Сорош, Саша и Вучић
Тајанствени сусрет Александра Вучића и милијардера Џорџа Сороша на маргинама заседања Генералне скупштине ОУН у Њујорку крајем септембра, добио је ових дана своју конкретизацију званичним састанком председника Србије са Александром Сорошем, замеником председника Управног одбора “Фонда за отворено друштво”, односно милијардеровим сином наследником и практично другим човеком његовог царства. Састанак је одржан 20. новембра у згради Генералног секретаријата.
Према саопштењима и агенцијским извештајима приликом овог поклоњења Вучић је млађаном Алексу, како му одједном од миља тепају српски медији, реферисао да је “стратешки циљ и главни приоритет Србије пуноправно чланство у Европској унији, као и да је Србија спремна за даље реформисање друштва и достизање европских стандарда”(1), а овај њега обавестио како је “Фондација за отворено друштво спремна да пружи подршку реформским процесима и развоју предузетништва, као и програму интеграције Рома у Србији”.(2)
Но, тешко да су њихова главна тема били развој предузетништва или Роми. Само 24 сата након њиховог сусрета на Сашу Јанковића, једног од највећих Сорошевих политичких пројеката у Србији, сручила се гомила невоља.
“Нисам у стању више да уверавам грађане да гласају за Сашу Јанковића, јер ни сам после свега што сам видео и сагледао не бих поново гласао за њега”(3), рекао је Срђан Шкоро, сада већ бивши члан Председништва Јанковићевог Покрета слободних грађана (ПСГ), који је повукао ногу наглој бежанији његових најближијих политичких сарадника, који су се одједном присетили његове “превртљивости, самовоље, увођење породице и пријатеља у врх Покрета, мањка политике, а вишка таштине“(4) и чега све не, нагло се будећи из сомнабулизма у кога су их увеле Сорошеве паре.
Паре, очигледно, сада кажу другачије. Саша Јанковић нестаје брзо како се и појавио.
А као политичка опција, да се подсетимо, појавио се после “Апела 100 јавних личности” који су, у организацији НВО „Грађански став“ као петицију потписивали грађани Србије. Тај “Грађански састав” основао је Драган Поповић, истовремено и председник Центра за практичну политику. А “међу партнерима Центра за практичну политику“, наведено је на сајту ове организације, „налазе се и Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша и Центар за евроатлантске студије и Грађанске иницијативе, којима је донатор, опет, Џорџ Сорош преко својих организација и фондација за отворено друштво. Иначе, у тзв. Кући за људска права и демократију, Кнеза Милоша 4 – Београд, у којој је и седиште тог „Грађанског става“, Сорош финансира све осниваче.”(5) Веза је више него очигледна, али ако неко још има дилему да кажемо да су међу првила “Апел 100” потписали председница Хелсиншког одбора за људска права Соња Бисерко, директорка Центра за културну деконтаминацију Борка Павићевић, па оснивачица „Жена у црном“ Сташа Зајовић и остали приштеви на националном телу Србије.
А у „Апелу“ Сорошеви намештеници у Србији написали су следеће:
„Ми, долепотписани, позивамо актуелног Заштитника грађана Сашу Јанковића, коме следеће године истиче мандат, да се кандидује за функцију председника када за то дође време, као нестраначки кандидат групе грађана… Одмереност, храброст коју је показао у тешким тренуцима, посвећеност одбрани владавине права и заштити људских права, професионални резултати у изградњи важне институције – гаранција су да би Србија у њему добила председника каквог заслужује“(6). Тако су они нама, непосредно пред расписивање председничких избора, као кандидата најавили Сашу Јанковића, још увек званично Заштитника Грађана.
А он се није нећкао. Не. Рекло би се, напротив. „Нисам изненађен апелом да се кандидујем за председника Републике, знао сам да се потписује“(7), поручио је он, стављајући свима до знања да је „део игре“, штавише њено средиште.
Али, одједном, после састанка два Алекса, од Саше беже главом без обзира, а они „долепотписани“ који су га гурнули у орбиту, ЋУТЕ.
Наравно, није ми ни на крај памети да жалим за Јанковићем, кога онај који га је створио пушта низ воду јер је укротио већз зверку, већ просто констатујем да се све дешава после састанка два Алекса, Сороша и Вучића. Случајност? Нема случајности! Ни са Вучићем, још мање за Сорошом.
Остаје нам дакле да констатујемо да Сорош напушта политички пројекат Јанковић јер се нешто договорио са Вучићем. Али, ово је битно да се схвати, Сорош се политичким инжињерингом не бави из досаде него због профита и утицаја. С тим што се утицај на крају увек сведе на профит. Не финансира он “обојене револуције” и рушења режима у свету зато што воли да се игра, већ што на томе зарађује своје милијарде. Дакле, Вучић му је морао обећати нешто више него што је планирао да извуче инсталирајући Јанковића.
Шта је то? Зашто се Вучић одједном приближава човеку кога не воле ни Трамп, ни Путин, ни Си Ђипинг, наводно стратешки партнери Србије? Остаје нам да чекамо. И видимо шта ће да нас снађе.
После свега, зар мислите да то може бити нешто добро, за “будућност наше деце”?!?
_____________________________
Одреднице:
http://ift.tt/2AcEqjH
Исто
http://ift.tt/2AcEqjH
Исто
http://ift.tt/2jpTcvw
Исто
Исто
Извор: Фонд Стратешке Културе
| Сорош, Саша и Вучић - ЦЕОПОМ Истина Само 24 сата након њиховог сусрета на Сашу Јанковића, једног од највећих Сорошевих политичких пројеката у Србији, сручила се гомила невоља. |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар