недеља, 09. децембар 2018.

Велимир Илић: Сви актери афере "КИпарски новац" су побијени, осим једног...

Велимир Илић: Сви актери афере "КИпарски новац" су побијени, осим једног...




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Представљање председника одбора Покрета „Достојни Србије“ - ИИИ део

Представљање председника одбора Покрета „Достојни Србије“ - ИИИ део
г. Проф. др Милорад Б. Попара, председник одбора за просвету, науку, технолошки развој, информисање и верска питања.
#ДостојниСрбије #НародниШтаб #НароднаВлада





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Др Велимир Абрамовић коментарише протест опозиције у Београду! (08.12.2018.)

Др Велимир Абрамовић коментарише протест опозиције у Београду! (08.12.2018.)
Проф. др Велимир Абрамовић ексклузивно за ТВ Српски Колектив коментарише одржани београдски протест Савеза за Србију.
Саговорник: Драган Филиповић
Продукција: ТВ Српски Колектив (децембар 2018.)
#ТвСрпскиКолектив #ИнфоКод





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Београд: Најмасовнији протест против Вучића у последњих годину дана

Београд: Најмасовнији протест против Вучића у последњих годину дана
Репортер Србин.инфо заједно са новинарима из осталих редакција, покушао је да утврди тачан број демонстраната на протестном скупу СТОП КРВАВЦИМ КОШУЉАМА - заједнички закључак је да их је било више од 10 000 и да су ово најмасовније демонстрације у Београду у последњих годину дана.
У протестној шетњи су углавном били обични људи са својим породицама, тако да је на тренутак овај протестни скуп доста подсећао на студентски и протест опозиције против изборне крађе 96. извршене на локалним изборима од стране Слободана Милошевића, када је на београдским улицама било и по пар стотина хиљада људи у протесту.#ВладимирДимитријевиц, #ДејанПетар, #центар





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

#ВладимирДимитријевић #ДејанПетар #центар

#ВладимирДимитријевић #ДејанПетар #центар
У ЦЕНТАР Владимир Димитријевић: Папа може доћи у Србију али без сусрета са патријархом!
Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, био је доктор филолошких и историјских наука и православни публициста, др Владимир Димитријевић. Тема емисије је била православље и православни хришћани у 21. веку.
#ВладимирДимитријевић #ДејанПетар #центар
У емисији се говорило и о православном мисионарењу и духовно-моралном препороду (00:02:00), о жртвовању у православљу и култу рађања (00:09:00), о богомољачком покрету и Владики Николају (00:14:00), о значају исповести у православљу (00:22:30), о пропадању морала на Западу и у српским земљама (00:28:30), о посту, мрсу и како се слави крсна слава (00:33:30), о националним црквама у православљу и Цариградској патријаршији (00:44:30), о екуменизму, унијатству, посети папе Србији, Александру Вучићу, Алојзу Степинцу и Јасеновцу (01:01:15), као и о ревизији историје од стране Хрвата, првобитном греху, верској толеранцији (01:14:30), односно о томе да ли православци могу да се у храмовим заједно моле са неправославцима (01:24:30).
Интервју, за медијску кућу „Центар”, (Зграда „Борбе”, Трг Николе Пашића 7, Београд) водио је гл. уредник српског медија „Србин.инфо”, Дејан Петар Златановић.
Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, био је доктор филолошких и историјских наука и православни публициста, др Владимир Димитријевић. Тема емисије је била православље и православни хришћани у 21. веку.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

#ТвСрпскиКолектив #ИнфоКод

#ТвСрпскиКолектив #ИнфоКод
Ексклузивни кадрови са протеста у Паризу (08.12.2018.) Драган Марковић
Погледајте ексклузивне кадрове са протеста у Паризу, које је за гледаоце ТВ Српски Колектив забележио Драган Марковић.
Продукција: ТВ Српски Колектив (децембар 2018.)





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

БЕЗ ЦЕНЗУРЕ: Санџачки неугасли жар - Муамер Зукорлић, Александра Белачић и Бојан Торбица

БЕЗ ЦЕНЗУРЕ: Санџачки неугасли жар - Муамер Зукорлић, Александра Белачић и Бојан Торбица
Тема емисије: Вучић и Путин

Гости емисије:
- Муамер Зукорлић ( народни посланик, председник Странке правде и помирења )
- Александра Белачић ( народни посланик, члан Председничког колегијума СРС-а )
- Бојан Торбица ( народни посланик, потпредседник Покрета социјалиста )
#БезЦензуре





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Не заборавите, широм Европе има много ,,Косова''!

Не заборавите, широм Европе има много ,,Косова''!
Драгана Трифковић и Марија Јањушевић у Европском парламенту.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ИНТЕРВЈУ: Славиша Миљковић - Срби су најстарији народ у историји човечанства! (9.12.2018)

ИНТЕРВЈУ: Славиша Миљковић - Срби су најстарији народ у историји човечанства! (9.12.2018)
Гост емисије "Интервју" био је господин Славиша К. Миљковић, стручњак за српски језик. Шокирао је све својим предавањем о српском језику, његовом очувању и извесној шифри која открива дубоку тајну нашег језика, равну магији. Његова истраживања званична лингвистика неће ни да погледа, али он тврди да је српски језик најстарији и да су од њега потекли сви други језици. На његовој визит карти стоји – сликар и одгонетатељ србског језика. Он је самоук када је у питању проучавање и реализација сликарства, језика и историје. Издао је дванаест књига, које "дају досад неиспричану причу о старој србској духовности која почива на Врховном Богу, који је Творац и Врховни Плодитељ". Један је од оснивача друштва Сербона и часописа Глас Сербоне. Препоручујемо да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама.
Интервју је снимљен 12.11.2018. године у нашим просторијама, у Београду. Емисију је водио новинар Теша Тешановић.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ПОЛИТИКАРАЊЕ бр.77. '' АМЕРИЧКЕ КРАВЕ У ПРАХУ!? '' (7527. коледар дан шести)

ПОЛИТИКАРАЊЕ бр.77. '' АМЕРИЧКЕ КРАВЕ У ПРАХУ!? '' (7527. коледар дан шести)
http://www.radioserbona.rs ''Политикарање''
Домаћини: Томислав Црногорац и Саша Рудић
Тех.подршка: DJ.Willy и Горан Станаревић.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Не заборавите, широм Европе има много ,,Косова''!

Не заборавите, широм Европе има много ,,Косова''!
Драгана Трифковић и Марија Јањушевић у Европском парламенту.




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нова методологија наметања признања „независности Косова“

Нова методологија наметања признања „независности Косова“
Новица Коцић
Све што се актуелно догађа са Косовом и Метохијом и у вези с њим последњих дана без сумње има циљ да фактички промовише независно „Косово”. Наиме, десетогодишња настојања да се косовска државност и де јуре и дефакто потврди нису уродила плодом. Разлози су познати и сви су већ довољно елаборирани: противљење Србије, постојеће озбиљне политичке и међународноправне баријере, одсуство политичко-правних и функционалних елемената државе „Косова” и простирања њене ефективне власти, проблематичност албанских политичких елита на КиМ…

Чак је и процес кренуо супротним смером, у мери у којој су аргументи о неодрживости пројекта „независно Косово” почели да производе конкретна дејства (неуспех са Унеском, одустајање бројних земаља од признања итд.).

Последњи више него илустративан пример је фијаско са покушајем да се „Косово” прими у Интерпол. У овом случају пресудно је било да важан део међународне заједнице има интерес да важећи међународни правни поредак, његови принципи и норме, опстану као гаранти какве-такве стабилности у актуелним условима реафирмације политичке искључивости и силе у глобалним односима и интересима.

Резултат потврде државности „Косова” у напред наведеним и текућим околностима објективно се отуда књижи као неуспех. Како филозофија силе у остваривању доминације у глобалним односима и супротстављеним интересима, историјско искуство нас учи, нема развијене механизме кориговања или одустајања од зацртаних циљева, то се од реализације признања, односно потврде независности „Косова” у западним центрима и Приштини не одустаје. Видљиво се мења методологија извођења са елементима хитности и краткорочности. Шта, уосталом, друго представљају последње радикалне мере и акције „потврђивања државе” од стране владе и власти на челу са Харадинајем и циљ који се њима директно пројектује, него искључиво признање „независности Косова” креирањем новог радикализованог политичког амбијента за такав коначан жељени исход.

Кад је о западним центрима реч, нови глобални геополитички контекст потврђеног мултиполарног карактера додатно детерминише услове за расплет косовског чвора. Конкретно, сада делује на линији потребе да се косовски чвор ефикасно разреши у краћем року и у функцији западних интереса за заокружење западног Балкана у западној „евроатланској” интересној сфери. У саопштењу Стејт департмента САД после сусрета државног секретара Помпеа са Тачијем 27. новембра то је дословно прецизирано. Такође, није нимало случајно што се том приликом инсистирало на „најповољнијем тренутку” за коначни споразум, а Тачи на терену САД помињао и резолуцију СБ ОУН 1244, јер само њеном изменом „Косово” на крају може постати пуноправна чланица ОУН.

Директан отпор Харадинаја и његове владе позивима САД, ЕУ, разних високих званичника и других, да одустане од мера повећања царина и трговинских баријера против Србије (и БиХ) говори у прилог одлучности те структуре владајуће албанске елите у Приштини да на нов начин наметне признање „Косова”. Када се зна да водећи западни центри „контролишу” власт у Приштини, одсуство последица за ту власт због „непослушности” у овом случају значи само индиректну подршку истој, пре свега на линији потврђивања њене „суверености” у одлучивању у државним и националним питањима независног „Косова”.

Истовремено, ЕУ даљи процес евроинтеграција Србије наглашено и недвосмислено условљава напретком у нормализацији односа Београда и Приштине преко закључења правно обавезујућег споразума. Притом нема дилема да се то третира као билатерално питање два међународноправна субјекта. Комесар Хан је у ЕП у дебати о новој резолуцији о Србији 28. новембра био изричит у том смислу. Дакле, претпоставка о признању „Косова”, као претходном питању и услову у односу на потенцијалну изгледност за приступање ЕУ (европска перспектива, релативност 2025. итд.) у овом случају се природно намеће као закључак.

Шта остаје Србији на располагању кад је евидентно да су Приштина и водећи Запад ушли у нову енергичнију фазу потврђивања „државности Косова” са новом радикалнијом методологијом извођења? Сила свакако не, али право, политичка и дипломатска средства – да. Ту треба додати пријатеље, валидност неспорних политичких и правних аргумената, повољне елементе текућег међународног контекста, фактичка стања, проблематичан политички и функционални карактер приштинских власти и најзад, сопствени правни поредак, државни и национални интерес са одлучношћу да се они поштују и бране.

Зоран Миливојевић
* Дипломата у пензији

ИЗВОР: ПОЛИТИКА

——

Нова методологија наметања признања „независности Косова“
Шта остаје Србији на располагању кад је евидентно да су Приштина и водећи Запад ушли у нову енергичнију фазу потврђивања „државности Косова” са новом радикалнијом методологијом извођења? Сила…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Како су Американци протестима рушили Де Гола

Како су Американци протестима рушили Де Гола
ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
Неко је сав тај циркус дебело плаћао. Ко? Огромна већина знакова одаје заинтересованост над-националног капитализма „made in USA"
У светлу последњих дешавања у Паризу које је француска влада назвала „највећим немирима који су захватили државу од 1968. године“, Нови Стандард вам доноси текст Драгоша Калајића, написан 1988. у београдској Дуги, у којем образлаже тезу да су иза масовних студентских протеста против Де Гола у Паризу стајали амерички интереси. Важно је напоменути да је данас општеприхваћена теза да је друштвена клима коју су створили масовни студентски протести 1968. довела до Де Голове неопозиве оставке након пораза на референдуму у априлу 1969. године.

*

Била је то интересантна година у општем, а и посебном смислу једне старо-кинеске клетве: „Дабогда живео у интересантним временима!“ Будистичка нова година почела је победоносном офанзивом Вијетконга против преко пола милиона америчких војника и обашка „домаћих издајника“. Те године убијен је Мартин Лутер Кинг, проповедник мирољубивих путева расне интеграције. Широм Америке избили су сукоби на расној основи:десетине мртвих, хиљада расељених. Председник Џонсон је изјавио „Срце Америке крвари“. Убијен је и Роберт Кенеди јер се „противио арапској ствари“ а Жаклин Кенеди се удала за бродовласника – милијардера Оназиса. Филмски хит био је дугометражни цртаћ „Yelow Submarine”, инспирисан музиком Битлса. Умро је Јуриј Гагарин, први астронаута у историји света и први пут је једна свемирска летилица, „Аполо 8“, заслужила свој придев, отргнувши се од земаљске гравитације и кружећи око самртно бледог Месеца. „Прашко пролеће“ , у знаку „социјализма људског лика“, окончано је „братском“ интервенцијом Црвене армије. Јан Палах се спалио. На фестивалу у Сан Рему победила је „Песма за тебе“ у интерпретацији меланхоличног и промуклог гласа Серђа Ендрига. Сезону миланске Скале отворила је опера „Дон Карлос“ али је та гала-свечаност била покварена протестом левичарских студената који су на смокинге и бунде бацали покварена јаја.

Да, била је то пре свега и изнад свега година самозване „студентске револуције“, која је захватила скоро све европске метрополе, од Рима, преко Париза и Берлина, до Београда. Одакле је дошла, шта је била и куда је смерала та „студентска револуција“? Већ годинама, генерације и гомиле педантних историчара утркују се да открију што даље почетке те „револуције“, од побуне студената универзитета у Нантеру, предвођених извесним Кон-Бендитом, против забране мушких посета женским собама студентског дома – па надаље, ка све дубљој прошлости, до раних шездесетих. У ствари, такав пут истраживања води до Средњег века јер још од европског средњовековља најдрчнији студенти су себе увек и свуда осећали као једно независно и друштву – те читавом свету – супростављено тело.

Сведочи Франко Кардини, историчар средњовековља, светског гласа: „Историја европских средњевековних универзитета је сва једна ‘шездесетосма’, много суровија и жешћа него она која је нама фамилијарна. Голијардска поезија нам je пружила литерарне доказане пристрасне агресивности која се не зауставља ни пред пљачком, до стварања криминалних организација, наоружаних банди лопужа, сексуалних силеџија и убица.“

Мислим да је неупоредиво значајније питање порекла енергија „студентске револуције“. За љубав истине а не парадокса морам признати да је та енергија потицала из једне велике празнине и одговарајућег незадовољства. Најближи пример је сопствени: 1. марта 1986. излазио сам из римског бара – посластичарнице „Berarrdo“, са пакетом торте у једној и букетом цвећа у другој руци, упућен једном дражесном позиву на ручак. Чим сам изашао на via del Korso, осетио сам неки чудан, опори смрад. Омирисао сам прво пакет а онда цвеће. Узалуд. Одговор је стигао из даљине, из правца Piaca del Popolo, са буком која се разликовала од уобичајене, људско-машинске, јер је била снажнија и ритмичка. Био је то ритам скандирања парола демонстраната. Био је то смрад сузавца. Гомилу је предводио транспарент, развијен свом ширином улице: „TUTTI UNITI CONTRO TUTTI I PARTITI” („СВИ УЈЕДИЊЕНИ ПРОТИВ СВИХ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА!“) Признајем, не само зато што себи пола праштам: срце ми је заиграло од неке луде радости, од муњевитог просветљења којим сам спознао да нисам сам у својој дугој зими незадовољства. То незадовољство се коначно препознало и самоспознало, угледавши дефиницију сопствене жеље, исписану пред небом тајног центра света, кубиталним словима, црно на бело.

„ГОМИЛА ГЛУПОСТИ“
Како су се и у тим временима млади левичари и десничари оштро критиковали и по одевању те „фацама“, лако сам уочио да је девиза „сви уједињени…“ заиста обједињавала екстреме. Изгледали су као младост која је одлучила да напусти стари и стерилни свет подела те да тако уједињена крене ка сопственом, новом свету. Ипак, девиза је означавала само старт али не и циљ покрета. Она је била само и једино пука негација, без алтернативе. Нажалост, поменута празнина је остала отворена и њена зјапећа и растућа глад је убрзо показала своје просташтво: одбијајући, принципијелно, баналну храну околних идеологија, она је беспринципијелно навалила на сплачине и мрцине препотопског вулгарног марксизма, на отпаде кујни трећесветске беде, идеалишући и теоришући друштво тоталитарне ураниловке и колективног казана као револуционарни циљ.


Текст Драгоша Калајића из Дуге

По општем уверењу озбиљних историчара и истраживача, била је то „револуција“ једне агресивне мањине. Прецизније речено: не више од 5 oдсто студената. Остали су, као увек и свуда, „гледали своја посла“. Та милитантна мањина, наоружана батинама и молотов-бомбама, окупирала је европске универзитете са циљем да демолира високо европско образовање, структурално и садржајно.

На катедрама су се смењивали „маратонци брбљања“. Синтагму сам позјамио од Рајмона Арона, професоре Сорбоне и „мајстора мишљења“, који је читав „париски мај“ дефинисао као „маратон брбљања“: Хоћу рећи да су млади Французи, студенти, који су на универзитетима обично ћутљиви, у те две или три недеље више говорили него током свих година студија, налазећи у томе дубоко задовољство. Биле су то бујице уопштених и неодређених говора, једна гомила глупости. Сећам се да сам присуствовао једном масовном скупу у сали „Ришеље“ Сорбоне: невероватан куплерај! Био је то излив жалосне мешавине вечних „идеолога“ из париских бистроа и друштвеног талога велике метрополе.“

Слично опажање данас пружа и један непристрасни сведок, странац у Европи, писац из трећег света и кандидат за Нобелову награду, Видиадар Шурајпрасад Наипаул: „То је била само неозбиљна ствар. Знао сам да је то било само самољубље људи који никада у свом животу нису морали да се лише ручка. Шездесетосма је била једна форма рока, забава без садржаја и вредности. Зајебанција. Схватио сам то анализирајући језик којим су говорили такозвани револуционари: само брбљање, речи папагаја…“

УРАНИЛОВКА НА ДЕЛУ
Ипак сва та брбљања нису остајала без последица. Узмимо за пример антологијску дефиницију „револуционарних“ захтева спрам „ауторитарног“ устројства европских универзитета, из тада чувеног говора Виалеа: Универзитет је организован на начин да ствара и чува подршку његовом ауторитету, то јест на начин да студенте одржава у пасивности и међусобној подељености. То мислимо када тврдимо да је ауторитарна дидактика једна форма насиља над студентима“

Неупућени савремени читалац неће сазнати Бог-зна-шта из наведеног програма. Неопходно је објаснити конкретним примерима шта значе појмови „ауторитет“ и „пасивност“ те „међусобна подељеност“. Ту „ауторитет“ и „пасивност“ означавају субординацију студената професорима и наставним програмима. Ерго, сви „неподобни“ професори били су тада најурени а наставне програме су одређивали „комитети“ студената, овлашћени колективним акламацијама окупатора. Ти нови, „револуционарни“ наставни програми били су исти за све факултете и дисциплине, од права и медицине до електротехнике. Та и таква настава углавном се састојала од маратонских колективних лектира такође маратонских говора Фидела Кастра, памфлета Херберта Маркузеа или „мисли“ Мао Це Дунга, након чега су следиле нон-стоп дискусије и говоранције. Синтагма „међусобна подељеност“ је означавала разлике између добрих и лоших, успешних и неуспешних, паметних и тупавих или вредних и лењих студената.

Да би се такве разлике поништиле прибегавало се систему „колективног оцењивања“. На неким универзитетима студенти су тражили и изборили за све једнак и гарантован минимум: прелазна оцена. На другим су сви добијали на поклон највишу оцену. Уз асистенцију понеког заплашеног или конвертираног професора, или без њих – студенти су сами себи давали оцене, издавали дипломе или испуњавали индексе. Стога је било сасвим ирелевантно шта и како се полаже на испитима. Примерице, писац ових редова присуствовао је одбрани једног „дипломског рада“ на миланском факултету за архитектуру који се сав састојао из џез-импровизирања на саксофону. Забавно али поразно по судбину европских универзитета који се ни до данас нису опоравили од тог нихилистичког удара.

ОД „ТО ЈЕСТ“ ДО „КУРАЦ!“
Од свог тог брбљања маратонаца нихилистичке глупости остали су ми у сећању само најрабљенији идиоми, почевши од „то јест“. То „то јест“ је најзорније изражавало немоћ уобличавања и окончавања мисли, служећи као стална пошташалица која је отварала нову тираду покушаја. Реч „курац!“ је надомештавала недостатак стварне снаге и пратила је најватреније изазе мржњи или нада: „Курац! Морамо извршити револуцију!“ Излишно је додати да је такав „доказ“мужевности био најгротескнији у устима „револуционарки“. Синтагме „у луку проблематике…“ и „у мери у којој“ – биле су најомиљеније и скоро обавезне преамбуле сваке иоле амбициозне изјаве, статус-симболи начитаности или памети. Често су се и удвајале. Примерице: „У луку проблематике револуционарне праксе, то јест, у мери у којој буде падала киша, ми ћемо релевантно покиснути и стога, то јест, другови и другарице, на демонстрације треба императивно понети кишобране.“


Студенти марширају у Паризу маја 1968. године покушавајући да имитирају чувени марш испреплетених руку кубанских револуционара

Иначе, свет је био неопозиво подељен на „демократе“ и „фашисте“. „Демократи“ су били они који се безрезервно слажу са „комитетима“ – а остали су били „фашисти“. Ево како ми сада, путевима сећања, долази један „фашиста“, по имену де Доменићис. Цуњајући радознало стигао сам на неки скуп „демократских“ уметника посвећен планирању растурања венецијанског Бијенала, где се он усудио назвати ту намеру „инфантилном“. Само су га ноге биле спасле линча. Упитах првог до себе „Ко је тај?“ Упитани одбруси „Ма неки де Доменићис, то јест ноторни фашиста“ Завичајно сумњичав у етикете, затражих подробније објашњење, али је одговор био још краћи, и даље смртно озбиљан: „Слика мртве природе! Класисистички!“ „Ваљда класицистички?“ Зналац одмахну руком: „Па то је исто!“

Годинама касније срео сам Де Доменићиса „анти-фашисту“: схватио је „систем“ и постао један од најславнијих „концептуалаца“. Фотографије његових „перформанси“ се налазе у многим музејима савремене уметности: бацање пиљака у воду под насловом „Покушај стварања квадрата од кругова“ или излежавање потрбушке, по земљи, под насловом „ја туцам Земљу“. На један венецијански Бијенале Де Доменићис је довео глувонемог и слепог идиота, изложивши га као живо уметничко дело, изнајмивши га од несрећних и сиромашних родитеља. Тада то нико није назвао „фашизмом“ већ су сви „прогресивно“ аплаудирали.

ЛИМУЗИНАМА ДО БАРИКАДА
Све у свему, гледан револуционарном оптиком, са изузетком Албаније, Кубе и Кине – читав свет је био низ „фашистичких“ режима. Опште име тог света било је „једнодимензионални универзум“. Идеал, до изврђења револуције: бити „неинтегрисан у систем једнодимензионалног универзума“. Практично тај идеал се састојао од пљувања по друштву благостања те потрошачког обиља и одбијања свих – тада масовних и вапећих – понуда радних места. Данас то многима изгледа невероватно али је истинито. Јасно: „револуционари“ су углавном потицали из високих резиденцијалних квартова, долазећи на окупације и демонстрације кабриолетима и лимузинама, али су добро пазили да их паркирају подаље, из идеолошких, али и безбедносних, односно ситносопственичких, разлога.

И опет један „амаркорд“: на гала пријему код редитеља Петрија чујем домаћина како пита Ениа Флајана, сценаристу најбољих Фелинијевих филмова: „Енио… ти си тако добар и паметан човек. Како то да ниси са нама“? „Па видиш да сам овде“! Домаћина издаде стрпљење: „Ма питам те да ми објасниш како то да ти ниси комуниста“. Енио је уздахнуо, дигао тужни поглед ка гигантрофијама Мао Це Дунга, Стаљина и Че Геваре по зидовима, потом га спустио до сребреног есцајга, изобиља кавијара и шампања, до позлаћених униформи беспрекорне послуге – и одговорио тихо, жалостиво: „Ја бих…али немам материјалних средстава.“ У ствари, сва снага „револуционарних“ јуриша на „систем“ била је резултат слабости, колебљивости и збуњености „естаблишмента“: у првим редовима била су управо деца „естаблишмента“.

Батине, каменице и молотовке падале су на главе полицајаца, углавном обавезаних на строгу дефанзиву. Стратегија напада одавала је кукавичке природе: удри, по могућству с леђа – и кидај. Уосталом, „револуционари“ су се обезбеђивали бандама професионалних батинаша, регрутованих међу луменпролетерима, дезертерима Легије странаца и плаћеницима. Читаву Сорбону чувао је и обезбеђивао извесни Џими звани Катанга са својим гангом, плаћенички повратник из афричког гастрабајтеровања. Неко је сав тај циркус дебело плаћао.

ПЕДЕРИ СУ ПРВИ ПРОЗРЕЛИ СТВАР
Била је то једна „педерска“, односно стерилна „револуција“. И зато су управо велики педери, попут Пјер Пазолинија и Жан Женеа, први прозрели њену праву природу. Поводом сукоба „револуционара“ и полиције у римском парку Вале Ђулија, Пазолини је јавно објавио свој презир према „револуционарима“:

„Сад вам новинари читавог света лижу дупе. Ја не – драги моји! Имате лица татиних синова. Мрзим вас као што мрзим вађе тате. Добра раса не лаже. Имате исто зло око.. Када сте се јуче у Вале Ђулија, тукли са полицијом – моје су симпатије биле на страни полицајаца. Јер полицајци су деца сиротиње. Долазе из мишијих рупа, градских или сеоских. Дечаке полицајце ви сте батинали у складу са традицијом татиних синова. Јуче, у Вале Ђулија био је фрагмент класне борбе: ви драги сте богаташи док су полицајци сиротиња. Лепа вам је та победа! Да, ваши ужасни слогани стално круже око узимања власти. Читам у вашим брадама импотентне амбиције, у вашим бледилима очајничке снобизме, у вашим клизавим очима сексуалне дисоцијације.“


Пркосни полицајац се самостално супротставља студентској маси, Париз, мај 1968.

После говора који је Жан Жене одржао у библиотеци париског Института за философију, обратио му се званични философ „париског маја“, Голдман: „Жан! Ово је твоја револуција! Ти си је видео како се приближава, мало по мало. Твоје драме су је најавиле“ Убица, робијаш, потом славни писац али и даље ревносни посетилац друштвених клоаки, климао је одсутно главом, обазирући се збуњено и подозриво. Нагло уставши рекао је Голдману, уместо одговора и поздрава: „Ипак идем одавде. Овде као да ми недостаје вазудх. Не знам зашто али у свему овоме осећам нешто труло и љигаво.“

Дан касније, 30. маја 1968, вративши се из Баден-Бадена где је затражио и добио подршку генерала Масија – тајно условљену пуштањем на слободу поборника „француског Алжира“ – маршал Шарл де Гол је одржао говор Французима преко радија, дуг три и по минута, који је окончао чувеним узвиком: „Нећу се повући! Имам мандат француског народа, извршићу га! Живела Француска!“

Већинска Француска коначно је одахнула: неко је коначно смогао снаге да „револуцији“ каже „не!“ На улице Париза изашло је преко пола милиона против-демонстраната, скандирајући Француској и де Голу. Тако је „револуција“ окончана у цигло три и по минута. Да не би било икакве сумње у погледу природе и размера подршке де Голу, неопходно је истаћи цифре наставка: Тачно месец дана касније, на изборима, деголисти су однели рекордну победу: са 37 одсто попели су се на квоту од 48 одсто гласова. У парламенту, деголисти су добили нових деведесетак седишта, док су левице изгубиле равно сто седишта. Јасно је да су их изгубиле због подршке „студентској револуцији“, премда ваља напоменути да је КПФ била потпуно уздржана, „ушавши у игру“ тек при крају „париског маја“, због пуког страха да не буде „прескочена“ током догађаја. Лоша процена.

КО ЈЕ МАНИПУЛИСАО СТУДЕНТИМА?
Рекох, неко је сав тај циркус дебело плаћао. Ко? Као ни све претходне – ни „студентска револуција“ није била случајна и спонтана већ намерна и добро организована те синхронизована појава. Само су две велике организације тада биле у стању да организују тако велики, континентални, спектакл: ЦИА и КГБ. Подозревања обично иду у правцу КГБ, због левичарске фасаде „револуције“. Не искључујући могућност сарадње ЦИА и делова КГБ (поучен неким индицијама у случају последњег атентата на папу Војтилу), мислим да огромна већина знакова одаје заинтересованост над-националног капитализма „made in USA”.

Под светлом анти-европске функције договора на Јалти, тај „револуционарни“ удар на систем високог европског образовања се отркива као део исте стратегије јер су у постиндустријској фази управо мозак, стваралачки потенцијали културе, науке и технике те школства битни покретачи развоја. Дакле, „револуционари“ су имали задатак да онеспособе Европу, да зауставе њен успон који је у светској економској арени већ озбиљно претио интересима „made in USA“. „Париски мај“ је најбољи тест хипотезе јер само у Паризу „револуција“ је циљала да сруши и политички поредак, односно Де Гола.

Извесно је да рушење деголистичког система никако није одговарало интересима СССР јер је де Гол био једини европски државник који се отворено опирао диктатима америчке политике, америчкој економској и војној хегемонији те НАТО-пакту. Де Гол је био последња велика препрека успостављању светске хегемоније долара и одговарајућег система дужничке економије, залажући се за систем „златне подлоге“. Де Гол се такође истрајно супростављао америчким интересима на Блиском Истоку. Он је био и први европски државник који је отворио и развијао перспективе сарадње са Источном Европом и СССР, у име „Европе од Атлантика до Урала.“ Коначно, али не и последње, де Гол је смерао да капиталистички систем превазиђе системом партиципације радника у управљању фарикама и подели профита…


Студентске демонстрације у Паризу, мај 1968.

А ко је био „револуционарна“ алтернатива Де Голу? Не Кон-Бендит или Голдман, или било ко од осталих „вођа“ већ Мендес-Франс, доајен „ружичастог“ компромисерства. Окултни шефови револуције су га извадили из нафталина и одвели на стадион Шарлети, где су сазвали највећи скуп студената да би им показали „алтернативу“. Мендес-Франс је одбио да говори, сматрајући то излишним трошењем енергије: већ је претходно јавно објавио своју спремност да заузме место Де Гола. Већ је видео себе у фотељи председника нове републике. И нико од вајних „револуционара“ није имао смелости ни да зуцне против очигледне преваре: сва фртутма и све маратонијаде брбљања су служиле само и једино да демолирају систем образовања те да старог јогунастог маршала замене старом и послушном фрајлом крупног капитала. То је био прави смисао „париског маја“. Остало су приче. Шекрспир би рекао: „Приче, пуне буке и беса једног идиота, које не значе ништа“.

А „ЛИПАНСКА ГИБАЊА“?
А наша „липањска гибања“? Нисам био ту али још увек и све више осећам њихове последице. Једино ме теши једна београдска легенда: фамозног јунског дана, апсолвент права и тада чувени денди а данас угледни адвокат, Александар Лончар, кренуо је кицошки одевен на састанак са Лили. На студентском тргу зауставила га је милиција: „Господине, будите љубазни па пређите на другу страну. Зар не видите ону руљу тамо? Ако вас виде тако одевеног – линчоваће вас“.

„Руља“? Добро: било је ту угледних и паметних глава и главица али коначни салдо је све сводио на захтеве за „ураниловком“ и колективним казаном, за повратак догматској и препотопској вулгарности квази-марксизма. Домаћа „студентска револуција“ је посредно дала морални алиби политичкој бирократији да заустави започете и обећајне процесе привредне реформе који су еманциповали Југославију од хроничног просјачења иностране помоћи. Када је реформа тако затомљена, спремно су притрчали белосветски лихвари и ево како Југославија већ годинама ринта само сервисирајући камате док главница остаје неначета.

УМЕСТО ЕПИЛОГА
Од свих идола „студентске револуције“ на сцени живота је остао једино Фидел Кастро. Недавно је изјавио да га „шездесетосмаштво“ никада није занимало. Запањени саговорник га је упитао: „Зар ви не схватате да су се ти младићи борили у Ваше име?“ Кастро је мрзовољно одмахнуо руком „То није питање. То је жалопојка.“



Приредио Нови Стандард



Извор Дуга

Тагови: Драгош Калајић, Париз, 1968, Сорбона, Шарл де Гол, Пјер Пазолини, Жан Жене

Како су Американци протестима рушили Де Гола - Нови Стандард
Неко је сав тај циркус дебело плаћао. Ко? Огромна већина знакова одаје заинтересованост над-националног капитализма „made in USA"


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ПИСМО МАКРОНУ: Француска је окаљала своју част

ПИСМО МАКРОНУ: Француска је окаљала своју част
Отворено писмо бившег шефа француске контраобавештајне службе ДСТ председнику Француске Емануелу Макрону:

Господине председниче,

Узимам себи за слободу, после дуге прошлости високог државног чиновника, да вам се обратим, као што су то некад чинили поданици краља Француске свом монарху, било да ли су племићи или су из обичног народа као што је мој случај.

Прочитао сам ваше изјаве о људима који су изашли на улице како би изразили своје разочарање вашом политиком, као што су њихови преци учинили кроз белешке притужби припремане за Генерални сазив, далеке 1789. године.

Рекли сте, између осталог, да вас је срамота због онога што се могло ту и тамо догодити, заборављајући да су вас ти демонстранти изабрали и поставили тамо где се налазите, заборављајући и да нисте одржали своја изборна обећања о стабилности пензија и одржавању куповне моћи. Заборављајући посебно да је ваш први задатак да обезбедите јавни ред на целој територији државе, без обзира на околности.

Али постоји и нешто важније, важније јер се ради о части Француске. Неколико дана раније, 11. новембра, током церемоније одавања почасти мртвима из Великог рата, видео сам са чуђењем различите третмане резервисане за госте Француске: на почасном месту, уз вас, шефови држава или влада земаља које су тада били наши непријатељи или које су напустиле борбу, Немачка, Хрватска, Аустрија, Русија, па чак и оспорена држава Косово, и, пребачен у анекс, председник Републике Србије. Србија је земља за коју сте морали знати да је била, са Великом Британијом, наш највернији савезник и да је највише страдала од свих зараћених страна у Првом светском рату.

Онај ко вам то пише чврсто подржава пројекат Сједињених држава Европе и није чекао да ви дођете на свет да би се активно залагао за ЦЕД (ЕОЗ – Европска одбрамбена заједница), иницијативу која је ишла корак даље од ваших предлога о заједничкој војсци, које свакако поздрављам. Та интеграција никада није била неопходнија, и дати Европској унији војску која је смештена под политички ауторитет праве демократски изабране извршне власти јесте велики корак ка уједињењу Европе.

Далека ми је идеја да се немачки народ не сматра за оно што јесте: наш пријатељ. Иако убеђени германофил, ипак ми не би пало на памет да, у наведеним околностима, одам почаст царској Немачкој пре него овом другом пријатељском народу, Србима. Постоје околности где мало историјског сећања није наодмет.

Дакле, мене је било срамота и сетио сам се импозантног споменика са Калемегдана у Београду који носи два натписа, један на француском, други на српском: „Волимо Француску као што нас је Она волела.“ Такође сам се сетио и француског гробља у Београду, побожно одржаваног а тако ретко посећиваног…

Слободе које узимате са историјским наследством о коме сте преузели старатељство нису прихватљиве. То наследство не поседујете ви, и не можете мењати његове вековне тековине. Оно није ваше власништво, оно вам је, за време вашег мандата, само дато на управљање. Морате бити свесни тога.
Уверавам вас, господине председниче Републике, у моја осећања вечне оданости Републици и мојој посвећености Сједињеним државама Европе.

(Печат/Ив Боне)

ПИСМО МАКРОНУ: Француска је окаљала своју част - Видовдан Магазин


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

СВЕ ШТО НИСТЕ ЗНАЛИ О МАЛИМ БОГИЊАМА, А МОГЛИ СТЕ ДА ПИТАТЕ (УМЕСТО ДА ЛУПЕТАТЕ)

СВЕ ШТО НИСТЕ ЗНАЛИ О МАЛИМ БОГИЊАМА, А МОГЛИ СТЕ ДА ПИТАТЕ (УМЕСТО ДА ЛУПЕТАТЕ)
ДЕО ПРВИ: “СМРТОНОСНОСТ” МАЛИХ БОГИЊА
Ако хоћете да добијете највише непријатеља ујединици времена, објавите нешто о вакцинама на твитеру или фејсбуку. За тиличас, небитно да ли сте лекар, пекар или апотекар, добићете салву увреда, клетвии претњи смрћу. Разноразни људи даће себи за право да коментаришу ваше образовање, мотиве, психолошке карактеристике и банковни рачун, иако вам очи никад нису видели, а камоли ово остало. Узрок оваквом разулареном иобеспамећеном понашању је вишемесечна медијска, прљава пропаганда и хајка наљуде који се залажу за слободу избора приликом вакцинације, илити у преводу, дасами одлучују да ли ће им и када деца, а ускоро и они сами, примити вакцинустраног произвођача, чија је документација о одобравању “службена тајна”.

Аргументи којима прогонитељи располажу, обично су утемељени у високорангираном научном штиву, попут листа Блиц, који је само у августу прошле године имао двадесет и кусур “текстова” о вакцинацији. Тако је становништво свакодневно, у више доза, едуковано како су мале богиње “смртоносна болест” која је “нестала” вакцинацијом, а коју су вратили зли “антивакцинаши” , јер су урушили “колективни имунитет” за чије одржавање је неопходно да 95% деце буде вакцинисано, тако што су “ширили лажи” о фамозној ММР вакцини.

Идемо редом. Да су мале богиње “смртоносна болест”, откриле су генијалке из Бљуца, које су се пре извештавања о осетљивим здравственим темама бавиле гардеробом пролазника у Кнез Михаиловој и проблематиком чварака, те је разумљиво да нису стигле да се позабаве званичним статистикама, као што је то урадила доктор наука Матеја Чернич у својој докторској дисертацији, која се бавила идеолошким конструктима о вакцинацији. Према прорачунима за период са краја 19. и почетка 20. века смртност од малих богиња се смањила за 99, 36% у Великој Британији, а 98,01% у САД-у, пре увођења вакцинације. Број људи који умре од укупног броја оболелих смањио се скоро 9 пута пре увођења масовне вакцинације, и то у периоду од само 20-так година. У Великој Британији је у периоду 1940.-1945. износио 1/535, а у периоду 1960-1969. 1/4573. У САД-у, у тренутку увођења вакцинације, од малих богиња умирало је 2 људи на 1 000 000 становника 1 Сликовитије речено, у години када се прва вакцина против малих богиња појавила у САД-у, у 6 држава (Масачусетс, Њу Хемпшир, Вермонт, Роуд Ајланд, Конектикат, Меин), смртност од астме је била 56 пута већа, од несрећа 935 пута већа, а од болести срца 9.560. пута већа од смртности од малих богиња.2

Ово све говори да се мале богиње нису могле назвати “смртоносном болешћу” ни непосредно пре почетка вакцинације становништва.

О овоме сведочи и један од најпознатијих медицинских часописа ,Lancet, који у издању од 7.фебруара 1959. године говори у извештајима лекара о епидемијама малих богиња, где се наводи да “нису покушавали да спрече ширење малих богиња “ и да су имуноглобулин, који ублажава клиничку слику, користили само код одраслих и деце која су већ озбиљно исцрпљена од неког другог стања. Такође, наводи се да “деца испод две године имају обично благу слику, а испод 6 месеци обично потпуно избегну болест”, као и да је “код већине деце цела болест пролазила за недељу дана”,а мајке које су сада изложене судском прогону због тога што нису “заштитле дете од смртоносне болести”, су те 1959., говориле ” колико је добра пребољевање малих богиња донело њиховој деци”, зашта се сада пружају бројни докази у истраживањима која повезују пребољевање дечјих болести са заштитом од хроничних обољења, попут алергија, аутоимуних обољења и рака, у одраслом добу. Чак су и наши стари лекари знали значај дечјих болести са сазревање, како телесно, тако и психичко, па академик Владета Јеротић у својој књизи “Човек и његов идентитет”, наводи: “Вратимо се за тренутак на распрострањену заштиту од свих могућих дечјих болести у савременом друштву. Према мишљењу неких дечјих лекара у свету, дечје доба се карактерише релативно честим краткотрајним запаљивим процесима праћеним повишеном температуром. У току, и особито, после прележаних запаљења, које карактеришу и тзв. дечје болести, деца стичу потребан имунитет са којим улазе у „друго здравље“ одраслог доба. Телесне одбрамбене снаге бивају ојачане и, што је необично занимљиво, према казивању лекара и родитеља, деца после прележаних болести показују и у своме изгледу и у своме бићу позитивне промене. Човек се не може отети утиску да ове болести за развој детета значе неку врсту процеса сазревања. Из оваквог посматрања и размишљања произилази да вештачки имунитет који се данас масовно примењује код деце не само што успорава душевни и телесни развој детета него, пошто тај имунитет није трајан, разне познате дечје болести пристижу у једном узрасту када дете није психофизички спремно да их добро поднесе. Отуд и опасност код ових болести од могућих компликација.”3

Закључно, извештај у Lancetu говори да су “мале богиње релативно блага и неизбежна инфекција коју је најбоље преболети између 3. и 7. године. У протеклих 10 година било је неколико озбиљних компликација укупно у свим узрастима и сва су се деца комплетно опоравила.У складу са тим нису чињени напори да се инфекција превенира, чак ни код беба код којих болест није нарочито озбиљна”. Ова “смртоносна” болест третирана је само аспирином, те Lancet наводи да је “у акутној фази неспецифична терапија, попут аспирина, основа третмана , а и без рутинске употребе антибиотика стопа компликација није прелазила 3%. Неколико комликација које су се појавиле, природно су регулисане, или су биле третиране ињекцијама пеницилина”4 Бројни случајеви умрле деце од малих богиња, којима се традиционално плаше родитељи, односе се првенствено на земље “трећег света” у којима хара глад и жећ и у којима је неухрањеност главни узрок смртности деце и терен за фаталан исход било које инфекције, па и малих богиња. Смрност деце од малих богиња већа је од 200 до 400 пута код неухрањене деце у односу на децу “развијених земаља”.5

О томе да мале богиње нису никаква “смртоносна болест” говорили су (још увек) неиндоктринирани и интересно неспутани лекари времена пре вакцинације и то они најпозванији и најеминентнији. Александар Лангмијер, отац епидемилогије заразних болести, описао је 1962. мале богиње у “American public health assotiation “, као “самоограничавајућу инфекцију кратког трајања и ниске смртности”. Он наводи да у “САД-у мале богиње нису болест значајна по данима оболелости, нити броју смртних случајева, већ хуманим вредностима(!) и чињеницом да је доступно ефикасно оруђе које обећава ефикасну контролу и рану превенцију”, те на питање зашто жели да искорени мале богиње одговара- “зато што је то ту и може бити урађено”.6

У преводу, није се кренуло у ерадикацију и елиминацију болести због њене озбиљности и смртоносности, већ због тога што је била направљена вакцина.

Због чега није дошло до испуњавања овог“америчког сна”, у наставку, уколико неко пре тога, од поменутих на почеткутекста, не испуни своје обећање.





Извори:

1https://marjankogelnik.files.wordpress.com/2016/01/ideoloc5a1ki-konstrukti-o-cepljenju-predogled.pdf

2 https://www.cdc.gov/nchs/data/vsus/mort63_2a.pdf

3http://www.skripta.info/wp-content/uploads/2017/02/Vladeta-Jerotic-Covek-i-njegov-identitet.pdf

4https://doi.org/10.1136/bmj.1.5118.380

5https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/3554780

6https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC1522578/pdf/amjphnation00499-0004.pdf

Др Јована Стојковић

СВЕ ШТО НИСТЕ ЗНАЛИ О МАЛИМ БОГИЊАМА, А МОГЛИ СТЕ ДА ПИТАТЕ (УМЕСТО ДА ЛУПЕТАТЕ) – право на избор
ДЕО ПРВИ: “СМРТОНОСНОСТ” МАЛИХ БОГИЊА. Ако хоћете да добијете највише непријатеља ујединици времена, објавите нешто о вакцинама на твитеру или фејсбуку. За тиличас, небитно да ли сте лекар, пекар или апотекар, добићете салву увреда, клетвии претњи смрћу.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

субота, 08. децембар 2018.

Александар Дугин

Александар Дугин
Устанак у Француској или изазов Матриксу у Паризу
Протести у Француској, симболизовани жутим прслуком, покривају све већи део друштва. Политички стручњаци су овај покрет већ назвали “новом револуцијом”. Покрет Жути прслуци се већ толико озбиљно проширио, да је апсолутно неопходно детаљно анализирати овај феномен.

Бавимо се живописном манифестацијом савременог европског популизма. Значење популизма као феномена, који се диже из политичке структуре у друштвима насталим на Великој француској револуцији, а на основу сукоба између леве и десне стране, сада се радикално мења.

Популистички покрети одбацују ову класичну политичку лево-десну схему и не прате никакве строге идеолошке ставове, било десне, било леве. Ово је снага и успех популизма: не игра се по унапред одређеним правилима. Ипак, популизам има своју логику: уз сву његову спонтаност, сасвим је могуће пратити неку логику, па чак и почетке популистичке идеологије, која се обликује пред нашим очима.

Пре свега, упечатљива је чињеница да су популистички покрети усмерени против политичке елите у целини, без разлике, било да су оне десне или леве. Ово је “устанак периферије друштва против њеног центра”. Амерички социолог Кристофер Лаш (1932-1994.) је у свом чувеном раду назначио облик владавине који у савременом западном друштву преовлађује као “побуна елита”. На почетку 20. века, уобичајено је да се прати дискусија Хосе Ортеге и Гасета о “побуни маса”, чији све већи утицај на политику угрожава, изгледа, западну културу – Европски логос. Али, Кристофер Лаш је запазио нови политички тренд: елите су те које данас уништавају културу и Европски логос. Ове нове западне елите, које су досегле врхунац моћи једино својом сналажљивошћу и огромном вољом за власт, много су горе и деструктивније од маса.

Обичан човек се и даље држи неке културне традиције; готово је немогуће наћи “чистог пролетера”. Али модерне капиталистичке елите, које немају аристократизам у својим чулима, су похлепне за влашћу, положајем и комфором. Истовремено, све више и више маргиналних типова почело је да продире у “нову елиту”, то су људи који нису из периферних група, али су од мањинских група – етничких, културних, религиозних (често секташких) и сексуалних – који су постали доминантни међу њима. Управо је то изопачена руља, према Кристоферу Лашу, која представља основу модерне глобалистичке елите, која уништава темеље цивилизације.

Сходно томе, популизам – укључујући и популизам Жутих прслука – се може посматрати као повод за устанак људи против елита, које су потпуно изгубиле везу са друштвом. Елите су изградиле сопствени свет у коме владају двоструки стандарди, норме политичке коректности, либерална демагогија.

Према овим “новим елитама”, људи и друштво, у својој тренутној држави, немају место на овом свету. Због тога је типичан представник “нове елите”, Хилари Клинтон, која је узнемирена успехом десничарског популистичког Трампа, отворено вређала обичне Американце – као Deplorables, што значи ‘јадни’. ‘Deplorables’ су одабрали Трампа – не зато што су га волели, већ је то био одговор на “глобалистичку вештицу”, Клинтон.



Макрон је представник исте врсте “нове елите”. Занимљиво је да је уочи председничких избора, француски лист Либерасион (Libération) објавио наслов:‘Faites ce que vous voulez, mais votez Macron” (“Радите штагод хоћете, али гласајте за Макрона”). Ово је очигледна парафраза Алистера Кроулија, који се у 20. веку прогласио за Антихриста и Звер 666: “Чини шта ти је Воља и то нека је једини закон“. Другим речима, послушне гомиле би требало да гласају за Макрона, не из неких рационалних разлога, не због својих идеја и врлина, већ зато што је то императив који је задала владајућа елита. А, елите толико занемарују послушне, убијене масе и то чине отворено, да се ни не труде да их заведу бескорисним обећањима: “Гласајте за Макрона, јер то је ред и о томе се не расправља”. Гласајте – и онда сте слободни. Иначе, сте јадни (‘Deplorables’). И то је све.

У Италији је половина становништва гласала за десничарске популисте из Лиге (Lega), а друга половина – за левичарске популисте из Покрета пет звездица (Cinque stelli), тако да су заједно ове странке успеле да створе прву популистичку владу у европској историји.

Што се Француске тиче, иако у Француској практично нема политичких контаката између десног популизма Националног фронта и Меланшоновог левог популизма, они су данас уједињени у херојској побуни Жутих прслука. Жути прслуци су ‘Deplorables’, и десни и леви – али не либерално леви, нити либерално десни.

Десни популисти су уплашени од лудих нових политика елита, везаних за имиграцију и уништавање остатака француског идентитета. Леви популисти су огорчени због катастрофалне економске политике либерала, који бране само интерес великог бизниса: Макрон је штићеник Ротшилда и то показује на чијој је он страни.

Жути прслуци су се побунили против Макрона, против владајуће либералне елите. Али данас, то више није питање класичног десног или левог. Макрону је препуштена подршка миграцијама, заштита мањина, легализација дегенерације и такозваног ‘културолошког марксизма’, исправно (либералног права) у смислу економије, он чврсто брани интересе великог бизниса и европске бирократије. Он је чисти глобалиста, који не занемарује директну декларацију о његовој припадности Слободном зидарству (његов познати знак руком, представљајући троугао), чак и уз директне сатанистичке слогане: “Радите оно што желите, гласајте за Макрона”. Побуна Жутих прслука “је усмерена управо против ове комбинације либералне деснице и либералне левице”.

Ако Меланшон и Марин Ле Пен не могу бити политички уједињени, будући да је једно од њих исувише лево, а друго – исувише десно, онда ће Жути прслуци то учинити уместо политичких лидера, који желе да воде популистички покрет. Жути прслуци нису само против економске политике или имиграције – они су против Макрона као симбола комплетног система, против глобализма, против либералног тоталитаризма, против “постојећег стања ствари”. Покрет Жути прслуци је популистичка и популарна револуција. И реч “људи” (populus, ‘le peuple’) у концепту популизма се мора схватити буквално.

Ово нису апстрактне масе или безлични пролетаријат – ово су последњи живећи људи који су се подигли против светске моћи глобалистичког потомства, побуњеници (како сматра Лаш) културе и цивилизације, као и човека као таквог, као људи, као Бога. Данас више нема нити десног нити левог: само људи против елите. Жути прслуци стварају нову политичку историју, нову идеологију. Макрон није лично име, то је етикета Матрикса. Да би се остварила слобода, Макрон мора бити уништен. Тако кажу Жути прслуци и они говоре истину.

Извор: Геополитика.ру

Устанак у Француској или изазов Матриксу у Паризу - ЦЕОПОМ Истина
Ово нису апстрактне масе или безлични пролетаријат – ово су последњи живећи људи који су се подигли против светске моћи глобалистичког потомства


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

БЕЗ УСТРУЧАВАЊА - Јован Пејин: Немачка хоће да Војводину извуче из Србије!

БЕЗ УСТРУЧАВАЊА - Јован Пејин: Немачка хоће да Војводину извуче из Србије!
Гост емисије:
- Јован Пејин ( историчар и бивши директор Историјског архива Србије )
#БезУстручавања





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

НАРОД ИМА ПРАВО НА ИСТИНУ! - Удружење грађана „ИНИЦИЈАТИВА ЗА ПРАВДУ“

НАРОД ИМА ПРАВО НА ИСТИНУ! - Удружење грађана „ИНИЦИЈАТИВА ЗА ПРАВДУ“
Покрету „ДОСТОЈНИ СРБИЈЕ“ у борби за ИСТИНУ прикључило се и Удружење грађана „ИНИЦИЈАТИВА ЗА ПРАВДУ“ који се од самог оснивања залажу за правну државу Србију. Поред огромних притисака у последњих десет година остали су доследни својих програмских циљева у борби за ИСТИНУ у тежњи за ЖИВОТ ДОСТОЈАН ЧОВЕКУ!

https://www.dostojnisrbije.com/desava...
https://www.dostojnisrbije.com
https://www.facebook.com/DostojniSrbije/
https://twitter.com/DostojniSrbije
https://www.instagram.com/dostojni_sr
#ДостојниСрбије #НародниШтаб #НароднаВлада





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

МАША И... ЛАЗА РИСТОВСКИ: Русија нам је највећи пријатељ, не треба нам НАТО „рај“

МАША И... ЛАЗА РИСТОВСКИ: Русија нам је највећи пријатељ, не треба нам НАТО „рај“
Глумац Лазар Ристовски открио је за Спутњик с којим од светских политичара би упоредио Краља Петра Првог, да ли се и данас ствари решавају „преко Албаније“, али и да ли након „Белог одела“ инспирацију налази у „жутим прслуцима“.
Емисију уређује и води Маша Радовић

Са Ристовским смо разговарали уочи премијере историјског спектакла „Краљ Петар Први“, па смо од познатог глумца покушали да сазнамо ко је од савезника из Првог светског рата, по његовом мишљењу, до данас остао искрен пријатељ наше земље и народа.

„То је сигурно Русија. Цар Николај је био искрени пријатељ Срба. Трагедија српска била би још већа сигурно да у оно време он није повукао одлучујуће потезе у моменту кад је српска војска почела да се повлачи преко планина и да страда ужасно дошавши на море, да није поставио ултиматум својим савезницима да српској војсци мора да се помогне, да мора да се доставља муниција још пре тога. Али и Французи су традиционални пријатељи Србије и били су савезници. То што се сад догодило на прослави у Паризу и то што ми нисмо добили место где треба да добијемо место, то стварно не служи на част овој новијој француској политици и влади“, закључио је Ристовски.

„Маша и...” је емисија портала Спутњик у којој новинарка Маша Радовић води кратке и занимљиве разговоре са познатим личностима из најразличитијих бранши – од уметника до политичара. Спутњик вам пружа могућност да упознате Машине госте у необавезној атмосфери и сазнате о њима понешто неочекивано... Нове епизоде можете гледати на Јутјубу сваке суботе у 19.30х.

У мору информација треба изабрати праву.

Желите први да сазнате вест, не сумњате у њену тачност и испратите најбитније догађаје у свету који утичу и на наше животе? Интересују вас мишљења најеминентнијих стручњака из широког спектра области и коментари на све горуће теме? Пронађите то на Спутњику.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ГОВОРНИЦА 08.12.2018 Божо Копривица


ГОВОРНИЦА 08.12.2018 Божо Копривица
Једна од најособенијих, најстраственијих а можда и најбизарнијих појава на јавној сцени, фудбалској и уметничкој. Дечак, вишом силом осујећен у намери да се професионално бави фудбалом, претаче дриблинг у текст и постаје књижевни критичар чије критике израстају у есеје, а есеји у романе. Тај дечак, са лоптом у једној и књигом у другој руци, јесте Божо Копривица.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Народ устаје: Почиње ли нова француска револуција | Нови Спутњик поредак

Народ устаје: Почиње ли нова француска револуција | Нови Спутњик поредак
„Скидали смо главе и за мање од овога“. „Срушимо буржоазију“. „Мај ′68. — децембар 2018“. Ово су неки од графита на Тријумфалној капији после протеста „жутих прслука“ који су се претворили у жестоке обрачуне с полицијом.

Ко су заправо „жути прслуци“ и зашто су њихови захтеви много шири од укидања намета на гориво? Каква је политичка будућност председника коме се, према најновијим истраживањима јавног мњења, противи чак 76 одсто Француза? Зашто Макронова криза, према оцени „Гардијана“, представља „опасност за читаву Европу“?

Одговоре на та питања у разговору с Николом Врзићем потражиће некадашња министарка културе и амбасадорка наше земље при Унеску Нада Поповић Перишић и дипломата Зоран Миливојевић.

„Нови Спутњик поредак“ је емисија која анализира најактуелније догађаје из света и региона. Никола Врзић у разговору са својим гостима тумачи турбулентне промене у поретку света чија се историја, упркос очекивањима Запада, није окончала падом Берлинског зида, и тражи место Србије у новом, мултиполарном светском поретку, у чијем настајању и сама учествује. Нове епизоде можете гледати на Јутјубу сваке суботе од 17х.

У мору информација треба изабрати праву.

Желите први да сазнате вест, не сумњате у њену тачност и испратите најбитније догађаје у свету који утичу и на наше животе? Интересују вас мишљења најеминентнијих стручњака из широког спектра области и коментари на све горуће теме? Пронађите то на Спутњику.
#ЖутиПрслуци #ЖутиПрслуци





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Никола Варагић: Банкари и „средња класа“

Никола Варагић: Банкари и „средња класа“
Иза највећих компанија често стоје највеће банке, а сви су повезани са политичарима на власти, са судијама и тужиоцима, тако да испада да сви раде за неке банкаре

Ово није прича о великим банкама и њиховим власницима. Скоро свима је јасно шта су те банке и какви су ти банкари. Како у свету, тако и у Србији. Практично сав “прљав“ новац овог света, банкари “оперу“, и на томе добро зарађују. Такве банкаре најмање занима сама банка – радници банке и рад са клијентима (који легално послују и имају отворене рачуне – предузетницима, радницима и пензионерима). Наравно, они ће банку да воде озбиљно, тј. водиће рачуна о пословању банке и постојаће неки ред, јер банка служи као маска, да се сакрију разне махинације и трансакције. Таквим банкарима, најмањи део зараде долази од плате и бонуса, кроз рад са клијентима који легално послују, ту су највећи трошкови (због тога гледају да што више зараде и из тих послова, и не занима их како ће неки грађанин или неки предузетник да врати кредит, њима је важно да је кредит добро осигуран, итд.) Права зарада је у “паметним“ инвестицијама и добрим провизијама за посебне услуге.

У свету, такве банкаре и крупне финансијске спекуланте, зову – банкстери. Пристојни људи се клоне таквог друштва. Као што је познато, један од главних креатора банкарског система и економске политике Србије после 2000. године, сада је у друштву турбо-фолк звезда и учесника ријалити програма. То је идеално друштво за такве људе (када су на слободи). Један од највећих финансијских и берзанских спекуланата у свету, који је истовремено и велики мецена, недавно се жалио да га много људи мрзи. Старински назива за такве људе је – лихвар. Лихвар може само да глуми филантропа, филантропија је још једно од средстава за богаћење или остваривање неких мрачних циљева лихвара, људи то осећају, зато не воле такве “филантропе“. Банкстерима (лихварима) је најважнији профит. Банкстерима је циљ да сви економски зависе од њих. Они верују да се новцем све може купити и да је све у новцу. Такво вођење и схватање банке, уз такав однос према новцу, од стране банкара (и њима сличних капиталиста који у новцу виде смисао живота) је извор економске кризе. Криза настаје зато што богати желе да буду још богатији, што значи: сиромашни морају да буду још сиромашнији, државе се морају колонизовати, све се мора приватизовати (или отићи у стечај), а на приватизацији све купују они који имају новац – банкари и њихови партнери и пријатељи. Због тога је рад у банкама постао нешто што је морално дискутабилно, а саме банке су сада симболи зла и похлепе.

У Србији су скоро све банке које послују на тржишту стране приватне банке, а и оно мало домаћих банака је повезано са страним банкама и има странце као акционаре (на пример, Комерцијална банка се спрема за продају). Те банке воде људи који су уништили домаће банке и домаћу привреду, неки од њих су учествовали у пљачкашкој приватизацији, преко тих банака се “пере“ “прљав“ новац (исто као и у њиховим матичним банкама у свету), оне служе да се износи “екстрапрофит“ из колонизоване Србије. Народна банка Србије је, исто као и Влада Србије, под потпуном контролом (страних) приватних банака, Савета страних инвеститора, НАЛЕД-а и увозничког лобија. Оне рекламе за кредите су само представа за јавност, банкари прави новац не зарађују дајући кеш кредите грађанима. Једини који имају увид у све легалне и илегалне токове новца и контролишу све токове новца, јесу банкари и банке. Дакле, банкари (власници и директори) највећи новац (за себе лично, па за банку) праве у пословању са државом (политичарима, људима из тајних служби…) и са Народном банком Србије; кроз то се повлачи “прање“ новца стеченог кроз криминал и корупцију, “црни фондови“, са тим су повезане и неке инвестиције, приватизације, “аквизиције“, итд. Једино на берзи нема манипулација, намештања вредности акција и слично, као у неким државама у свету, јер берзанско тржиште у Србији практично не постоји.

Стране приватне банке и компаније (које стоје иза Савета страних инвеститора, НАЛЕД-а и увозничког лобија) су највећи послодавци у Србији, поред државе. Највише запослених ради у тим банкама и компанијама, ако не рачунамо запослене у државној администрацији и јавним предузећима. Скоро да је једини избор, данас у Србији, да радиш или за страну банку и страног инвеститора, или да се учланиш у владајућу странку да би добио државни посао. Можда је и услов да се запослиш у фабрици код страног инвеститора да се учланиш у владајућу странку. Неко то радо ради, а неко (чини ми се да је то већина) то нерадо ради, али ипак ради да би преживео, јер нема ништа треће – мора да нађе посао у банци или да ради у фабрици код страног инвеститора, или да се учлани у странку па да добије посао у јавном комуналном предузећу. Поред тога сваки дан мора да слуша неког из своје околине који проклиње банке, стране инвеститоре и власт, тј. окупаторе и сараднике окупатора. Свако има такве људе у својој околини, а на друштвеним мрежама посебно. Ово је прича о њима, о запосленима који раде за странце или државу. Иза највећих компанија често стоје највеће банке (или најбогатији банкари), а сви су повезани са политичарима на власти, са судијама и тужиоцима, тако да испада да сви раде за неке банкаре. Банке (и кладионице и апотеке) су поред сваке школе. Зато сам банке и запослене у банкама узео као тему текста.


Народна банка Србије (Фото: gerila.rs)

Рад у банци, сам по себи, не мора да буде нешто лоше, као што ни банка, као финансијска организација, сама по себи, није нешто лоше. У овим условима и околностима, такође, ако се ради професионално и етички, рад у банци није нешто лоше. Наравно, ово се не односи на највиши ниво банке – власнике и менаџере, они нису тема овог текста. У банкама, овде у Србији, највише људи је запослено у филијалама и експозитурама, у раду са правним и физичким лицима. То су обични људи, из народа. Услови рада у банкама су нешто бољи, него у фабрикама страних инвеститора, и плата је већа. Ако питате запослене у банкама, они ће вам рећи (дискретно, у поверењу) да су услови рада далеко од добрих, да плате могу да буду веће, да је потребно запослити још људи, али и да међуљудски односи могу да буду далеко бољи, како што се тиче поштовања запослених од стране менаџмента, тако и међу самим запосленима. У односу на праве профите које власници и директори банака праве, плате запослених у банкама су веома мале. Међутим, не постоје синдикати, нико се не буни, запослени у банкама се једино прилагођавају према датим условима. Исто тако и грађани који немају избора, прихватају дате услове и камате за узимање кредита, од банке.

Међу (ненаписаним и неизреченим) условима које банке (или компаније или странке које запошљавају своје чланове у државне институције и јавна предузећа) постављају јесте и да се “исправно“ мисли и користи “политички коректан говор“ (ово се не односи само на то шта ће запослени да мисли и говори о својој банци или послодавцу, него уопште везано за све ставове у животу, поводом било ког питања). Слично је и у медијима, где се новинари често аутоцензуришу. Проблем је што су све то облици, или технике, или методе, “меке“ окупације и “промене свести“. Како да се, у односу на тај проблем, постави неки грађанин Ваљева, Лесковца, Зрењанина или Прибоја, који нема други избор, осим да се запосли у (да се држимо оних који су тема текста) неку од банака које послују у његовом граду, или да оде из Србије? Он или она је, ипак, одлучио/ла да остане у Србији и да се бори за себе и своју породицу – прихватио/ла је посао у банци за ону званичну просечну плату (уместо да ради негде за минималац), формирао/ла је породицу са више деце о којима добро брине, свестан/на је у каквој држави живи, не жели да прода Косово, није за одржавање параде поноса, јасно му/јој је да су камате које даје банка велике (али он/она никога не тера на силу да узме кредит) и зна чему служе банке, али није увек спреман/на то јавно да каже, или нешто слично што није “политички коректно“, јер може да изгуби посао, а издржава децу, има болесног родитеља… Слично размишљају и новинари.

Да ли је такав радник/ца банке – сарадник окупатора? Да ли треба да да отказ, зато што су власници тих банака међу окупаторима, а банке средства окупације? Да ли грађани који не раде у банци (или за страног инвеститора, или за државу, или у медијима), треба да га/је осуђују и вређају? Шта ако сутра тај/та запослени/а у банци, када дође тренутак да се бира (или-или), уместо лојалности банци, изабере да стане на страну народа (или, ако они са државном службом, уместо оданости владајућој странци, изаберу да служе држави и народу)? Да ли ће он/она то изабрати, када дође тај тренутак? Да ли је он/она – херој, зато што, прво, није отишао/ла из Србије, и друго, зато што се није продао/ла, него је одлучио/ла да неко време и до неке границе, трпи и да чека да се пробуди народ и у држави стекну услови за промене? Међутим, шта ако је он/она изабрао/ла лојалност банци (или страном инвеститору или владајућој странци која служи окупатору), па свесно и са задовољством учествује у варању клијената банке да би испунио/ла норму и остварио/ла већу зараду, пошто је “променио/ла свест“, да би достигао/ла жељена мерила успеха (што значи да га/је није брига да ли ће власт продати КиМ, да ли ће пензије бити отете, не жели да учествује у борби против окупатора, не излази на протесте, он/она гледа само свој интерес)? Колико има таквих међу онима који раде за странце, тајкуне или за државу, тј. тренутну власт?

Запослени који раде у фабрикама страних инвеститора, за минималац, најмање су лојални свом послодавцу и најмање се везују за своје фирме. Запослени у банкама, због бољих плата и услова рада, од оних које имају запослени у фабрикама, ближи су запосленим у невладиним организацијама, које се финансирају и зависе од новца са Запада. Банке добро сарађују са невладиним организацијама. Исто важи за све добре стране компаније, тј. за сва добро плаћена места. Ко је нашао посао у таквом систему и има добру плату (за услове у Србији, то је више од 1 000 евра), искреније и радосније учествује у “тим билдингу“, од радника који ради у фабрици за минималац и мора да носи пелене на послу. Наравно, у самим банкама и компанијама, они са најмањим платама најмање су везани за послодавца. У банкама, запослени који раде на шалтерима немају велике плате, али доста раде, јер су стално редови испред шалтера. Али, они имају званичну просечну плату, а не минималац, плата је редовна и сигурна, уплаћују су доприноси и могу да користе неке олакшице. Тешко је наћи такав посао данас. Због тога нико неће много да “таласа“. Тако се спроводи “тиха“ или економско-културна окупација. Неки људи се плаше промене и неизвесности.

Ослобођење долази када се пробуди, оно што се некада звало, “средња класа“, тј. људи са добрим образовањем и платама (од којих може да се преживи, или лепо живи ако је неко горњи слој те “средње класе“). “Средња класа“ је нестала деведесетих 20. века. После 2000. године је почела полако да се опоравља. То иде споро, зато што окупатори и сарадници окупатора желе да од грађана Србије створе “јефтину радну снагу“. Томе служи и увођење дуалног образовања у школе у Србији. Стандардима “средње класе“ близу су запослени у банкама, страним компанијама (највише у ИТ сектору), код тајкуна и у неким државним службама и јавним предузећима. Мислим да је менаџерски ниво већ достигао стандарде “средње класе“. Поред њих, ту су још и приватни предузетници. Сви остали, практично, раде за минималац, а велики број грађана Србије ради на црно или нема посао. Од оних који имају најмање приходе и образовање, не може се очекивати да буду снага промене. Али ако хоћете неког да “меко“ окупирате, довољно је да купите њихову “средњу класу“, или да је разбијете ако се буни. Због тога је текст посвећен запосленима у банкама, пошто су они у овом тренутку најбројнији и најбогатији слој “средње класе“ у Србији. Ту могу да се рачунају и програмери, јер је у ИТ сектору просечна плата 1 000 и више евра, међутим, програмери су доста независнији и мобилнији у односу на запослене у банкама и лакше могу да постану предузетници или да раде са добрим домаћим предузетницима.


Никола Варагић (Извор: srbin.info)

Све док се не пробуде запослени у банкама и у великим и успешним компанијама, затим они са државним послом: професори, наставници, учитељи, лекари, медицинско особље, запослени у правосуђу, полицији и војсци, радници ЕПС-а, и осталих јавних предузећа где су добре плате, никаквих промена на боље у Србији неће бити. Да ли су они задовољни са својим послом и платама, да ли су задовољни са стањем у држави? Већина њих мисли да заслужују да имају боље плате и боље услове рада, и да је стање у држави лоше. Да ли би лекари и медицинске сестре у толиком броју одлазили у Немачку, да имају добар живот у Србији? Да ли би запослени у банкама размишљали како да пошаљу децу у иностранство да живе и раде, да мисле да је добар живот у Србији? Нису сви они добили посао преко странке или везе, није се свако продао Енглезима или Французима ако ради у енглеској компанији или француској банци. Међу њима има доста поштених, стручних и способних људи. Због тога оне који раде у банкама, код странаца, или за државу, не треба осуђивати и не треба да правимо такве поделе у народу. Никог не треба осуђивати унапред, исто као што не треба осуђивати оне који су отишли из Србије. Свако на неки свој начин даје неки допринос, са места на коме се налази, док се не формира нова елита, и “критична маса“. Један човек не може да промени систем, или цео свет, али може да буде одговоран и може да одбије да чини зло, или да изда, без обзира на уцену и цену. Свако може да се бори да у свом окружењу неке ствари буду боље, свако може да направи своју малу оазу, или мали поток, док се не улије у велику реку. Некада је довољно оставити лепо васпитану децу.

Да ли ће “средња класа“ да се побуни само онда када је у питању њен приватни џеп, или и када су неке опште или националне ствари у питању (на пример, ако власт прода Косово и Метохију), или неће уопште да се буни, ни у једном случају? Ко не нађе посао у банци или код страног инвеститора, или преко странке државни посао, велике су шансе да уопште не нађе посао у Србији од ког може да живи – па ће отићи из Србије. Многи су већ отишли. Многи су одлучили да никада не оду и да се боре. Промене може да створи једино “средња класа“, предвођена највећим моралним ауторитетима унутар духовне елите народа. Кичму Србије чине запослени у банкама, у великим приватним компанијама, у ИТ сектору, затим запослени који примају плату из државног буџета, ту су још и приватни предузетници. Од “средње класе“ зависи да ли ће се Србија усправити, или ће је поломити банкстери. “Нико не може ући у кућу јакога и покућство његово отети“. Једите “чврсту храну“, храну за јаке.

Никола Варагић: Банкари и „средња класа“
Иза највећих компанија често стоје највеће банке, а сви су повезани са политичарима на власти, са судијама и тужиоцима, тако да испада да сви раде за неке банкаре…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Мило Ломпар: Бити интелектуалац или Слово о Димитрију Богдановићу

Мило Ломпар: Бити интелектуалац или Слово о Димитрију Богдановићу
Осећао је врло добро Димитрије Богдановић не постоје интелектуалци да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима када се решава судбина народа нешто били
Текст овог чланка настао је као транскрипт излагања Мила Ломпара на трибини која је уприличена поводом седмог издања „Књиге о Косову“ Димитрија Богдановића. Трибина је одржана у Амфитеатру „Георгије Острогроски“ Филозофског факултета у Београду, 5. децембра. Поред професора Ломпара, говорили су протојереј Милорад Средојевић и професори Слободан Антонић и Милош Ковић. Текст излагања смо настојали да предочимо што је верније могуће уз изостављање, на једном или два места, очитог понављања.

Као академски образовани човек, правник, Димитрије Богдановић је у нашој култури превасходно остао упамћен као стручњак за средњовековну књижевност. Његова књига о поетици средњовековне књижевности је била, не само уџбеник, него у неком смислу и завршни свод у разумевању једне дуге књижевности и њеног значаја у нас.

Но, оно што је у тој његовој посвећености литератури било занимљиво јесте да упркос знатним научним потенцијалима његовог времена међу професорима историје као и знатним резултатима у другим духовним областима ипак је један проучавалац књижевности одлучно посегао у дневну материју 1985. године и привукао на себе громове политичког нерасположења у том времену. То је чињеница која говори да је проучавање књижевности у много чему било слободније и под мањим степеном контроле па је у неком смислу могло да дозволи једну врсту неосећања самога притиска једног прилично репресивног друштвеног апарата.

То Димитрију Богдановићу није било први пут. Он је, заједно са другим великим професором српске средњовековне књижевности Ђорђем Трифуновићем, приредио једно издање „Србљака“ у Српској књижевној задрузи[1]. И оно је било такође предмет великих идеолошких дискриминација негде око 1973. године. У неком смислу је то издање црквене поезије на неки начин изложило Димитрија Богдановића и Ђорђа Трифуновића једној врсти нерасположења политичког, јер се мисао о средњем веку и литература средњовековна у нас под снажним утицајем просветитељске парадигме и нарочито њене левичарске артикулације која је била кристализована у рецимо схватањима Јована Скерлића, читава та средњовековна духовност отписивала као један облик писмености а не уметности. Утолико су проучаваоци књижевности, а нарочито Димитрије Богдановић, говорили о уметности средњовековне књижевности. Да то није ни писменост и да то није ни нека врста историјског документа – или да није само то – него је то једна врста уметничких, артикулисаних доживљаја света. И они су враћали тај доживљај света у један наглашено идеолошки нетолерантан, марксистички надахнут и дискриминаторни контекст.

Тако да ми ако погледамо проучавање књижевности средњег века у нас и упоредимо га са проучавањем средњовековне књижевности код Бугара односно Руса, суочавамо се са великим парадоксом да су ти идеолошки системи совјетског модела код Бугара и Руса били, ипак, пријемчивији за проучавање средњовековне књижевности и духа о чему сведоче велика имена руске науке као што су Лихачов[2], Аверинцев[3], Бичков[4] , а да су код нас у наизглед толерантнијем облику комунистичког поретка мере контроле и цензуре биле веће.

То делује парадоксално. Али то показује да нису идеолошке кочнице једног времена у исто време најснажније кочнице у сваком његовом тренутку. То значи да је југословенски комунизам имао различите облике притиска и да је један од тих притисака свакако био везан за оно што је било везано за средњовековну књижевност која је враћала један дух унутар кога је питање о Косову било централно питање.

И то је нешто што је Димитрије Богдановић морао осећати и када се бавио српским средњовековним писцима и када се бавио библијским историзмом српске средњовековне књижевности и њеним есхатолошким садржајима, и када је кружно доживљавао време у једном времену које је себе доживљавало искључиво прогресистички и као кретање од бољем ка најбољем.

Када је он дакле био на неки начин постао мета једне врсте идеолошке одмазде око 1975. године у вези са Србљаком ствари су се још увек чиниле чврстима да би арнаутска побуна 1981. године показала да почиње да подрхтава тле под ногама титоистичке Југославије. Та побуна није била ничим мотивисана, никаквих спољних притисака на албанску националну мањину није било, власт у покрајини Косово и Метохија је припадала албанској идеолошкој номенклатури и та побуна је у ствари значила да се један национални покрет Албанаца премешта из једне фазе у другу фазу, односно тражи да се институционализује унутар републичког а не унутар покрајинског друштвеног модела да би се на крају тог процеса појавио и захтев за државом. То је било у време када је сама комунистичка Југославија почињала да се дезинтегрише што је било структурно у њу уграђено али је у исто време било време када многи интелектуалци нису желели да виде оно што је долазило. И заклањали су се било својим еснафским обавезама, било једном врстом опортунизма, било једном врстом презира свакодневице упрвши поглед ка вечности својих научних резултата.

Димитрије Богдановић је – познат иначе у круговима светске науке о средњем веку једном лепом крилатицом „српски Јован Златоусти“ јер је био изванредан беседник – одлучио да [ступи? – прим. М.М.] у ту стварност која је била натопљена дубоком патњом Срба на Косову и Метохији и једним општим осећањем безнађа које се ширило услед тога што је јавни говор који је био контролисан али релативно разуђен све више разилазио од саме стварности на коју се односио. То што сте могли читати у новинама више није имало никакве везе са оним што сте виђали у аутобусима, на улицама, то што сте могли гледати на телевизији више није имало никакве везе са оним чему сте присуствовали на оваквим разговорима који су тад били на различитим местима организовани. И та врста разлике се могла осећати готово у ваздуху. Рецимо, разговори који су некад вођени на теолошке теме између тадашњих јеромонаха Амфилохија и Атанасија и Николе Милошевића о Достојевском су пунили сале и трајали су сатима а да би испод тог разговора о литератури или о Кирилову и Ставрогину[5] текао један дубљи разговор о самој свакидашњици у коју су они који су слушали та предавања улазили.

Димитрије Богдановић је загребао дубље и он је написао књигу која је одјекнула као бомба. Одјекнула је као бомба зато што је на један одмерен али прецизан начин нагласила главну парадигму у нашем двадесетовековном разумевању косовске драме – а то је била левичарска парадигма. Он је у својој књизи благо али ипак јасно указао на далекосежну мањкавост схватања Димитрија Туцовића која су у много чему била канонизована схватања српске левице у дугом њеном трајању. То је нешто што је изазвало идеолошку нелагодност јер је подстицало на преиспитивање великог левичарског засада у нашој косовској драми. Та чињеница је на неки начин деловала узнемирујуће као што је деловало узнемирујуће и његово прецизно, по турским дефтерима, показивање промене структуре становништва на Косову и Метохији из једног у други век.

Одговор који је ова његова књига изазвала могао би се упоредити са одговорима које су изазвале неке друге расправе, на пример расправе поводом књига Николе Милошевића „Достојевски као мислилац“ које су по први пут питање лењинизма изнеле у нашу јавност – такође су имале јако велико зрачење – само је оно било на другој основи, али је Димитрије Богдановић био у срцу ствари зато што се косовска традиција појављивала у једном окружењу на које наше разумевање није било навикло.

Јер, у једној расправи, која се водила 1961. године Марко Ристић[6] је поставио, изнервиран једном врстом средњовековне традиције, питање „шта је уопште то косовско опредељење?“ и онда је Зоран Мишић написао један понесен, поетски, леп текст да покаже да косовско опредељење постоји и да оно има свој еманципаторски садржај. Дакле, та расправа о Косову траје из поколења у поколење, и то управо у интелектуалном смислу а не само у практичном смислу – у смислу односа воља и моћи – него у интелектуалном смислу и Богдановићева књига је нагласила тај интелектуални моменат косовскога предања које има своје различите слојеве.

Можемо у неком смислу рећи да ова његова књига и данас делује субверзивно као што је деловала и онда, што значи да се нешто у нашем времену, које се наизглед потпуно разликује од времена у ком се она појавила, понавља са готово законитом правилношћу. Опет један тупи однос према стварности, опет једна врста неразумевања онога што се мора и једна врста невољности да се надиђе хоризонт непосредних и често сасвим практичних потреба. То значи да ова књига и данас делује субверзивно јер она враћа централну мисао косовске традиције у нашу свест.

То је мисао о подвигу. Увек се, злонамерно, тумачи косовско опредељење као слављење пораза. Често се говори да у једном вулгаризаторском смислу да српска традиција ту слави пораз. Па се онда, да би се то некако прекомпоновало говори и о томе да је Његош ту традицију запечатио једном врстом позива на другу крајност одговора који је подразумевао обилићевско начело у кривотвореном смислу. А сама косовска традиција и косовско опредељење подразумева оба момента који су спрегнути у Лазаревом избору. Увек треба нагласити да Лазар се опредељује за Царство небеско зато што у земаљској победи која му се нуди нема небескога смисла. Али, определивши се за Царство небеско, Лазар у исто време одлази у битку. Дакле, косовско опредељење није никакво пасивно, фаталистичко прихватање неминовности него активни одговор на оне изазове које неминовност упућује људској слободи. И у том смислу унутар Лазаревог одласка у битку постоји обилићевски моменат – а то је подвиг. Онај моменат којим се обилићевски моменат уграђује у лазаревско опредељење јесте моменат подвига.

Према томе, сећајући се кроз дуге векове турскога ропства косовске традиције кроз глас народног певача, кроз записе средњовековних дијака, Срби су се у извесном смислу сећали подвига.

Димитрије Богдановић као проучавалац литературе је осећао ритам подвига у њиховом понављању библијских формула, у њиховом поверењу у библијски историзам и у њиховом поверењу и поуздању у есхатолошко разрешење своје судбине. И осећајући то, као и многи проучавалац књижевности, он је у једном тренутку схватио да стварност од њега тражи подвиг какав припада интелектуалцу.

А то је да сведочи оно што зна. Јер, осећао је врло добро Димитрије Богдановић – и то је оно субверзивно што стиже из његове књиге у наше време – не постоје интелектуалци да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима када се решава судбина народа нешто били.

Ако су били, они онда заувек јесу. Као што је то био Димитрије Богдановић.

Приредио и напомене написао: Милош Милојевић

Прочитајте још

Мило Ломпар: На путу промене јавне свести
Мило Ломпар: Апел показао да није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте
Мило Ломпар: Промена свести као подлога за одлуке у вези са Косовом и Метохијом
Мило Ломпар: О промени свести
[1] Три тома Србљака – службе, канони, акатисти су приредили Ђорђе Трифуновић и Димитрије Богдановић (превод) а илустрације је одабрао историчар уметности Сретен Петковић. Срвљај је издала у библиотеци „Стара српска књижевност“ Српска књижевна задруга 1970. године. Он обухвта упоредну фонетску транскрипцију српскословенског текста и превод на савремени српски језик.

[2] Дмитри Лихачов (1906–1999) је био руски медиевалиста и лингвиста. Лихачовљев опус о руском средњовековном духовном и надасве књижевном наслеђу је огроман. Нека његова дела преведена су и на српски језик: Текстологија: кратак оглед (превела Љубица Штављанин-Ђорђевић, Научна књига, Београд 1966), Поетика старе руске књижевности (превео Димитрије Богдановић, СКЗ, Београд 1972), Човек у књижевности старе Русије (превео Андриј Лаврик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад–Сремски Карловци, 2017).

[3] Сергеј Сергејевич Аверинцев (1937–2004) је био руски проучавалац књижевности и слависта. На српски језик преведена су његова дела: Поетика рановизантијске књижевности (превели Драгољуб Недељковић, Марија Момчиловић, СКЗ, Београд 1982), Преглед византијске филозофије (превод Илија Марић, Плато, Београд 1996), Византијска филозофија (превод Вера Јанићијевић, Д. Џамбић, Београд 2008), Симболика раног средњег века: прилог дефиницији проблема (превео Миленко Панић, Богословско друштво Отачник, Београд 2009),

[4] Виктор Васиљевич Бичков (рођен 1942), руски теоретичар уметности, проучавалац естетике, историје уметности и историје културе Византије, средњовековне Русије и истраживач руске религијске естетике у 20. веку. На српски језик преведене су његове књиге: Кратка историја византијске естетике (превод Наташе Пољак, Службени гласник, Београд 2012), Византијска естетика: теоријски проблеми (превод Димитрије М. Калезић, Просвета, Београд 1991)., Естетика отаца цркве – апологете – блажени Августин (превод Радислава Маројевића, Службени гласник, Београд 2010).

[5] Ликови из романа „Зли дуси“.

[6] Марко Ристић (1902–1984), југословенски и српски песник, надреалиста.

Мило Ломпар: Бити интелектуалац или Слово о Димитрију Богдановићу
Осећао је врло добро Димитрије Богдановић не постоје интелектуалци да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима када се решава судбина народа нешто били…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости