четвртак, 30. новембар 2017.

ДОСОН: Путин ће спасити Европу, не знате какав терор трпимо на Западу!

ДОСОН: Путин ће спасити Европу, не знате какав терор трпимо на Западу!
Дивим се председнику Путину, премда га истовремено и мрзим, јер мислим да је моја вољена жена заљубљена у њега (смех). Људи у вашем, православном свету, уопште немају идеју колико су лоше ствари на западу. Наша деца у вртићима се агресивно уче геј агенда, а ако се наставник буни, његова лиценце за рад биће одузета исте секунде. Ако се на послу усудиш да испричаш виц о женама, имигрантима или педерима, нећеш бити само отпуштен, него и оптужен. Не шалим се око тога, такве пресуде обиччним људима се дешавају сваки дан и грађани су преплашени од тог “политички коректног” фашизма. Ретки људи о томе причају данас у Британији или Немачкој, али већина њих је прогоњено од режима у совјетском маниру.Говорим јавно о овоме јер ме је Господ сачувао толико пута у раду сваки дан, дајући ми “бонус дане”, а већина мојих другова су одавно мртви, па ме елите никако не могу спречити и зато промовишем Путина у западним друштвима.” – ово, између осталог, у ексклузивном интервју за nacionalist.rs каже Џим Досон, најутицајнији острвски патриота, један од најжешћих критичара неолибералног терора, трн у оку међународног естаблишмента и велики пријатељ Србије.

Чини се да се све више европских друштава буди, као и да су све присутнији и утицајнији националистички и патриотски покрети, пре свега у Француској, Аустрији, Италији, а онда и низу других држава. Можемо ли очекивати ослобађање Европе од терора либерализма и шта је главна препрека у том процесу?

Истина је да се по први пут икада хиљаде младих и школованих буде, али морам саветовати да будемо изузетно опрезни, јер видим изузетне напоре „дубоке државе“, неоколонизатора и ционистичког лобија да те групе искористи у једној врсти контролисаног отпора. У прошлости су те снаге рушиле и уништавале било какав патриотски отпор, а сада су уочиле могућност да им управо тај отпор на неки начин помогне у њиховом коначном циљу: уништавању хришћанског предзанака Европе, као белог континента.

Како можете препознати те лажњаке?

Веома једноставно, – сви су пропедерски, мултикултурални, антинационалистички, боре се за либерално друштво и не окрећу се Хришћанству, а ничу као печурке по Западу и лажно се називају десницом. Међутим, из тог хаоса, можемо одабрати и неке истинске патриоте који се заиста буде и покрећу ствари напред, али су они изузетак, а не правило. Зато, ОПРЕЗ када су у питању такозване патриотске групе на западу, јер су велике шансе да су контролисани од Вашингтона, Брисела или Лондона.

Када причамо о Србији, један од најзначајних аспекта наше недавне историје, јесте “проблем” Косова. Која су ваша очекивања поводом тог питања?

Косово је најбољи пример корупције, изопачености и мржње запада према источним нацијама и људима. Ако мислите да користим прејаке речи, онда упоредите реакцију НАТО/ЕУ/Америке према Каталонском гласању и побуни, у односу на ситуацију око Косова. На жалост, очигледно је да су НАТО/ЕУ оперативци створили нарко државу у срцу Европе и да се то никако не може завршити добро, али да се ЕУ свим силама труди да се баш тако настави. Понављам, и то Србима свих политичких уверења, не дозволите да будете преварени. Када ЕУ/НАТО напусте ову катастрофу, онда ћете баш ви, Срби, бити ти који ћете морати почистити хаос, без обзира шта мислите о томе. Видели смо ово на блиском истоку већ, зато, не дозволите да вас заведу.

Недавно су вас напали бројни либерали из Србије. Да ли мислите да су се сами досетили да вас нападну, или су они просто “пешадија” у једној већој и комплекснијој кампањи, чије архитекте долазе из иностранства? Зашто вас се толико боје?

Чињеница је, а не моје мишљење да су организације које ме нападају заиста финасиране од стране Сорошевом “Фондације за отворено друштво”, а на њиховим сајтвоима се види да их плаћа Рофкерелов институ. Јасно је да безобзирни западни глобалисти плаћају неке наивне, младе, левичаре идеалисте, ту децу да пишу приче пуне мржње против мене. Већ сам ово осетио у претходних 35 година на западу, али недавно и у Мађарску, где сам само десет дана пошто сам спонзорисао конференцију у Будимпешти на којој сам открио Сорошев план да разори ту земљу, био избачен. Нисам био избачен од стране званичне Владе, већ малог елемента у оквиру њихових безбедносних служби. О томе сада одлучује суд у Мађарској и ускоро ће се знати истина.Чињеница да ја, такозвани грађанин ЕУ, могу бити избачен из друге ЕУ земље, без оптужбе, суђења, саслушања је веома интересантна и показује праву снагу Сороша и западних неоколонијалних безбедносних агенција. Боје ме се из више разлога, јер сам један од ретких западњака који се борио у Европском грађанском рату (УЛСТЕР 1969-1994), па сам веома свестан како се ова игра игра и на улицама, ал и у канцеларијама и иза сцене. Такође ме мрзе јер сам одбио да учествујем у лудој Русофобији – видим Русију као потенцијалног спасиоца хришћанског запада, а не непријатеља, па ме зато маркирају као руског шпијуна, агента или издајника запада. Да се разумемо, ја сам поносан на западну културу, протестантску веру и културно наслеђе, и ако би Русија то икада угрозила, био би јој смртни непријатељ. Међутим, декадентни, корумпирани и морално банкротирани Запад је тај који угрожава све то и нашу будућност, а не Русија.

Да ли је могуће да самостални националистички и патриотски портал, попут нашег, као и социјалне мреже, парирају великој медијској машинерији која је потпуно у контроли либерала и њихових инструмената (ЦИА, МИ5, МИ6 и остали)?

Да, то је разлог број један што ме нападају. Долазим са великим маркетиншким искуством И знањем И у претходних десет година сам помогао поштене патриоте широм света да разумеју, изграде И прошире масовне независне медије користећи друштвене мреже. Ово је рађено са вештином, посвећеношћу И енергијом локалних патриота, а не милиона неоколонијалистичких долара. Ово плаши естаблишмент, због чега покушавају да униште И то И мене. Срећом, веома су закаснили, као са Реформацијом у западу са изумом штампарске пресе – касно је. Елите, естаблишмент, дубока држава, МИ5 и остали, толико су импотентни, као што је то Ватикан био у покушају да спрече ширење те поруке шире у Лутеровом случају. Памфлети које стварам су бакља, а та бакља је осветлила стотине милиона умова широм света и без обзира на моју судбину, ниједна сила на земљи више не може да угаси то светло. Ватикан није успео, Нацисти нису успели, па неће успети ни Фејсбук, Сорош, ЦИА/МИ5. Исток још заостаје за западом на овом пољу, али убрзо ћете их стићи. На западу, мејнстрим медији су сада небитни и прате их само стари људи који су довољно мудри да не верују свему што чују. ББЦ, ЦНН доживљавају слом, јер 90% западњака сада вести добија са патриотских сајта. Срби, ухватите корак што пре!

Шта мислите о Путину и из вашег угла, може ли он бити наредни лидер слободне Европе?

Дивим се председнику Путину, премда га истовремено и мрзим, јер мислим да је моја вољена жена заљубљена у њега (смех). Људи у вашем, православном свету, уопште немају идеју колико су лоше ствари на западу. Наша деца у вртићима се агресивно уче геј агенда, а ако се наставник буни, његова лиценце за рад биће одузета исте секунде. Ако се на послу усудиш да испричаш виц о женама, имигрантима или педерима, нећеш бити само отпуштен, него и оптужен. Не шалим се око тога, такве пресуде обиччним људима се дешавају сваки дан и грађани су преплашени од тог “политички коректног” фашизма. Ретки људи о томе причају данас у Британији или Немачкој, али већина њих је прогоњено од режима у совјетском маниру.Говорим јавно о овоме јер ме је Господ сачувао толико пута у раду сваки дан, дајући ми “бонус дане”, а већина мојих другова су одавно мртви, па ме елите никако не могу спречити и зато промовишем Путина у западним друштвима. Само пре пар година, већина западњака се плашило или је мрзело Русију. И ја сам лично био задојен мржњом према Совјетском савезу и Русији као смртном нам непријатељу, али сада, након прочишћења, схватам да спас неће доћи из Америке, него од духовне нам браће са истока – РУСИЈЕ! Путина и даље мрзе образоване елите, слуге “цивилног друштва” и левичари, али за 80 одсто поштеног, нормалног света, обичних људи, он је обожаван и уздигнут на ниво народног хероја и мислим да ни Руси то још не разумеју у потпуности. Наши људи су очајни, уплашени, злостављени од четрдесет година културног марксизма и сад аим је преко потребан суперхерој да их спаси. Пре два века смо имали Нелсона и Велингтона, пре века Черчила, а сада су нам очи окренуте ка истоку и Путину. Када би само Путин знао колико је вољен на западу! Сигуран сам да ће западна Европа ускоро пасти, а само Русија има истинску моћ да нас све ослободи од глобалног капитализма и машине за прављење новца и рата. Европа може преживети само ако исконска хришћанска вера и традиција преживе, а само нам Путин може помоћи у томе. Зато, у име мој људи, вере и нације, потпуно подржава председника Путина свом мојом вољом.

ДОСОН: Путин ће спасити Европу, не знате какав терор трпимо на Западу! | Глас Истине
Дивим се председнику Путину, премда га истовремено и мрзим, јер мислим да је моја вољена жена заљубљена у њега (смех). Људи у вашем, православном свету, уопште немају идеју колико су лоше ствари на западу. Наша деца у вртићима се агресивно уче геј агенда, а ако се наставник буни, његова лиценце за рад биће одузета исте секунде. Ако се на послу усудиш да испричаш виц о женама, имигрантима или педерима, нећеш бити само отпуштен, него и оптужен. Не ...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Суочавање 29 11 2017 гости историчари др Александар Раковић и мастер Срђан Граовац

Суочавање 29 11 2017 гости историчари др Александар Раковић и мастер Срђан Граовац




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ГЕОПОЛИТИКА: СЕЋАЊЕ НА ПРОФ. ДР ЕДВАРДА ХЕРМАНА

ГЕОПОЛИТИКА: СЕЋАЊЕ НА ПРОФ. ДР ЕДВАРДА ХЕРМАНА




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Две трећине човечанства није признало КИМ ! - Станислав Гашпаровски -Духовна Трпеза

Две трећине човечанства није признало КИМ ! - Станислав Гашпаровски -Духовна Трпеза
МАТИЦА УКИНУЛА ЧАК И КАНЦЕЛАРИЈУ ЗА ДИЈАСПОРУ, ОД КОЈЕ ЈЕ ЕКОНОМСКИ ЗАВИСНА!
Гост овонедељеног издања „Духовне трпезе“ био је Станислав Гашпаровски, секретар Комитета за мир при Британском парламенту, члан Британско - Српске алијансе и Савета Сабора дијаспоре, а од 2012.године и Главног одобра и Политичког савета СС Заветници.
Гашпаровски је у разговору са уредником и водитељем Жаном Живаљевић изнео много јавности непознатих детаља о активностима дијаспоре у Лондону, која је за време НАТО агресије, испред резиденције тадашњег премијера Тонија Блера демонстрирала 87 дана без прекида.
Погледајте емисију и реците нам ваше мишљење на изнете теме.





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Морални суноврат запада-припрема доласка антихриста! - Иван Ивановић - Политикон

Морални суноврат запада-припрема доласка антихриста! - Иван Ивановић - Политикон
Морални суноврат запада-припрема доласка антихриста! - Иван Ивановић - Политикон

После ослобађајуђе пресуде за списак "србомрзаца" , гост у емисији "Политикон" био је Иван Ивановић, председник Српског народног покрета "Наши".

У емисији смо се дотакли многих питања почевши од тога зашто се поједини људи налазе на сада већ чувеном списку, како је "преживео" политички прогон, одакле раздор међу родољубима и колика је њихова одговорност, а колика тајних служби. Да ли ће мигранти преплавити Србију, куда нас води пут у ЕУ, да ли ће Вучић издати Косово и Метохију, ко жели пад Русије и зацарење "антихриста" и да ли је "Божија последња".


Аутор и водитељ Данило Тврдишић





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Самомрзећи Срби су резултат окупиране свести! -Милан Дамјанац - Српска раскршћа -Другосрбијанци

Самомрзећи Срби су резултат окупиране свести! -Милан Дамјанац - Српска раскршћа -Другосрбијанци
Аутор књиге "Самомрзећи Срби" нам је говорио ко су ти људи, како су настали, како делују и који им је крајњи циљ. О томе како се успешно успротивити самомрзећим Србима и њиховим газдама, погледајте целу емисију до краја!
Аутор и водитељ Никола Јовић





from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

А шта ви мислите - Горан Петронијевић - ТВ Рас

А шта ви мислите - Горан Петронијевић - ТВ Рас




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Од четвртка до четвртка са Миланом Мијалковским

Од четвртка до четвртка са Миланом Мијалковским




from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Милован Данојлић: #ЋИРИЛИЦА – СИРОТИЦА (ЦИТАТ)

Милован Данојлић: #ЋИРИЛИЦА – СИРОТИЦА (ЦИТАТ)
Једно време су нас убеђивали да се ћирилица не да уденути у компјутере. После се испоставило да то није тачно. Ако је могла прва излетети у космос, што се не би увукла у информатику?

СЛОВЕНСКО ДРУШТВО | Милован Данојлић: ЋИРИЛИЦА – СИРОТИЦА (ЦИТАТ)
Једно време су нас убеђивали да се ћирилица не да уденути у компјутере. После се испоставило да то није тачно. Ако је могла прва излетети у космос, што се не би увукла у информатику? (Visited 53 times, 53 visits today) ...


from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2Au3BRd
via IFTTT

ПАВИЋ: Ко то каже, ко то лаже да Србија (не) мора у НАТО

ПАВИЋ: Ко то каже, ко то лаже да Србија (не) мора у НАТО
Алармантну вест да НАТО врши „невиђени притисак“ на Србију објавио је 25.11.2017. заменик председника Одбора за међународне послове Савета федерације Русије Андреј Климов, после састанка са српским парламентарним колегама, приликом посете Србији:

„На Србе се тренутно врши невиђени притисак, данас су нас у разговору са члановима њиховог одбора за одбрану и унутрашње послове они уверавали да постоји јак притисак да се придруже НАТО-у. То је у супротности са званичним изјавама које увек чујемо од структура НАТО-а да, наводно, никога не присиљавају да дође код њих, већ људи сами долазе и они просто не могу да их одбију“.



Међутим, само неколико седмица раније, после заседања Парламентарне скупштине НАТО у Букурешту, одржане од 7. до 10. октобра, Владимир Ђукановић, посланик СНС-а и члан делегације Скупштине Србије при НАТО-у, изјављује да се међу државама чланицама НАТО „став Србије доста уважава“, па онда додатно елаборира:

„Једина смо земља која је похваљена апсолутно за одлично ангажовање, за сарадњу, економију, док су остале земље са Балкана претрпеле велику критику… На Србију гледају као на једног веома поузданог партнера у смислу те сарадње. Можемо да будемо веома задовољни овим извештајем који се односи на Србију”.

Штавише, наставља извештај Политике: „Шеф делегације Драган Шормаз је такође задовољан што нико на његово излагање није реаговао ‘нападом’, супротстављањем. Ћутали су. Овде сам десет година и никада нису ћутали, а ово је био први пут.“

Мед и млеко, рекло би се.

Тај утисак је Ђукановић затим додатно учврстио у ауторском тексту за Нови стандард, где је, између осталог написао:

„Уколико би Србија себично гледала само своје интересе – што у суштини и јесте доминантно понашање у спољнополитичким односима – могли бисмо заиста да будемо веома задовољни управо завршеним јесењим заседањем Парламентарне скупштине НАТО у Букурешту. Најпре зато што као Балкан нисмо уопште у фокусу, што може да нас чини спокојним“.

А затим је уследила и кључна реченица, коју ваља посебно издвојити: „Нити нас терају да идемо ка НАТО нити нас присиљавају на било шта“.

Све ово се уклапа и у поруку коју је председник Србије Вучић послао из седишта НАТО, приликом своје септембарске посете: „Јенс разуме Србију. Нико нас не тера у НАТО“.

А и у поруку коју је Вучић упутио поводом летошњег састанка са командантом Савезничке команде за операције генералом Куртисом Скапаротијем, када је изразио „задовољство добром сарадњом с НАТО, која се, како је саопштено, развија уз поштовање војне неутралности Србије“.

Пре неколико дана је Вучићеве речи, приликом посете Београду, потврдио и помоћник генералног секретара НАТО-а за јавну дипломатију Тацан Илдем, рекавши да НАТО „никог штапом не тера“ да се укључи у тај војни савез. „То је суверена одлука суверене земље. Према томе, ми у потпуности поштујемо политику војне неутралности Србије и уз узајамно поштовање и разумевање мислимо да можемо напредовати и побољшати наше блиске партнерске односе“, додао је Илдем.

И амерички амбасадор Скот је слично говорио на септембарској конференцији „Западна безбедносна архитектура и Србија – изазови и дилеме“, одржаној у Београду:

„Србија не мора да се одупире притиску да уђе у НАТО, јер тај притисак не постоји. Проширење НАТО-а се одвија на основу политике ‘Отворених врата’, што значи да може да се прикључи ко жели”.

Најзад, после неколико дана тишине, стигао је и деманти Милована Дрецуна из СНС, који је председавао поменутим састанком. Он је у изјави за Н1 рекао да нико од посланика није изговорио оно што је Климов пренео:

„Једино је колега из Двери изнео став своје странке и рекао да НАТО наставља да врши политички и информативни притисак, и то је било све. Колега Климов је очито на један свој начин протумачио то што је речено, али мислим да његова интерпретација апсолутно не одговара ономе што је од стране чланова одбора који су присуствовали разговору, речено“.

И раније цитирани Драган Шормаз, који је, иначе, последњих година „еволуирао“ у присталицу НАТО-интеграција Србије, је поново искључио могућност притисака од стране евроатлантиста:

„Или је господин Климов погрешно информисан, или ради нешто што можемо отворено назвати руском пропагандом, јер Русија је велика држава, сила која има своје интересе и наравно да у одређеним ситуацијама користи чак и дезинфомације за свој интерес, што није ништа чудно“.

Међутим, само дан после изјаве Климова, исти Н1 је пренео изјаву министра одбране Вулина да су „притисци на Србију огромни“, али да ће Србија „ипак остати војно неутрална“.

Нешто са овом сликом није у реду.

Тешко је поверовати да би руски сенатор тако неспретно обмануо јавност, поготову током посете једној пријатељској земљи. У најгорем случају, он је цитирао једног посланика. Истина опозиционог и анти-НАТО настројеног, али ипак посланика.

Међутим, Вулинова изјава од следећег дана нас упућује на то да, где има дима има и ватре. Сигурно је да Вулин није тек тако одлучио да малтене понови тврдњу Климова. Тачно је да није идентификовао вршиоца притиска именом, али хајде да размислимо: ко осим НАТО би могао да врши притисак на Србију? Русија? Па Руси нису годинама у стању да изгурају чак ни дипломатски статус за, парафразирајући Ивицу Дачића, „четири Руса и сабаку“. Око чега би онда они то притискали Србију? Да уђе у ОДКБ? Та организација нема ни поштену канцеларију у Београду, за разлику од НАТО-а, који је већ годинама домаћи у министарству одбране.

С друге стране, НАТО-вцима сметају чак и та четири Руса и њихов пас, и непрестано, годинама врше притисак на Србију да им не да дипломатски статус. И, на срамоту Србије, успева им. Недавно је командант америчке војске у Европи, генерал Бен Хоџис, изјавио да уопште не верује да је то хуманитарни центар, већ „фасада“. Није рекао тачно за шта, али се може претпоставити – за неки руски „бондстил“ (одакле му само та асоцијација…?). А западних оптужби да је то некакав „шпијунски центар“ смо се наслушали.

Није ли, дакле, логично из свега наведеног закључити да је сенатор Климов рекао истину, а да јавност обмањују управо они који се из петних жила труде да докажу да је НАТО сасвим „кул“, односно да нас само тапше по рамену и хвали што смо тако неутрални, и да не жели ништа више од нас.

Уз то, сва та ритуална понављања, попут мантре, да нас НАТО „не тера“ да се учланимо – управо терају на сумњу да је ситуација супротна, као и, генерално, сви претерани изливи „лојалности“. Додајмо томе и најновију понуду за „историјско помирење“ са Србијом која нам долази из НАТО лоби групе, Атлантског савета, где се под „помирењем“ подразумева да, уз пословичне „тешке одлуке“ које треба да донесу Вучић и Влада Србије, треба да прихватимо претварање Бондстила у сталну војну базу, која обезбеђује „стално присуство (погодите чије) војске у југоисточној Европи“ (сасвим „случајно“, баш како је најављено још 2000. године у чувеном Вимеровом писму). Ако је ово „шаргарепа“ која нам се нуди од стране главне НАТО лоби групе, онда „штап“ једино може да буде гурање Србије у НАТО на силу.

Дакле, најлогичнији је закључак да НАТО уистину тајно, иза затворених врата, врши „невиђени притисак“ на државне званичнике Србије да се Србија учлани у тај агресивни војни савез. И да највиши државни званичници не смеју или не желе да то признају.

А зашто? Због кукавичлука? Корупције? Издаје?

Процените сами.

Ознаке: Александар Павић, анализа, НАТО, Србија

ПАВИЋ: Ко то каже, ко то лаже да Србија (не) мора у НАТО
„На Србе се тренутно врши невиђени притисак, данас су нас у разговору са члановима њиховог одбора за одбрану и унутрашње послове они уверавали да постоји јак прити...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Како Вучићеве новине промовишу САД окупацију Србије

Како Вучићеве новине промовишу САД окупацију Србије
Београд-Српски медији већ дуже време не заслужују да носе епитет српски. То што „Блиц“ објављује готово шовинистиче тектсове против Русије, а портал Б92 протежира армију НАТО ботова, који са спинованим коментарима и програмима са „ударање“ плусева и минусева нападају свако просрпско и проруско мишљење, већ никога не изненађује.
Ипак, ових дана лествицу у дисциплинама – примитивна пропаганда и вређање својих читалаца, су подигли медији блиски властима. Како другачије објаснити насловне стране дневних листова као што су „Информер“ или „Вечерње новости“, чија се уредништва у издањима за среду напињу да српској јавности окупацију Србије од стране САД представе као „историјско помирење Београда и Вашингтона“!?
Под насловом „Америка нас жели као савезника“ и „САД хоће историјско помирење са Србијом“, ови дневни листови заправо огољују Вучићеву спољну политику и клинч у којем се нашао „проруски“ председник Србије, како управо „Новости“ и „Информер“ често желе да га представе.
Дакле, Дејмон Вилсон, потпредседник Аталнтског савета из Вашингтона отворено најављује појачано присуство америчке војске на Балкану, „цементирање“ војне базе Бондстил на наредних сто година, план да се Србија што више удаљи од Русије, намеру да Србију увуче у НАТО пакт, што скорије привођење крају преговора између две државе – Србије и Косова (читај признање и столица Приштини у УН)…
У Вилсоновом извештају се додуше помиње помирење Америке са Србијом, али и слепцу је јасно да се под „помирењем“ заправо мисли на окупацију Србије, односно протеривању Русије са Балкана.
Веровали или не, медији блиски Вучићу су све ово „упаковали“ у причу о томе како Америка жели савезништво са Београдом. Још трагичније је то што је реч о истим медијима, који су се до јуче одрађивали „патриотски и проруски“ спин за Вучића, пишући против САД, Џорџа Сороша, објављујући постере Владимира Путина…
Жестоко притиснут са Запада, Вучић је сада оголио своју позицију, а то се најбоље види по извештавању њему блиских медија.
Јер, Вучићу је до јуче „сметала“ америчка телевизија Н1, али му не смета да на заједничкој војној вежби дочека америчке падобранце. Сметао му је Џорџ Сорош, али му не смета да се срдачно састане са његовим сином у Београду. А зашто и не би када је део исте политичке екипе у Србији, коју Сорош финансира још од деведесетих година прошлог века, а која седи и у владајућој гарнитури и у прозападној опозицији.
И зато су режимски медији сада себи ускочили у уста, па тако уредници уочи закључења насловних страна сваког дана прочитају СМС поруке од медијског тима председника, добију инструкције шта треба „зашиљити“ за сутра и какве поруке послати слуђеном народу. Управо се на то свело српско „новинарство“.

Алексеј Димитријевић, Србин.инфо

Како Вучићеве новине промовишу САД окупацију Србије
Београд-Српски медији већ дуже време не заслужују да носе епитет српски. То што „Блиц“ објављује готово шовинистиче тектсове против Русије, а портал Б92 пр


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Докле ви бре мислите да терориште Србију са том идиотском ЕУ причом?

Докле ви бре мислите да терориште Србију са том идиотском ЕУ причом?
Све што се данас дешава на територији познатој као Србија којом владају инсталирани идиоти, курве и болесници условљено је захтевима неких других идиота, курви и болесника који седе у Бриселу. Идиоти и болесници из Београда и они из Брисела веома брзо нађу заједнички језик јер имају јединствен и зaједнички циљ. Како Србима и Србији што ефикасније јебати матер. То идиоте и болеснике из Београда и Брисела окупља већ више од две деценије.
Због уласка у болесну унију која није само политички болесна јер политички никада није ни била здрава, већ је болесна и економски, жестоко заражена разним врстима лудила, болештине и отворене јереси и паганштине, Србија треба да послужи за разне социолошке, економске, друштвене и политичке експерименте које in vivo изводе локални лудаци и болесници инсталирани у српску власт.
Тако Србија на олтар ЕУ паганштине и болештине треба да принесе своју највећу светињу, да се одрекне своје прошлости и будућности како би угодила како бриселским тако и локалним болесницима и секташима који су зајашали Србе ево већ две деценије као онај чувени дрекавац из народних прича.
На олтар ЕУ паганштине и отвореног сатанизма у којем су огрезле те тзв. ЕУ елите које то више уопште и не крију а о чему најбоље сведочи отварање некаквог тунела у Швајцарској и програма који је направљен за ту прилику, Србија треба да принесе своју будућност, да се одрекне своје земље, свог народа и своје вере. Да од своје деце направи зомбирано робље које ће да ради за пишљивих двеста евра од јутра до мрака.
И поред пропагандног, државног и медијског терора над Србима који траје већ ево готово две деценије огромна већина Срба и даље не жели да Србија уђе у ЕУ јер веома добро схватају да нама није место са онима који су нам у последем веку уништили преко три милиона људи. И то су их унуштили на начине који су непојмљиви нормалном људском уму. Србија је једина земља у Европи која зарад ЕУ паганштине мора да се одрекне своје територије и да је препусти шиптарским терористичким и нарко бандама.
Своју привреду и све оно што је народ стварао преко шест деценија морамо буквално да поклонимо пробушеним ЕУ куртонима којима је као што смо већ рекли једини посао и задатак како да пронађу начине да Србима и Србији што ефикасније јебу мајку. У томе им здушно помажи локални пробушени куртони који су огрезли у најтеже облике криминала и корупције и који већ више од две деценије паразитирају сисајући Србији и Србима крв.
Сви знају да преко 70% Срба неће ни под каквим условима у ЕУ али пропагандни, економски и политички терор над Србима и даље траје.
Сад је у фазону некакво обуздавање Русије и Руса. Па ако имате неки проблем са Русијом и Русима пизда вам материна идиотска јавите се Москви и Кремљу па тамо решавајте те проблеме које имате са њима. Али ви добро знате да ће у Москви само да вас сачека тврд руски курац иза којег стоји нуклерана сила па онда своје болесне комплексе и некакву наводну величину истресате над Србима које сте заједно за локалним слугерањама и плаћеницима довели на ниво западне Африке. И то све за мање од 20 година.
Е, па видите, овако стоје ствари. Српска држава којом данас на жалост владају болесници, секташи и остала говна која сте покупили са конца и конопца и које сте инсталирали у српску власт, данас на српску жалост нема тврд курац. Не да нема тврд курац него нема ништа међу ногама. Јаловина и ништа друго.
Таква нам је власт у Србији данас али буквално. Онога дана када Србима поново порасте и отврдне курац а тај дан није далеко има да вас за веке векова научимо да нас заобилазите у веома широком кругу. Да не заборавим за крај. Да се са том вашом јебeном ЕУ унијом терате бре у три лепе пизде материне. Како ви у Бриселу тако и ови ваши говнари у Београду.
Сиктер бре!!!
Милинко Милинчић / Србија данас

Докле ви бре мислите да терориште Србију са том идиотском ЕУ причом?
Све што се данас дешава на територији познатој као Србија којом владају инсталирани идиоти, курве и болесници условљено је захтевима неких других идиота, к


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ВУЧИЋ ОДЛУЧНО: У марту крај косовског дијалога, услов да Косово призна Србију!

ВУЧИЋ ОДЛУЧНО: У марту крај косовског дијалога, услов да Косово призна Србију!
Београд, 30. 11. 2017. (С*ање ствари) – Председник Александар Вучић изјавио је да нема ништа против америчке иницијативе по који би се САД зближиле са Србијом, преносе агенције. „Ако ми Америка обећа да ћу остати на власти, спреман сам да у марту 2018. озваничим крај косовског дијалога, и унутрашњег и спољашњег“, рекао је Вучић и додао да „договора нема ако Косово не призна Србију“!


Александар Вучић са делегацијом Атлантског савета из Вашингтона (Архивска фотографија/Фонет)


Подсетимо, Атлантски савет наводи да „САД треба да помогну председницима Србије и Косова Александру Вучићу и Хашиму Тачију да у предстојећој години постигну коначан договор о Косову“. По том договору, Приштина би добила независност а Србија би добила Вучића као најбољег председника.

Атлантски савез тврди и да Вучић само „ашикује“ са Русијом и да нису нереални планови да се Руски хуманитарни центар у Нишу претвори у америчку војну базу. „Кад већ имају Бондстил, какав је проблем да Американци имају и базу у Нишу“, незванично је прокоментарисано из кабинета председника Србије.

За С*ање ствари: М. Б. и А. Л.

(С*ање ствари)

ВУЧИЋ ОДЛУЧНО: У марту крај косовског дијалога, услов да Косово призна Србију!
Београд, 30. 11. 2017. (С*ање ствари) – Председник Александар Вучић изјавио је да нема ништа против америчке иницијативе по који би се САД зближиле са Србијом, преносе агенције. „Ако ми Америка об…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Обрадовић: Шта полиција тражи у Народној скупштини?

Обрадовић: Шта полиција тражи у Народној скупштини?
„СУДСКИ ВЕШТАК ДОКАЗАО ДА НОВИНАРКЕ ПИНК НИСУ ИМАЛЕ НИ ПОТРЕС МОЗГА НИ СЛОМЉЕНО РЕБРО“

Обрадовић: Шта полиција тражи у Народној скупштини?
„СУДСКИ ВЕШТАК ДОКАЗАО ДА НОВИНАРКЕ ПИНК НИСУ ИМАЛЕ НИ ПОТРЕС МОЗГА НИ СЛОМЉЕНО РЕБРО“„Не памтимо да су од тренутка обнове вишестраначја у Србији народни посланици саслушавани у Наро


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Милован Данојлић: #ЋИРИЛИЦА – СИРОТИЦА (ЦИТАТ)

Милован Данојлић: #ЋИРИЛИЦА – СИРОТИЦА (ЦИТАТ)
Једно време су нас убеђивали да се ћирилица не да уденути у компјутере. После се испоставило да то није тачно. Ако је могла прва излетети у космос, што се не би увукла у информатику?

СЛОВЕНСКО ДРУШТВО | Милован Данојлић: ЋИРИЛИЦА – СИРОТИЦА (ЦИТАТ)
Једно време су нас убеђивали да се ћирилица не да уденути у компјутере. После се испоставило да то није тачно. Ако је могла прва излетети у космос, што се не би увукла у информатику? (Visited 53 times, 53 visits today) ...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Живот убија више од дувана

Живот убија више од дувана
Сензационална тврдња професора Теодора Стерлинга са универзитета Симон Фрасер у Канади, да пушачи много ређе оболевају од рака плућа, јер се пушењем формира у плућима танак слој мукуса који „представља заштитни покривач и тако спречава радиоактивну честицу да продре дубље у ткиво“, довела је до тога да су антидувански лобисти и невладин сектор организовали праву хајку на њега, тражећи да му универзитет одузме звање професора.

Али, шта се заиста крије иза застрашујуће антидуванске кампање која влада „цивилизованим светом“? Зашто нема такве кампање кад су у питању најгори канцерогени отрови које свакодневно на улицама удишемо?

Није тешко уочити огромну разлику између количине дима након сагоревања коју испусти једна цигарета и количине коју испусти само један аутомобил. И разлика у садржају дима је као небо и земља: у цигарети сагорева осушено лишће и папир и једина отровна хемикалија је амонијак (код јефтиних цигарета које се суше помоћу њега).

Код финих алкалних цигара нема никаквих хемикалија, јер се дуван суши на сунцу и сасвим су природне. У диму који испушта ауспух аутомобила налазе веома токсичне хемикалије које у ствари помажу да оно што називамо хидрокарбонима (који по природи нису отровни) боље сагоревају. Тако се поред угљен диоксида и угљен моноксида ослобађа и нитроген моноксид као и веома отрован бензен и његови деривати као толуен и фенол.

Ту је и сумпор диоксид и сумпор триоксид. У додиру са кишом ове хемикалије стварају киселу кишу која покреће токсичне алуминијумове јоне из земљишта и они се онда сливају у реке и језера где трују рибе стварајући на њиховим шкргама лепљиви мукус

Сагоревање из бензинских мотора оставља и веома сићушне честице прашине које су мање од једне стотине милиметра. И оне се удишу или их кише разносе. Има још много тога опасног и шкодљивог што у ваздух избацију аутомобили, авиони, камиони, аутобуси…Помножите све то са стотинама милиона ауспуха и све се то кумулативно таложи у нашим плућима и доспева у друга ткива. Прођите само прстом преко стакла на прозору вашег стана или аутомобила и схватићете шта удишемо.

Али, нема организованог апела лекара из државног или невладиног сектора који ће агитовати за трајно протеривање мотора са унутрашњим сагоревањем (енергетски неефикасне технологије старе преко сто година).

Испада да се од бензена и фенола не може добити рак плућа, али може од сувог лишћа дувана. О огромном броју радиоактивних честица у ваздуху од уранијумом обогаћених бомби нема ни помена у заштити људског здравља и борби против рака. Испада да је за људе опет природа највеће зло. Како то да је организована медијска кампања непогрешиво усмерена искључиво на цигарете, а не на бензин и уранијум?

Једноставно: зато што је борба за забрану пушења само једна у низу психолошких операција које имају за циљ да људе широм света заглупљују и замајавају наводећи их на погрешан закључак да је за епидемију рака на плућима одговоран – дим од цигарете. Пошто се упецамо на овакву лаж, можемо наставити да удишемо бензен и честице уранијума.

Цигарете које имају једину драж да нам смирују живце (јер никотин делује на вагус нерв) елиминисаћемо. Читава ова игра са забраном пушења је само ствар интелигенције, али апсолутно је поражавајуће како су на ову игру највише насели управо лекари.

А сличне психолошке операције су дуго већ оружје број један међународних трговаца. Некада је и алкохол био „опасан“. Било је то време његове прохибиције у Америци од 1919. до 1933. Мала група људи успевала је тада да контролише огромно америчко тржиште замајавајући америчку јавност и полицајце (на челу са „несаломивим“ Елиотом Несом), па је тако тобожња прохибиција заправо преусмерила огромну зараду искључиво у џепове мафијаша.

Најригорознији у забрани пушења први су постали опет Американци. Тамо је данас скоро постало срамота пушити. Здравље, фитнес и редовне лекарске контроле постале су саставни део живота. Пропагирају их управо глобални медији под контролом транснационалног корпоративног бизниса.

„Пушење убија. Дувански дим штети људима у вашој околини!“, „Пушење изазива рак плућа, рак усне, рак језика, рак гласних жица!“ – исписано је на паклицама цигарета и у Србији. Али, не вреди. Иако су многи оставили цигарете, оболелих од рака је све више. И то баш у САД.

Јапан и Грчка имају највећи број пушача на свету, али најмањи број оболелих од рака плућа. Супротно њима – Америка, Аустралија, Русија и неке јужно пацифичке земље имају најмањи број пушача, а међу првима су по броју оболелих од канцера плућа. Да ли је тврдња да цигарете изазивају рак плућа уопште научно доказана? Који је то састојак у дуванском диму канцероген? Где су научне референце за ову тврдњу?

Дуван је стотинама година сматран лековитом биљком

Дуван је стотинама година сматран лековитом биљком, да би тек пре 50 година постао тежак порок који убија. У Европу је стигао још у средњем веку. Шпански морепловци Родриго де Јарез и Лиус де Торес су на Куби први пут открили магију пушења дувана. Потпуно збуњени гледали су како урођеници савијају осушено и исецкано лишће дувана у лист палме или кукуруза и „праве то у облику пушке од папира“, записао је Јарез. „Након што би запалили један крак, они би почели да испијају дим који је одатле излазио“.

Ето, такав је био први сусрет Европљана са пушењем дувана. Тај штос са „пијењем“ дима Јарез је донео у Шпанију и одлучио да на улици то демонстрира. Када је из уста и из носа почео да му излази дим, пролазници су се толико преплашили да га је света папска инквизиција осудила на седам дана затвора. Али док се обрео на слободи ово дуванско лудило већ је почело да захвата читаву Шпанију. За само сто година уживање у пушењу је захватило читаву Европу. Лековито својство дувана је било општеприхваћено. Користили су га лекари против кашља, главобоље, а помогао је у лечењу мигрене и француској краљици Катарини Медичи, па је дуван од 1561. називан и „краљичином травом“.

Да је дуван божија биљка каже и стара индијанска легенда: када је једном у древном времену земља била јалова људи су масовно умирали од глади. Тада је Велики Дух послао Жену да спасе човечанство. Како је путовала светом, Жена би својом десном руком дотицала земљу и ту би растао кромпир. Где год би земљу дотакла левом руком – ту би ницао кукуруз. Када је свет коначно постао богат и плодан, Жена је села да се одмори. Када је устала, на том месту је почео да расте дуван…

До раног 20. века скоро сваки други одрасли становник Европе је пушио. Лула је била саставни део опреме енглеског џентлмена, Шерлок Холмс је уз лулу решавао мистериозне злочине, Винстон Черчил је уз цигаре водио рат, уметници су уз дуван стварали своја највећа дела, а рак плућа скоро да није ни постојао. Али, када човек пожели да буде Бог…

Нуклеарно „свето тројство“

Али, 16. јула 1945. године, догодило се оно што је читаво човечанство увело у катастрофу. Тачно у 5,30 ујутру 16. јула 1945. године, у америчкој војној бази у области Алмогордо у Новом Мексику, уз одобрење америчке владе извршено је тестирање прве нуклеарне бомбе пуњене плутонијумом, познато као Тринити тест.

Уранијумска бомба „Литл бој“ која је радила на принципу пушке два уранијумска дела су активирана ударом експлозивног пуњења) и која је 6. августа 1945. бачена на Хирошиму – никада није била тестирана. Американци, наводно, нису могли да сакупе довољно уранијума за две бомбе. Да ли је међутим баш та бомба избачена из авиона експлодирала у Хирошими, нема доказа. Јер активирати нуклеарни процес није тако једноставан да се може урадити упаљачем какав користе и конвенционално пуњене бомбе.

Што се тиче плутонијумске бомбе, напуњено је неколико комада и одлучено је да се једна тестира. Тачно 6 килограма плутонијума у облику лопте окружено је јаким експлозивом. Ова направа названа је баш тако: „Гаџет“ (Направа). Паљењем високоексполозивне масе 6 килограма плутонијума се толико сажме (имплодира) да експлодира ослобађајући огромну енергију.

Последице човековог „стварања“ су убитачне

Тринитy тест је била атомска експлозија видљива на простору од 300 километара унаоколо. Званично је тада објављено да је дошло до експлозије муниције у војној бази. Саопштење је било кодирано и свака реч је имала сигурносни број. Ништа се из њега није смело наслутити. Копија саопштења је послата агенцији АП (коју контролише моћна династија Ротшилд) . Тако је локални „Албукерки Трибун“ на насловној страни тог поподнева објавио: „…Складиште муниције где су се налазила високо експлозивна средства и пиротехника, експлодирао је рано јутрос у удаљеном рејону ваздушне базе Алмогорадо, производећи изузетан бљесак светла и ваздушни удар који је примећен по процени Галупа 235 миља северозападно“.

Али, да видимо последице…

За само неколико секунди милијарде радиоактивних честица усисано је у атмосферу до висине од десет километара, где млазњаци лете повезујући читав свет. Како знамо да радиоактивне честице изазивају рак коже и плућа? Тест за доказивање узрока сваке болести је ригорозан. Тако се и радиоактивна честица, на коју се сумња, мора изоловати, онда у адекватним контролисаним условима у лабораторији натерати да изазове рак коже или рак плућа код сисара. Научници су тако жртвовали десетине хиљада покусних животиња које су намерно изложили радиоактивним честицама. Резултати су били недвосмислени: сваки миш или пацов у контакту са овом честицом добијао би рак и умирао. Докази су били необориви – радиоактивне честице изазивају рак. Питање је сада колико је тих честица потребно и колико их има у ваздуху?

Пре него што су Русија, САД и Британија 5. августа 1963. године, споразумом обуставиле нуклеарне пробе у атмосфери, више од 4. 200 килограма плутонијума је у њу већ избачено. Ако знамо да мање од једног микрограма плутонијума (милионитог дела грама) који се удахне узрокује смртоносни рак плућа, видимо да су неодговорни људи избацили у атмосферу 4. 200.000.000 (4,2 милијарде) смртоносних доза са честицом која има период распадања минимум 50. 000 година! Али, има и горег.

Количина плутонијума о коме је реч налази се у нуклераном оружију пре детонације. Након детонације далеко већи број честица постаје радиоактиван јер се многе озраче приликом подизања прашине или песка усисаног са тла за време ширења ватрене печурке. Ове честице озрачене у транзиту формирају до сада највећи део дима на било којој фотографији нуклеарне димне печурке…

Али, да будемо крајње рестриктивни и да кажемо да је само 1.000 килограма материјала са површине усисано при сваком надземном нуклеарном тесту. Пре забране надземног нуклеарног тестирања, Русија, Америка и Британија извеле су 711 атмосферских нуклеарних тестова, тако стварајући најмање 711.000 килограма смртоносних радиоактивних честица. Њима треба додати и изворних 4.200 килограма из саме бомбе, па се тако може проценити да је бруто количина 715.200 килограма радиоактивног материјала.

То је више од милион смртоносних доза по килограму, што значи да су неодговорни светски криминалци из државних врхова контаминирали атмосферу са више од 715.000.000.000 (715 милијарди) таквих доза. То је довољно да изазове рак плућа или рак коже 117 пута на сваком човеку на Земљи. Ове процене је изнео новинар и публициста и бивши оперативац Мосада, под псеудонимом Џон Виалс. Млазни авиони разносе ове честице широм света и оне се насумице таложе, понекад се концентришући чак на местима која су веома далеко од места њиховог избацивања у атмосферу. Наравно, разноси их и ветар.

Како прикрити глобалну катастрофу?

Дванаест година након Тринити теста постало је очигледно за западне владе да су озрачене честице отишле ван контроле. Извештај Британског савета за медицинска истраживања из 1957. наводи да број умрлих од рака плућа више него удвостручен у периоду од 1945. до 1952. године. За то није дато никакво објашњење. За време истог десетогодишњег периода, број мртвих од рака у близини Хирошиме и Нагасакија је утростручен.

До краја 1963. године, део око Пацифичких Острва имао је пет пута већи број случајева рака плућа. Ови подаци су натерали америчку владу да покуша да се дискретно извуче од одговорности због масовних умирања и да узрок ових болести нађе на другој страни. Једино што људи удишу осим ваздуха био је дим од цигарета.

Тако је америчка влада почела да прави конструкцију у коју би увукла подобне научнике (читајте режимске) који би својим адекватним (!) научним истраживањима доказали штетност дувана односно његову повезаност са пушењем. Али доказати научно да нешто изазива одређену болест тражило је ригиорозна испитивања и чврсте доказе.

Сумњиви агенс (дим цигарете) морао је бити изолован и онда у адекватно контролисаним лабораторијским условима морао је да изазове рак плућа код покусних животиња. Да ли верујете да ни по двеста цигарета дневно, у периоду од неколико десетина година истраживања, није успело да произведе рак плућа ни код једне тестиране животиње?

Или можда ви лично познајете некога ко у животу није запалио цигарету, а оболео је од рака плућа? Па, добро, био је „пасиван пушач“ у задимљеној околини, рећи ће лекари. А то је, кажу, исто.

Чини се, међутим, да су подобни научници били принуђени да измишљају, док су он савеснији (прави научници) знали да то није истина. И то су јавно (колико год су могли ) износили. Да се ствари још више искомпликују у научним расправама, допринела је и тврдња професора Теодора Стерлинга са универзитета Симон Фрасер у Канади.

Он је чак изложио тезу да пушачи много ређе оболевају од рака плућа јер се пушењем формира у плућима танак слој мукуса који „представља заштитни покривач и тако спречава радиоактивну честицу да продре дубље у ткиво“. Тако је радиоактивна честица остаје заробљена у овом мукусу може чак кашљем бити и избачена напоље.

Научног контрааргумента овој тврдњи професора Стерлинга није било. Али нападе на њега су извели плаћени колумнисти и уредници глобалних медија. Њему се не може веровати, тврдили су , јер је од дуванских компанија примио 5 милиона долара за ово истраживање.

Америчка удружења за борбу против пушење (такозвани невладин сектор) организовали су праву хајку на њега тражећи да му универзитет одузме звање професора. Главну реч у удружењима су наравно водиле мајке умрлих од рака плућа које за њихову смрт окривљују – наравно дувански дим. Ко је финансирао њихова удружења и кампање, можемо да наслутимо.

Професор Герхард Шраузер, председник Међународне Асоцијације био-неорганских хемичара, сведочио је 1982. године пред Комитетом за здравље америчког конгреса и ту потврдио да одавно постоје докази да извесни састојци дуванског дима делују антиканцерогено код тестираних животиња. Он је изнео да извесни састојци у цигаретама делују као антиканцерогени агенси код тестираних животиња које су већ добиле канцер.

Професор Герхард Шраузер је касније под заклетвом пред истим Комитетом рекао: „…не постоји састојак у дуванском диму за који је доказано да изазива рак плућа код људи“. Додао је и да: „… нико до сада није у лабораторијским условима био у стању да изазове рак плућа код покусних животиња од дуванског дима“. Ово је за америчку владу било превише. Држава је блокирала издавање белешки ових његових испитивања. Када једна држава блокира публиковање неког научног истраживања, онда за то свакако има дебелих разлога. Постоји само конгресна белешака о овом сведочењу.

Што не може да тврди наука могу медији

На другом крају света аустралијски лекар и лулаш др Вилијам Витби 1978. године, издао је књигу „Пушење вам користи“ (Др Вилиам Витби, „Смокинг ис гуд фор ју“) , где је величао пушење као изузетно корисно за здравље. Чак је 1979. расписао награду од 10. 000 аустралијских долара свакоме ко изнесе доказ да дуван шкоди здрављу! Нико се овом позиву није одазвао, па је закључио да доказа и нема.

У својој следећој књизи покушао је и да се обрачуна са онима који пушење проглашавају опасним и само сеју панику. Контролисани аустралијски медији су га потпуно игнорисали (Аустралија је и даље колонија енглеске аристократије, баш као и САД). Добио је публицитет само онда када је британској принцези Маргарети (страсном пушачу) честитао што игнорише упозорења да је дуван штетан. Ово се режимским научницима није ни мало допало. До 1982. многи су и сами почели да верују да је ова државна пропаганда заиста научно основана.

Иако нису изнети докази о штетности дувана, у школама је већ учено да је дувански дим канцероген и нове генерације лекара и данас излазе са тим знањем као са научно доказаном чињеницом. Дакле, чим се толико прича о штетности дувана, ту мора да има нечега. Рецимо, шта је са тајним састојцима које у цигарете због ароме убацују произвођачи.

Али које? Зашто се само оне не забране већ се забрањује пушење? Никотин није канцероген. Али, оно што научници не могу да тврде, јер немају научне доказе, плаћени уредници и новинари могу увек. Новине увек могу да објаве било шта и да после, ако је игра проваљена, то демантују. И ником ништа. Тако је кренула пропаганда са лажима. Грађанима су показиване слике црних плућа од пушача, како би се што више застрашили.

Само форензичари и патолози могли су да схвате ту лаж, јер никотин не оставља у плућима никаве трагове и сва плућа су ружичаста. Форензичари никотин траже углавном на прстима. Црна плућа су код рудара који су годинама удисали огромне количине угљене прашине. Дакле, пушачи цигарета немају црна плућа.

Законско наметање забране пушења само је једна психолошка операција, али је апсолутно поражавајуће како су на ову игру највише насели лекари.





Магазин Таблоид

Живот убија више од дувана – Видовдан Магазин


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Државна ревизорска институција: #Јагодина незаконито потрошила 972 милиона динара; после објављивања...

Државна ревизорска институција: #Јагодина незаконито потрошила 972 милиона динара; после објављивања извештаја граду из државних резерви исплаћено још 120 милиона динара

Државна ревизорска институција: Јагодина незаконито потрошила 972 милиона динара; после објављивања извештаја граду из државних резерви исплаћено још 120 милиона динара PDF Штампа Ел. пошта


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Михаило Меденица: Соросова покајничка

Михаило Меденица: Соросова покајничка
Оче наш што јеси на небесима, тик испод Алека, праштај нама наивнима што заведени бесмо ко јагањци у скупштинском ресторану, и криво говорисмо о Соросу клеветајући га као што Мартиновић клевеће на ТВ-у, и не називасмо га филантропом већ фукаром — Амииин!

Праштај нам јер бејасмо млади, нејаки и ненапредни док нас Алек стотину не нахрани једним сендвичем и не помаза ко што се Маја Гојковић помазује бојама странака разних, па заблудело веровасмо у пету колону — Амииин!
Седесмо на хладном бетону, дрогирасмо се иглама повеликим и испијасмо пића алкохолна директно из флаша сведочећи лажно о Сорос Џорџу, сину му Алексу и осталима из те свете лозе, не знајући то што данас знамо — Амииин!

Благодатна је рука Соросова и благ поглед његов је, и блага је свака његова реч откад се у ноћи налик витлејемској сретоше две месије у хотелу њујоршком — Амииин!

Сретоше, целиваше и загрлише, опростише један другоме као што само праведници праштају, и Сорос крсти Вучића у реци Хадсон и три пута га назва Алеком, а Алек одговори: „Ти си од данас Ђорђе, кум, брат и стари сват“, и свако ко каже другачије сазваћу ванредну конференцију за медије — Амииин!

Признајемо, ево признајемо да неки од нас бејаху заведени сребрњацима његовим, дрогом и пићем што нам даваше и нагонише да се улицама дрогирани тетурамо и клевећемо цара нашег и полагача светих камена темељаца — Амииин!

Бејасмо, о да, бејасмо пета колона, Јуде и неверне Томе што не вероваше у „Београд на води“, метро, фонтану, раст БДП-а и рекордну незапосленост и глаголање месије нашег, јер ти нас заведе и завади, Соросу, барем нам тако казиваше на вестима — Амииин!

Рекох да сад знамо што нисмо знали — филантроп си а не благајник свег зла на свету, пријатељ Србије, реформи и благостанија у којему живимо — Амииин!

Ево ти сина Алекса — Алек дочека у Београду и прими ко што се кум на славу прима, и глагољаше присно као што Син Господњи говораше са апостолима својим у Гори маслинској — Амииин!

И сад ми, плаћеници негдашњи, понизно клечимо пред фонтаном славијском, спирајући грехе водом њеном, крепећи душу појањем Мајкла Џексона и радујући се свакојаким бојама њеним као што се радујемо бојама напретка нашег што ће се правовернима указати за две до две и по године — Амииин!

Грешни се помазујемо мајонезом и причешћујемо паризером као што се браћа наша ботовска већ помазаше и причестише, и без гласа јаука трпимо ране беџевске што их само праведници истрпети могу спремни да пострадају за друге — Амииин!

Оче наш, ти што јеси на небесима, припази се за радно место твоје, јер зна се ко је и за небеса темељац поставио, баш као што ми пали и посрнули знамо да ништа не знамо, али све што треба да знамо биће нам речено у дневнику — Амииин!

Смилуј се на нас и праштај као што Весићу и Малом опрости новогодишњу расвету у септембру, фантомке, станове и остала согрешенија што учинише у немару, верујући као и ми да се од Сороса сакрити може само иза афера и посртанија — Амииин!

Буди милостив као Вулинова тетка из Канаде, јер сад кад Соросови нисмо, не знамо чији смо, а није свака тетка ко Света Петка и молимо ти се да свако од нас имаде као Вулин неког из Канаде — Амииин!

Изведи нас на прави пут ко што Алек изведе Ђорђа и сина му Алекса Сороса, и опрости дугове наше јер држава неће а дугујемо за струју, инфостан и комуналије јер бахати смо и огрезли у живот уместо да се животу после живота надамо — Амииин!

Дај нам стрпљења да схватимо кога мрзимо и ко нас мрзи, или барем учини да нам Сарапа то објасни како не бисмо лутали по пустињи 40 година, мада су душе наше пустиња јер све остало су градилишта и нова радна места — Амииин!

Учини да се не дивимо златном телету, јер ко још има за телетину откад Сорос не плаћа, мада никад ни плаћао није већ је опозиција зла чинила говоривши нам да се у његово име дрогирамо, пијанимо и тетурамо улицама протестујући противу себе самих — Амииин!

И на крају — нека буде воља твоја, ако Алек нема ништа против, а ако ли имаде, нек довека буде само воља његова, баш као и власт на небу, земљи и свему осталом што сазда уз помоћ страних инвеститора — Амииин!

Нека и ова посланица правоверницима буде благословена стиховима као и минула: „Ко то синоћ, ко то синоћ кроз Тополу прође — ко ће други до Алекс и отац му филантроп Сорос брат нам Ђорђе“ — Амииин!

(Недељник)

Михаило Меденица: Соросова покајничка


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА НАШЕ ЧИТАОЦЕ

ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА НАШЕ ЧИТАОЦЕ
Наши цењени читаоци, за ових седам година, колико је прошло од тренутка формирања нашег сајта, пре свега смо се трудили, колико је било у нашој моћи, да не изневеримо Ваше поверење и Ваша очекивања. Знајући да је сваки истинољубац у данашњем времену лажи, вредан и редак као бисер у шкољки, борили смо се за Вашу наклоност својом спремношћу да сведочимо истину, ма каква она била. Ни по којоју цену нисмо хтели да устукнемо и да будемо као они који лажним надама, кривотворинама и бајкама „чешу по ушима” (2. Тим. 4. 3).

Са обавештењем које је пред Вама по први пут ризикујемо да Вас разочарамо, јер од 1. децембра 2017. године, престаје са радом пројекат српске странице Фонда стратешке културе.

Иако смо због те чињенице бескрајно тужни, уверавамо Вас да се нисмо уплашили и да ничим нисмо допринели да се угаси ово јединствено светло у медијском мраку који влада над Србијом, а које је показало, с једне стране, сву духовну реалност српско-руског братства, а с друге стране, да су најбољи међу Србима и Русима истински заточници Истине, Правде и Закона. Ове чињенице нису могле да остане непримећене од Вас, наших драгих читалаца, због чега сте нам из године у годину поклањали све веће поверење. Са Вашим поверењем растао је и снажио наш ауторски колектив, да би у једном тренутку, уз руске ауторе, он обухватио скоро све оне најбоље и најхрабрије у српском народу који о данашњици и прошлости српски мисле и пишу.

Раст Вашег поверења, не само да је крепио нашу смелост и снагу, већ је алармирао и господаре света лажи и обмана, као и оне посилне који тим господарима служе. Тако смо уз читаоце, као врене пријтеље, добили и небројене и незнане љуте непријатеље. Како пријатељи, тако и непријатељи, уливају нам наду да ових седам година српска страница ФСК није била млака, јер млакима је Бог наших отаца поручио – ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Отк. 3. 16).

Као што пројекат српске странице ФСК не би у овим годинама свеопште смутње издржао без наших цењених читалаца, то не би учинио ни без своје дуге ауторске бисернице. Овом приликом се дубоко захваљујемо свим нашим ауторима, зато што су својим знањем, трудом и смелошћу будно стражарили над савешћу српског народа, цепајући својом бритком и лековитом речју копрену лажног евроунијатског сна. Нама је била част што смо у времену свеопште духовне отпадије и ништавила били у прилици да сарађујемо са људима који нису заћутали пред претњом непријатеља, нити су пристали да своје перо прилагоде његовим апанажама. Сви заједно смо на страницама ФСК сведочили, да и у овим временима човек може, ако жели и сме, да буде усправни бранилац вере, народа, државе, слободе, права и правде од надолазећег бесмисла и безакоња.

Знајући по мудрим речима П. П Његоша да „прегаоцу Бог даје махове” и да зато ауторска снага окупљена око ФСК не може бити лако развејана, гајимо наду да ће сав овај суверенистички духовни ресурс у скоријој будућности бити обновљен у некој новој форми.

Зато, драги читаоци, никада не очајавајте и не малаксавајте, него будите духовно још буднији, спремни за времена која долазе!

ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА НАШЕ ЧИТАОЦЕ


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

ДА СЕ РАЂАЈУ ДЕЦА: Нови Путинов рецепт за подизање Русије

ДА СЕ РАЂАЈУ ДЕЦА: Нови Путинов рецепт за подизање Русије
Руске власти се свим силама труде да спрече пад наталитета забележен у последњих годину-две. Тим поводом, руски председник Владимир Путин је позвао на „ресетовање“ демографске политике у земљи и предложио је низ мера које стимулишу наталитет.

Конкретно, он је предложио да се уведе родитељски додатак за прво дете, као и да се до краја 2021. године, прошири и продужи програм „материнског капитала“ који, осим значајне финансијске помоћи, породицама са двоје и више деце даје и бројне олакшице. Нове мере предвиђају и повлашћене хипотеке, разне субвенције и федералне и регионалне програме за помоћ.

Осим тога, биће повећан број региона у којима ће вишечлане породице добијати посебне накнаде, држава ће модернизовати и дечије поликлинике, а власти обећавају и да ће решити проблем редова приликом уписа деце у јаслице.

Од следеће године држава ће из буџета давати додатак у износу од најмање 10.500 рубаља месечно (више од 150 евра) за прво дете, до годину и по дана старости.

Ипак, једна од најважнијих мера за побољшање демографске ситуације у Русији остаје „матерински капитал“, који добијају сви родитељи са двоје и више деце. Право на „матерински капитал“ имају сви грађани Русије, без обзира на то да ли су биолошки родитељи или су дете усвојили.

Програм је покренут 2007. године и важи на територији целе Русије. Ради се о значајној суми новца. У време када је одлука донета, ова сума је износила око десет хиљада долара, док ове године, због пада рубље изазваног санкцијама, износи око 7.100 долара. Истина, постоје и одређена ограничења — новац се може добити тек када дете наврши три године и може се потрошити само у одређене сврхе. На пример, може се уложити у куповину стана, за побољшање стамбених услова. У време када је ова мера усвојена и док рубља није ослабила, у неким регионима Русије се за тај новац готово могао купити и стан.

Осим тога, „матерински капитал“ се може потрошити и на образовање деце и на социјалну адаптацију и интеграцију у друштво детета са инвалидитетом, а такође може се уплатити и за пензију мајке.

Међутим, новац се не може потрошити на, рецимо, куповину аутомобила, покривање дугова за потрошачке кредите и комуналне услуге.

Путин је, међутим, сада наложио да се прошири спектар намене, па ће бити дозвољено се он троши и на плаћање дадиља и негу деце, а осим тога средства ће бити доступна и у облику месечних исплата социјално угроженим породицама.

Откако је Путин 2007. године увео „матерински капитал“, тај програм је обухватио осам и по милиона руских породица. Статистике показују да Руси најчешће тај новац троше на побољшање животних услова. Више од пет милиона породица је новац потрошило управо у те сврхе.

Нешто мање од пола милиона људи новац је потрошило на образовање деце, а само 3.700 жена је поднело захтев да тај новац буде пребачен у пензиони фонд.

Путинове мере борци за права деце називају „револуционарним“, а експерти кажу да су оне правовремене, јер би, по прогнозама социолога, Русија наредних година могла да се суочи са озбиљним демографским проблемима.

Министар за економски развој Максим Орешкин упозорио је да се демографска ситуација погоршава и да би Русија у наредних пет-шест година могла да изгуби око 800.000 радно способних људи на годишњем нивоу.

О томе отворено говори и Путин. Он је рекао да се данас демографска ситуација у Русији поново погоршава и да је то било предвидиво ако се има у виду драматичан демографски пад деведесетих година. Тада се, због огромних проблема у привреди и социјалној сфери, просто нису родила деца која би сада имала потомство. Тадашњи пад наталитета може се мерити само са падом за време Другог светског рата.

Он је нагласио да је неопходно усвојити комплекс мера које ће стабилизовати ситуацију и које неће допустити да се број становника смањи у наредној деценији. За то је, како је рекао, потребан активан и доследан рад у свим правцима, и за смањење смртности и за стимулисање наталитета.

„Фактички, треба ресетовати нашу политику демографског развоја“, нагласио је Путин.

„За нас је јако битно да стимулишемо младе генерације да рађају децу, јер је њима често тешко да се одлуче на прво дете. А онда, када добију прво, углавном се не задржавају на томе, већ се одлучују и за друго, треће. Приходи грађана су нестабилни, а то посебно дотиче породице са децом, па је због тога јако добро што се уводи мера месечних додатака за прво дете, која заправо претходи ’материнском капиталу‘. Веома је важно и то што је та сума новца усклађена са потрошачком корпом детета“, каже за Спутњик Олга Савинска, предавач на Вишој школи економије и експерт Грађанске коморе града Москве.

Политиколог Игор Шатров сматра да је сада изузетно важно подстицати младе генерације на рађање, како би се избегао пад у „демографску јаму“.

„Мера је сазрела, стасало је ново поколење, које је рођено деведесетих година, а њих је мало. Ако те генерације не буду имале децу, имаћемо озбиљнију демографску јаму него што је она из које смо се недавно ишчупали. Мислим да стимулисање рађања првог детета није ништа мање важно од стимулисања рађања другог и трећег детета. Новчана помоћ државе ће скинути терет са младих родитеља. Нова Путинова мера требало би да делује као и претходна, која је помогла у исправљању демографске ситуације. Деведесете године су оставиле озбиљан ожиљак, јер у том периоду нисмо радили на наталитету. Данас постоји вера у будућност и подршка државе, а то је веома важно“, сматра Шатров.

Осим државног, своје програме за помоћ породицама са децом имају и руски региони. У Москви, рецимо, има око 130.000 породица са троје и више деце, које добијају социјалну подршку. Град им помаже на различите начине — даје им финансијску помоћ, попусте приликом плаћања комуналних услуга, бесплатне карте за све врсте градског саобраћаја (осим таксија), право на бесплатан паркинг, бесплатне улазнице за зоолошки врт, а по сниженим ценама могу набавити и карте за музеје, позоришта, концерте и друге културне и спортске догађаје.

Такође, тој деци је обезбеђен и бесплатан вртић, а приликом уписа имају приоритет. Занимљиво је и да један од родитеља има право на плату из градског буџета, ако реши да не даје децу у вртић, него их сам чува.

Московске породице са троје и више деце сваког месеца добијају и новац за куповину одеће и других потрепштина за децу, а посебан програм постоји и за такве породице са ниским примањима. У оквиру тог програма, ове године ће бити подељено 65.500 сертификата на укупну суму од преко 130 милиона рубаља (око 2 милиона долара) за куповину одеће, обуће, играчака и других ствари.

Резултат такве градске политике је очигледан: за последњих седам година број породица са више деце се повећао за скоро два пута.

rs.sputniknews.com, Оливера Икодиновић

ДА СЕ РАЂАЈУ ДЕЦА: Нови Путинов рецепт за подизање Русије
Руске власти се свим силама труде да спрече пад наталитета забележен у последњих годину-две. Тим поводом, руски...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Слободан Антонић: Саша Јанковић и Косово (видео)

Слободан Антонић: Саша Јанковић и Косово (видео)
Била је ово тешка недеља за Сашу Јанковића. Неколико истакнутих дисидената из његове организације оптужило га је за ауторитаризам и фамилијаризам (овде), митрополит Амфилохије назвао га је „обезумљеним и пропалим политичарем“ (овде), а Саша Радуловић представио га је као човека из парабезбедносних структура (овде).

Ипак, све се за Сашу Јанковића наизглед добро свршило. На ванредној скупштини ПСГ, и поред непријатности у вези са оставкама петоро чланова председништва, акламацијом је потврђено Јаковићево лидерство, да би његов закључак био: „Отворили смо прозор да изађе све оно што не ваља“ (овде).

Али, Јанковић у протеклој недељи није имао невоља само са дидидентима и опозиционим супарницима. Имао је проблем и с Косметом. Дао је изјаву која ме је, када сам је прочитао, зачудила. „Упитан да ли би, да је председник Србије, `потписом формализовао стање да је Косово независно`, Јанковић је казао“, пише у извештају Бете (овде), „да `никада неће потписати нешто што значи да је Косово независно од Србије, али да неће стајати на путу развоја Косова као демократске државе`“.

Какво је то уопште питање?, помислио сам: „Да ли бисте својим потписом формализовали стање да је Косово независно“? Наравно да Косово – та марионетска творевина (овде) – није „независно“. И наравно да нема говора о томе да недостаје само потпис, па да се та тзв. независност „формализује“. И какав је то, с друге стране, противуречан одговор: „Не бих признао независност, али не бих сметао развоју Косова као демократске државе“? Косово „демократско“ и Косово „држава“? Свашта.

Друго што је стајало у овој вести било је образложење зашто Јанковић не би „формализовао независност“ Косова. „Нико од нас нема права да Србији остави мање него што је затекао“, казао је Јанковић. Хвала Богу!, рекох, коначно нешто разумно. Али ђавола! Одмах након те реченице у Бетином извештају стајало је: „Додао је да `не треба спречавати да Косово постане члан међународних организација` јер ће, како је оценио, сви грађани од тога имати користи“. И он хоће Косово у УН?!, помислих. Зар је то опозиција Вучићу? У чему је разлика?

Научио сам да вести ваља проверавати. Пронашао сам емесију у којој су наведене изјаве биле дате (овде) и прекуцао како је тачно текао разговор новинарке и Јанковића.




Љубица Гојгић: – Какав је Ваш став о независности Косова?

Саша Јанковић: – Србија је Косово суштински изгубила деведестих година због катастрофалне политике црвено-црне коалиције, која је и данас на власти. Урадили су катастрофалне политичке ствари, па онда и злочине и рат на Косову, и Косово је неповратно изгубило епитет дела Републике Србије на класичан начин.

Гојгићева: – Како мислите неповратно изгубило, знате да је на снази Резолуција 1244 СБ УН?

Јанковић: – Неповратно је изгубило епитет дела на коме Република Србија има пун територијални интегритет и сувереност.

Гојгићева: – Да ли то значи независност?

Јанковић: – То значи више од аутономије, а мање од независности у смислу нашег формалног потписа на то.

Гојгићева: – Да ли то значи да, када би сте сада Ви били на месту Александра Вучића, Ви бисте потписом формализовали стање да је Косово независно?

Јанковић: – Нико од нас нема право да Србију остави мањом него што ју је затекао. Али, ПСГ је веома јасно рекао да у овом моменту једини фокус остваривања наших националних интереса морају да буду: (прво) људска права људи на Косову и Метохији, за која се морамо борити свим дипломатским, билатералним и мултилатералним, средствима (…); друго су наши историјски и духовни корени: Србија мора да нађе начин за неки вид екстериторијалности тога; и трећа ствар су имовинска права на Косову, то се мора решити. (…) Али, имали смо ситуацију у којој је Косово изгубљено, и ако постоји историјска правда, онда то треба сада да формализује, да стави потпис на то, онај ко је до тога довео. А не ова нова генерација…

Гојгићева (прекида га): – А коме, господине Јанковићу, служи та правда? Ко може да буде задовољан таквом правдом, макар потпис стављао и Александар Вучић?

Јанковић: – Наставак моје реченице би гласио: али то је за Србију неправда. Историјска правда би била да они који су изгубили Косово сада стоје пред камерама и кажу да су потписали међународни споразум о статусу (Косова)…

Гојгићева: – Да Ви стојите на том месту, Ви не бисте потписали?

Јанковић: – Али, ја не стојим на том месту.

Гојгићева: – Добро, али ћете стајати можда.

Јанковић: – Историјска правда је да они то ураде. Никада нећу потписати нешто што значи да је Косово независно од Србије.

Гојгићева: – Сигурно сте имали прилике да разговарате са…

Јанковић (прекида је): – Али!

Гојгићева: – Аха…

Јанковић: – … Нећу стајати на путу развоју Косова као демократске државе.

Гојгићева: – Шта то значи?

Јанковић: – Сећате се када сам рекао да Косово не треба спречавати да постане члан међународних организација од чијег чланства сви грађани могу да имају користи, па сам навео Инетерпол као пример…

Гојгићева: – Да ли бисте подржали чланство Косова у Унеско и столицу у УН?

Јанковић: – Оног тренутка када би Србија имала озбиљну могућност да гарантује интегритет својих културно-историјских споменика, тада не би било никаквих проблема да све оно што није део српске историје да за то одговара власт у Приштини.

Гојгићева: – Али, о томе што није део (српске историје) се ни не разговара, разговара се о Грачаници и Дечанима који се у захтеву (за пријем Косова у Унеско) наводе као косовска баштина?

Јанковић: – Тако је. На нама је да докажемо да то није тако, и док то не докажемо, не можемо прихватити чланство Косова у Унеско.

Гојгићева: У вези столице за Косово у УН, Ви сте обавештени и знате да се управо томе као коначном исходу унутрашњег дијалога надају многе западне дипломате које подржавају унутрашњи дијалог?

Јанковић: – Наравно, али и даље ме стављате у рукавице оног ко је то суштински урадио. Дакле, када доведете ствар до краја, када обећате да ћете то урадити, када доведете земљу да буде талац ваших обећања – ја сада не бих навукао те рукавице. Дакле, они који су нас довели до овде, почевши од деведесетих па до данас, нека се на тој ватри пеку. Ја када бих дошао као преговарач рекао бих: чекајте, хајмо да кренемо отпочетка…

Гојгићева: – То је могуће, мислите?

Јанковић (игнорише питање и наставља): – … ја вам нисам обећао ништа, сасвим сигурно желим мир на Балкану, сасвим сигурно не пада ми на памет да шаљем шарене возове и да провоцирам сукобе, да због дрона на утакмици дижем војску у борбену готовост, али хај`те да видимо да ли се у Европи у 21. веку може живети као што се данас живи на Косову.

Гојгићева: – Али, када би Вам рекли: „господине Јанковићу, Ви сте сада у ситуацији да реализујете (оно што је већ договорено) и да ставите потпис на споразум о свеобухватним односима Србије и Косова који је предуслов за улазак Србије у ЕУ“ – шта бисте Ви урадили?

Јанковић: – Не може да се то поставља као услов за улазак Србије у ЕУ.

Гојгићева: – То је већ постављено.

Јанковић: – На такву врсту предуслова не пристајем. Не улазимо ми у ЕУ да бисмо окачили беџ ЕУ, већ да живимо као сав нормалан свет. Ако на Косову не може да се живи као у нормалном свету, шта нама значи беџ ЕУ? Никад нећу ставити потпис на нешто што заувек Косово прецртава као део Србије.

Гојгићева: – А то је споразум о независности Косова. А сагласност на столицу у УН?

Јанковић: – Али ћу ставити свој потпис…

Гојгићева: – На столицу у УН?

Јанковић: – На документ који решава стање односа владе у Београду и владе у Приштини, како би људи могли да живе, како би друштва могла да се развијају, па да видимо шта ће будућност да нам донесе. Ако се Србија почне развијати у другом правцу, у правцу снажења економије, демократскиух институција, владавине права, правне сигурности, па можда ће за десет-двадесет година неки људи у Приштини желети да буду поново интегрисани у Србију. Тренутно ни Срби не желе да живе у Србији.

Гојгићева: – То значи да не мислите да треба журити са споразумом и са решењима (као што се сад од нас тражи) до пролећа 2018?

Јанковић (игнорише питање и понавља): – Коначно решење у смислу потпуног одрицања могућности да Косово икада буде део Србије нико нема право да потпипе.

Извињавам се читаоцима због дужине овог цитата, али мислим да је корисно да знамо семантички контекст кључних порука Саше Јанковића о Космету.

Као прво, да ли сте уочили да је Јанковић изјаву „Нећу стајати на путу развоју Косова као демократске државе“ дао смишљено и циљано, не као део природног тока разговора, већ управо прекидајући га, како би казао оно што је унапред припремио?

Коме је намењена та изјава (statement)? Очигледно онима који, како је лепо примећено, очекују да ће Вучић „унутрашњи дијалог“ завршити прихватањем столице за „Косово“ у УН.

Јанковић у овом интервјуу, с једне стране, поручује, да је баш добро да Вучић потпише фактичку дипломатску капитулацију Србије (после које Србију у вези с Косовом више нико ништа не би питао) – јер је то, наводно, некаква „историјска правда“. Но, с друге стране, Јанковић зна да у Вашингтону и Бриселу (Берлину) не желе да опозиција у Србији дигне грају због тог Вучићевог потписа. Зато је спремио изјаву у којој саопштава да он, који је тренутно на функцији вође „проевропске опозиције“, „неће да стоји на путу развоју Косова као демократске државе“. Тиме се јасно препоручио да, ако остане вођ опозиције, он може да учини да опозиција по том питању буде кооперативна и да не угрожава Вучићев споразум.

Да ли сте приметили и да је Јанковић неколико пута порекао да би потписао „независност“ Косова, али да је остао прилично неодређен у вези са столицом „Косова“ у УН? Заправо, инсистирао је на томе да ће подржати пријем „Косова“ у међународне организације „од чијег чланства сви грађани могу да имају користи“. А пријем „Косова“ у УН – као резултат договора Београда с Вашингтоном и Бриселом – може, из те перспективе, сасвим лако бити представљен управо као додатно обезбеђење „заштите људских права“, „заштите културно-историјских споменика“ и „заштите имовине“ Срба на Косову.

У том смислу значајно је да је Јанковић избегао одговор на питање да ли би требало журити са споразумом у вези с Косметом – који је, очигледно, орочен на 2018. годину. Јанковић је, на упорна питања новинарке – која се за овај интервју, добро спремила и није дозвољавала врдања у политикантску фразеологију, понављао да не би потписао независност „Косова“. То Брисел (Берлин) за сада и не траже од Србије. Јанковић је, међутим, остављао отворена врата за сваку нагодбу у вези са столицом „Косова“ у УН, а управо је то тренутно императив који Запад задаје Србији. Јер, то је решење које би Јанковић могао да покуша да представи као „јачање људских права“ косметских Срба и као „заштиту српске културне баштине на Косову“.

Тиме је, суштински, Јанковић безрезервно прихватио Вучићев модел капитулације: не причамо о надлежности Србије као државе на Космету, причамо тек о индивидуалним (грађанским) људским правима, и о конкретним културно-историјским споменицима на Космету које ваља заштити од непосредног варварског уништења или од скрнављења.

Изван те главне линије Јанковићевих „објава“, намењених Вашингтону и Берлину, виде се и његови остали изречени ставови који су тек одраз политичке наивности, или пак подсвесне жеље да се проба с манипулацијом наивношћу гласача. Рецимо, Јановићева идеја да Србија, чак и ако призна „Косово у УН“, само треба да развија економију и људска права, па ће за „десет-двадесет година“ Приштина просто полетети да се врати у Србију.

Свако ко је имао контакт с јавним мњењем „Косова“ (видети овде) зна да се Србија тамо доживљава искључиво као „злочиначка држава“ која је читава два века спроводила „геноцид“ над косметским Албанцима. Србија у наредним годинама може забележити и најбољи економски напредак, као и не знам какав прогрес у заштити људских права. Веровати да ће због тога Албанци пожелети да Косомет „врате“ у Србију једнако је убеђењу да ће се и Хрвати сутра, због српске демократије и економије, покајати, поново постати наша „браћа“ и позвати протеране Србе да се врате у „лијепу њихову“. Не, економија и људска права не поништавају сецесију – да није тако не би Каталонија, као најразвијенији део данас демокатрске Шпаније, захтевала сецесију.

Слично је и са Јанковићевим изјавама у вези с тим да нова власт може ресетовати преговоре о Косову. Као што каже искусни дипломата, „направљени су међународни документи (Брисел 1 и 2) и сада владе могу да се мењају колико хоће, али се међународни споразуми мењају врло тешко и по високој цени“ (овде). Једнако је апсурдна и идеја да Србија може да спречи улазак Косова у Унеско тако што ће тражити време за доказивање да су Грачаница и Дечани српска баштина. Ко старији од пет година у тако нешто може да поверује?

Но, све су то типичне другосрбијанске химере – попут Јанковићевих флоскула изречених о Србији у којој „ни Срби не желе да живе“ зато што она, наводно, није као сав „нормалан свет“ оличен у ЕУ. Те химере избијају готово из сваког потеза Јанковићеве организације, попут недавне изјаве да „ПСГ поздравља доношење пресуде Ратку Младићу и констатује да се тиме скида колективна одговорност са народа“ (овде; исто то и ДС овде).

Није утешно ни то што се Јанковић и ПСГ боре против владајућег ауторитаризма. Јер, као што је тачно приметио Зоран Ћирјаковић, „оно што се у Бриселу од власти у Србији очекује и није могуће обавити без `медијског мрака᾿“, битно ограничених политичких слобода и суштински недемократског поретка“ (овде). Стога је таква борба тек игра сенки.

Јанковић, наравно, није заклети другосрбијанац, попут оног који на последњој страни листа Данас напише (та „константиновићевска мисао упарена с примитивизмом горим од вучићевићевског“; овде) да се „Kосово није отцепило, него да се Србија распала и да се (убрзано) наставља распадати“ (овде). Јанковић, није ни граџанер који нам са сајта Алџазире поручује: „Доста је било опсесије границама, тлом и крвљу. Није битно у коликој већ у каквој ћемо земљи живети“! (овде). Јер, он зна да државу не смеш оставити мањом но што си је затекао и то јавно каже.

Али, необично је да неко ко је на место заштитника грађана својевремено изабран као кандидат Коштуничиног ДСС (овде) није у стању да разуме значај националног темеља европских држава и да у тој мери олако преузима атлантистичке мантре које су супротне колективном „здравом разуму“ овдашњег становништва.

Добар део опозиције данас у Србији, нажалост, део је колонијалних управљачких и идеолошких структура које су тек алтернација (не алтернатива) владајућем компрадорском режиму. Космет је, вероватно, најбољи лакмус за деловање те опслужујуће аутоколинијалне елите. Суверенистичка опозиција, у име јединственог антивучићевског фронта, вероватно не би смела да окреће главу од од таквих сигнала лојалности атлантистичким центрима моћи и њиховој идеологији.

Јер, зашто би Србе занимало ко ће персонално да изда Косово? Ствар је у томе да се учини све што се може да до тога не дође. Или да због тога нико не избегне казну.

Слободан Антонић

Слободан Антонић: Саша Јанковић и Косово (видео)
Добар део опозиције данас у Србији, нажалост, део је колонијалних управљачких и идеолошких структура које су тек алтернација (не алтернатива) владајућем компрадорском режиму. Космет је, вероватно, …


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

СОЛЖЕЊИЦИНОВА ХАРВАРДСКА БЕСЕДА

СОЛЖЕЊИЦИНОВА ХАРВАРДСКА БЕСЕДА
Постоје изнесене речи, које надилазе време у којима су изговорене и непосредну публику којој су упућене. На пример, говор Достојевског приликом октривања споменика Пушкину. Или Черчилово обраћање у Фултону, које је обележило почетак Хладног рата. Наравно, ту спада и Цицеронова беседа против Каталине, када је изговорена нашироко позната фраза: „О времена, о обичаји“. Несумњиво да је списак утицајних обраћања веома дуг. Нећемо погрешити ако у њега унесемо и беседу Александра Солжењицина у Харварду, јуна 1978. године. Тада је он од писца постао проповедник, који је раскринкао све мане Западног друштва у духу пророка Јеремије.
Американци и данас проучавају његов говор, често извлаче из њега цитате, а делове уче напамет. Не сви Американци, разуме се, већ они који се занимају повезаношћу историје са савременошћу, или они који се баве политичким наукама. Велики број тдврдњи, које је тада изнео Солжењицин, не само да нису постале неактуалне, већ су попут старог вина, сазреле и добиле ново дубље значење. Поред тога, многи проблеми, на које је Солжењицин указао, нису се односили на тадашње руско друштво. Међутим, данас се наша реалност у толикој мери изменила, да су све ране Запада и нама постале јасне. Ми смо заражени новим болестима, које су се пробиле кроз срушену баријеру, која нас је некада делила. Зато не смемо бити гори од америчких историчара и политиколога. Хајде да видимо шта нам Солжењицин поручује из далеке 1978. године.

Он је започео свој говор с чињеницом, да се Запад с висока односи према остатку света и да му стога мањка разумевања. Запад је одавно уверен да «сви делови наше планете треба да се развијају с циљем да достигну ниво западног система, који теоретски представља највиши ступањ развоја». «Све државе се оцењују на основу тога колико су напредовале на том путу». Онај који је остварио мали напредак, по свему судећи, је или варварин, или га «спутавају зли диктатори». Ту се дају приметити неизговорене тврдње, које постају јасне из контекста савремене политике. Варвари треба да буду просвећени, зарад њихове користи, а зле владаре треба рушити, помоћу извоза демократије. Такав закључак се намеће сам по себи, ако имамо у виду западни осећај супериорности и једностраности. Све је то производ западног неразумевања других цивилизација. Груба је грешка помислити да ми можемо бити објашњени, искључиво помоћу западних мера.

Даље, Солжењицин анализира живот у западним демократијама, са своје тачке гледишта. Он буквално поручује: ви нас не разумете. Не разумете ни наше успоне, ни наше падове. Нисте нас разумели ни у царско доба, а понављате своје грешке и у својетском периоду. Зато ми вас добро разумемо. Јасну су нам ваши успеси, али и порази. Пошто он није дошао да хвали, већ да лечи, његова прва лекција је «пад храбрости». «Цело западно друштво је изгубило храброст». Он ту не мисли на сваког појединца, има мноштво храбрих војника, спортиста, ватрогасаца и других. Солжењицин циља на само друштво у коме види малаксалост, вишак комфора, потпуну опуштеност. Храбрости, под таквим условима, не може бити. Исти је случај био са Римом, који је одбацио строгост републиканске епохе и упао у империјалну декаденцију и надобудност. Због тога је Путин и постао најприметнији политичар данашњице. Он поседује све мужевне квалитете: стрпљивост, моћ анализе, прецизност у изражавању, преимућство ума над осећањима и још много тога, што га издваја од осталих европских политичара.

У другом делу свог говора, Солжењицин истиче два стуба западне цивилизације на којима све почива. То су: слобода и закон. Човек је слободан од рођења. То пише у свим основним декларацијама. Људи теже ка благостању, а у томе им помаже строго поштовање закона. То је душа Запада у две речи. Слобода и закон. Слобода је, по могућству, безгранична, а легализам је, по правилу, беспоговоран. Мало је оних, који примећују да су слобода и легализам у сукобу. Солжењицин, скоро као апостол Павле, указује на ограниченост закона и представља својим слушаоцима неопходност благодати. Њима недостаје благодат, недостаје им «Реч о Закону и Благодати». «Сав живот сам провео под комунизмом и рећи ћу вам: ужасно је оно друштво у коме уопште нема правних мерила. Али, друштво у коме нема других мерила, осим правних, такође није достојно човека», каже Солжењицин. На том месту се у стенограмском запису по први пут среће реч «аплауз». «Право је одвише хладно и формално, да би могло благодатно да утиче на друштво. Када је цео живот прожет правним односима, ствара се атмосфера душевне осредњости». Недаће, које очекују човечанство, неће бити решене легализмом, тврди аутор.

То је још и Константин Леонтјев приметио тврдећи да се Европљанин, са његовим просечним и свеопштим идеалима, који се тичу само овоземаљског, а не вечности, претворио у оруђе опште деструкције. Носилац идеологије Новог доба, меље сву разноликост и сложеност света. То и јесте царство осредњости. Притом цар медиокритета без прекида позива на слободу и једнакост. Више ту нема места ни за братство, јер то је већ нешто повезано са породицом, са крвним сродством. А ништа крвно нам више не треба, као и ништа породично. Потребни су нам слобода и једнакост у веома уском значењу. У складу са тим, говорник упозорава: «Заштита права личности је доведена до такве крајности, да друштво остаје без заштите (опет аплауз)... од разних личности, тако да је на Западу дошло време да се штите не само права људи, већ и њихове обавезе (аплауз)».



Да ли брбљивци, којима су пуна уста права, често помињу обавезе? Тешко. Па ипак, права и обавезе су повезане, оне су потребне једна другој, попут десне и леве руке. Борба за права без спомињања фундаменталних обавеза, доводи до тога да ће «друштво остати незаштићено од провалије људске грешности, на пример доћи ће до злоупотребе слободе у сврху моралног насиља над омладином, као што су порнографија, преступништво или хулиганско понашање». Солжењицин је у другим говорима причао о «слободи» која допушта да читав град буде облепљен непријатним рекламама, о «слободи» џабалебароша да живе на рачун друштва, о «слободи» државе да руши сувереност других међународних субјеката, уместо да се позабави сопственом економијом. Помињао је он на десетине врста тих «слобода». Али то су друге беседе, док се у овој Солжењицин осмелио да говори о греху.

Извор неисцељених болести западне цивилизације, по речима Апостола, он види у погрешној хуманистичкој претпоставци да је «човек, газда овога света, који у себи нема зла, већ сви пороци произилазе из погрешних друштвених система, који треба да буду исправљени». «Чудно је да, иако су на Западу створени најбољи материјални услови за живот, тамо бележимо вишу стопу криминалитета, него што је то случај са Совјетским Савезом, у којем царују сиромаштво и безакоње (о сиромаштву и безакоњу је могуће дискутовати – А.Т.)». То је сасвим хришћански поглед на унутрашњу природу човека и како је она нарушена првобитним грехом.

Полице совјетских новинарница 1978. године, биле су испуњене листовима «Известија» (на српском Новости) и «Правда» (на српском истина), а народ се шалио да у «Известији» нема ни трунке истине, а да у «Правди» нема никаквих новости. У исто време Запад се гордо хвалио слободом медија и њеним нечувеним утицајем. Моћ новинара се простирала све до Вотергејта и смене председника! Упркос томе, Солжењицин спокојно одбацује ту свету краву, тврдећи чак да је њено млеко отровно. Где је, пита он, одговорност новинара пред читаоцима или према историји? Када изврћу чињенице, преувеличавају или умањују значај неког догађаја, када скроз промаше у својим прогнозама, кају ли се? Не, јер би их то лишило профита. Новине су пуне гласина, произвољних претпоставки, скандалозних тврдњи, које никада не могу бити оповргнуте, али које остају у сећању маса. То је тачна оцена, све до недавног «гафа» са проценама да ће Хилари победити. Ту нисте видели ниједно извињење, ниједну оставку. Пискарала су огуглала на критику, до те мере да их ни за шта више није стид. Очигледно је да од тога не болује само Америка. И ми смо са том болешћу на «ти».

Медији праве од терориста злогласне славне личности (о Бин Ладену и Исламској држави се прича, као и о нашим разбојницима и терористима 90-их), откривају државне и војне тајне, мешају се у приватни живот познатих (примера је безброј). Свуда безобразлук, површност и брзоплетост. По мишљењу Солжењицина, сва психичка обољења 20. века отеловљује штампа. Дубинско значење је апсолутно неприхватљиво, медијима су потребне само сензације. Они пласирају лажну девизу «сви имају право да знају све». То гесло је лажно, јер постоји и више право «не знати», не прљати своју душу сплеткама, празним причама и бесмислицама. Чак и та извикана слобода медија је пролазна. Нема ту више никакве конкуренције, мас-медији делују готово једнообразно и уиграно.

То ја препричавам мисли Солжењицина онако како их лично доживљавам. И не знам шта ви мислите, али мени се чини да је он дошао до самог корена проблема.

«Без било какве цензуре на Западу се спроводи подробни одабир мисли, које се деле на оне које су у моди и оне које нису. Мисли, за које се верује да су незанимљиве, немају доступ ни штампи, ни књигама, па чак ни универзитетима, иако не постоје никакве формалне забране. Ви сте слободни само правно, али сте робови трендова». Покушајте да оборите ту тезу. Или си у тренду, или не. Ако којим случајем ниси «ин», осетићеш се као да си у пустињи, усред тог царства слободе, без икога ко би могао да чује твоје мишљење.

Ако је овде све тако лоше, а зашто се Ви лепо не вратите у црвену Русију, господине Солжењицин? Или нам Ви као идеал предлажете социјализам? Таква питања су била неизбежна и логична. Писац је одговарао, да социјализам као модел, ни у којем случају, не предлаже и не пропагира. Али да и западни модел не би предложио свом народу. Ствар је у потрази за правим путем, а не у одабиру између већ постојећих, то је суштина.

Процес мишљења на Западу је бинаран – плус или минус, добро или лоше. Али поред тога, има још и горе и боље. Одговоре треба тражити, а не бирати (то треба упоредити са тестовима, који покушавају да оцене знање, а заиста убијају умне способности). Солжењицин говори да Запад више није на челу човечанства. И као доказ тога видљиви су одређени симптоми. На пример, «пропаст уметности или одсуство великих државника». Све је то јасно и обичном посматрачу, погледајте само фотографије са самита светских лидера. Шта нам је чинити? У духу старозаветних пророка, Солжењицин позива Запад да се смири са датом ситуацијом, као што је Достојевски позивао «гордог човека» да се скруши, у свом говору посвећеном Пушкину. Запад, који је навикао да слуша професионалне анализе, пре него прорицања, наћулио је уши и утихнуо.

Наш писац их је подсетио да «у 20. веку западне демократије нису самостално победиле ни у једном великом војном сукобу (очито да неће победити ни у рату против Исламске државе, за чије стварање су одговорни – А.Т.), већ су се сваки пут ограђивале од противника уз помоћ свог континенталног савезника, чије вредности нису прихватале». Ово је драгоцена мисао: два рата, који су названи светским, нису били светски. То су били сукоби унутар западне цивилизације, ратови самоуништења! Светски ратови, наставља Солжењицин, тек предстоје, када Индокина и остали блокови уђу у жестоки конфликт. То ће бити рат, какав још нисмо видели. Ништа добро не очекује Запад у тим сукобима. Зашто је некадашњи хришћански свет слободе (или боље рећи борбе за исту), науке и уметности, толико ослабио? Зашто најбољи људи Запада, који се моле и мисле својом главом, хорски најављују да је крај њихове цивилизације близу? Наш писац, како би нашао одговоре на та питања, а у складу са нашим цивилизацијиским традицијама, полази од корена проблема, од историје.

Он говори о антропоцентризму, о томе како је у центар света смештен човек, уместо изгнаног Бога. То и јесте дефиниција хуманизма. Нека је, каже Солжењицин, Средњи век и био суров век, пун потешкоћа. Али свест, коју је изродио хуманизам «не признаје да човек има виши циљ од овоземљаског благостања. Такво размишљање је у темељ западне цивилизације уградило опасну тежњу ка обожавању човека и култу материјалних потреба». Све што је духовно остало је ван те формуле. «Тада су и биле остављене рупе, кроз које данас слободно пролази зло». Гола слобода не решава проблеме човечанства, већ само ствара нове. Солжењицин је имао храбрости да подсети да се идеја слободе родила у хришћанском, а не у неком другом друштву. И та идеја подразумева, пре свега, одговорност, а не попустљивост. Није било појмљиво, не пре 200 година, него пре 50, да «човек може добити необуздану слободу, просто за задовољење својих страсти». Али од тада је Запад успешно са себе збацио бреме одговорности и никаква научна достигнућа и напредак неће моћи да искупе «то морално ништавило, у које је упао 20. век, а што нико није могао да претпостави да ће се збити, посматрајући свет из 19. века».

Филозофски хуманизам је претеча комунизма. Маркс је 1844. године говорио да је «комунизам натурализовани хуманизам». Бог напоље! Човека у центар! Ето, и родио се хуманизам. И Запад и црвени Исток су били повезани, јер су и једни и други били хуманисти. Једино што су први заступали идеју приватног власништва, а други су били против. Једни су били за умерени разврат у оквиру закона, а други – или за разврат без ограничења, или за строги, али безбожни аскетизам. Ти системи су слични као браћа, сви то виде, али не разумеју сви шта је посреди. Свет је био подељен, а обе полутке су боловале од исте болести. Ми смо, каже беседник, деца просветитељства, јарког, фантастичног и безбожничког. И сада смо пожњели, шта само посејали. Ми немамо будућност, ако продужимо да живимо у тој трулој парадигми овоземаљског задовољства и разуздане слободе.

После свега, можемо додати и мисли Светог Николаја Охридског и Жичког, који је рекао да се папа узгордио и обожио себе рекавши: «Ја сам на земљи уместо Бога. Ја сам Његов Намесник». Скривено значење тих речи је било: «Ја и јесам Бог!». Лутер је устао против тога и рекао: «Ниси ти Бог“, али је додао: «Ми смо сви богови». Затим је почела баханалија лажних богова и борба за превласт, а све се завршило Ничеовим криком: «Нема Бога! Он је мртав. Сви смо га убили!». Даље следи крај историје. Крај историје, која је била испуњена ратовима и метежима, пожарима и харањима. Ако не уследи покајање. Мало је вероватно масовно и искрено покајање на истрошеном и изнуреном Западу. Стога цео свет гледа на Исток. Не будистички, или неки други, већ на хришћански, на Русију. Свет чека зору са Истока.

«Ако већ није на прагу пропасти, онда је свет дошао до прекретнице историје, једнаке оној која је водила од Средњег века ка Ренесанси и од нас се очекује да имамо духовног жара, да се уздигнемо до новог хоризонта, до нове равни живота, где неће, као у Средњем веку, бити одбачена наша телесна природа, али што је још важније, где неће, као у Ново доба, бити згажена наша духовност». Даље остаје само Амин и аплаузи.

Речено у Харварду, године 1978. од рођења Исуса Христа.

Протојереј Андреј Ткачов
С руског Александар Ђокић
07 / 12 / 2016

Коментари:

2016-12-11
22:03стеван смуђа:
Дивна беседа и паметна анализа западног друштва. Нажалост данас се стање погоршало и пророчке речи Солжењицина не само да су се потврдиле него се његова анализа у потпуности остварила и погоршала. Нарочито је САД, Велика Британија, Француска.... потврдиле његову анализу и довели до отворене и безочне хегемоније и глумљења "светског полицајца" и доносиоца демократије и владавине људских права остатку света али на бајонетима, тенковима, авионима, бомбама и осталим насилничим средствима. Што је најгоре безочно и безобразно и даље причају о демократији и владавини људских права, којих се они не придржавају чак ни у својим земљама а да неговоримо о поштовању у остатку света, којима они тожош доносе поменуто.
Нажалост историја је пуна таквих примера, и увек су они најачи диктирали остатку света како да се понашају и да их безпоговорно слушају. Данас није ништа боље, као и у време владавине Римског царства, или Наполеона, или Хитлаера, само су се променили носиоци силе.

2016-12-10
08:21дамјан:
Пророк! Као и Старозаветне пророке мало их ко слуша, а још мање подражава. Али, последњу има Бог!

Протојереј Андреј Ткачов. Солжењицинова харвардска беседа / Српска верзиjа
Постоје изнесене речи, које надилазе време у којима су изговорене и непосредну публику којој су упућене. На пример, говор Достојевског приликом октривања споменика Пушкину. Или Черчилово обраћање у Фултону, које је обележило почетак Хладног рата.


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости