петак, 26. август 2016.

ELTA Publication: Contributions to Creative Classrooms

is intelligencehaving fun (2)

“Contributions to Creative Classrooms” is a unique ELTA publication. It is a collection of activities developed by the teachers who attended the ELTA/British Council training course “Creativity in the English Language Classroom”. The course was supported by the British Council and based on the British Council publication “Creativity in the English Language Classroom”.

The last training session allowed time for participants to experiment, use their creative potential, and design one creative activity. Almost every participant submitted an activity. After several selection phases, 45 activities were chosen and developed further. These are the activities that you will find in this publication.

Some of the activities use a familiar framework, but to our knowledge they have original elements in them. Additional reproducible material was designed for several activities.

While working on this publication, it became clear that teachers in Serbia have great creative potential. I hope that you will enjoy using the activities, and that this publication is the first of many of ELTA Teacher Resource Books.

Olja Milošević

ELTA President

P.S. Please wait for a few seconds while the file load. This may depend on your internet speed.

 

Download (13MB)
Contributions to Creative Classrooms

The post ELTA Publication: Contributions to Creative Classrooms appeared first on ELTA (English Language Teachers' Association) Serbia.



from ELTA (English Language Teachers Association) Serbia http://ift.tt/2c2iwGB
via IFTTT

Потврђено постојање Proxima Земље

У настањивој зони најближе звезде Сунцу, Proxima Centauri, пронађена вансоларна планета масе сличне Земљи

Фото: ESO/M. Kornmesser

 

Текст: Ивана Хорват

Након готово две деценије потраге, и неколико незваничних информација које су током протекле две недеље кружиле интернетом, потврђено је постојање планете у орбити око најближе звезде Сунцу Proxima Centauri. На удаљености од свега 4.25 светлосне године од нас, планета Proxima b налази се у настањивој зони своје матичне звезде, што је потенцијално чини и најближим пребивалиштем за живот ван Сунчевог система. 

Осим тога, Proxima b  има масу сличну Земљиној, а на површини планете владају услови који омогућавају опстанак воде у течном стању. Пун круг око своје звезде ова планета начини за свега 11 дана. 

Proxima Centauri, хладни црвени патуљак готово је десет пута мање масе и пречника од Сунца, са драстично мањим интезитетом сјаја. Управо из овог разлога Proxima Centauri није могуће видети голим оком. Ова хладна звезда у сазвежђу Кентаур налази се поред много сјајнијег пара звезда Alpha Centauri AB.

Слаба луминозност такође иде у прилог чињеници да је опстанак воде у течном стању могућ на површини упркос малој удаљености планете од матичне звезде. Proxima b налази се на удаљености од 7 милиона километара од звезде, што је око 7 пута мања удаљеност од оне на којој Меркур кружи око Сунца.

Током прве половине 2016. године неколико телескопа са Земље посматрало је нашу најближу звезду у оквиру истраживачког програма Pale Red Dot. Назив овог програма је алузија на Pale Blue Dot, име које је легендарни Карл Саган дао Земљи након што је видео сад већ историјски снимак наше планете начињен уз помоћ мисије Voyager 1. Будући да је Proxima Centauri црвени патуљак, она обасјава своју планету бледо црвеном светлошћу, што назив програма чини још јаснијим.

Гиљем Англада Ескуде са Квин Мери Универзитета у Лондону, главни аутор рада, коментарише свој учешће у истраживању: “Упорно сам проверавао доследност сигнала свакога дана током 60 ноћи трајања Pale Red Dot кампање. Првих 10 дана резултати су били обећавајући, привх 20 у складу са очекивањима, тридесетог дана имали смо практично дефинитивне резултате и почели смо са писањем рада!”

Фото: ESO/Pale Red Dot

Моћни спектрографи попут познатог HARPSA који се налази на телескопу Јужне европске опсерваторије у Чилеу, трагали су за готово неприметним померајима звезде, која би се у случају постојања планете у орбити њихала напред-назад. Уз помоћ мерења Доплеровог ефекта, уочено је да се Proxima Centauri наизменично приближава и удаљава од Земљи брзином од око 5 километара на сат – брзином нормалног људског хода. 

Уочено је и да се ове правилне промене радијалне брзине дешавају са периодом од 11.2 дана. Све ово указивало је на постојање планете у орбити звезде, на удаљености од 7 милиона километара, са масом од најмање 1.3 Земљине.

Црвени патуљци попут Proxima Centauri спадају у групу веома активних звезда. Поједине промене кроз које овакве звезде пролазе могу да дају лажно позитиван сигнал о постојању планете. Како би били сигурни да то није случај, астрономи су веома пажњиво пратили промене сјаја користећи велики број телескопа на Земљи. 

Proxima b је овим путем по први пут детектована индиректно. Међутим, ово је тек почетак будућих посматрања, која ће се вршити наредном генерацијом џиновских телескопа, попут Европског екстремно великог телескопа, пречника примарног огледала 4о метара. Тројни систем звезда Alpha Centauri je први звездани систем на који ће бити послата мисија, у оквиру StarShot пројекта, чији су иницијаотри Стивен Хокинг, руски предузетник Јури Милнер, као и оснивач друштвене мреже Фејсбук, Марк Цукерберг.

Гиљем Англада Ескуде закључује: “Многе вансоларне планете су већ пронађене и многе ће тек бити, али потрага за најближим аналогом Земље, као и успех у томе, било је најбоље животно искуство за све нас. Многе људске приче и напори су конвергирали ка овом открићу. Резултати су признање за све њих. Следеће што нас чека је потрага за животом на Proximi b”. Ови историјски резултати објављени су у позантом научном часопису Nature.

Током претходне две недеље интернетом су кружиле различите информације о овом открићу. С обзиром на његов значај, велико интересовање за најближу планету влада још од првих конкретнијих наговештаја о њеном постојању. Међутим, пре две недеље у немачком дневном листу Der Spiegel објављени су први незванични наводи, поткрепљени изјавама неименованих изворa из научних кругова. Упркос стриктном ембаргу под којим је ово откриће држано, у складу са политиком часописа Nature, вест је процурела у ширу јавност. Иако непотврђена и непотпуна, изазвала је много узбуђења.



from ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ http://ift.tt/2c2ir5t
via IFTTT

Наградни ликовни конкурс "Нацртај свој сан"

novostiMARINA COMPANY d.o.o.

Turgenjeva 13, 11000 Beograd

Tel/fax: 011 3545 254, 3058064

                                     E-mail: dragica.radivojevic@marinacompany.rs                           

 

POZIVA UČENIKE OSNOVNIH ŠKOLA

DA SE ODAZOVU NA

 

NAGRADNI LIKOVNI KONKURS

"NACRTAJ SVOJ SAN"

 

 

Dečija kreativnost je beskonačna, divlja i predivna. Oni ne sanjaju da budu astronauti jednog dana, oni su to ovog trena! Neka vaša deca nacrtaju svoj san, bez obzira da li on prikazuje drugu galaksiju, magično kraljevstvo, egzotičnu zemlju ili obližnji zabavni park.

Konkurs je za decu od 4 - 12 godina.

Vreme trajanja od 20.08. do 20.09.2016.

Pročitajte ceo tekst >>>

Preuzmite podlogu za crtanje >>>



from Савез учитеља Републике Србије http://ift.tt/2bvAwX1
via IFTTT

Допис Министарства просвете директорима школа

Погледајте и ЦЕНУС  -ПАВИЛНИК О КРИТЕРИЈУМИМА И СТАНДАРДИМА ЗА ФИНАНСИРАЊЕ УСТАНОВЕ КОЈА ОБАВЉА ДЕЛАТНОСТ ОСНОВНОГ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА  Преузето од Буца Марјановић

The post Допис Министарства просвете директорима школа appeared first on Зелена учионица.



from Зелена учионица http://ift.tt/2bvzUAN
via IFTTT

Sastanak sa predstavnicima Centra za promociju nauke

U Centru za stručno usavršavanje u obrazovanju danas je održan sastanak sa predstavnicima Centra za promociju nauke. O realizaciji trenutnih i budućih projekata i aktivnosti u saradnji ove dve institucije, direktor Centra Slobodan Glišić i tim Naučnog kluba razgovarao je sa Nemanjom Đorđevićem, direktorom Centra za promociju nauke, Katarinom Anđelković, stručnim saradnikom u Sektoru za međunarodnu sadnju i Branimirom Ackovićem, koordinatorom naučnih klubova. Sastanku je prisustvovala i Marija Jovanović, pomoćnik gradonačelnika Leskovca koja je sa predstavnicima Centra razgovarala o proširenju saradnje sa lokalnom samoupravom.



from РЦПР Лесковац http://ift.tt/2c2ixdB
via IFTTT

Правилник о критеријумима и стандардима за финансирање – основно обрaзовање

ПРАВИЛНИК О КРИТЕРИЈУМИМА И СТАНДАРДИМА ЗА ФИНАНСИРАЊЕ УСТАНОВЕ КОЈА ОБАВЉА ДЕЛАТНОСТ ОСНОВНОГ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА   Извор: mpn.gov.rs

The post Правилник о критеријумима и стандардима за финансирање – основно обрaзовање appeared first on Зелена учионица.



from Зелена учионица http://ift.tt/2bvA4Iu
via IFTTT

Пет сигурних начина да утишате бучан разред

Ако имате проблема с одржавањем дисциплине својих ученика током наставе, искушајте ове занимљиве идеје које се уз минималан труд могу успешно користити с ученицима  од 6 до 16 година. НЕОЧЕКИВАНО

The post Пет сигурних начина да утишате бучан разред appeared first on Зелена учионица.



from Зелена учионица http://ift.tt/2c2jhiJ
via IFTTT

Како правилно дисциплиновати дете, а да га не казните?

Дисциплина без кажњавања – како је научити користити? Већина родитеља која чује да децу не треба кажњавати већином сматра да говоримо о одгајању деце без да их уопште дисциплинујемо. То

The post Како правилно дисциплиновати дете, а да га не казните? appeared first on Зелена учионица.



from Зелена учионица http://ift.tt/2bvAmyP
via IFTTT

Савети психолога како да се родитељи понашају с првацима

Савети психолога како да се родитељи понашају с првацима: – Причајте стално с њима да би што пре прихватили нову ситуацију – Питајте их како се зову деца која иду

The post Савети психолога како да се родитељи понашају с првацима appeared first on Зелена учионица.



from Зелена учионица http://ift.tt/2c2isqe
via IFTTT

The rise of the MWL Intrapreneur

idea-1019906_640I recently read a powerful blog post by Helen Blunden called Learning & Development need to get their groove back. Helen is the recipient of the inaugural Jay Cross Memorial Award, and has wide experience both of working within L&D and more recently as a external consultant. All of which has led her to the conclusion ..

“the more I’m working and talking with other businesses, professions, and industries outside L&D, it’s becoming painfully obvious that we are falling behind”

She writes too about how she is increasingly going to conferences and events outside L&D, because she is not learning anything new in L&D anymore …

“I’m still seeing and hearing .. the same old and tired discussion on courseware development and design; circular arguments around the validity of the 70-20-10 numbers (frankly, who really cares?!); general fear of the use of social media; a disdain for Enterprise Social Networks such as Yammer (even though they have never used it themselves) and this mistaken belief that the LMS implementation will solve the organisation’s woes as to why their people aren’t collaborating with each other.  (I hate to break it to you but just because your LMS has a discussion forum, it doesn’t necessarily mean your people will use it). 

Helen does, of course, rightly, recognize that there are some out there who are inspiring and leading new workplace learning skills and who are role models, influencers, connectors and who network extensively themselves. She refers to these people as L&D intrapreneurs.

This concept of an intrapreneur is interesting. Claudia Chan explains it, in The Rise of the Intraprenuer  ..

“This isn’t employees trying to do better at their existing jobs or move up the ladder; this is them wanting to create something new that doesn’t currently exist.”

Alexa Clay, a spokesperson for the League of Intrapreneurs, explains how the movement of intraprenuership has come a long way (my emboldening) …

“It started (seven years ago) almost as Alcoholics Anonymous,” she said. “We would create these safe spaces for intrapreneurs to come together and share their stories about working in the corporate world because they are going against the grain so often.

The article also makes the valid point (again my emboldening) …

“Obviously there have always been go-getters in companies who try to move the needle forward and push the status quo. But never before has there been such a push for employees to take ownership of their own corner of a company. This can mean creating a new division or launching a new initiative like an environmental or women’s leadership campaign.

So what does it mean to be a MWL (Modern Workplace Learning) intrapreneur?

It means breaking out of the box of doing things the way they have always been done where the only valid learning is considered to happen when L&D organise it – notably through some form of (e-)training initiative.

So it doesn’t mean building a little empire in a corporate academy or corporate university – since that simply perpetuates the approach that L&D organised (and managed) learning activities are the only things that are important. It also doesn’t mean tinkering with training – i.e. tarting it up with social media, gamification, or the latest buzzword – and thinking that this is innovative or transformative! And it certainly doesn’t mean acquiring yet another learning platform – in an attempt to capture, track and measure everything everyone learns!

Of course, there is a need to modernize (e-)training, but there is a much, much bigger picture to consider. For instance, how to help individuals get the most out of what they do (and learn) in their everyday working lives, and how to help them work (and learn) effectively alongside one another. And indeed how to empower individuals to take ownership of their professional self-learning –  so that both they and the company benefit from it.

In other words, being a MWL Intrapreneur means building a completely new vision and approach for workplace learning in the organisation and L&D’s role within it. One where the emphasis moves from DOING things to people (and making sure they do it) to SUPPORTING them as they do things for and by themselves.

Breaking out of the old L&D box is hard –  as it is all too easy to fall back into old ways. And there is also a lot of vested interest in maintaining the status quo! For this reason, the most successful MWL intrapreneurs often come from other areas of the business, as they are not hamstrung by traditional L&D notions about where and how learning happens, and the traditional learning technologies they have been told they need to have in place. But anyone with a broad and open mind – who believes there is a fundamental need to support learning and performance in more relevant ways in the modern workplace – can (and is doing) it.

Going against the grain takes strong will and determination to turn around old organisational ideas and thinking –  and there will of course be many companies who want to stay stuck in their comfortable old ways. But MWL intrapreneurs are able to articulate their ideas, and influence a change in attitudes and behaviour.

Being a MWL intrapreneur is therefore not for the faint-hearted. But anyone can take on the role – young or old – as the article (cited above) explains …

“The rise of the intrapreneur is driven in part by a restless, younger workforce eager to make a real impact with their careers … Older generations, perhaps inspired by their younger colleagues, are thinking more about their legacy and launching new projects in the companies they’ve worked for.”

Just like the League of Intrapreneurship, I create “safe spaces” to discuss MWL intrapreneurship, so if you want some help to become an MWL intrapreneur, if you want to consider new possibilities, and/or if you want to hear what others are doing or want to do, then join my MWL Challenge where I will also share my own experience of working with MWL intrapreneurs from around the world. If, however, you prefer some bespoke advice, then please do feel free to contact me personally.



from Learning in the Social Workplace http://ift.tt/2bOlOei
via IFTTT

Дефинисање планета

Критеријуми које планете треба да испуњавају дефинисани су пре 10 година

Фото: Астрономски институт Чешке академије наука

На данашњи дан, пре десет година, у Прагу је одржана 26. конференција Међународне Астрономске Уније где су дефинисани критеријуми које небеско тело мора да испуњава да би га астрономи звали планетом. Овај чувени скуп познат је по томе што од тог дана Плутон у међународној заједници више није у групи планета.

Према конвенцији планете су небеска тела која су у орбити око Сунца довољно масивна да их заобли сопствена гравитација (доведе у такозвану хидростатичку равнотежу) и да својом гравитацијом очисте околину своје путање од ситнијих небеских тела. Посебном конвенцијом дефинисане су вансоларне планете.

Како Плутон не испуњава све поменуте критеријуме, измештен је из групе планета и окарактерисан као члан нове групе планета патуљака. У истој групи налазе се и Церес, Макемаке, Ерис и Хаумеа, али има и још кандидата који би могли да им се придруже.

Астрономска заједница се није у потпуности слагала са овом одлуком па су је бројни велики астрономи критиковали.

——————————————————————————————————————————-

ДНЕВНИ ТЕЛЕСКОП

Рубрика Дневни телескоп из дана у дан представља кратке астрономске приче. Ова серија се, уз подршку Центра за промоцију науке, оригинално објављује сваког дана у листу Данас уместо укинуте рубрике Хороскоп.

 



from ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ http://ift.tt/2c2iYoj
via IFTTT

Наставници с вишом школом траже „заштитне параграфе” од отказа

Министарство просвете тврди да наставници са шестим степеном стручне спреме не треба да стрепе, док УПРС захтева измене новог Правилника и обезбеђење правне сигурности за ову категорију запослених Наставници са

The post Наставници с вишом школом траже „заштитне параграфе” од отказа appeared first on Зелена учионица.



from Зелена учионица http://ift.tt/2c2iApM
via IFTTT

У учионицу само са факултетом

Унија синдиката просветних радника упозорава на нови Правилник. Са вишом школом неће моћи да раде нови наставници Учитењи и наставници са завршеном вишом школом или некадашњим шестим степеном неће од

The post У учионицу само са факултетом appeared first on Зелена учионица.



from Зелена учионица http://ift.tt/2bvB27q
via IFTTT

Необичне навике немачких родитеља које су изненадиле америчку маму

Пише Сара Заске,  Американка  која живи Немачкој Као Американка у Немачкој , када сам први пут отишла на игралиште у Берлину, сасвим сам полудела. Немачки родитељи су стајали сви заједно,

The post Необичне навике немачких родитеља које су изненадиле америчку маму appeared first on Зелена учионица.



from Зелена учионица http://ift.tt/2bvAuOT
via IFTTT

Program besplatnih časova engleskog jezika (Niš i Beograd)

IMG_7566

Drage kolege,

Udruženje nastavnika engleskog jezika – ELTA uz podršku Američke ambasade poziva osnovce i srednjoškolce uzrasta od 13 do 15 godina da se prijave za dvogodišnji program besplatnih časova engleskog jezika.

Program je namenjen isključivo učenicima iz socijalno ugroženih porodica iz Niša i Beograda. Broj učenika je ograničen, a izbor kandidata će izvršiti predstavnici Udruženja nastavnika engleskog jezika – ELTA i Američke ambasade.

Molimo nastavnike engleskog jezika i odeljenske starešine da na osnovu pomenutih kriterijuma predlože potencijalne kandidate i da im pomognu da se, uz saglasnost roditelja, prijave za program.

O programu:

The English Access Microscholarship Program (Access) je stipendijski program koji pruža osnove engleskog jezika učenicima od 13 do 15 godina kojima ekonomska situacija ne dozvoljava da pohađaju časove engleskog jezika van školske nastave. Program se odvija posle školskih časova u trajanju od dve godine. Kroz nastavu engleskog jezika i dodatne aktivnosti, učenici će steći uvid u američku kulturu i demokratske vrednosti, koje će im omogućiti da iskoriste prilike koje su im prethodno bile nedostupne.

Kako se prijaviti:

Prijavni obrazac je priložen uz ovaj poziv. Rok za dostavljanje obrasca je od 24. avgusta do 18. septembra 2016. na dole navedene i-mejl adrese.

Ukoliko želite da saznate nešto više o ovom programu, posetite našu Facebook stranicu.

Srdačan pozdrav,

Access tim

Prijavni obrazac za učenike Microsoft Word
Prijavni obrazac za učenike Microsoft Word (123KB)
Prijavni obrazac za učenike PDF
Prijavni obrazac za učenike PDF (309KB)

The post Program besplatnih časova engleskog jezika (Niš i Beograd) appeared first on ELTA (English Language Teachers' Association) Serbia.



from ELTA (English Language Teachers Association) Serbia http://ift.tt/2c2iGh1
via IFTTT

Мали бог у блату окупан у злату

Ваљевски крај – вишак историје и прековремени рад

Када пођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, слушаћеш трубе и саксофоне Јована Маљоковића у ауту, а све најбоље што о Ваљеву знаш  чуо си од Бећковића јер о њему нико лепше није писао и причао. Зато се у Ваљеву нарочито ни не задржаваш, него идеш на обронке – у Ћелије, Пустињу, Лелић … У Ћелијама је Авва Јустин Ћелијски грмео своје опомињуће проповеди и примао, саветовао, подучавао и  исповедао највеће слободоумне умове послератног доба; с костобољним ногама у лавору писао житија светих од којих бољих нема у целом православном свету; а суботом излазио на ваљевску пијацу пркосећи државној безбедности која га је условила да не излази из Ћелија.

Када, дакле, дођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, сетићеш се разгледнице са спомеником неког јунака подигнутих руку, и проћи ћеш поред њега. Том споменику и јунаку никако не можеш да се сетиш имена иако га је  форсирала званична историја коју су училе читаве генерације после Другог светског рата. Да ли је Бошко Буха, Пинки или Стјепан Филиповић (испаде да је овај трећи) није ни важно. Тај камени чувар Ваљева ништа не значи, тек је безимени камен који служи да ти мештани објасне како да стигнеш и куда да завијеш да би стигао до, рецимо, Лелића.

 Из ваљевског краја су и савременици Никола/ј Велимировић (село Лелић) и Живојин Мишић (село Струганик). Могли су обојица бити војници да је Никола био мало снажнији и да није оболео у младости због чега га родитељи уместо у војску заветоваше Богу. Свеједно, у Првом светском рату један се прослави војном стратегијом која се и данас учи на војним академијама диљем света. Један је водио прву армију, а за другог, владику Николаја, странци кажу да је имао снагу као трећа српска армија, јер ради за српску ствар ван земље колико и Мишићева армија  у земљи. Нигде као у Ваљевском крају нису актуелне Черчилове речи да Срби стварају вишак историје. У Ваљеву је тај вишак историје, ту се историја стварала прековременим радом!  Прескочисмо Ћелије, Пустињу и кућу Живојина Мишића, а посетисмо владикин Лелић. А Лелић пун свадбара. Носају оправу неприлагођену тмурном времену и одуговлаче нам целивање моштију, скоро па нас нервирају толико да се питамо чему то венчавање у манастирским кад имају парохијске цркве. Но, некако се и то уклапа у каријатидни рад владике Николаја и његов практичан и делатан дух. Нека се људи венчавају,  множе и обоже!

Када пођеш у било који град, и ако се тај град зове Ваљево, и ако си просветни радник, где би свратио ако не би у Бранковину. Ако си у Бранковини први пут без ученика, видећеш је потпуно новим очима. Имаћеш времена да прегледаш сваки гроб уз цркву и оплевиш Десанкину хумку и затражиш помиловање за једну мацу;  да седнеш у скамије Протине школе, напишеш слово у песку и воску, па и да запретиш штапом несташном ђаку у магарећој клупи у ћошку. У живом педагошком музеју у Бранковини наћи ћеш светосавље изнурено након векова под Турцима, али са израслим снажним изданцима, сачувано и одбрањено устаницима, процветало нежним Десанкиним стиховима.

Стриче и синовче

Када пођеш из било ког града, и ако се тај град зове Ваљево, и ако је близу њега живео и стварао Авва Јустин, и ако си просветни радник, и ако си икада макар чуо, ако не и читао, за  Светосавље као филозофија живота, неизоставно ћеш кренути пут Милешеве да видиш целу икону оног који ти неоправдано преполовљен на попрсје стоји у свакој учионици. Ако си просветни радник нећеш се дивити Белом анђелу у Милешеви, плакаћеш у дну ногу Светог Саве на источном зиду Милешевског манастира. Стриче и оче, слава и хвала! У дну тих стопала и на трагу тих стопа бићеш мали, најмањи што можеш бити, каљавији да каљавији не можеш бити. Целим бићем осетићеш шта значе Јустинове речи да је човек мали бог у блату. Али, излазећи из Милешеве бићеш окупан у злату. Немањићком и светосавском злату за чијим ћеш сјајем и једноставношћу кренути. 

Затећи ћеш то злато и у шупљикавом златастом камену Сопоћана, задужбини другог Савиног синовца Уроша, иако је злато из цркве и на цркви током векова нестало из манастира. Завидећеш рестаураторима и њиховом раду налик прецизном везу: покретима ситних четкица на камену, мешању малтера без воде, верању по скелама… Они очи у очи могу погледати блажена лица светитеља са фресака од којих нема лепших и боље очуваних, у најлепшем међу немањићким манастирима.

Ако си видео шта су градили и у српску културу уградили Савини синовци, лако ћеш пронаћи стазу да видиш како је све почело. Уским путем отворићеш тесна врата Савиног оца – зидине Ђурђевих ступова. Пре 20-ак година били су само руина, а онда се десило сећање и одлука. Неком је лепо пало на ум да изгради себе подижући ступове. Ко се не сећа концерта на којем су на бину изашле овце, сунце, краве, људи…

Стару постојбину запечатићеш  у најстаријој цркви на простору старе рашке постојбине  – Петровој цркви не питајући чија је. Твоја је у свој својој архаичности и необичности јер препознајеш имена на крстовима из којих црква као да је израсла и који стражаре над њом попут чувара. Ако се попнеш на галерију која је јединствен детаљ јер је нема ниједна наша црква, и заузмеш властелински положај у једној од ложа на галерији, можда ћеш зазвати у сећање слике крштења Стефана Немање. Немој се питати да ли присуствујеш гркокатоличком или римокатоличком крштењу оца нације, погледај у своју крштеницу.

На рубу новопазарске општине, на самој граници са Косметом, у Рибарићима, низ понорницу Црну реку и уз саму стену приљубљен је манастир Црна Река.  То је испосница са  функционалношћу манастира поготово откако су изграђени конаци измештени из влажног корита понорнице. Црква израсла из стена, са малим мостићем преко корита који повезује стену и стабилан део копна посвећена је двојици архангела Михајлу и Гаврилу и својом стопљеношћу са природним окружењем и жељом њеног градитеља да буде свету недоступна неодољиво подсећа на Метеоре. Не зна се ко је њен ктитор и лако је могуће да је настала после Косовске битке,  а први оснивач општежића био је Јоаникије Девички, чији је манастир Девић на Космету прво уништен, а данас поново обновљен. У безименом оснивачу препознаћеш  дуалну природу својих очева, оних који су осмишљавали хаос свима, а затим се повлачили у дубину свог бића. Ко је задојен скандал-причама из таблоида чуо је за овај манастир као коначиште наркомана за које је старешина имао ригидне, али ефикасне мере одвикавања. Наравно да ће се твоја вечерња молитва односити на све, и на њих. Наравно да ћеш га памтити по нечему сасвим другачијем од тих скандала иначе не би ни дошао у њега. Памтићеш га као врлетан и жилав дух који одолева, место где су пред Турцима склоњене мошти Стефана Првовенчаног, по моштима Светог Петра Коришког које су пред тобом отворили; по седишту руског конзула на Космету почетком 20. века, школи и интернату за српску децу…

Деспотово колебање

Са саме границе Космета померићеш се према Рашкој. Могао би свратити у Градац, Студеницу и Жичу и донекле заокружити причу о златном периоду Немањића. Но, идеш на Ниш. Видиш како се рашки стил најславнијих задужбина Немањића из једноставних и големих камених целина, полако смањује, често укопава у земљу, добија китњасти стил моравских манастира. Манастири Светог Романа у Прасковцима, Пресвете Богородице у Ђунису, Наупари крај Крушевца  личиће ти на породична имања више него на краљевске грађевине. Све до једног. Најлепшег и најчудеснијег – деспотовог.  Легенда каже да је и Наупаре градио деспот крадом од свог оца Лазара. Зато је Манасија грађена наочиглед Србији и целој васиони, чинећи својеврсно одступање од моравске школе и дајући роду најгосподственији српски манастир! Због реке Ресаве у чијој је близини саграђен чудесно су смешана имена, па манастир има два једнако фреквентна имена: Манасија и/или Ресава. Посебан је и самохтон и по осталим  двојакостима: и град и манастир, и војно утврђење и школа. Такав је и његов оснивач и становник – вероватно најпотпунији човек нашег средњег века. Потпуно савремен и потпуно недостижан у својој заокружености – деспот Стефан Лазаревић: витез и песник, владар и градоначелник, мецена и стваралац, нејаки син и нежни брат, а снажан ослонац; локалан и европски, ведар и страдалан.  У два песничка дела која се приписују Деспоту садржана је чиста суштина поезије, не само средњовековне, него и сваке друге, есенција поетског, безвремено поетског. Натпис на мраморном косовском стубу по емотивности расплакао би и стуб, а опет је јуначки на антички начин, и хришћански по идеји. Потпуно модерном књижевном техником деспот прави отклон у документаристички стил и персонификује стуб који говори читаоцу, хинећи да је виновник догађаја. Читалац који зна и који верује ко стоји иза речи стуба као виновник и страдалник не може остати равнодушан. А ни деспот није, одајући се у последњим стиховима. Документаристички тачно ређа временске одреднице догађаја судбоносног за народ једнако колико и за њега: индикт, месец, дан, а код часа се колеба. Шести или седми час, каже да не зна, да Бог зна. Управо то колебање у тачности отвара нам врата могућих доживљаја и представља врхунац песничког. Место на коме се тешко подноси бреме историје, место на коме се трајање више не може предвидети, место на коме се смисао не може докучити, место на коме је можда задрхтала рука песника… Мало ремек-дело Слово љубве, песничка посланица брату и својеврсна парафраза и библијске приче и Каину и Авељу, али и својеврсна разрада посланице апостола Павла и Давидових псалма. Иако у чврстој форми писма, садржајно је и ово дело једно велико песничко колебање – ређање пробраних снажних слика из Библије и личних опсервација над њима. Из тог колебања израста нам деспот као човек велике ерудиције, али и огромног срца које прашта и на љубав позива.  А затим, после камена,  Изиђимо у поље, коњем према  деспотовом Београду према којем је и он кренуо 19. јула 1427. године, свега 9 година након завршетка Манасије, ловећи успут. Коњ је под њим посрнуо, каже биограф Констатнтин Филозоф, а један лекар из Суботице тврди да је деспот умро на коњу, али не од пада, него од класичног инфаркта… Могао је деспот пострадати у витешком боју, од отрова лицемерних западних савезника, пасти са грађевине… Другачију је судбину Господ наменио деспоту. Бизарна смрт витеза и јунака – на коњу, са соколом на рамену, иапк је поетичнија од инфаркта за који мора да је знао и средњовековни човек. Деспоту се одужио Деспотовац који последњих година организује Фестивал витештва, научне скупове. Деспотову величину у наше време препознају и актуализују многи (постоји и рок-група Деспот) само не они који највише могу научити од деспота – политичари.

Но, деспоту су се најлепше одужили и најбоље га разумели они који су живели непосредно после њега и са њим. Подражавајући  деспотова дела, на споменику у Црквини записан је тобоже аутобиографски запис о тренутку смрти, са навођењем тачног времена, у коме му анђео рече: Иди. А раб Божији Ђурађ Зубровић записа и постави тај камен, а неко опет замоли: Прости Боже попа Влкшу. На јужној страни записане су најједноставније речи о деспоту: Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин. И у тим речима  има владарске карактеризације (благочестиви) колико и људског саучесништва и емпатије (паралелизам „добри господин“). Ако ћемо право, Стефан, добри господин иде уз Стефаново име колико и Стефан Високи. Константин Филозоф другачије драматизује његову смрт, стављајући му у уста последње речи: По Ђурђа, по Ђурђа… пуштајући нас да том недовршеношћу нагађамо да ли је последњим речима примарно исказао своју владарску одговорност или своју људску слабост и потребу да у самртном часу крај себе има неког свог. Пут даље води ка деспотовом Београду. Деспот Стефан Високи његов је добри пастир. Он је његов начелник и градоначелник. Сви остали, Мали или велики, само су плева и врева нашег века.

Плева и врева

Да могу да бирам како да пишем о виђеном и доживљеном, писала бих као деспот Стефан Лазаревић, добри господин. Но, и моје су речи само плева, развејаће их ветар. Ветар векова не може ништа златном камену светиња и та чињеница избавља из вреве лета и склања у тишину смисленог постојања.

У сред те вреве, после развејане плеве, остало је пар класова између камена.

  1. Хвала ти Боже што препознајемо чијег смо рода, од Немањића и Лазаревића, до самог Господа.
  2. Хвала роду што је обновио свој златни камен да не тумарамо по запуштеним зидинама као пре 20-25 година по већини ових места; што је дао монахиње и монахе вере јаке да то све чувају.
  3. Хвала случајним сусретима и натруњеним наканама које нас одведоше на овај пут и избавише од вреве лета.

Прости Боже три случајна путника овога века, три зрнца плеве која су добила чудесну златну боју.

Изван себе до обнове себе

Инспиратор и посредник ове потраге за извориштем и обновом била је једна Слађа с којом сам почетком јула 2016. путовала у Лику – Јадовно и Смиљане. Причала је о Увцу као месту на којем већ годинама летује и ништа јој више не треба, целе године вапи Увац.  Пробудила је чежњу, прво, за селом и природом.  Увац је звучао као Унац – место одакле извире детињство и увире у Уну. Духовно окрепљење  дошло је накнадно као резултат унутрашње жеђи. Вратоломије су дошле као последица личне природе и уверења да Господ чува оне који због њега на пут крену. Вратоломије су издржале и окрепиле се како нису ни слутиле и Гага и Дика. Њима је све било лепо јер добрима је све добро! Ово је духовни подсетник за три путника окрепника, иако знам да комарац не може да прича о орлу.


Написано под: Путеви

from Неке ствари и остало http://ift.tt/2bxKXYZ
via IFTTT

Мали бог у блату окупан у злату

Ваљевски крај – вишак историје и прековремени рад

Када пођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, слушаћеш трубе и саксофоне Јована Маљоковића у ауту, а све најбоље што о Ваљеву знаш  чуо си од Бећковића јер о њему нико лепше није писао и причао. Зато се у Ваљеву нарочито ни не задржаваш, него идеш на обронке – у Ћелије, Пустињу, Лелић … У Ћелијама је Авва Јустин Ћелијски грмео своје опомињуће проповеди и примао, саветовао, подучавао и  исповедао највеће слободоумне умове послератног доба; с костобољним ногама у лавору писао житија светих од којих бољих нема у целом православном свету; а суботом излазио на ваљевску пијацу пркосећи државној безбедности која га је условила да не излази из Ћелија.

Када, дакле, дођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, сетићеш се разгледнице са спомеником неког јунака подигнутих руку, и проћи ћеш поред њега. Том споменику и јунаку никако не можеш да се сетиш имена иако га је  форсирала званична историја коју су училе читаве генерације после Другог светског рата. Да ли је Бошко Буха, Пинки или Стјепан Филиповић (испаде да је овај трећи) није ни важно. Тај камени чувар Ваљева ништа не значи, тек је безимени камен који служи да ти мештани објасне како да стигнеш и куда да завијеш да би стигао до, рецимо, Лелића.

 Из ваљевског краја су и савременици Никола/ј Велимировић (село Лелић) и Живојин Мишић (село Струганик). Могли су обојица бити војници да је Никола био мало снажнији и да није оболео у младости због чега га родитељи уместо у војску заветоваше Богу. Свеједно, у Првом светском рату један се прослави војном стратегијом која се и данас учи на војним академијама диљем света. Један је водио прву армију, а за другог, владику Николаја, странци кажу да је имао снагу као трећа српска армија, јер ради за српску ствар ван земље колико и Мишићева армија  у земљи. Нигде као у Ваљевском крају нису актуелне Черчилове речи да Срби стварају вишак историје. У Ваљеву је тај вишак историје, ту се историја стварала прековременим радом!  Прескочисмо Ћелије, Пустињу и кућу Живојина Мишића, а посетисмо владикин Лелић. А Лелић пун свадбара. Носају оправу неприлагођену тмурном времену и одуговлаче нам целивање моштију, скоро па нас нервирају толико да се питамо чему то венчавање у манастирским кад имају парохијске цркве. Но, некако се и то уклапа у каријатидни рад владике Николаја и његов практичан и делатан дух. Нека се људи венчавају,  множе и обоже!

Када пођеш у било који град, и ако се тај град зове Ваљево, и ако си просветни радник, где би свратио ако не би у Бранковину. Ако си у Бранковини први пут без ученика, видећеш је потпуно новим очима. Имаћеш времена да прегледаш сваки гроб уз цркву и оплевиш Десанкину хумку и затражиш помиловање за једну мацу;  да седнеш у скамије Протине школе, напишеш слово у песку и воску, па и да запретиш штапом несташном ђаку у магарећој клупи у ћошку. У живом педагошком музеју у Бранковини наћи ћеш светосавље изнурено након векова под Турцима, али са израслим снажним изданцима, сачувано и одбрањено устаницима, процветало нежним Десанкиним стиховима.

Стриче и синовче

Када пођеш из било ког града, и ако се тај град зове Ваљево, и ако је близу њега живео и стварао Авва Јустин, и ако си просветни радник, и ако си икада макар чуо, ако не и читао, за  Светосавље као филозофија живота, неизоставно ћеш кренути пут Милешеве да видиш целу икону оног који ти неоправдано преполовљен на попрсје стоји у свакој учионици. Ако си просветни радник нећеш се дивити Белом анђелу у Милешеви, плакаћеш у дну ногу Светог Саве на источном зиду Милешевског манастира. Стриче и оче, слава и хвала! У дну тих стопала и на трагу тих стопа бићеш мали, најмањи што можеш бити, каљавији да каљавији не можеш бити. Целим бићем осетићеш шта значе Јустинове речи да је човек мали бог у блату. Али, излазећи из Милешеве бићеш окупан у злату. Немањићком и светосавском злату за чијим ћеш сјајем и једноставношћу кренути. 

Затећи ћеш то злато и у шупљикавом златастом камену Сопоћана, задужбини другог Савиног синовца Уроша, иако је злато из цркве и на цркви током векова нестало из манастира. Завидећеш рестаураторима и њиховом раду налик прецизном везу: покретима ситних четкица на камену, мешању малтера без воде, верању по скелама… Они очи у очи могу погледати блажена лица светитеља са фресака од којих нема лепших и боље очуваних, у најлепшем међу немањићким манастирима.

Ако си видео шта су градили и у српску културу уградили Савини синовци, лако ћеш пронаћи стазу да видиш како је све почело. Уским путем отворићеш тесна врата Савиног оца – зидине Ђурђевих ступова. Пре 20-ак година били су само руина, а онда се десило сећање и одлука. Неком је лепо пало на ум да изгради себе подижући ступове. Ко се не сећа концерта на којем су на бину изашле овце, сунце, краве, људи…

Стару постојбину запечатићеш  у најстаријој цркви на простору старе рашке постојбине  – Петровој цркви не питајући чија је. Твоја је у свој својој архаичности и необичности јер препознајеш имена на крстовима из којих црква као да је израсла и који стражаре над њом попут чувара. Ако се попнеш на галерију која је јединствен детаљ јер је нема ниједна наша црква, и заузмеш властелински положај у једној од ложа на галерији, можда ћеш зазвати у сећање слике крштења Стефана Немање. Немој се питати да ли присуствујеш гркокатоличком или римокатоличком крштењу оца нације, погледај у своју крштеницу.

На рубу новопазарске општине, на самој граници са Косметом, у Рибарићима, низ понорницу Црну реку и уз саму стену приљубљен је манастир Црна Река.  То је испосница са  функционалношћу манастира поготово откако су изграђени конаци измештени из влажног корита понорнице. Црква израсла из стена, са малим мостићем преко корита који повезује стену и стабилан део копна посвећена је двојици архангела Михајлу и Гаврилу и својом стопљеношћу са природним окружењем и жељом њеног градитеља да буде свету недоступна неодољиво подсећа на Метеоре. Не зна се ко је њен ктитор и лако је могуће да је настала после Косовске битке,  а први оснивач општежића био је Јоаникије Девички, чији је манастир Девић на Космету прво уништен, а данас поново обновљен. У безименом оснивачу препознаћеш  дуалну природу својих очева, оних који су осмишљавали хаос свима, а затим се повлачили у дубину свог бића. Ко је задојен скандал-причама из таблоида чуо је за овај манастир као коначиште наркомана за које је старешина имао ригидне, али ефикасне мере одвикавања. Наравно да ће се твоја вечерња молитва односити на све, и на њих. Наравно да ћеш га памтити по нечему сасвим другачијем од тих скандала иначе не би ни дошао у њега. Памтићеш га као врлетан и жилав дух који одолева, место где су пред Турцима склоњене мошти Стефана Првовенчаног, по моштима Светог Петра Коришког које су пред тобом отворили; по седишту руског конзула на Космету почетком 20. века, школи и интернату за српску децу…

Деспотово колебање

Са саме границе Космета померићеш се према Рашкој. Могао би свратити у Градац, Студеницу и Жичу и донекле заокружити причу о златном периоду Немањића. Но, идеш на Ниш. Видиш како се рашки стил најславнијих задужбина Немањића из једноставних и големих камених целина, полако смањује, често укопава у земљу, добија китњасти стил моравских манастира. Манастири Светог Романа у Прасковцима, Пресвете Богородице у Ђунису, Наупари крај Крушевца  личиће ти на породична имања више него на краљевске грађевине. Све до једног. Најлепшег и најчудеснијег – деспотовог.  Легенда каже да је и Наупаре градио деспот крадом од свог оца Лазара. Зато је Манасија грађена наочиглед Србији и целој васиони, чинећи својеврсно одступање од моравске школе и дајући роду најгосподственији српски манастир! Због реке Ресаве у чијој је близини саграђен чудесно су смешана имена, па манастир има два једнако фреквентна имена: Манасија и/или Ресава. Посебан је и самохтон и по осталим  двојакостима: и град и манастир, и војно утврђење и школа. Такав је и његов оснивач и становник – вероватно најпотпунији човек нашег средњег века. Потпуно савремен и потпуно недостижан у својој заокружености – деспот Стефан Лазаревић: витез и песник, владар и градоначелник, мецена и стваралац, нејаки син и нежни брат, а снажан ослонац; локалан и европски, ведар и страдалан.  У два песничка дела која се приписују Деспоту садржана је чиста суштина поезије, не само средњовековне, него и сваке друге, есенција поетског, безвремено поетског. Натпис на мраморном косовском стубу по емотивности расплакао би и стуб, а опет је јуначки на антички начин, и хришћански по идеји. Потпуно модерном књижевном техником деспот прави отклон у документаристички стил и персонификује стуб који говори читаоцу, хинећи да је виновник догађаја. Читалац који зна и који верује ко стоји иза речи стуба као виновник и страдалник не може остати равнодушан. А ни деспот није, одајући се у последњим стиховима. Документаристички тачно ређа временске одреднице догађаја судбоносног за народ једнако колико и за њега: индикт, месец, дан, а код часа се колеба. Шести или седми час, каже да не зна, да Бог зна. Управо то колебање у тачности отвара нам врата могућих доживљаја и представља врхунац песничког. Место на коме се тешко подноси бреме историје, место на коме се трајање више не може предвидети, место на коме се смисао не може докучити, место на коме је можда задрхтала рука песника… Мало ремек-дело Слово љубве, песничка посланица брату и својеврсна парафраза и библијске приче и Каину и Авељу, али и својеврсна разрада посланице апостола Павла и Давидових псалма. Иако у чврстој форми писма, садржајно је и ово дело једно велико песничко колебање – ређање пробраних снажних слика из Библије и личних опсервација над њима. Из тог колебања израста нам деспот као човек велике ерудиције, али и огромног срца које прашта и на љубав позива.  А затим, после камена,  Изиђимо у поље, коњем према  деспотовом Београду према којем је и он кренуо 19. јула 1427. године, свега 9 година након завршетка Манасије, ловећи успут. Коњ је под њим посрнуо, каже биограф Констатнтин Филозоф, а један лекар из Суботице тврди да је деспот умро на коњу, али не од пада, него од класичног инфаркта… Могао је деспот пострадати у витешком боју, од отрова лицемерних западних савезника, пасти са грађевине… Другачију је судбину Господ наменио деспоту. Бизарна смрт витеза и јунака – на коњу, са соколом на рамену, иапк је поетичнија од инфаркта за који мора да је знао и средњовековни човек. Деспоту се одужио Деспотовац који последњих година организује Фестивал витештва, научне скупове. Деспотову величину у наше време препознају и актуализују многи (постоји и рок-група Деспот) само не они који највише могу научити од деспота – политичари.

Но, деспоту су се најлепше одужили и најбоље га разумели они који су живели непосредно после њега и са њим. Подражавајући  деспотова дела, на споменику у Црквини записан је тобоже аутобиографски запис о тренутку смрти, са навођењем тачног времена, у коме му анђео рече: Иди. А раб Божији Ђурађ Зубровић записа и постави тај камен, а неко опет замоли: Прости Боже попа Влкшу. На јужној страни записане су најједноставније речи о деспоту: Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин. И у тим речима  има владарске карактеризације (благочестиви) колико и људског саучесништва и емпатије (паралелизам „добри господин“). Ако ћемо право, Стефан, добри господин иде уз Стефаново име колико и Стефан Високи. Константин Филозоф другачије драматизује његову смрт, стављајући му у уста последње речи: По Ђурђа, по Ђурђа… пуштајући нас да том недовршеношћу нагађамо да ли је последњим речима примарно исказао своју владарску одговорност или своју људску слабост и потребу да у самртном часу крај себе има неког свог. Пут даље води ка деспотовом Београду. Деспот Стефан Високи његов је добри пастир. Он је његов начелник и градоначелник. Сви остали, Мали или велики, само су плева и врева нашег века.

Плева и врева

Да могу да бирам како да пишем о виђеном и доживљеном, писала бих као деспот Стефан Лазаревић, добри господин. Но, и моје су речи само плева, развејаће их ветар. Ветар векова не може ништа златном камену светиња и та чињеница избавља из вреве лета и склања у тишину смисленог постојања.

У сред те вреве, после развејане плеве, остало је пар класова између камена.

  1. Хвала ти Боже што препознајемо чијег смо рода, од Немањића и Лазаревића, до самог Господа.
  2. Хвала роду што је обновио свој златни камен да не тумарамо по запуштеним зидинама као пре 20-25 година по већини ових места; што је дао монахиње и монахе вере јаке да то све чувају.
  3. Хвала случајним сусретима и натруњеним наканама које нас одведоше на овај пут и избавише од вреве лета.

Прости Боже три случајна путника овога века, три зрнца плеве која су добила чудесну златну боју.

Изван себе до обнове себе

Инспиратор и посредник ове потраге за извориштем и обновом била је једна Слађа с којом сам почетком јула 2016. путовала у Лику – Јадовно и Смиљане. Причала је о Увцу као месту на којем већ годинама летује и ништа јој више не треба, целе године вапи Увац.  Пробудила је чежњу, прво, за селом и природом.  Увац је звучао као Унац – место одакле извире детињство и увире у Уну. Духовно окрепљење  дошло је накнадно као резултат унутрашње жеђи. Вратоломије су дошле као последица личне природе и уверења да Господ чува оне који због њега на пут крену. Вратоломије су издржале и окрепиле се како нису ни слутиле и Гага и Дика. Њима је све било лепо јер добрима је све добро! Ово је духовни подсетник за три путника окрепника, иако знам да комарац не може да прича о орлу.


Написано под: Путеви

from Неке ствари и остало http://ift.tt/2bxKXYZ
via IFTTT

Мали бог у блату окупан у злату

Ваљевски крај – вишак историје и прековремени рад

Када пођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, слушаћеш трубе и саксофоне Јована Маљоковића у ауту, а све најбоље што о Ваљеву знаш  чуо си од Бећковића јер о њему нико лепше није писао и причао. Зато се у Ваљеву нарочито ни не задржаваш, него идеш на обронке – у Ћелије, Пустињу, Лелић … У Ћелијама је Авва Јустин Ћелијски грмео своје опомињуће проповеди и примао, саветовао, подучавао и  исповедао највеће слободоумне умове послератног доба; с костобољним ногама у лавору писао житија светих од којих бољих нема у целом православном свету; а суботом излазио на ваљевску пијацу пркосећи државној безбедности која га је условила да не излази из Ћелија.

Када, дакле, дођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, сетићеш се разгледнице са спомеником неког јунака подигнутих руку, и проћи ћеш поред њега. Том споменику и јунаку никако не можеш да се сетиш имена иако га је  форсирала званична историја коју су училе читаве генерације после Другог светског рата. Да ли је Бошко Буха, Пинки или Стјепан Филиповић (испаде да је овај трећи) није ни важно. Тај камени чувар Ваљева ништа не значи, тек је безимени камен који служи да ти мештани објасне како да стигнеш и куда да завијеш да би стигао до, рецимо, Лелића.

 Из ваљевског краја су и савременици Никола/ј Велимировић (село Лелић) и Живојин Мишић (село Струганик). Могли су обојица бити војници да је Никола био мало снажнији и да није оболео у младости због чега га родитељи уместо у војску заветоваше Богу. Свеједно, у Првом светском рату један се прослави војном стратегијом која се и данас учи на војним академијама диљем света. Један је водио прву армију, а за другог, владику Николаја, странци кажу да је имао снагу као трећа српска армија, јер ради за српску ствар ван земље колико и Мишићева армија  у земљи. Нигде као у Ваљевском крају нису актуелне Черчилове речи да Срби стварају вишак историје. У Ваљеву је тај вишак историје, ту се историја стварала прековременим радом!  Прескочисмо Ћелије, Пустињу и кућу Живојина Мишића, а посетисмо владикин Лелић. А Лелић пун свадбара. Носају оправу неприлагођену тмурном времену и одуговлаче нам целивање моштију, скоро па нас нервирају толико да се питамо чему то венчавање у манастирским кад имају парохијске цркве. Но, некако се и то уклапа у каријатидни рад владике Николаја и његов практичан и делатан дух. Нека се људи венчавају,  множе и обоже!

Када пођеш у било који град, и ако се тај град зове Ваљево, и ако си просветни радник, где би свратио ако не би у Бранковину. Ако си у Бранковини први пут без ученика, видећеш је потпуно новим очима. Имаћеш времена да прегледаш сваки гроб уз цркву и оплевиш Десанкину хумку и затражиш помиловање за једну мацу;  да седнеш у скамије Протине школе, напишеш слово у песку и воску, па и да запретиш штапом несташном ђаку у магарећој клупи у ћошку. У живом педагошком музеју у Бранковини наћи ћеш светосавље изнурено након векова под Турцима, али са израслим снажним изданцима, сачувано и одбрањено устаницима, процветало нежним Десанкиним стиховима.

Стриче и синовче

Када пођеш из било ког града, и ако се тај град зове Ваљево, и ако је близу њега живео и стварао Авва Јустин, и ако си просветни радник, и ако си икада макар чуо, ако не и читао, за  Светосавље као филозофија живота, неизоставно ћеш кренути пут Милешеве да видиш целу икону оног који ти неоправдано преполовљен на попрсје стоји у свакој учионици. Ако си просветни радник нећеш се дивити Белом анђелу у Милешеви, плакаћеш у дну ногу Светог Саве на источном зиду Милешевског манастира. Стриче и оче, слава и хвала! У дну тих стопала и на трагу тих стопа бићеш мали, најмањи што можеш бити, каљавији да каљавији не можеш бити. Целим бићем осетићеш шта значе Јустинове речи да је човек мали бог у блату. Али, излазећи из Милешеве бићеш окупан у злату. Немањићком и светосавском злату за чијим ћеш сјајем и једноставношћу кренути. 

Затећи ћеш то злато и у шупљикавом златастом камену Сопоћана, задужбини другог Савиног синовца Уроша, иако је злато из цркве и на цркви током векова нестало из манастира. Завидећеш рестаураторима и њиховом раду налик прецизном везу: покретима ситних четкица на камену, мешању малтера без воде, верању по скелама… Они очи у очи могу погледати блажена лица светитеља са фресака од којих нема лепших и боље очуваних, у најлепшем међу немањићким манастирима.

Ако си видео шта су градили и у српску културу уградили Савини синовци, лако ћеш пронаћи стазу да видиш како је све почело. Уским путем отворићеш тесна врата Савиног оца – зидине Ђурђевих ступова. Пре 20-ак година били су само руина, а онда се десило сећање и одлука. Неком је лепо пало на ум да изгради себе подижући ступове. Ко се не сећа концерта на којем су на бину изашле овце, сунце, краве, људи…

Стару постојбину запечатићеш  у најстаријој цркви на простору старе рашке постојбине  – Петровој цркви не питајући чија је. Твоја је у свој својој архаичности и необичности јер препознајеш имена на крстовима из којих црква као да је израсла и који стражаре над њом попут чувара. Ако се попнеш на галерију која је јединствен детаљ јер је нема ниједна наша црква, и заузмеш властелински положај у једној од ложа на галерији, можда ћеш зазвати у сећање слике крштења Стефана Немање. Немој се питати да ли присуствујеш гркокатоличком или римокатоличком крштењу оца нације, погледај у своју крштеницу.

На рубу новопазарске општине, на самој граници са Косметом, у Рибарићима, низ понорницу Црну реку и уз саму стену приљубљен је манастир Црна Река.  То је испосница са  функционалношћу манастира поготово откако су изграђени конаци измештени из влажног корита понорнице. Црква израсла из стена, са малим мостићем преко корита који повезује стену и стабилан део копна посвећена је двојици архангела Михајлу и Гаврилу и својом стопљеношћу са природним окружењем и жељом њеног градитеља да буде свету недоступна неодољиво подсећа на Метеоре. Не зна се ко је њен ктитор и лако је могуће да је настала после Косовске битке,  а први оснивач општежића био је Јоаникије Девички, чији је манастир Девић на Космету прво уништен, а данас поново обновљен. У безименом оснивачу препознаћеш  дуалну природу својих очева, оних који су осмишљавали хаос свима, а затим се повлачили у дубину свог бића. Ко је задојен скандал-причама из таблоида чуо је за овај манастир као коначиште наркомана за које је старешина имао ригидне, али ефикасне мере одвикавања. Наравно да ће се твоја вечерња молитва односити на све, и на њих. Наравно да ћеш га памтити по нечему сасвим другачијем од тих скандала иначе не би ни дошао у њега. Памтићеш га као врлетан и жилав дух који одолева, место где су пред Турцима склоњене мошти Стефана Првовенчаног, по моштима Светог Петра Коришког које су пред тобом отворили; по седишту руског конзула на Космету почетком 20. века, школи и интернату за српску децу…

Деспотово колебање

Са саме границе Космета померићеш се према Рашкој. Могао би свратити у Градац, Студеницу и Жичу и донекле заокружити причу о златном периоду Немањића. Но, идеш на Ниш. Видиш како се рашки стил најславнијих задужбина Немањића из једноставних и големих камених целина, полако смањује, често укопава у земљу, добија китњасти стил моравских манастира. Манастири Светог Романа у Прасковцима, Пресвете Богородице у Ђунису, Наупари крај Крушевца  личиће ти на породична имања више него на краљевске грађевине. Све до једног. Најлепшег и најчудеснијег – деспотовог.  Легенда каже да је и Наупаре градио деспот крадом од свог оца Лазара. Зато је Манасија грађена наочиглед Србији и целој васиони, чинећи својеврсно одступање од моравске школе и дајући роду најгосподственији српски манастир! Због реке Ресаве у чијој је близини саграђен чудесно су смешана имена, па манастир има два једнако фреквентна имена: Манасија и/или Ресава. Посебан је и самохтон и по осталим  двојакостима: и град и манастир, и војно утврђење и школа. Такав је и његов оснивач и становник – вероватно најпотпунији човек нашег средњег века. Потпуно савремен и потпуно недостижан у својој заокружености – деспот Стефан Лазаревић: витез и песник, владар и градоначелник, мецена и стваралац, нејаки син и нежни брат, а снажан ослонац; локалан и европски, ведар и страдалан.  У два песничка дела која се приписују Деспоту садржана је чиста суштина поезије, не само средњовековне, него и сваке друге, есенција поетског, безвремено поетског. Натпис на мраморном косовском стубу по емотивности расплакао би и стуб, а опет је јуначки на антички начин, и хришћански по идеји. Потпуно модерном књижевном техником деспот прави отклон у документаристички стил и персонификује стуб који говори читаоцу, хинећи да је виновник догађаја. Читалац који зна и који верује ко стоји иза речи стуба као виновник и страдалник не може остати равнодушан. А ни деспот није, одајући се у последњим стиховима. Документаристички тачно ређа временске одреднице догађаја судбоносног за народ једнако колико и за њега: индикт, месец, дан, а код часа се колеба. Шести или седми час, каже да не зна, да Бог зна. Управо то колебање у тачности отвара нам врата могућих доживљаја и представља врхунац песничког. Место на коме се тешко подноси бреме историје, место на коме се трајање више не може предвидети, место на коме се смисао не може докучити, место на коме је можда задрхтала рука песника… Мало ремек-дело Слово љубве, песничка посланица брату и својеврсна парафраза и библијске приче и Каину и Авељу, али и својеврсна разрада посланице апостола Павла и Давидових псалма. Иако у чврстој форми писма, садржајно је и ово дело једно велико песничко колебање – ређање пробраних снажних слика из Библије и личних опсервација над њима. Из тог колебања израста нам деспот као човек велике ерудиције, али и огромног срца које прашта и на љубав позива.  А затим, после камена,  Изиђимо у поље, коњем према  деспотовом Београду према којем је и он кренуо 19. јула 1427. године, свега 9 година након завршетка Манасије, ловећи успут. Коњ је под њим посрнуо, каже биограф Констатнтин Филозоф, а један лекар из Суботице тврди да је деспот умро на коњу, али не од пада, него од класичног инфаркта… Могао је деспот пострадати у витешком боју, од отрова лицемерних западних савезника, пасти са грађевине… Другачију је судбину Господ наменио деспоту. Бизарна смрт витеза и јунака – на коњу, са соколом на рамену, иапк је поетичнија од инфаркта за који мора да је знао и средњовековни човек. Деспоту се одужио Деспотовац који последњих година организује Фестивал витештва, научне скупове. Деспотову величину у наше време препознају и актуализују многи (постоји и рок-група Деспот) само не они који највише могу научити од деспота – политичари.

Но, деспоту су се најлепше одужили и најбоље га разумели они који су живели непосредно после њега и са њим. Подражавајући  деспотова дела, на споменику у Црквини записан је тобоже аутобиографски запис о тренутку смрти, са навођењем тачног времена, у коме му анђео рече: Иди. А раб Божији Ђурађ Зубровић записа и постави тај камен, а неко опет замоли: Прости Боже попа Влкшу. На јужној страни записане су најједноставније речи о деспоту: Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин. И у тим речима  има владарске карактеризације (благочестиви) колико и људског саучесништва и емпатије (паралелизам „добри господин“). Ако ћемо право, Стефан, добри господин иде уз Стефаново име колико и Стефан Високи. Константин Филозоф другачије драматизује његову смрт, стављајући му у уста последње речи: По Ђурђа, по Ђурђа… пуштајући нас да том недовршеношћу нагађамо да ли је последњим речима примарно исказао своју владарску одговорност или своју људску слабост и потребу да у самртном часу крај себе има неког свог. Пут даље води ка деспотовом Београду. Деспот Стефан Високи његов је добри пастир. Он је његов начелник и градоначелник. Сви остали, Мали или велики, само су плева и врева нашег века.

Плева и врева

Да могу да бирам како да пишем о виђеном и доживљеном, писала бих као деспот Стефан Лазаревић, добри господин. Но, и моје су речи само плева, развејаће их ветар. Ветар векова не може ништа златном камену светиња и та чињеница избавља из вреве лета и склања у тишину смисленог постојања.

У сред те вреве, после развејане плеве, остало је пар класова између камена.

  1. Хвала ти Боже што препознајемо чијег смо рода, од Немањића и Лазаревића, до самог Господа.
  2. Хвала роду што је обновио свој златни камен да не тумарамо по запуштеним зидинама као пре 20-25 година по већини ових места; што је дао монахиње и монахе вере јаке да то све чувају.
  3. Хвала случајним сусретима и натруњеним наканама које нас одведоше на овај пут и избавише од вреве лета.

Прости Боже три случајна путника овога века, три зрнца плеве која су добила чудесну златну боју.

Изван себе до обнове себе

Инспиратор и посредник ове потраге за извориштем и обновом била је једна Слађа с којом сам почетком јула 2016. путовала у Лику – Јадовно и Смиљане. Причала је о Увцу као месту на којем већ годинама летује и ништа јој више не треба, целе године вапи Увац.  Пробудила је чежњу, прво, за селом и природом.  Увац је звучао као Унац – место одакле извире детињство и увире у Уну. Духовно окрепљење  дошло је накнадно као резултат унутрашње жеђи. Вратоломије су дошле као последица личне природе и уверења да Господ чува оне који због њега на пут крену. Вратоломије су издржале и окрепиле се како нису ни слутиле и Гага и Дика. Њима је све било лепо јер добрима је све добро! Ово је духовни подсетник за три путника окрепника, иако знам да комарац не може да прича о орлу.


Написано под: Путеви

from Неке ствари и остало http://ift.tt/2bxKXYZ
via IFTTT

Мали бог у блату окупан у злату

Ваљевски крај – вишак историје и прековремени рад

Када пођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, слушаћеш трубе и саксофоне Јована Маљоковића у ауту, а све најбоље што о Ваљеву знаш  чуо си од Бећковића јер о њему нико лепше није писао и причао. Зато се у Ваљеву нарочито ни не задржаваш, него идеш на обронке – у Ћелије, Пустињу, Лелић … У Ћелијама је Авва Јустин Ћелијски грмео своје опомињуће проповеди и примао, саветовао, подучавао и  исповедао највеће слободоумне умове послератног доба; с костобољним ногама у лавору писао житија светих од којих бољих нема у целом православном свету; а суботом излазио на ваљевску пијацу пркосећи државној безбедности која га је условила да не излази из Ћелија.

Када, дакле, дођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, сетићеш се разгледнице са спомеником неког јунака подигнутих руку, и проћи ћеш поред њега. Том споменику и јунаку никако не можеш да се сетиш имена иако га је  форсирала званична историја коју су училе читаве генерације после Другог светског рата. Да ли је Бошко Буха, Пинки или Стјепан Филиповић (испаде да је овај трећи) није ни важно. Тај камени чувар Ваљева ништа не значи, тек је безимени камен који служи да ти мештани објасне како да стигнеш и куда да завијеш да би стигао до, рецимо, Лелића.

 Из ваљевског краја су и савременици Никола/ј Велимировић (село Лелић) и Живојин Мишић (село Струганик). Могли су обојица бити војници да је Никола био мало снажнији и да није оболео у младости због чега га родитељи уместо у војску заветоваше Богу. Свеједно, у Првом светском рату један се прослави војном стратегијом која се и данас учи на војним академијама диљем света. Један је водио прву армију, а за другог, владику Николаја, странци кажу да је имао снагу као трећа српска армија, јер ради за српску ствар ван земље колико и Мишићева армија  у земљи. Нигде као у Ваљевском крају нису актуелне Черчилове речи да Срби стварају вишак историје. У Ваљеву је тај вишак историје, ту се историја стварала прековременим радом!  Прескочисмо Ћелије, Пустињу и кућу Живојина Мишића, а посетисмо владикин Лелић. А Лелић пун свадбара. Носају оправу неприлагођену тмурном времену и одуговлаче нам целивање моштију, скоро па нас нервирају толико да се питамо чему то венчавање у манастирским кад имају парохијске цркве. Но, некако се и то уклапа у каријатидни рад владике Николаја и његов практичан и делатан дух. Нека се људи венчавају,  множе и обоже!

Када пођеш у било који град, и ако се тај град зове Ваљево, и ако си просветни радник, где би свратио ако не би у Бранковину. Ако си у Бранковини први пут без ученика, видећеш је потпуно новим очима. Имаћеш времена да прегледаш сваки гроб уз цркву и оплевиш Десанкину хумку и затражиш помиловање за једну мацу;  да седнеш у скамије Протине школе, напишеш слово у песку и воску, па и да запретиш штапом несташном ђаку у магарећој клупи у ћошку. У живом педагошком музеју у Бранковини наћи ћеш светосавље изнурено након векова под Турцима, али са израслим снажним изданцима, сачувано и одбрањено устаницима, процветало нежним Десанкиним стиховима.

Стриче и синовче

Када пођеш из било ког града, и ако се тај град зове Ваљево, и ако је близу њега живео и стварао Авва Јустин, и ако си просветни радник, и ако си икада макар чуо, ако не и читао, за  Светосавље као филозофија живота, неизоставно ћеш кренути пут Милешеве да видиш целу икону оног који ти неоправдано преполовљен на попрсје стоји у свакој учионици. Ако си просветни радник нећеш се дивити Белом анђелу у Милешеви, плакаћеш у дну ногу Светог Саве на источном зиду Милешевског манастира. Стриче и оче, слава и хвала! У дну тих стопала и на трагу тих стопа бићеш мали, најмањи што можеш бити, каљавији да каљавији не можеш бити. Целим бићем осетићеш шта значе Јустинове речи да је човек мали бог у блату. Али, излазећи из Милешеве бићеш окупан у злату. Немањићком и светосавском злату за чијим ћеш сјајем и једноставношћу кренути. 

Затећи ћеш то злато и у шупљикавом златастом камену Сопоћана, задужбини другог Савиног синовца Уроша, иако је злато из цркве и на цркви током векова нестало из манастира. Завидећеш рестаураторима и њиховом раду налик прецизном везу: покретима ситних четкица на камену, мешању малтера без воде, верању по скелама… Они очи у очи могу погледати блажена лица светитеља са фресака од којих нема лепших и боље очуваних, у најлепшем међу немањићким манастирима.

Ако си видео шта су градили и у српску културу уградили Савини синовци, лако ћеш пронаћи стазу да видиш како је све почело. Уским путем отворићеш тесна врата Савиног оца – зидине Ђурђевих ступова. Пре 20-ак година били су само руина, а онда се десило сећање и одлука. Неком је лепо пало на ум да изгради себе подижући ступове. Ко се не сећа концерта на којем су на бину изашле овце, сунце, краве, људи…

Стару постојбину запечатићеш  у најстаријој цркви на простору старе рашке постојбине  – Петровој цркви не питајући чија је. Твоја је у свој својој архаичности и необичности јер препознајеш имена на крстовима из којих црква као да је израсла и који стражаре над њом попут чувара. Ако се попнеш на галерију која је јединствен детаљ јер је нема ниједна наша црква, и заузмеш властелински положај у једној од ложа на галерији, можда ћеш зазвати у сећање слике крштења Стефана Немање. Немој се питати да ли присуствујеш гркокатоличком или римокатоличком крштењу оца нације, погледај у своју крштеницу.

На рубу новопазарске општине, на самој граници са Косметом, у Рибарићима, низ понорницу Црну реку и уз саму стену приљубљен је манастир Црна Река.  То је испосница са  функционалношћу манастира поготово откако су изграђени конаци измештени из влажног корита понорнице. Црква израсла из стена, са малим мостићем преко корита који повезује стену и стабилан део копна посвећена је двојици архангела Михајлу и Гаврилу и својом стопљеношћу са природним окружењем и жељом њеног градитеља да буде свету недоступна неодољиво подсећа на Метеоре. Не зна се ко је њен ктитор и лако је могуће да је настала после Косовске битке,  а први оснивач општежића био је Јоаникије Девички, чији је манастир Девић на Космету прво уништен, а данас поново обновљен. У безименом оснивачу препознаћеш  дуалну природу својих очева, оних који су осмишљавали хаос свима, а затим се повлачили у дубину свог бића. Ко је задојен скандал-причама из таблоида чуо је за овај манастир као коначиште наркомана за које је старешина имао ригидне, али ефикасне мере одвикавања. Наравно да ће се твоја вечерња молитва односити на све, и на њих. Наравно да ћеш га памтити по нечему сасвим другачијем од тих скандала иначе не би ни дошао у њега. Памтићеш га као врлетан и жилав дух који одолева, место где су пред Турцима склоњене мошти Стефана Првовенчаног, по моштима Светог Петра Коришког које су пред тобом отворили; по седишту руског конзула на Космету почетком 20. века, школи и интернату за српску децу…

Деспотово колебање

Са саме границе Космета померићеш се према Рашкој. Могао би свратити у Градац, Студеницу и Жичу и донекле заокружити причу о златном периоду Немањића. Но, идеш на Ниш. Видиш како се рашки стил најславнијих задужбина Немањића из једноставних и големих камених целина, полако смањује, често укопава у земљу, добија китњасти стил моравских манастира. Манастири Светог Романа у Прасковцима, Пресвете Богородице у Ђунису, Наупари крај Крушевца  личиће ти на породична имања више него на краљевске грађевине. Све до једног. Најлепшег и најчудеснијег – деспотовог.  Легенда каже да је и Наупаре градио деспот крадом од свог оца Лазара. Зато је Манасија грађена наочиглед Србији и целој васиони, чинећи својеврсно одступање од моравске школе и дајући роду најгосподственији српски манастир! Због реке Ресаве у чијој је близини саграђен чудесно су смешана имена, па манастир има два једнако фреквентна имена: Манасија и/или Ресава. Посебан је и самохтон и по осталим  двојакостима: и град и манастир, и војно утврђење и школа. Такав је и његов оснивач и становник – вероватно најпотпунији човек нашег средњег века. Потпуно савремен и потпуно недостижан у својој заокружености – деспот Стефан Лазаревић: витез и песник, владар и градоначелник, мецена и стваралац, нејаки син и нежни брат, а снажан ослонац; локалан и европски, ведар и страдалан.  У два песничка дела која се приписују Деспоту садржана је чиста суштина поезије, не само средњовековне, него и сваке друге, есенција поетског, безвремено поетског. Натпис на мраморном косовском стубу по емотивности расплакао би и стуб, а опет је јуначки на антички начин, и хришћански по идеји. Потпуно модерном књижевном техником деспот прави отклон у документаристички стил и персонификује стуб који говори читаоцу, хинећи да је виновник догађаја. Читалац који зна и који верује ко стоји иза речи стуба као виновник и страдалник не може остати равнодушан. А ни деспот није, одајући се у последњим стиховима. Документаристички тачно ређа временске одреднице догађаја судбоносног за народ једнако колико и за њега: индикт, месец, дан, а код часа се колеба. Шести или седми час, каже да не зна, да Бог зна. Управо то колебање у тачности отвара нам врата могућих доживљаја и представља врхунац песничког. Место на коме се тешко подноси бреме историје, место на коме се трајање више не може предвидети, место на коме се смисао не може докучити, место на коме је можда задрхтала рука песника… Мало ремек-дело Слово љубве, песничка посланица брату и својеврсна парафраза и библијске приче и Каину и Авељу, али и својеврсна разрада посланице апостола Павла и Давидових псалма. Иако у чврстој форми писма, садржајно је и ово дело једно велико песничко колебање – ређање пробраних снажних слика из Библије и личних опсервација над њима. Из тог колебања израста нам деспот као човек велике ерудиције, али и огромног срца које прашта и на љубав позива.  А затим, после камена,  Изиђимо у поље, коњем према  деспотовом Београду према којем је и он кренуо 19. јула 1427. године, свега 9 година након завршетка Манасије, ловећи успут. Коњ је под њим посрнуо, каже биограф Констатнтин Филозоф, а један лекар из Суботице тврди да је деспот умро на коњу, али не од пада, него од класичног инфаркта… Могао је деспот пострадати у витешком боју, од отрова лицемерних западних савезника, пасти са грађевине… Другачију је судбину Господ наменио деспоту. Бизарна смрт витеза и јунака – на коњу, са соколом на рамену, иапк је поетичнија од инфаркта за који мора да је знао и средњовековни човек. Деспоту се одужио Деспотовац који последњих година организује Фестивал витештва, научне скупове. Деспотову величину у наше време препознају и актуализују многи (постоји и рок-група Деспот) само не они који највише могу научити од деспота – политичари.

Но, деспоту су се најлепше одужили и најбоље га разумели они који су живели непосредно после њега и са њим. Подражавајући  деспотова дела, на споменику у Црквини записан је тобоже аутобиографски запис о тренутку смрти, са навођењем тачног времена, у коме му анђео рече: Иди. А раб Божији Ђурађ Зубровић записа и постави тај камен, а неко опет замоли: Прости Боже попа Влкшу. На јужној страни записане су најједноставније речи о деспоту: Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин. И у тим речима  има владарске карактеризације (благочестиви) колико и људског саучесништва и емпатије (паралелизам „добри господин“). Ако ћемо право, Стефан, добри господин иде уз Стефаново име колико и Стефан Високи. Константин Филозоф другачије драматизује његову смрт, стављајући му у уста последње речи: По Ђурђа, по Ђурђа… пуштајући нас да том недовршеношћу нагађамо да ли је последњим речима примарно исказао своју владарску одговорност или своју људску слабост и потребу да у самртном часу крај себе има неког свог. Пут даље води ка деспотовом Београду. Деспот Стефан Високи његов је добри пастир. Он је његов начелник и градоначелник. Сви остали, Мали или велики, само су плева и врева нашег века.

Плева и врева

Да могу да бирам како да пишем о виђеном и доживљеном, писала бих као деспот Стефан Лазаревић, добри господин. Но, и моје су речи само плева, развејаће их ветар. Ветар векова не може ништа златном камену светиња и та чињеница избавља из вреве лета и склања у тишину смисленог постојања.

У сред те вреве, после развејане плеве, остало је пар класова између камена.

  1. Хвала ти Боже што препознајемо чијег смо рода, од Немањића и Лазаревића, до самог Господа.
  2. Хвала роду што је обновио свој златни камен да не тумарамо по запуштеним зидинама као пре 20-25 година по већини ових места; што је дао монахиње и монахе вере јаке да то све чувају.
  3. Хвала случајним сусретима и натруњеним наканама које нас одведоше на овај пут и избавише од вреве лета.

Прости Боже три случајна путника овога века, три зрнца плеве која су добила чудесну златну боју.

Изван себе до обнове себе

Инспиратор и посредник ове потраге за извориштем и обновом била је једна Слађа с којом сам почетком јула 2016. путовала у Лику – Јадовно и Смиљане. Причала је о Увцу као месту на којем већ годинама летује и ништа јој више не треба, целе године вапи Увац.  Пробудила је чежњу, прво, за селом и природом.  Увац је звучао као Унац – место одакле извире детињство и увире у Уну. Духовно окрепљење  дошло је накнадно као резултат унутрашње жеђи. Вратоломије су дошле као последица личне природе и уверења да Господ чува оне који због њега на пут крену. Вратоломије су издржале и окрепиле се како нису ни слутиле и Гага и Дика. Њима је све било лепо јер добрима је све добро! Ово је духовни подсетник за три путника окрепника, иако знам да комарац не може да прича о орлу.


Написано под: Путеви

from Неке ствари и остало http://ift.tt/2bxKXYZ
via IFTTT

Мали бог у блату окупан у злату

Ваљевски крај – вишак историје и прековремени рад

Када пођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, слушаћеш трубе и саксофоне Јована Маљоковића у ауту, а све најбоље што о Ваљеву знаш  чуо си од Бећковића јер о њему нико лепше није писао и причао. Зато се у Ваљеву нарочито ни не задржаваш, него идеш на обронке – у Ћелије, Пустињу, Лелић … У Ћелијама је Авва Јустин Ћелијски грмео своје опомињуће проповеди и примао, саветовао, подучавао и  исповедао највеће слободоумне умове послератног доба; с костобољним ногама у лавору писао житија светих од којих бољих нема у целом православном свету; а суботом излазио на ваљевску пијацу пркосећи државној безбедности која га је условила да не излази из Ћелија.

Када, дакле, дођеш у било који град и ако се тај град зове Ваљево, сетићеш се разгледнице са спомеником неког јунака подигнутих руку, и проћи ћеш поред њега. Том споменику и јунаку никако не можеш да се сетиш имена иако га је  форсирала званична историја коју су училе читаве генерације после Другог светског рата. Да ли је Бошко Буха, Пинки или Стјепан Филиповић (испаде да је овај трећи) није ни важно. Тај камени чувар Ваљева ништа не значи, тек је безимени камен који служи да ти мештани објасне како да стигнеш и куда да завијеш да би стигао до, рецимо, Лелића.

 Из ваљевског краја су и савременици Никола/ј Велимировић (село Лелић) и Живојин Мишић (село Струганик). Могли су обојица бити војници да је Никола био мало снажнији и да није оболео у младости због чега га родитељи уместо у војску заветоваше Богу. Свеједно, у Првом светском рату један се прослави војном стратегијом која се и данас учи на војним академијама диљем света. Један је водио прву армију, а за другог, владику Николаја, странци кажу да је имао снагу као трећа српска армија, јер ради за српску ствар ван земље колико и Мишићева армија  у земљи. Нигде као у Ваљевском крају нису актуелне Черчилове речи да Срби стварају вишак историје. У Ваљеву је тај вишак историје, ту се историја стварала прековременим радом!  Прескочисмо Ћелије, Пустињу и кућу Живојина Мишића, а посетисмо владикин Лелић. А Лелић пун свадбара. Носају оправу неприлагођену тмурном времену и одуговлаче нам целивање моштију, скоро па нас нервирају толико да се питамо чему то венчавање у манастирским кад имају парохијске цркве. Но, некако се и то уклапа у каријатидни рад владике Николаја и његов практичан и делатан дух. Нека се људи венчавају,  множе и обоже!

Када пођеш у било који град, и ако се тај град зове Ваљево, и ако си просветни радник, где би свратио ако не би у Бранковину. Ако си у Бранковини први пут без ученика, видећеш је потпуно новим очима. Имаћеш времена да прегледаш сваки гроб уз цркву и оплевиш Десанкину хумку и затражиш помиловање за једну мацу;  да седнеш у скамије Протине школе, напишеш слово у песку и воску, па и да запретиш штапом несташном ђаку у магарећој клупи у ћошку. У живом педагошком музеју у Бранковини наћи ћеш светосавље изнурено након векова под Турцима, али са израслим снажним изданцима, сачувано и одбрањено устаницима, процветало нежним Десанкиним стиховима.

Стриче и синовче

Када пођеш из било ког града, и ако се тај град зове Ваљево, и ако је близу њега живео и стварао Авва Јустин, и ако си просветни радник, и ако си икада макар чуо, ако не и читао, за  Светосавље као филозофија живота, неизоставно ћеш кренути пут Милешеве да видиш целу икону оног који ти неоправдано преполовљен на попрсје стоји у свакој учионици. Ако си просветни радник нећеш се дивити Белом анђелу у Милешеви, плакаћеш у дну ногу Светог Саве на источном зиду Милешевског манастира. Стриче и оче, слава и хвала! У дну тих стопала и на трагу тих стопа бићеш мали, најмањи што можеш бити, каљавији да каљавији не можеш бити. Целим бићем осетићеш шта значе Јустинове речи да је човек мали бог у блату. Али, излазећи из Милешеве бићеш окупан у злату. Немањићком и светосавском злату за чијим ћеш сјајем и једноставношћу кренути. 

Затећи ћеш то злато и у шупљикавом златастом камену Сопоћана, задужбини другог Савиног синовца Уроша, иако је злато из цркве и на цркви током векова нестало из манастира. Завидећеш рестаураторима и њиховом раду налик прецизном везу: покретима ситних четкица на камену, мешању малтера без воде, верању по скелама… Они очи у очи могу погледати блажена лица светитеља са фресака од којих нема лепших и боље очуваних, у најлепшем међу немањићким манастирима.

Ако си видео шта су градили и у српску културу уградили Савини синовци, лако ћеш пронаћи стазу да видиш како је све почело. Уским путем отворићеш тесна врата Савиног оца – зидине Ђурђевих ступова. Пре 20-ак година били су само руина, а онда се десило сећање и одлука. Неком је лепо пало на ум да изгради себе подижући ступове. Ко се не сећа концерта на којем су на бину изашле овце, сунце, краве, људи…

Стару постојбину запечатићеш  у најстаријој цркви на простору старе рашке постојбине  – Петровој цркви не питајући чија је. Твоја је у свој својој архаичности и необичности јер препознајеш имена на крстовима из којих црква као да је израсла и који стражаре над њом попут чувара. Ако се попнеш на галерију која је јединствен детаљ јер је нема ниједна наша црква, и заузмеш властелински положај у једној од ложа на галерији, можда ћеш зазвати у сећање слике крштења Стефана Немање. Немој се питати да ли присуствујеш гркокатоличком или римокатоличком крштењу оца нације, погледај у своју крштеницу.

На рубу новопазарске општине, на самој граници са Косметом, у Рибарићима, низ понорницу Црну реку и уз саму стену приљубљен је манастир Црна Река.  То је испосница са  функционалношћу манастира поготово откако су изграђени конаци измештени из влажног корита понорнице. Црква израсла из стена, са малим мостићем преко корита који повезује стену и стабилан део копна посвећена је двојици архангела Михајлу и Гаврилу и својом стопљеношћу са природним окружењем и жељом њеног градитеља да буде свету недоступна неодољиво подсећа на Метеоре. Не зна се ко је њен ктитор и лако је могуће да је настала после Косовске битке,  а први оснивач општежића био је Јоаникије Девички, чији је манастир Девић на Космету прво уништен, а данас поново обновљен. У безименом оснивачу препознаћеш  дуалну природу својих очева, оних који су осмишљавали хаос свима, а затим се повлачили у дубину свог бића. Ко је задојен скандал-причама из таблоида чуо је за овај манастир као коначиште наркомана за које је старешина имао ригидне, али ефикасне мере одвикавања. Наравно да ће се твоја вечерња молитва односити на све, и на њих. Наравно да ћеш га памтити по нечему сасвим другачијем од тих скандала иначе не би ни дошао у њега. Памтићеш га као врлетан и жилав дух који одолева, место где су пред Турцима склоњене мошти Стефана Првовенчаног, по моштима Светог Петра Коришког које су пред тобом отворили; по седишту руског конзула на Космету почетком 20. века, школи и интернату за српску децу…

Деспотово колебање

Са саме границе Космета померићеш се према Рашкој. Могао би свратити у Градац, Студеницу и Жичу и донекле заокружити причу о златном периоду Немањића. Но, идеш на Ниш. Видиш како се рашки стил најславнијих задужбина Немањића из једноставних и големих камених целина, полако смањује, често укопава у земљу, добија китњасти стил моравских манастира. Манастири Светог Романа у Прасковцима, Пресвете Богородице у Ђунису, Наупари крај Крушевца  личиће ти на породична имања више него на краљевске грађевине. Све до једног. Најлепшег и најчудеснијег – деспотовог.  Легенда каже да је и Наупаре градио деспот крадом од свог оца Лазара. Зато је Манасија грађена наочиглед Србији и целој васиони, чинећи својеврсно одступање од моравске школе и дајући роду најгосподственији српски манастир! Због реке Ресаве у чијој је близини саграђен чудесно су смешана имена, па манастир има два једнако фреквентна имена: Манасија и/или Ресава. Посебан је и самохтон и по осталим  двојакостима: и град и манастир, и војно утврђење и школа. Такав је и његов оснивач и становник – вероватно најпотпунији човек нашег средњег века. Потпуно савремен и потпуно недостижан у својој заокружености – деспот Стефан Лазаревић: витез и песник, владар и градоначелник, мецена и стваралац, нејаки син и нежни брат, а снажан ослонац; локалан и европски, ведар и страдалан.  У два песничка дела која се приписују Деспоту садржана је чиста суштина поезије, не само средњовековне, него и сваке друге, есенција поетског, безвремено поетског. Натпис на мраморном косовском стубу по емотивности расплакао би и стуб, а опет је јуначки на антички начин, и хришћански по идеји. Потпуно модерном књижевном техником деспот прави отклон у документаристички стил и персонификује стуб који говори читаоцу, хинећи да је виновник догађаја. Читалац који зна и који верује ко стоји иза речи стуба као виновник и страдалник не може остати равнодушан. А ни деспот није, одајући се у последњим стиховима. Документаристички тачно ређа временске одреднице догађаја судбоносног за народ једнако колико и за њега: индикт, месец, дан, а код часа се колеба. Шести или седми час, каже да не зна, да Бог зна. Управо то колебање у тачности отвара нам врата могућих доживљаја и представља врхунац песничког. Место на коме се тешко подноси бреме историје, место на коме се трајање више не може предвидети, место на коме се смисао не може докучити, место на коме је можда задрхтала рука песника… Мало ремек-дело Слово љубве, песничка посланица брату и својеврсна парафраза и библијске приче и Каину и Авељу, али и својеврсна разрада посланице апостола Павла и Давидових псалма. Иако у чврстој форми писма, садржајно је и ово дело једно велико песничко колебање – ређање пробраних снажних слика из Библије и личних опсервација над њима. Из тог колебања израста нам деспот као човек велике ерудиције, али и огромног срца које прашта и на љубав позива.  А затим, после камена,  Изиђимо у поље, коњем према  деспотовом Београду према којем је и он кренуо 19. јула 1427. године, свега 9 година након завршетка Манасије, ловећи успут. Коњ је под њим посрнуо, каже биограф Констатнтин Филозоф, а један лекар из Суботице тврди да је деспот умро на коњу, али не од пада, него од класичног инфаркта… Могао је деспот пострадати у витешком боју, од отрова лицемерних западних савезника, пасти са грађевине… Другачију је судбину Господ наменио деспоту. Бизарна смрт витеза и јунака – на коњу, са соколом на рамену, иапк је поетичнија од инфаркта за који мора да је знао и средњовековни човек. Деспоту се одужио Деспотовац који последњих година организује Фестивал витештва, научне скупове. Деспотову величину у наше време препознају и актуализују многи (постоји и рок-група Деспот) само не они који највише могу научити од деспота – политичари.

Но, деспоту су се најлепше одужили и најбоље га разумели они који су живели непосредно после њега и са њим. Подражавајући  деспотова дела, на споменику у Црквини записан је тобоже аутобиографски запис о тренутку смрти, са навођењем тачног времена, у коме му анђео рече: Иди. А раб Божији Ђурађ Зубровић записа и постави тај камен, а неко опет замоли: Прости Боже попа Влкшу. На јужној страни записане су најједноставније речи о деспоту: Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин. И у тим речима  има владарске карактеризације (благочестиви) колико и људског саучесништва и емпатије (паралелизам „добри господин“). Ако ћемо право, Стефан, добри господин иде уз Стефаново име колико и Стефан Високи. Константин Филозоф другачије драматизује његову смрт, стављајући му у уста последње речи: По Ђурђа, по Ђурђа… пуштајући нас да том недовршеношћу нагађамо да ли је последњим речима примарно исказао своју владарску одговорност или своју људску слабост и потребу да у самртном часу крај себе има неког свог. Пут даље води ка деспотовом Београду. Деспот Стефан Високи његов је добри пастир. Он је његов начелник и градоначелник. Сви остали, Мали или велики, само су плева и врева нашег века.

Плева и врева

Да могу да бирам како да пишем о виђеном и доживљеном, писала бих као деспот Стефан Лазаревић, добри господин. Но, и моје су речи само плева, развејаће их ветар. Ветар векова не може ништа златном камену светиња и та чињеница избавља из вреве лета и склања у тишину смисленог постојања.

У сред те вреве, после развејане плеве, остало је пар класова између камена.

  1. Хвала ти Боже што препознајемо чијег смо рода, од Немањића и Лазаревића, до самог Господа.
  2. Хвала роду што је обновио свој златни камен да не тумарамо по запуштеним зидинама као пре 20-25 година по већини ових места; што је дао монахиње и монахе вере јаке да то све чувају.
  3. Хвала случајним сусретима и натруњеним наканама које нас одведоше на овај пут и избавише од вреве лета.

Прости Боже три случајна путника овога века, три зрнца плеве која су добила чудесну златну боју.

Изван себе до обнове себе

Инспиратор и посредник ове потраге за извориштем и обновом била је једна Слађа с којом сам почетком јула 2016. путовала у Лику – Јадовно и Смиљане. Причала је о Увцу као месту на којем већ годинама летује и ништа јој више не треба, целе године вапи Увац.  Пробудила је чежњу, прво, за селом и природом.  Увац је звучао као Унац – место одакле извире детињство и увире у Уну. Духовно окрепљење  дошло је накнадно као резултат унутрашње жеђи. Вратоломије су дошле као последица личне природе и уверења да Господ чува оне који због њега на пут крену. Вратоломије су издржале и окрепиле се како нису ни слутиле и Гага и Дика. Њима је све било лепо јер добрима је све добро! Ово је духовни подсетник за три путника окрепника, иако знам да комарац не може да прича о орлу.


Написано под: Путеви

from Неке ствари и остало http://ift.tt/2bxKXYZ
via IFTTT