Говорили су да их приводе богу, да ће тако спасити њихове несрећне душе, те да им на тај начин чине услугу. Згрожен оним што је видео, жестоко потресен и решен да разобличи и открије језиву истину о пост колумбовском периоду на америчком континенту ( “у Индијама“), Бартоломе де лас Касас , и сам католички свештеник, образован, врхунски интелектуалац, лично сведочи о свим злочинима и пошастима које су донели шпански католички освајачи конкистадори.
Де лас Касас је део сведочења објавио, као језив протест и оптужницу у делу Brevisima Relacion de la Destruction de las Indias, 1552. године. Сам де лас Касас провео је скоро 40 година међу Индиосима Кубе, Никарагве, Перуа, Хондураса, Панаме, Aнтила, Гватемале. Потицао је из трговачке породице, био је учитељ хришћанске доктрине. Године 1502, као осамаестогодишњак стиже на Хаити, где постаје земљопоседник, пошто од државе добија земљу и потчињену робовску радну снагу. Убрзо се враћа у Европу и у Ватикану се заређује за свештеника. Убрзо одлази на Кубу као капелан мисије конкистадора, где постепено схвата сву бестијалност и злочин који његови сународници, наносе домаћем становништву.
С неверицом посматра хришћанске свештенике како у име крста, чине незамисливе злочине над читавим народима.
1514. одриче се свог поседа, ослобађа све робове и постаје ватрени борац за права Индиоса као људских бића, неуморни бранилац и заштитник како код шпанских световних власти, тако и пред католичком црквеном олигархијом.
Он оптужује Шпанце, краљевину и католичку цркву због израбљивања домородаца, суровог поступања и за њихово биолошко затирање, описујући насилну христианизацију и војна освајања као скуп злочина до тада невиђених размера.
Путује у Шпанију са цием да утиче на промену њене колонијалне политике, описујући суровост њених поданика спрам домаћег становништва. Више пута одлази и брани своје становиште пред различитим световним и црквеним форумима.
Његове речи и борба доводе до настанка тзв. Лас Касасовог учења (о праву Индиоса) као људских бића, коме се супротставља тзв. ,,право католичких краљева“ да воде своје пачкашке, колонијалне и империјалне ратове под изговором да урођенике, зато што су пагани, нехришћани (односно некатолици), треба покорити и привести ‘правој’ вери.
Иза тог оправдања крију се крајње опипљиви и сасвим овоземаљски интерси круне, војне, црквене и пословне елите, односно олигархије, односно њихова глад за новим изворима прихода и енормним богаћењем.
Бартоломео де лас Касас је то јасно увидео; његови говори на различитим форумима отворили су једну од суштинских расправа нашег доба – расправу о појму праведног и неправедног рата, одакле је потекла и обликовала се једна од првих критика империјализма, колонијализма и њихових најдрастичнијих појавних облика – геноцида и етноцида.
Овде је само један делић сведочанстава из дела Кратак извештај о уништавању Индија, које је де лас Касас оставио.
Истовремено се запажа да су данас, пет векова касније, методи којима се колонијални господари, било световни било они католички, данас суптилнији и замаскирани, али циљ је остао исти.
Такође се у мучењима којима су подвргавани Индиоси у присуству фратра са распећем, уочава нека злокобна сличност са оним што се дешавало Србима током НДХ.
На самом почетку Бартоломе де лас Касас описује своје утиске о становништву ‘двеју Индија’, говорећи да су ,,ти људи толико различити, разних раса и нација, невини и чисти, без зала и дволичности, послушни, верни својим природним господарима али хришћанима којима служе; ,, толико су понизни, толико стрпљиви, толико мирољубиви и мирни, не препиру се нити галаме, нису агресивни нити свадљиви. Не мрзе и нису осветољубиви. Таквих нема на свету. Истовремено су сви слабашни, сувоњави, крхке и нежне грађе, да не могу да трпе тежак рад и лако умиру од било какве болести. „
Писац овде говори о било каквој европљанима познатој болести које су, пак, индијанцима биле непознате. То је такозвани феномен бактеролошког шока, који може настати приликом додира двеју различитих цивилизација и култура.
Де лас Касас додаје:
,,Ни деца наших владара и Господе која расту у изобиљу нису тако нежна као ови, па макар они били сељачког порекла. Такође су и веома сиромашни . Мало тога поседују и не желе да имају никаква материјална добра те стога нису ни славољубиви ни похлепни. Њихови оброци су толико оскудни да их ни свети оци у пустињи нису имали тако ограничене . Одећу им чини углавном само мала кецеља коју носе преко стидних места, а ноћу се покривају највише памучним прекривачима дужине лакат и по или два. Кревети су направљени од рогоза а ноћу спавају у висећим мрежама које се на језику острва Еспањола (Еспањола је данашњи Хаити) називају амака.
Истовремено су и чистог, слободног и живог расуђивања, веома способни да се прилагоде свакој доброј доктрини и обичајима . То је један божији народ на свету, питоме овце обдарене свим врлинама које им је подарио њихов творац. „
И ту, у тај и такав народ упали су Шпанци који су се понашали као крволочни, изгладнели вукови, тигрови и лавови, и ништа друго овде не раде свих ових 40 година до дана данашњег; па и данас само то чине – комадају, убијају, море мукама, терају у очај, муче и уништавају чудним новим разноликим и досад невиђеним, записаним и незаписаним окрутностима, од којих ће само неки у наставку бити описани.
На острву Еспањола (дан.Хаити ) је живело преко три милиона људи , а данас их је остало не више од 200.
Острво Куба је дуго скоро колико и раздаљина од Ваљадолида до Рима; оно је данас скоро потпуно истребљено.
Острво Сан Хуан, (данашњи Порторико) као и Јамајка, ова врло велика, плодна и лепа острва – оба су опустошена.
Лукајска острва (данашњи Бахами) се налазе одмах до Еспањоле и Кубе на север, и има их преко 60 рачунајући оне које се зову Велика као и остала велика и мала острва. Де лас Касас бележи да је ,,и најружније од њих је било плодније и лепше од краљевске баште у Севиљи а имају и најздравију земљу на свету.
Ту је живело више од 500.000 људи. Сада нема живе душе.
Сви су побијени кад су насилно пресељени или пошто су премештени на острво Еспањола, јер је тамо понестало домородаца.
Три године је један брод тамо тражио људе. Ја их тамо не видех више од једанаесторо, јер сви остали беху покошени; један добар хришћанин је из самилости тражио да се они преобрате и придобију за Криста како би им животи били поштеђени, те су тако преживели. „
На преосталих више од 30 острва које су у близини острва Сан Јуан на исти начин је почињено исцрпљивање и разарање. Ових острва има по површини више од 2.000 миља и сва су потпуно истребљена и напуштена.
Што се Великог копна тиче, сигурни смо да су наши Шпанци својим окрутним и одвратним делима те крајеве потпуно раселили и опустошили. Данас су они пусти иако су тамо живела разумна бића и то у преко 10 краљевина које су заједно веће од целе Шпаније, убрајајући Арагон и Португал са два пута више земље него што је има од Севиље до Јерусалима, што је више од две хиљаде миља.
Рећи ћемо врло проверени истинит податак да је оних који су умрли у поменутих 40 година услед описане тираније и паклених и неправедни дела хришћана преко 12 милиона душа, мушкараца, жена и деце , а лично верујем и мислим да не грешим и да их је било и више од 15 милиона.
Два су уопште и главна начина на који они који су тамо пошли а који себе називају хришћанима могли да искорене и збришу са лица земље ове несрећне народе.
Један је тако што воде неправедан, окрутан крвави тирански рат . Други, пошто су побили све који су могли тежити и мислити о слободи или тражити излаз из мучења које су трпели, као што су сви домородачки господари и мушкарци , остале би тлачили најтежим, најстрашнијим и најсуровији могућим ропством у какво никада пре ни људи ни животиње нису били бацани. Из ова два облика паклене тираније произлазе, потичу и настају сви остали најразличитији начини пустошења ових људи којима нема краја. Једини разлог који су хришћани (католици) имали за убијање и уништавање толиког немерљивог броја душа је то што им је једини и крајњи циљ било злато и пљачка.
Желели су да постану богати за кратко време и да дођу до високог положаја који није у складу са њиховим пореклом. Другим речима, због незасите похлепе и славољубља које су поседовали а које су биле веће него што их то ико може да замисли, тим људима нису указивали ни мало поштовања. У земљама тако лепим и богатим, према људима тако понизним, скромним, стрпљивим и послушним, нису имали нимало обзира ни пажње, а ово говорим на основу онога што сам својим очима видео и што знам.
Нећу да кажем да су са њима поступали као са животињама јер да је бог дао да их барем пазе и поштују као животиње , већ још горе него са балегом на трговима. Ето како они брину за њихове животе и душе. Сви ти поменути људи су померили због вере и сакрамента. То је проверена и потврђена истина, чак и код самих тирана и убица позната и призната: да никада Индијанци из било ког дела Индија нису починили никакво зло хришћанима јер су мислили да су ови дошли са неба.
Све док им ови нису у безброј наврата учинили много зала, пљачки, смрти, насиља и злостављања. „
Острво Еспањола, које је било прво, као што смо рекли, где су досли хришћани и почели са масакрима и разарањима народа, прво је и било уништено и истребљено.
Католици су индијанцима почели да отимају жене и децу како би их служили и како би их злостављали; јели су јела до којих су долазили на основу туђег зноја и рада, не задовољавајући се само оним што су им Индијанци давали, колико је који имао, јер им је то увек било мало. Домороци обично и нису имали много више од онога што им је било потребно и до чега су долазили лаганим радом. Тако, оно што је било довољно за три куће са 10 људи за месец дана, појео би и уништио један католик у једном дану. После много насиља и злостављања које су им починили почеше Индијанци да схватају да ови људи нису могли стићи с неба и почеше неки да сакривају храну, неки своје жене и децу а неки су побегли у шуме како би се склонили од ових који су се према њима тако окрутно и страшно понашали.
Хишћани су их изводили, шамарали пред породицама, ударали песницама па су чак то чинили сеоским поглавицама. Та дрскост и бестидност је дотле ишла да је главном краљу и господару читавог острва, након што су га намамили и везали, (највероватније се ради о поглавици Гваканагарију), хришћански капетан пред очима силовао жену.
Од тада су Индијанци почели да траже начине да отерају хришћане са своје земље.. Наоружавали су се , али је то оружје било слабашно и ломљиво и не толико опасно. То је била слаба заштита, јер су сви њихови ратови били тек нешто више од наших чарки и дечијих игара.
С друге стране, хришћани са својим коњима, мачевима и копљима кад су видели да су ови без оружја, почели су да чине силне покоље и окрутности домороцима стране. Упадали су у насеља и нису штедели ни децу, ни старце, ни трудне жене ни породиље које су секли на комаде и вадили им утробу, ,,као да су напали јагањце који су се склонили у своје торове. “
Клатили су се ко ће једним замахом ножа исећи човека на пола, ко ће једним замахом мача одсећи неком главу или распорити утробу. Отимали су мајкама бебе од сисе, хватали их за ноге и ударали главом у стену. Други су преко рамена бацали децу у реку вичући и смејући се а кад би дете пало у воду викали би: “ Праћакаш ли се, ђавољи роде?“
Неку су децу пробадали мачем заједно са мајком, као и све оне који би се ту затекли. Подизали су вешала у групама по тринаесторо, у част и име Нашег Спаситеља Криста и дванаест апостола, тек толико висока да ноге обешеног једва додирују земљу, па су подлажући пруће и паливши ватру, живе их испаљивали.main-qimg-93d0d00e9a5fc519de306240c71ea3b4-c.jpg
Неке су опет везивали или им лепили по читавом телу сламу коју би затим палили и тако их живе пекли. Другима и свима које су желели да оставе у животу, одсецали би руке и бесили им их око врата говорећи: ,,Понесите писмо,,“ т. ј. однесите тако вести онима који су се посакривали у шуми.
Одсецање руке Лат. америка.jpg
Черечење и одсецање руку људима који су ,, тако невини и чисти, без зала и дволичности, послушни, толико стрпљиви, толико мирољубиви и мирни, који не мрзе и нису осветољубиви.“, ради ширења католичанства…
Великаши и племићи су најчешће убијани на следећи начин: постављени су на лежај *од прућа (*аутор користи израз pаrrillа, који у савременом шпанском језику има значење роштиљ) које је слагано унакрст, и пошто бих везали и поставили на њих, потпалили би испод слабу ватру, тако да су несрећници мало-помало, урлајући у најужаснијим мукама испуштали душу. Де лас Касас описује:
,,Једном сам видео да када су ставили на ломачу четири или пет великаша и господара чак мислим да је било још два или три пара ломача где су пекли друге. Ови почеше јако да урлају и то је нервирало капетана који је хтео да спава.
Онда он нареди да их угуше, а судија, који је био гори од само крвника који их је ставио на ломачу, ( а знам како се он зове, чак сам му и рођаке упознао) није желео да их угушимо. Он им је сопственим рукама стављао дрва у уста да би престали да јаучу, а затим је сам пазио на ватру како би се испекли полако онако како је он хтео… Видео сам својим очима све ово што сам горе навео, а и много тога још. “ 800px-The_execution_of_Inca.jpg
Шпанци спаљују Атахуалпа, владара Инка, док католички монах држи распеће пред очима несрећног човека
Сви који су могли да беже побегли су у шуму, бежећи од људи толико нехуманих и толико немилосрдних ,,као да су саме крволочне звери, који беху искоренитељи и главни непријатељи људског рода. „
Ови хришћани су подучили и увежбали хртове, веома окрутне псе који би, чим би угледали Индијанца, ,,одмах скакали на њега и кидали га на комаде прождирући га као свињу. Ови пси су начинили велике масакре и черечења.
Понекад би, мада заиста ретко, неки Индијанци убили понеког хришћанина и то праведно и у име свете правде.
Ови онда међу собом уведоше правило да за једног хришћанина/ католика кога убију Индијанци, хришћани убију стотину Индијанаца.“
(Сто за једног – звучи познато, зар не…)
Европски католички освајачи нису се задовољили биолошким истребљењем домаћег становништва.
Негде у XVI веку Хуан де Зумарага, Баскијац, фрањевац, инквизитор, одлази у краљевство Астека
Како су веровања, фолклор, начин живота и неговања односа међу Астецима били препрека за њихово што брже и масовно покрштање, ( – видите паралелу? – као косовски и др. митови и гусле и коло за наше ‘покрштање’ у бесловесну масу и робље; отуд стални захтеви да се својих митова и чинилаца нац. идентитета одрекнемо), а углед сваког католичког мисионара расте сразмерно броју нових верника, то је Зумарага дошао на замисао:
Након што је стигао у Поткраљевину Мексико, посало је војнике да прочешљају све, и најзабаченије крајеве колоније, и из скровишта истерају све осумњичене за поседовање астечких књига и обредних предмета. Служећи се подмићивањем, олајавањима и хушкањем, открио је где су добростојећи Астеци држали вредне збирке старих и баснословно важних и украшених астечких књига, нарочито из Тескука, државног и образовног центра.
Када су Замаругини људи прикупили невероватан број књига, астечких светиња и слика, наређено им је да све побацају на огромну ломачу која је била запаљена на великом тргу Тлалтелолка и да их и запале.
Ватра је, по речима сведока, горела неколико дана и ноћи.
Власници књига су такође, након мучења, спаљени на ломачи.
main-qimg-1a50b58fafe1614c2418d980087bd27f-c.jpg
Спаљивање астечких светиња и древних књига
Читав један свет веровања, описа историјских догађаја значајних за тај народ, затим религијских уверења и праксе, као и древних медицинских и других знања једноставно је избрисан, као да га никад није било…
(данас је довољно продати ‘инквизиторима’ издавачке куће и допустити им да кроје културну и сваку другу политику, резултат ће бити исти)
Иначе, занимљиво да Европљани о Замаруги уче као о ‘великом заштитнику ‘урођеника’ – ту имамо сличност са још једним римокатоличким ‘радником’, Степинцем, о коме хрватска деца уче као о – човеку који је спасавао Србе.
Минимални дневници
Након што је Колумбо открио и Јужну Америку са њим и за њим дошле су стотине католика, првенствено католичког свештенства које одмах креће да спроводи поред физичке, и духовну колонизацију …
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар