Не бих умео да се сетим народа који је у тако кратком времену, за тако мало деценија, своју етичку вертикалу, уз њу, колатерално, и народну солидарност, уситнио у духовног ћифту, себичност, бездушност, фанатично обожавање шљаштећих џиџа-биџа, како то себи учинише Срби. Колико врло модерних дрангулија је довољно да нас испуни, да нам душа буде сита? Колико аута, цигала, сипорекса, ботокса, гипсаних лавова на капијама? Како смо постали толико банални материјалисти и халапљиви архи-малограђани, тешко је разумети. Питање је да ли се тако фрагментисани у неколико милиона гагрица у опште можемо звати народом. Немамо ми државу, ово је „џимристан“. Нема људи, нема народа, нема државе, нема ни окупације.
*
Потегох недавно неку тему, размишљање, о нашој испразности у „сајбер“ простору; како смо много, превише, лицемерни и невротично површни. Прави и/или искрени смисао мојој опаски је дао један далеки ФБ пријатељ, и држим да је сажео што сви осећамо:
„…И то је за људе. Ако ништа друго барем у домену размишљања.
Мислим, у томе и јесте да тако кажем нека врста проблематике ове наше шпеције. Па погледај овај наш фејс само, па чак и контексту те површности о којој пишеш горе. Сви смо нешто лепи, насмејани, у добром друштву по плажама и шта ти ја знам све не. Јеботе нико не пати. Испаде да сви живимо животом ко у каквој реклами. Што б' рекла једна моја познаница, нит смо више повезнији (кроз ове интернете јел') нит више усамљених људи. Ето и са освртом и на твоју опаску око самоупуцавања и сличнога размишљања .. ето ти теме за писаније; никад више самоубистава но у данашњим временима...“
Чим се помену самоубиства, сетимо се Рената Грбића који је спасао десетине самоубица (не све које је покушао спасити) са Панчевачког моста. Ренато говори о својим искуствима:
„..Ренато Грбић је за око 20 година спасао ни мање ни више него 30 људи. Како каже, забрињавајуће је што преовлађују веома младе особе.
- То је поражавајуће. Мало људи у том тренутку прича, али старији кажу да то раде због здравствених или финансијских проблема, због хиљаду мука које су их "спуцале". Али, шта је са овим младима од 16, 17 или 18 година? Кажу да су одбачени од друштва, породице, ту су и љубавни проблеми... Шта они знају у пубертету - прича Ренато.“
Никада више неких накарадних удруга које се „боре“ за права деце, и никада више самоубистава младих. Док не беше ових „људскоправашких“ удруга деца нису толико патила. Јесу „као малине падале сузе девојачке и момачке“, али су самоубиства била врло ретка. Истина је да српска историја познаје колективна масовна самоубиства девојака, на пример њих 320 у Дрину, да би сачувале своју част, но то је данашњим генерацијама већ нешто сасвим неразумљиво. То више није тема.
*
Време је да размислимо о личним и блиским искуствима.
Моја средња кћерка послом ишла преко Пертоварадинског моста у Новом Саду. Види, човек стоји крај ограде моста, гледа у воду, делује изгубљено. Посматрала неко време и схватила да је критично. Позове полицију, ко сте, шта сте, итд. процедура идентификације. Али, заиста, после пар минута стигне патрола. Имају они неку обуку, начин како у таквим ситуацијама да поступају, и скину човека са ограде. Убрзо стигне и хитна помоћ. После неког времена јаве се из полиције и захвале на сарадњи. Јесте, али је у том времену бар хиљаду људи „прозујало“ истим мостом. Нико се ни осврнуо није. Журе веома важним пословима. А само је требало потрошити минут свог тако драгоценог времена да се спасе један људски живот.
Могло би се сматрати за једнократни инцидент, да се ситуације не понављају.
8. августа 2017. на аутобуској станици у Футошкој улици у Новом Саду, на рукама моје најмлађе кћерке умирао човек. Није умро у трену, већ је агонија трајала више од петнаест минута. Крупан човек, почео да се тетура, једва га, онако сићушна, спасла да не падне на цесту. Говори "Мени није добро, зовите хитну!" Једном руком га држи за руку, (заправо, он њу грчевито стиснуо) док лежи, другом покушава да позове Хитну. Оданде се јавља плехана кутија "Сачекајте, сва кола су заузета". Нема ни воде код себе да му дâ. Народ пролази и не осврће се. Неки са децом, неки трућају у мобилни. Понеко добаци „Шта се млатиш с њим!“. (Знате, умирање у опште није достојанствено, нарочито физиолошки). Из оближње ауто-перионице виче један „Бјеж' отале, шта је тебе брига?!“... И тако је то трајало и трајало. Сасвим случајно, наишао неки санитет, изађе униформисани човек, видео шта је, покушао реанимацију, издерао се на оне што су незаинтересовано гледали, позове неког свог лично у ХП, каже "Одмах долазите, овај је готов!" Онај што је донео воде каже другу "СЛИКАЈ ГА ЗА ИНТЕРНЕТ". Народ, шарен и градски-ужурбан. Пролази и даље као да ништа не види. Ко зна, можда је човек и преживео (мада, мало вероватно)... однела га хитна помоћ, која је била заузета док незнани медицинар приватно није позвао познаника из те ХП. онда су за два минута дошли.
Иначе, нисам знао -пазите ово - да се интервенције хитне помоћи у Новом Саду - ЗАКАЗУЈУ (???!!!)
Моја најмлађа кћерка изгледа да је осуђена да пружа помоћ старијим људима на улици.
Претходно, пре отприлике месец дана, исто тако пао човек на улици... Овај пут није било тако драматично... У главном, стане и неки човек с аутом, понуди старцу коме се слошило да га води у болницу. Овај неће, тврди да му је боље, и опет посрне. Само виче "Где ми је кеса, где ми је кеса,,,?!", Моја кћерка га смирује, ево ту је, не брините... У кеси једна банана и пар кесица нечега, нес-кафе или тако нешто. Онај што је стао нуди да га одвезе кући, старац неће... Не, не.. све је уреду... И тако, крене до првог контејнера за ђубре, отвори га и поче да копа по њему.... Моја кћерка и онај што је стао, погледаше се, и даље, свако својим путем...
Не би овај случај толико стресан био да моја кћерка, радећи преко Студентске задруге за неког ТВ/Интернет провајдера, није била у „стану“ (ако то тако може да се назове) нашег „нуово риша“. Елем, телевизор к'о пола зида, „ради“ на маћутну картицу. У кући двоје деце ниже-школског узраста, свако има собу 4х8 метера, лично купатило и телевизоре 1/4 зида. И слично. Тако да у том стану нико никоме не смета. Да су неки научни експерти, не би морала моја кћерка да долази да им објашњава како се користе даљински управљачи. Него су слика успеха у оваквој држави.
Све је то стресно. Дете бане из врло скромне породице у висећу хацијенду неког муњевито новокомпонованог успешног човека, па сиђе на улицу и судари се са људима који падају у несвест у глади.
*
Ко мисли „да нас није захватила западњачка река, и да нам се душе опасности не плаше“, у заблуди је.
Док трајем, нећу себи опростити што нисам разумео друга. Написао ми је:
„Вучем се као пребијена мачка. Све ми је напор. Надам се да ћу да ћу да се изгубим из ове претужне долине ускоро. Не призивам Смрт, волим своју породицу...али ред се зна.“
Он се опраштао од мене, а ја сам ценио да је само мало депресиван.
Мислио сам да разумем, и мислио сам да је добро да ту причу са њим окренем на веселију прошлост. Нисам разумео да се човек опрашта од „долине јада“ па и од мене. . И тај један моменат, непоновљив трен, тај свитац који је жишка живота срочена у обичне речи, у ствари и коначни смисао, не спознадох, тада, у том једино битном тренутку. Кад у „мимоходу“ треба само да разумеш човека, само то, не траћећи своје драгоцено земаљско време, а прођеш тупо као поред светлог излога, и тај трен пропустиш, нема више исправке.
Уистину, мислио сам да сам другачији. Питам се, поред колико људи сам прошао, које сам само требао да чујем, али нисам.
Сад треба да одем у цркву и запалим свећу, па да тако олакшан изађем напоље? А Он је управо то лицемерје највише презирао.
Други мој другар, такође ослобођен од ланаца људске сујете, додао је:
„...Кад сам ја, поводљиви грешник овако љут на бездушје и несојевшрину не могу ни замислити како је тек милостивом Господу нашем Исусу Христу??? Догађања по беломе свету управо наговештавају да више ни Он не може да прашта!!!“
Све смо заслужили!
| БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ СЛИКАЈ ГА ЗА ИНТЕРНЕТ Не бих умео да се сетим народа који је у тако кратком времену, за тако мало деценија, своју етичку вертикалу, уз њу, колатерално, и народну солидарност, уситнио у духовног ћифту, себичност, безд... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар