Немања Рајак: Кружење издајника

субота, 25. новембар 2017.

Немања Рајак: Кружење издајника

Немања Рајак: Кружење издајника
Свако ко се бавио истраживањем историје социологије као модерне науке, може видети да је она настала спајањем просветитељског прогресивизма и еволуционизма. Због тога, добар део социолога своје истраживање друштва потчињава вери у бескрајни прогрес. Већина социолошких система прати ту нит, и на тај начин тумачи друштвене процесе. Марксистичке и либералне теорије, иако начелно супростављене, задржавају исту срж тумачења света. Прве, својом вером у бескласно друштво, а друге, вером у демократско. Основа је иста – неорганска, грађанска. И, зато свака теорија која настоји да тумачи стварност на другачији начин, органски – путем природних процеса од којих модерни човек констатно покушава да побегне, бива одбачена из јавног дискурса, јер свет чита кроз основне нагоне који нас и дан данас одржавају у животу.

Једна таква теорија јесте она о елитама, са нагласком на елитистичку социологију Вилфреда Парета. Он је сматрао да елите играју одлучујућу улогу у сваком друштву, док се маса у највећем броју случајева јавља као известан „резеровар“, одакле се јаки и способни појединци инфилтрирају у више слојеве и тиме их регенеришу.[1] Тај процес се назива кружење елита. Илузија егалитаризма и демократије, показује да друштва не могу да функционишу без елите, јер подела на елите и народ је основа сваке друштвене стратификације. И марксистичка, и либерална друштва, поред своје прокламоване вере у прогрес једнакости, завршила су са својом новом, технократском или менаџерском владајућом класом.

Парето додаје да се власт у периоду стагнације све више ослања на медиокритете и тако полако трули. За њега, револуције нису девијатан облик настајања елите, већ природни след, решење нагомиланих проблема у друштву. Таква замена елита се углавном догађа током неуспешних ратова. Наш пример је пад Краљевине и успон комуниста. Од тада, није било већих промена.

Нашу данашњу елиту чине потомци некадашње комунистичке номенклатуре. Један део је свој политички капитал претворио у економски, поневши назив тајкуни. Други су своје место потражили у културним институцијама, а трећи у политичком муљу. Заједничко им је да су зауставили процес кружња елита одоздо, где би по Паретовом правилу истрошена и корумпирана елита, требала постепено бити замењена новом, виталнијом, и спремнијом на изазове са којим се свако друштво суочава. Стагнација претвара елиту у касту, чиме се затвара круг и спречава долазак сваког аутентичног изданка.

Основни процес у кастинском систему је кружења издајника. Из народа дефинисаног као резрвоар, узимају се искључиво издајници, који ће у датом тренутку одиграти улогу, док династије попут Кркобабића, Дачића, Вучића, а сигуран сам, и осталих потомака нове касте, опстају у свом колонијално-управничком простору.

Интересантан је родослов наше елите у задњих тридесетак година. Да би се схватио кастински систем треба погледати комунистичке очеве, транзиционе синове и њихове економске базе.

Зоран Ђинђић је син Драгомира Ђинђића, виског официра ЈНА, за кога се понегде може наћи податак да је био пуковник Контраобавештајне службе. Током деведесетих преузео је власт у Демократској странци, жестоко критикујући тадашњу власт, истовремено одржавајући везе са деловима те исте власти, Јовицом Станишићем и Милорадом Вучелићем, док му је Милан Беко био кум.[2] Сличан пут има и Војислав Коштуница. Он је према многим сведочењима, син судије Јована Дамњановића, који је током Другог светског рата био судија преких судова, а затим је обављао функцију судије Врховног суда.[3] Коштуница деведесетих улази у политичку арену са својом странком ДСС, чији је главни финансијер током година опозиције био Зоран Дракулић, који је своју каријеру започео у Генексу, а уз помоћ Борке Вучић, Милошевићеве банкарке, је постао тајкун. Следећи је Борис Тадић, син официра ЈНА Љубомира Тадића (постоји и податак високог официра ОЗНА-е), касније професора филозофије[4]. Након Ђинђићеве смрти долази на чело ДС-а, а од 2008. до 2012. био је председник државе. Економску базу за Тадићев успон, чинио је Мирослав Мишковић, најпознатији транизиоциони тајкун. Ту је и Вук Јеремић, син Мишка Јеремића, високог кадра СПС-а у Нафтној индустрији Србије током деведесетих[5], на којег још чекамо да са својом странком затвори касту.

Демократски прелаз, показао је како процес попуштања кочница функционише. Постепено се диктатура мењала за колонијалну страховладу, а елита наизглед подмлађена, постајала је све истрошенија и беднија. Вођена лукративним циљем продала је једино преостало – суверенитет.

Нове/старе династије удворника полако припремају своју децу да када дође време преузму њихове позиције. Питање је само, шта ће потомци све дати, да би круг остао нетакнут. Проблем Косова, сиромаштва, колонијалног статуса, и уопште опстанака овог народа не може бити решен са оваквом „елитом“. И биће све горе, док све лошији и олупанији људски материјал буде управљао овом земљом. Али, нека буде тако, брже ће се распасти. Тиме се и ствара шанса за неког истински новог. До тада – трпећемо. То најбоље умемо.

[1] Милан Трипковић, Социологија, Нови Сад 1998, Футура публикације, 248.

[2] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 164.

[3] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 165.

[4] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 165.

[5] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 168.