Запањујућа пасивност српских власти

недеља, 16. децембар 2018.

Запањујућа пасивност српских власти

Запањујућа пасивност српских власти
Слободан Самарџић
Сви медији су известили да је поводом доношења закона о оснивању албанске војске на Косову и Метохији Х. Тачи изјавио како је реч о „коначно затвореном процесу изградње државе Косово“. Али, и сам председник ове нарко-државе зна да то није тачно. Опште је познато, наиме, да ће овај тзв. процес бити завршен тек када Александар Вучић, негирајући своје званично својство, потпише акт о признању Косова, тј. правно обавезујући споразум.

Србија није могла да спречи још један насилни акт Албанаца, као што није могла да спречи њихово запоседање простора у јужној српској покрајини после јуна 1999, масовно убијање и прогон Срба и других неалбанаца, одузимање њихове приватне имовине и јавне имовине Србије, уништење и оштећење на десетине цркава и манастира, свакодневни организовани или спонтани терор над цивилним становништвом српског држављанства. Није, разуме се, могла да спречи албански једностани акт отцепљења Косова, нити једностране акте признања тог и таквог Косова највећих западних сила, па потом ни ритуалне серије признања од стране десетине зависних држава широм света. Све то Србија није могла крајње објективно, јер се суочила са склопом интереса западног света који зарад својих циљева не бира ни место ни време, а најмање средства којима их остварује.

Нејасно је, међутим, бар на први поглед, зашто Србија већ годинама делује као жртвено јагње које само јури пред сатару. Када нека земља тако поступа, онда никада није реч о нужном и фаталном спонтанитету, већ увек о конкретном деловању њених државних органа и руководећих људи. Полазећи од тога, ми више не можемо да говоримо о „Србији“, већ пре свега о политичком поступању њених званичних политичких представника, тј. о њиховој политици. Из тог угла, Србија из претходне фигуре можда јесте жртвено јагње, али не јури Србија сама пред сатару него је тамо воде они који управљају њеним кретањем. А пошто је само део Србије окупиран, значи да су њени званични органи и личности који је воде одговорни за своје поступке. Данас највише за оне којима натерују јагње пред сатару.

Конкретно говорећи, генерални проблем у вези Косова и Метохије је у неделовању Србије као државе онда када они који је представљају морају да делују, и њеног деловања тамо где исти они не би смели. Када је реч о делујућој (и неделујућој) власти Србије од 2012. године, ситуација поводом оснивања албанске војске Косова иста је као што су и бројни примери у последњих шест и по година.

Шта су власти Србије учиниле после албанског оснивања војске? Из разлога озбиљности овог текста, нећемо да помињемо оштре речи српских званичника овим поводом, јер њима речи, а посебно оштре, никада не недостају, а показало се стотину пута до сада, да их оштре речи никада нису коштале, ваљда и зато што иза таквих речи никада нису следила ни најскромнија дела супротстављена албанским акцијама. Али, 'ајде – тражили су ванредно заседање Савеза безбедности УН. Да ли су уз то, а пре заседања, учинили било шта, сем празних речи, што би све чланице овог тела уверило да Србија озбиљно мисли када тражи овако висок ниво међународне интервенције. Рецимо, да су објавили прекид тзв. бриселских разговора док Савет безбедности не одбрани сопствену Резолуцију 1244 која је директно прекршена оснивањем албанске војске на Косову, а то значи док се тај чин не опозове.

Овако нешто нашој власти није пало напамет, као ни никада до сада када је неким активним потезом требало бранити српске интересе на Косову и Метохији. Тако ме и ова иницијатива за Савет безбедности подсећа на виц о превареном мужу који се због тога обесио, али ставивши конопац преко груди. Када га је комшија подсетио да се тако не веша, већ конопцем под грло, овај му је одговорио: али, тако бих могао да се удавим. Напросто, ова влада на челу са Вучићем, и до сада је сваку могућност озбиљног преговарачког деловања доживљавала као самоубиство (владе, а не Србије), јер јој је више од Косова стало до подршке западних земаља.

Колико је реч о кратковидом наступу, види се по начину како су Вучић и другови водили преговоре у вези тзв. Првог бриселског споразума, дајући нештедимице све што је од Србије тражено а не добивши заједницу српских општина као једину уговорну концесију. Када је америчко-европско-албанска тројка видела да од Србије може да добије све низашта, извели су логичан закључак да ће се тако десити и са главним уступком власти Србије – формалним признањем Косова. Концентрација најгорих албанских уцена само у последњих месец дана – учестала хапшења Срба, крађа стоке српским сељацима, скрнављење гробља у Липљану, подизање увозних царина најпре за десет па онда за сто процената, претње даљим мерама изолације Срба од Србије и, најзад, оснивање албанских оружаних снага – само је тестирање решености српских државних званичника да се потписом признања све ово заврши.

Колико видимо, српске се власти ничим не дају испровоцирати. Док пред домаћом јавношћу изводе катастрофичне сценарије опште угрожености, пред западним „пријатељима“ манифествују будистички мир и политичку нирвану. Као да су западне силе од 2012. године земљу задужиле доследном применом Резолуције 1244, непристрасним посредовањем у налажењу „политичког решења за будући статус Косова“ (како пише у тој Резолуцији), фер асистенцијом у приближавању различитим стандардима Европске уније, акцијом да се преко истине (бар на нивоу веродостојности чињеница) дође до помирења у поратним приликама итд. Напротив, њихово деловање према Србији било је сушта супротност свему овоме и ту не треба да има ни изненађења ни ламентације.

Оно што је, на први поглед, чудно јесте све бољи положај српских власти у очима западних актера упоредо са све већим штетама почињеним по националне интересе Србије. Албанско Косово није ни локална ни регионална, а најмање је светска сила, да би могло тако отворено и брутално да повређује људска права, да прети околним земљама (Македонија), да крши регионалне (Цефта) и европске (ССП) споразуме, да инаџијски избегава обавезе према суду за ратне злочине, да самовољно оснива своје оружане снаге од некадашњих терористичких формација итд. Сви знају да Косово то може зато што га запад у томе подржава. И то је велика несрећа за Србију. Али, кажемо, није јасно како из те несреће власт ове земље извлачи политички профит. Како она успева да влада земљом на деспотски начин а да запад то не примећује; штавише, пружа јој признање и подршку управо за њене унутрашње успехе у тзв. реформама. Изгледа да запад очекује да, упркос свему, или, како ствари заправо стоје, баш због свега што су Албанци радили у последњих месец дана, званична Србија и формално призна независност Косова.

У том светлу, оснивање војске Косова јесте „коначно затворени процес“ не „изградње државе Косово“, како рече Тачи, него убеђивања јавности Србије да је признање Косова планетарна нужност. Неће проћи много времена до када ће нас у ову нужност убеђивати и наши званичници на челу са својим генијалисимусом (израз позајмљен од Владимира Војновича).