ко ће да чува ћирилицу ако нећу ја? Чија је обавеза да чува моје ако није моја? Шта, зар требају новинари, академици, политичари да је чувају? Откад то? Шта они има да чувају моје?

И како се једино може сачувати ћирилица? Тако што ћу је ја користити. И сваки други Србин, али ја посебно, јер ја имам обавезу, а сваки други Србин нека преиспита своје обавезе.

Зашто је треба чувати? У данашњим условима боље је питање зашто је пустити да се угаси. Она се гаси, чињеница је то, нестаје из српског живота бар од комунистичког преврата, а посебно од петооктобарског преврата. Недјеловање нас одговорних тај нестанак допушта и поспјешује. Без дјеловања отпором, тај ток се наставља и ми остајемо посматрачи нестанка дијела свог насљедства.

Дакле, питање није зашто је треба чувати, него зашто је пустити да нестане. Ово питање је дио већег питања: зашто изгубити и пустити да умре ишта што је моје, а чију пропаст могу спријечити и живот продужити?

Не постоји ниједан разлог да се пусти да ћирилица нестане из српског живота, као што не постоји ниједан разлог да се било који дио српског наслијеђа препусти пропасти.

Велика се борба води око очувања многих дијелова српског сопства и неке од тих дијелова је врло тешко или немогуће сачувати. Како ја да помогнем у очувању Косова, како да се изборим против екуменизма у Српској православној цркви, како да пресудно утичем на промјену геополитике према Српству? Никако. Немам ту моћ. Криво ми је што толико тога није у мојој моћи.

Али чувати ћирилицу могу. Не може ме у том спријечити ни Америка, ни Вучић, ни папа, ни Исламска држава… То је апсолутно до мене и немам ниједан вриједан изговор који би оправдао недјеловање које јесте у мојој моћи.

Извор: Јадовно 1941

Кориштење ћирилице јесте у мојој моћи. И могу вам рећи да се осјећам прилично моћно. Није мала ствар имати моћ да чуваш живу културу којом твој народ дише, којом оставља траг, којом се уграђује у човјечанство више од 1000 година. Није то мала част.

Не постоји ниједан разлог да не пишем ћирилицом и на рачунару, и руком, и на мобилном телефону, и на друштвеним мрежама… Ко не зна ћирилицу, можемо и на енглеском. Да не наглашавам колико је елегантна, префињена и егзактна ћирилица, колико равнотеже и естетике посједује, а колико је некако и мистичнија, умјетничкија и визуелно пјевљивија од латинице. Отклања и проблеме са фонетском транскрипцијом, уносом туђица итд.

А и технологија јој се прилагођава, раде млади Срби на томе да се олакша њено кориштење на интернету. Раде пресловљавање, имамо гомилу фантастичних ћириличних фонтова. Само треба да се све то користи. На рачунару или телефону у неколико потеза подесиш ћириличну тастатуру.

Ја имам задатак, обавезу, мени је то остављено у насљедство. Како да се осрамотим?

Замисли колико је српских покољења морало да гине бранећи српско наслијеђе, животе, имовину, а мени сад, као, тешко да пишем ћирилицом. Не морам ни да пуцам, ни да орем, ни да жагам кладе, само да пишем, односно, типкам. Ем није тешко, ем сам обавезан. Ем је част.

Замисли, носе тројица штафету у трци 4-пута-100 и донесу до оног посљедњег, а он је баци и каже “ма, мрзи ме“… Е, ја сам тај који неће бити тај који испусти ту штафету.

Јер имам ту моћ.

Опрема: Стање ствари

(Србист, 29. 1. 2018)

Владан Ивковић: Зашто пишем ћирилицом
Чувати ћирилицу могу. Не може ме у том спријечити ни Америка, ни Вучић, ни папа, ни Исламска држава…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Владан Ивковић: Зашто пишем ћирилицом

Владан Ивковић: Зашто пишем ћирилицом
Чувати ћирилицу могу. Не може ме у том спријечити ни Америка, ни Вучић, ни папа, ни Исламска држава…
Просто: морам. Не знам како ви, али ја имам обавезу. Ћирилица је моја.
Ко ће да чува ћирилицу ако нећу ја? Чија је обавеза да чува моје ако није моја? Шта, зар требају новинари, академици, политичари да је чувају? Откад то? Шта они има да чувају моје?

И како се једино може сачувати ћирилица? Тако што ћу је ја користити. И сваки други Србин, али ја посебно, јер ја имам обавезу, а сваки други Србин нека преиспита своје обавезе.

Зашто је треба чувати? У данашњим условима боље је питање зашто је пустити да се угаси. Она се гаси, чињеница је то, нестаје из српског живота бар од комунистичког преврата, а посебно од петооктобарског преврата. Недјеловање нас одговорних тај нестанак допушта и поспјешује. Без дјеловања отпором, тај ток се наставља и ми остајемо посматрачи нестанка дијела свог насљедства.

Дакле, питање није зашто је треба чувати, него зашто је пустити да нестане. Ово питање је дио већег питања: зашто изгубити и пустити да умре ишта што је моје, а чију пропаст могу спријечити и живот продужити?

Не постоји ниједан разлог да се пусти да ћирилица нестане из српског живота, као што не постоји ниједан разлог да се било који дио српског наслијеђа препусти пропасти.

Велика се борба води око очувања многих дијелова српског сопства и неке од тих дијелова је врло тешко или немогуће сачувати. Како ја да помогнем у очувању Косова, како да се изборим против екуменизма у Српској православној цркви, како да пресудно утичем на промјену геополитике према Српству? Никако. Немам ту моћ. Криво ми је што толико тога није у мојој моћи.

Али чувати ћирилицу могу. Не може ме у том спријечити ни Америка, ни Вучић, ни папа, ни Исламска држава… То је апсолутно до мене и немам ниједан вриједан изговор који би оправдао недјеловање које јесте у мојој моћи.

Извор: Јадовно 1941

Кориштење ћирилице јесте у мојој моћи. И могу вам рећи да се осјећам прилично моћно. Није мала ствар имати моћ да чуваш живу културу којом твој народ дише, којом оставља траг, којом се уграђује у човјечанство више од 1000 година. Није то мала част.

Не постоји ниједан разлог да не пишем ћирилицом и на рачунару, и руком, и на мобилном телефону, и на друштвеним мрежама… Ко не зна ћирилицу, можемо и на енглеском. Да не наглашавам колико је елегантна, префињена и егзактна ћирилица, колико равнотеже и естетике посједује, а колико је некако и мистичнија, умјетничкија и визуелно пјевљивија од латинице. Отклања и проблеме са фонетском транскрипцијом, уносом туђица итд.

А и технологија јој се прилагођава, раде млади Срби на томе да се олакша њено кориштење на интернету. Раде пресловљавање, имамо гомилу фантастичних ћириличних фонтова. Само треба да се све то користи. На рачунару или телефону у неколико потеза подесиш ћириличну тастатуру.

Ја имам задатак, обавезу, мени је то остављено у насљедство. Како да се осрамотим?

Замисли колико је српских покољења морало да гине бранећи српско наслијеђе, животе, имовину, а мени сад, као, тешко да пишем ћирилицом. Не морам ни да пуцам, ни да орем, ни да жагам кладе, само да пишем, односно, типкам. Ем није тешко, ем сам обавезан. Ем је част.

Замисли, носе тројица штафету у трци 4-пута-100 и донесу до оног посљедњег, а он је баци и каже “ма, мрзи ме“… Е, ја сам тај који неће бити тај који испусти ту штафету.

Јер имам ту моћ.

Опрема: Стање ствари

(Србист, 29. 1. 2018)

Владан Ивковић: Зашто пишем ћирилицом
Чувати ћирилицу могу. Не може ме у том спријечити ни Америка, ни Вучић, ни папа, ни Исламска држава…


from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2nsXt3a
via IFTTT

Буквално, 31.01.2018. : Браните Србију! Док је још имамо!

Буквално, 31.01.2018. : Браните Србију! Док је још имамо!
Радио емисија "Буквално", аутор и водитељ Јасмина Буква.
Техничка подршка Саша Илић. Пратите нас на http://www.snaganaroda.net
Због заштите ауторских права могуће је да you-tube снимак не садржи музичке нумере које су емитоване уживо у емисији.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Др Светозар Радишић: "Шта се спрема нашој деци при крају апокалипсе"! НОВО 2018

Др Светозар Радишић: "Шта се спрема нашој деци при крају апокалипсе"! НОВО 2018
Погледајте трибину одржану у Међународном научном центру за истраживање наслеђа Николе Тесле у Београду. Тема скупа је била "Шта се спрема нашој деци при крају апокалипсе". Предавач је био Проф. Др Светозар Радишић. Продукција: ТВ Српски Колектив (јануар 2018.)





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ардошки видици '' КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР'' (глава 6,7,8) (7526. коложег дан двадесет девети)

ардошки видици '' КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР'' (глава 6,7,8) (7526. коложег дан двадесет девети)
http://www.radioserbona.rs - ''Гардошки видици''бр.17.
Аутор и водитељ: Мирослав Мика Ранковић
Тех.подршка: Мирослав Мика Ранковић, DJ.Will и Горан Станаревић.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

РТРС - ЛАЗАНСКИ ДИРЕКТНО 30.1.2018.

РТРС - ЛАЗАНСКИ ДИРЕКТНО 30.1.2018.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Ко је увукао Србе у два светска рата? - Саша Адамовић - Српска раскршћа Гост нам је био историчар Саша...

Ко је увукао Србе у два светска рата? - Саша Адамовић - Српска раскршћа Гост нам је био историчар Саша Адамовић а разговарали смо о српској елити у 20. веку и покушали да дамо одговор на питање - како до националне елите данас?




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Куда иде Србија? - Томислав Кресовић - Духовна Трпеза

Куда иде Србија? - Томислав Кресовић - Духовна Трпеза
Публициста и коментатор Томислав Кресовић На који начин је деградирана и девастирана друштвена мисао у Србији искључена из друштвеног и политичког процеса и какве последице има на судбину државе, зашто ни црква ни САНУ немају план за очување државе и нације,о систему манипулација на Балкану, политичким олигархијама, статусу КиМ, значају борбе да останемо своји на своме, превазиђемо поделе и начинима да се то учини, у новом издању Духовне трпезе наш познати публициста и коментатор Томислав Кресовић. Аутор и водитељ Жана Живаљевић





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Интервју недеље 31.01.2018. гост, Југослав Петрушић

Интервју недеље 31.01.2018. гост, Југослав Петрушић




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Докази о умешаности Александра Вучића у криминал

Докази о умешаности Александра Вучића у криминал
На КЗН говоре:
- Бошко Обрадовић, председник Двери,
- Срђан Ного, председник Београдске организације Двери и
шеф Антикорупцијског тима Двери.
(31.12.2018.)




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости