Александар Тишма се згадио од Црвене армије јер су по ослобођењу његови вршњаци обукли партизанске униформе, а девојке се заљубљивале у те „сељачине“. Пола века касније, објавио је роман „Вере и завере“ с мотивом масовног руског војног силовања Немица по селима Тирингије, одмах пошто су оданде Руси пробили фронт Вермахта. Заборавио је „ситницу“: из Тирингије је Вермахт истерала војска САД, а управу над том облашћу је препустила совјетским властима пола године касније (октобра 1945. године). Сорошевској продукцији су мало биле Тишмине измишљотине, па су, у серији РТВ-а, руског војника произвели у рафинираног садисту и кољача.
Знате, лаж је често уверљивија од истине.
Скоро увек, истина је, наравно, неуверљива.
Фјодор Сологуб (Сићушни злодух)
Пред нашом љубављу према животу и слободи хиљадама година пропадају хорде разбојника. Знају они да је наше дело праведно и да ћемо на крају победити. Стога су наумили да нас нападају обманама у области идеја и приказа. Хоће да нас одвоје од љубави ка животу, правди и истини. Огромна је њихова шарена кула која се пружа до поднебесја. Међутим, то је кула од карата.
Претходна питања
Наравно, ми њиховим лажима не верујемо јер знамо истину. Да би смо приказали како нам данас замењују тезе о историјској победи Црвене армије над Хитлеровим режимом инспирисаним еугеником, треба да имамо на уму две чињенице:
У доба када је примена еугенике на Западу била на врхунцу, Совјетски Савез се први у свету активно супротставио еугеници[1]. Настојања еугеничара, који су још од 1936. године предузимали покушаје да у Москви одрже свој светски конгрес, онемогућиле су совјетске власти[2].
Савремена међународна антропологија је закључила да сви људи потичу од истих предака и да сви припадају једној истој врсти – Homo sapiens. Биолошке разлике између људи су резултат разлика у наследној конституцији и утицаја средине на генетски потенцијал. Висока генетска варијабилност је присутна у свакој популацији. Не постоје „чисте расе“ у смислу генетски хомогене популације. Детаљно формирање класификационих параметара сада је сложено и подложно грешкама. Генетски фактор сваке популације је под утицајем мноштва фактора. Физичке особине од универзалног биолошког значаја за одржање људске врсте нису расно променљиве. С биолошког становишта није могуће говорити о супериорности или инфериорности појединих раса људи. Овако изгледа укратко изложена садржина првог закључка Декларације донете на VIII међународном конгресу антрополога чија тема је, између осталог, био и биолошки аспект људских раса. Конгрес је одржан у совјетско доба, у Москви 1964. године[3].
Треба знати још једну чињеницу: Председник Р. Србије je управо примио Сорошевог сина у званичну аудијенцију ради „наставка подршке европским интеграцијама Србије, реформама у области медија и владавине права“[4]. Хајде стога да прикажемо истину о русофобној оргији коју је злоупотребом Покрајинског медијског јавног сервиса приредила баш сорошевска организација, а која је плаћена нашим новцима. Ради се производу каламљеном на роману „Вере и завере“ Александра Тишме.
Вере и завере од РТВ до Плејграунд продукције
Серија „Вере и завере“[5] снимљена је по истоименом роману Александра Тишме из 1997. године (на немачки језик преведен и објављен 1999. г) и емитована је на РТВ у пролеће 1916. године. Дуго очекивана и најављивана[6] високобуџетна серија је снимана у продукцији РТВ у доба генералног директора Срђана Михаиловића, када је директор програма био Слободан Арежина, директорка продукције Ана Крањц, а директор серије Милан Стојановић. Режисери су били Иван Живковић и Жанко Томић, а косценаристи Жанко Томић и Ђорђе Милосављевић (био сценариста и ТВ серије Мирослава Лекића „Сва та равница“ у продукцији РТВ Пинк по књизи „Као и сва равница“ Ненада Чанка, емитоване 2010. г).
Захваљујући Жанку Томићу (који је био и уметнички директор серије) јавност је сазнала да је идеју за снимање серије, по наведеном роману Александра Тишме, дао тадашњи директор програма РТВ Слободан Арежина[7]. Домаћа јавност стога треба да зна да се Слободан Арежина у домаћим медијима појавио после петооктобарских промена, директно са Радија слободна Европа. Мухарем Баздуљ је писао да је „Слободна Европа амерички пропагандни сервис који финансирају америчке власти, из чијег је оновременог седишта у Минхену уочи своје смрти деловао и ноторни Степан Бандера“[8]. Бандера је био командант 14. Waffen-Grenadier-Division der SS, а касније деловао као агент америчке, британске и немачке обавештајне службе из СР Немачке. Арежина је до 2001. године био координатор дописничке мреже Радија слободна Европа у Србији. На чело ТВ Нови Сад (данас РТВ) Арежина је 2011. г. инсталиран на предлог високог функционера ЛСВ (данас у ДЈБ) Синише Исакова и Јожефа Клема[9]. Основни суд у Новом Саду је, након скоро годину дана од смене Арежине, маја 2017. године, донео одлуку о повратку Слободана Арежине на место директора програма РТВ. Иако одлука Суда још није постала правоснажна, Арежина је одмах најавио кадровске промене у РТВ[10].
Стварно извршење реализације серије „Вере и завере“ (плаћене нашим новцима) је РТВ поверила новосадској Плејграунд продукцији 2015. године. Директорка продукције серије „Вере и завере“ је била Сарита Матијевић, која је Плејграунд продукцију основала 2006. г. и до данас је менаџер и продуцент ове фирме. Ова продукцијска кућа, представљајући себе јавности, између осталог, изричито наводи филмска остварења као свој главни циљ: „Слом система вредности у пост-транзиционим земљама централне и источне Европе и проблеми са којима се суочавају избеглице и имигранти у новим околностима проширене Европе су фокус наших најновијих филмова који освајају награде на националном и међународном нивоу.“ Ова реченица се може прочитати на енглеској, али не и на српској страници представљања Плејграунд продукције. Од 1993. до 1996. године Сарита Матијевић је била коoрдинаторка за уметност, културу и медијске програме Сорош фондације за Југославију. Стицала је искуство као помоћница директора и продуценткиња филмских остварења Желимира Жилника – почев од филма „Marble Ass“ из 1995. године до данас. Од 1991. године је тринаест година провела као програмски координатор Фондације за отворено друштво, Србија (Open Society Serbia). Поменути фонд је одељење Института за отворено друштво Сорош фондације (Open Society Institute / Soros Foundation international network).
Пошто Цвена армија није била банда силеџија, историја се фалсификује
У серији „Вере и завере“ се, између осталог, приказује сцена злостављања Немаца које су доживели млади новосадски емигранти након што су пред трупама Црвене армије побегли у Немачку, па су на имању са домаћинима дочекали зле госте. Зликовачке сцене приписане Црвеној армији приказане су премијерно у петој серији „Вера и завера“ на РТВ 10. 4. 2016. године. Међутим, размотримо прво шта је заиста о свему писао Александар Тишма.
Према Тишмином роману, Лебенсхајмови и Шултејсови су из Новог Сада преко Аустрије бежали ка Пруској. Када су избеглице приспеле у Тирингију (село Штарнах у кућу неке Катарине Шнел и њеног слуге Хуберта), тамо су доживеле сусрет са трупама Црвене армије. Тишма дословно пише: „Ноћу су већ чули канонаде битака, понекад би поред њих пројурила која јединица у расулу бекства, па се чинило да само што нису пали у руке Руса, а Пруска је још увек била даље ка северу“[11].
У Роману Тишма наводи како се на имању Катарине Шнел у Тирингији, после једног боја, појављују црвеноармејци: „Исте ноћи пробудила их је блиска грмљавина топова; кад је свануло, настао је мук, а потом су заштектали митраљези, праснуле пушке и видели су кроз прозоре како средином села промичу сива војна возила. Хуберт је изашао да извиди шта се заправо дешава; стигао је убрзо, блед од узбуђења, говорећи да је на раскршћу срео руске војнике. (…) Пред вече су наишла четири руска војника с машинкама: ставили су Хуберта и Балтазара уза зид, претресли их, па их пустили. Балтазар је проговорио српски, што је војнике унеколико одобровољило; питали су има ли још неког у кући и добивши одречан одговор, задовољили се да претресу ормане, извуку нешто рубља, затраже пића и, пошто су испили пола бочице ракије, која се затекла у кући, отишли су“. (…) „Али следећег јутра, на двама сељачким колима, приспело их је одједном двадесетак: испрегли су коње и везали их у штали, наложили у дворишту ватру, јели су, пили, прали се, певали; увече су се без питања сместили у собама, однекуд довукли буре вина, напили се и провалили међу укућане. Хуберта и Балтазара истерали су у шталу, па су се бацили на жене и смењивали се на њима с дивљачном незаситошћу све до јутра. Онда су упрегли коње и, исто онако нагло као што су дошли одјурили. Исте вечери стигла је пред кућу друга јединица, артиљеријска, и све се поновило. На то су жене поново прешле на таван, али баш кад су их хладноћа и чама, након ноћи и дана скривања, домамиле у кућу, наишао је трећи талас војске и подвргао их истом насилничком поступању. После тога се више нису ни склањале; надале су се да је најгоре прошло. Но, војска је и надаље стизала, талас по талас, снабдевена или већ наливена алкохолом, раздражена на Немце, светећи се на њиховим женама, којих као да је налазила премало за свој укус и потребе. Било је то исцрпљујуће надметање између снага пожуде и снага подношења, у коме је прва подлегла Лебенсхајмова, побегавши једне ноћи, када су нови војници изненадно залупали на капију, кроз прозор у њиве; нашла ју је Бони сутрадан крај ограде баште пререзана врата и исцепаних хаљина.[12]“ Како је Балтазар на тавану успешно крио престрављану Инге, у атмосфери опште оргије и он је искористио ситуацију да је обљуби: „Балтазар је наставио да јој редовно одлази и једног пута се дуже задржао јер су у кућу изненадно – чули су им говор – наишли поново војници, које није ваљало на таван појате; испружио се на сено крај ње и како је дрхтала од страха као и дотле у свакој таквој прилици, узео је да је теши и милује, затим да је грозничаво љуби и коначно је са њом извршио сношај. Чинио је то потом сваке ноћи, а Инге га је, са оном равнодушношћу која је њоме овладала после материне смрти, примала и навикавала се на њега. Због ових ноћних сусрета остала је на тавану и дуже него што је било неопходно; војска се већ била разредила и повукла, као зараза, према западу, остављајући за собом малобројне и дисциплиноване јединице обезбеђења…“[13].
Александар Тишма је својим фантазијама о таласима руских силоватеља немачких жена показао непознавање историје Другог светског рата, али и географије, јер је своје фантазије о Црвеној армији (Русима) замислио у немогућем месту и у немогуће време. Наиме, марта 1944. године је Црвена армија већ ослободила Пруску, која је источно, а не северно од Тирингије, па је немогуће да су новосадске избеглице ову ратом угрожену област са копна, мора и из ваздуха сматрале својим сигурним уточиштем. Тирингију су у целости ослободиле трупе Прве армије САД (First United States Army) генерала Кортнија Хикса Хоџиса (Courtney Hicks Hodges), који се још у Првом светском рату истакао јунаштвом током битака на Марни. Генерал Хоџис је на челу својих трупа први ушао у ослобођени Париз, затим и у Белгију и Луксембург. Управо је Хоџис заслужан за највеће и најбрже победе копнене војске САД у Немачкој. Пошто је ослободио целу Тирингију, напредовао је кроз Саксонију где су се на реци Елби, у српском селу Стрјела крај града Тргово (нем. Torgau), трупе САД и В. Британије први пут сусреле са савезничким трупама Црвене армије под руководством Дмитрија Евстатијевича Баканова, о чему сведочи и документарни филмски запис. Совјетским војним властима су америчке војне власти уступиле Тирингију тек октобра 1945. године[14], а формално предале на управу совјетским трупама тек јула 1947. године, о чему Тишма није имао појма. Па ипак, на питање Луке Мичете о апсурдности романа „Вере и Завере“, Тишма је одговорио: „Он је, у ствари, истина. Готово све што сам ту написао заснива се на чињеницама из моје околине.[15]“ Берлинској Академији уметности (Akademie der Künste) Тишмине неистине о руским силовањима по Тирингији нису сметале да га пет година после објављивања романа „Вере и завере“ прихвате у своје чланство. Др Марион Нојман је поводом Тишминог пријема у Берлинску академију уметности рекла: „За мене је Александар Тишма један од највећих приповедача данашњице“[16]. Било је то исте године када је Ентони Бивор (Antony Beevor) у Лондону објавио своје non fiction штиво „Berlin: The Downfall 1945“ у којем је изнео своју фантазију о милионима Немица које су силовали војници Црвене амрије. Тишма је постао добитник аустријске државне награде за европску књижевност и награде Сајма књига у Лајпцигу за европско разумевање.
Александар Тишма је био сасвим аполитичан. Током Новосадске рације 1942. г. живео је у Новом Саду код своје бабе (по мајци) Терезе Милер и самим чудом су преживели рацију када су мађарски окупатори поклали новосадске Јевреје. Откуд Александру Тишми порив да овако оцрни Црвену армију? Одговор је дао сам Тишма. Сетите се како у роману „Вере и завере“ почиње своју фантазију о руском силовању Немица. Руски војници који почињу силовања пристижу „сељачким колима“. Тишма се дубоко гадио сељака и нарочито сељачких кола. Још у детињству је тешко подносио родни Хоргош као заосталу сеоску средину. Гадио се и партизана. Од војника Црвене армије се посебно згадио када је видео како при ослобођењу Новог Сада улазе у град „сељачким колима“. У ствари, све што је Тишма у свом роману приписао Русима плод је његове пакости и зависти која је сазревала пола века. О томе је сам директно сведочио Луки Мичети: „После рата су многи одједном променили физиономију обукавши партизанске униформе, машући партизанским и комунистичким заставама. Девојке из града које су све време окупације гледале да се забаве, па и са мађарским официрима ако су били лепи. (sic) Одједанпут су навукле народну ношњу и љубиле се са овим партизанским сељачинама. Јер жене прве осете ко ће напредовати. Хоћу да кажем да ме је то све испуњавало гађењем. А руска војска, која је ушла на сељачким колима деловала је застрашујуће. А ни менталитет победника ми није одговарао. Нисам имао ничега заједничког са њима. Дистанцирао сам се. У том мом дистанцирању било је доста и осветништва.[17]“
Књижевно силовање је одвратно, филмско силовање је језиво
Чини се да је неко од сценариста ТВ серије „Вере и завере“ био свестан како је немогуће да се сусрет Тишминих јунака са Црвеном армијом догодио у Тирингији, па у синопсису, кога је објавио РТВ, пише да се тај сусрет догодио у Пруској. Није ово први пут да драмско дело одступи од романа „Вере и завере“. Десило се то још за Тишминог живота: позоришном адаптацијом романа у режији Душана Петровића, што је коментарисао сам Тишма. Међутим, за разлику од Александра Тишме, који напросто пише о силовањима из (своје) освете, фантастика сценариста и редитеља приписана сексуалним аберацијама војника Црвене армије развила се до неслућених размера, ка садистичкој злоупотреби биологије.
У филмској „адаптацији“ Тишминог дела, у ТВ серији „Вере и завере“, на поменуто имање у Немачкој, упада одељење тенкиста у потрази за горивом. Протагонисти серије су се постарали да ови војници не буду прописно одевени и не буду обележени ознакама Црвене армије. Насиље тих војника је од почетка садистичко и сасвим одступа од онога што се може прочитати у Тишмином роману. Прљави, без ознака и одрпани, војници упадају у кућу и командир одељења, одмах и без речи, најпре свом снагом удари слугу Хуберта тако да га онесвести. Затим излази из куће где открива Балтазара који је на време сакрио своју другарицу и животну љубав Инге. Пошто је Балтазар совјетском командиру објаснио да је инвалид, овај му прети батинама, исмева и понижава третирајући га као пса. Затим га одводи у кућу где седа на столицу, а Балтазара натера да седи поред њега на поду као пас. Док лоче ракију, командир посматра како војник, по његовој наредби, силује Гизелу у присуству ужаснутих родитеља, па сетно објашњава Балтазару: „Видиш Балти, ово је суштина рата. Технологија, војне машине, све се то мења, али суштина не. Нису они прегазили хиљаде километара због победе, слободе, Стаљина… не. Него ради освете. То је једино јаче од страха. Разумеш ли ти то Балти? Крај рата није кад си уништио непријатеља. То је за уџбенике историје. Прави крај је кад му силујеш жене. Не технологија, него биологија.“ Потом пијани командир устане и домаћицу принуди на обљубу речима: „Биологија зове“. Када после неког времена војник приступи командиру (који је већ такође пијан са флашом ракије у руци, а лежи на домаћици) и каже му да није више у стању да настави са силовањем Гизеле, командир му да нож и каже: „Продужи“. Пошто командир, отрезнивши се ујутру схвати да његов војник ипак није заклао Гизелу која покушава да побегне, узима нож и креће за њом. Све ове гадости немају основа у Тишмином роману и представљају фантазију сценариста.
Драмским изразом аутора серије „Вере и завере“ се публици врло експресивно и атрактивно сугерише да је за Црвену армију ратни циљ био „уништења непријатеља“ и „силовање жена“, а да је легитимитет за ова злодела она нашла у „биологији“. На срамоту човечности измишљено је зверство да би се злоупотреба биологије, коју су еугеничари спровели кроз Хитлерову Немачку, приписала „Русима“. Ова манипулација је нашим новцима плаћена и развијена захваљујући „Плејграунд продукцији“, како би Покрајински медијски јавни сервис публику Војводине кљукао тим високобуџетним смећем.
„Вере и завере“ у политичкој фантастици црвеноармејских силовања
Серијом „Вере и завере“, историја је потпуно изопштена из стварности и представљена као фикција како би се драматизована фикција представила као стварност. Аутори ове серије су тиме пред јавношћу заузели јасан став да је и у Војводини, уместо историјских чињеница и историјске науке, једни стварни носилац истине у ствари non-fiction жанр, а РТВ им је у томе помогла и финансирала тај подухват. Било је то доба када су медијским јавним сервисом РТВ несметано и у потпуности управљали кадрови ЛСВ Ненада Чанка, покрајинског одбора ДС Бојана Пајтића и НДНВ Динка Грухоњића[18]. Ненад Чанак је чак јавно оптужио Црвену армију за вршење масовних силовања[19]. Чанак је за овакве неистине узор могао наћи управо једино у non-fiction штиву Ентони Бивора кога је одмах демантовало Удружење историчара Другог светског рата, на чијем челу је Олег Ржешевски, иначе, по националности Пољак[20].
Пре емитовања серије „Вере и завере“, члан политичког савета ЛСВ Миливој Бешлин (он сматра да су совјетско-југословенски односи у XX веку област његове научне компетенције) је без и једног доказа јавно изнео тврдњу да је Црвена армија у Србији силовала чак пет хиљада жена и девојака, од којег броја је у Београду силовано две хиљаде њих. Пошто Бешлин није ни жена ни девојка, у доба пре него што је постао Подсекретар покрајинског секретаријата аутономашке Пајтићеве покрајинске владе, блогер и члан политичког савета ЛСВ, „сазнање“ о силовањима Црвене армије није му сметало да 2004. године обави студијски боравак на „Државном институту А. С. Пушкина“ у Москви. Тврдњу о масовним силовањима Црвене армије, Бешлин је аргументовао брошуром „Злочини под плаштом социјализма“, потпуно свестан да је то штиво пропагандно и да га није могуће наћи у архивама и библиотекама. Миливој Бешлин је све изнео јавности на Конференцији ЦЕАС 22. фебруара 2016. г. под називом „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“, која је одржана под покровитељством Фондације браће Рокфелер и амбасаде САД. Занимљиво је да је Бешлин 2012. године веома критиковао „демонизацију османског наслеђа“[21], „причу о империји зла“, „злом Турчину“ и „негативни ресентиман српске историографије“ према Турцима. При том је сасвим игнорисао чињенице о масовној трговини српским робљем, данку у крви, произвољним харачима, свирепим садистичким иживљавањима и бројним другим злоделима османлијске управе (укључујући и силовања) која је трпео наш народ током векова османлијске окупације. Бешлин је тада горљиво објашњивао да данашњи Турци уопште нису оне Османлије, иако је управо у то доба неоосманизам био званична идеологија Републике Турске.
В фильме танки грохотали…
Посебно је упадљива чињеница да су као црвеноармејски силоватељи у серији РТВ „Вере и завере“ оцрњени баш руски тенкисти. Тога нема у роману Александра Тишме, већ се ради о самосталном ауторском иступу сценариста серије. Занимљив је и временски контекст развоја представе Црвене армије као масовних силоватеља жена у региону.
Наставак филма Никите Михалкова „Варљиво сунце“ је 2011. године номинован за америчку награду „Оскар“. Шта више, Михалков је успешно снимио четири филма циклуса „Варљиво сунце“. Циклус се завршава ослободилачким наступањем колоне Црвене армије, у којој главни јунаци филма, на челу бескрајне колоне тенкова T-34, напредују ка Берлину.
Деценију и по након смрти Милована Ђиласа, новинарка Вашингтон поста Ен Еплбаум је у књизи Iron Curtain: The Crushing of Eastern Europe, 1944-1956 изнела тврдњу да се Ђилас лично жалио Стаљину на силовања која су црвеноармејци вршили у Југославији и да му је Стаљин одговорио: „Разумљиво је кад се војник који пређе две хиљаде километара у крви и смрти са женом мало нашали“[22]. Оно што Еплбаумова није поменула, навео је руски историчар Никита Боднарјев. Радило се о непристојној „шали“ посаде једног тенка Црвене армије према Митри Митровић, супрузи Милована Ђиласа. Наиме, Митра је у еуфорији због ослобођења Београда допустила себи да се „провоза тенком“ са војницима, током које су је војници пар пута уштинули[23]. Стаљин је сигурно био добро обавештен о природи проблема који је супруга високог функционера КПЈ имала са посадом његовог тенка.
У Пољском граду Гдањску је у јесен 2013. године откривен споменик „Komm, Frau!“ (Дођи жено). Споменик је рад уметника Јиржија Шумчука и показује како војник Црвене армије силује трудну жену претећи јој пиштољем, а Западна штампа је јавност обавестила да се ради о делу аутора који „је осећао потребу да створи скулптуру пошто је читао о војницима Црвене армије који су силовали милионе жена између 1944. и 1945. године“[24]. Шумчук никад није јавности објаснио где је прочитао податке о силовањима црвеноармејаца, а његов споменик је постављен непосредно поред запуштеног трофејног тенка Т-34 Црвене аармије, који је изложен као успомена на ослобођење Пољске од немачке окупације. Руски амбасадор у Пољској, Александар Алексејев (у Србији упамћен као велики пријатељ нашег народа) тада је рекао да је огорчен овим потезом који је оскрнавио сећање на 600 хиљада совјетских војника који су дали своје животе у борби за слободу и независност Пољске[25].
Фама о црвеноармејцима као силоватељима у Европи се потом није заустављала. Две године касније (септембра 2015. г) РТВ је почела снимање серије „Вере и завере“.
Почетком феберуара месеца 2016. г, на Санденс филм фестивалу у САД, дебитовала је америчка верзија филма „Les Innocents“ Ан Фонтен, под називом „Agnus Dei“, који приказује како црвеноармејци силују пољске редовнице[26].
Већ кроз неколико дана Миливој Бешлин је на конференцији ЦЕАС у Београду (22. фебруара 2016. г) изрекао тврдњу о пет хиљада Српкиња које су силовали црвеноармејци. Две недеље након Бешлина (7. марта 2016. г) је на ТВ Студио „Б“ јавно иступио Ненад Чанак с тврдњом о сто хиљада жена које су силовањем унесрећили совјетски војници. Недељу дана касније РТВ почиње премијерно емитовање серије „Вере и завере“ (13. марта 2016. г). Пета епизода серије, која приказује тенкисте Црвене армије који у Немачкој врше силовања, приказана је премијерно 10. априла 2016. Последња епизода серијала је премијерно приказана 5. јуна. 2016. године.
Улога тенка Т-34 у позадини фама о силовањима Црвене армије постала је упадљива. Борбени морал и способност тенкиста Црвене армије, који су сломили кичму Хитлеровог Трећег рајха у Бици код Курска, су русофобима најмрскији.
Зашто у Војводини Руси морају да играју улогу силеџија
У XVIII веку све српске наде за ослобођење биле су засноване на нади у Бога и Русију. Када је Аустрија изневерила своја обећања и хтела сав наш народ да сведе на паоре, Русија је постала народно уточиште Срба. Руском интервенцијом је српски народ у Војводини 1849. године спасен од сигурног уништења под сабљама побуњеника Лајоша Кошута. Трупе Црвене армије су ослободиле Србе у Војводини од Хитлерових нациста, хортијеваца и усташа. Показало се да је руска, односно совјетска армија, током целе историје подручја Војводине, била једина армија која је на овом простору донела слободу без пљачке и намере да ту и остане као окупатор. Раме уз раме са Црвеном армијом, бориле су се наше трупе против окупатора. О томе сведоче споменици и спомен-костурнице у Белој Цркви, Адашевцима, Батини, Зрењанину, Врбасу, Панчеву, Мокрину, Новом Бечеју, Суботици, Апатину, Бачкој Паланци, Новом Саду, Сремској Митровици, Младенову, Сомбору… Сви ти споменици се чувају и одржавају, иако је поколење најмлађих очевидаца ослобођења Војводине данас већ у старости. Ретки случајеви покушаја скрнављења ових споменика се брзо санирају. Србија, као и њена Покрајина Војводина, дубоко поштује успомену на ослободилачку Црвену армију. У том погледу, наша захвалност је за пример целој источној Европи.
Сорошеви евроатлантисти су стога смислили да се супротставе светлој успомени на Црвену армију у Војводини, искористивши једино што су могли: на основу романа, којим је један писац у дубокој старости наумио да се освети Црвеној армији због свог комплекса ниже вредности из своје младости, Сорошеви евроатлантски пропагандисти су избљували своју покварену машту и прљаве страсти, како би серијом „Вере и завере“ ослободиоце приказали као монструме.
Овим се поново показала истинитост речи старих два миленијума: „По делима њиховим познаћете их“. У овом случају, ради се о ауторским делима сићушних злодуха у Војводини која се нижу од филмске травестије зване „Marble Аss“ до русофобне ТВ серије „Вере и завере“.
________________________________________________________________________________________________
[1] И Овчинников – Рыцарь науки, Дуэль, N 33 *581, 12. 8. 2008.
[2] Kuhl, Stephan – The Nazi Connection: Eugenics, American Racism, and German National Socialism, pg. 78, Oxford Universitu Press, Oxford, USA, 2002.
[3] Ђурић-Срејић, Марија – Увод у физичку антропологију древних популација, стр. 300, Завод за Уџбенике и наставна средства, Београд, 1995. г.
[4] Вучић разговарао са Сорошем о сарадњи у региону и реформама, Н1, 20. 11. 2017. г.
[5] Вере и завере, синопсис, РТВ.
[6] Вере и завере, Данас, 19-20. 3. 2015. г.
[7] Клаић, Петар – Жанко Томић: Тишма је писац малих уличица, О Радио, 11. 3. 2016. г.
[8] Баздуљ, Мухарем – Политика сентименталности, Политика, 3. 9. 2015. г.
[9] Арежина нови директор ТВ Нови САд, АНЕМ, 11. 8. 2011. г.
[10] Совиљ, Миодраг – Арежина: Одлука суда награда за младе који су протестовали, Н1, 29. 5. 2017. г.
[11] Тишма, Алексанар – Вере и завере, стр. 94-95, Академска књига, Нови Сад, 2015. г.
[12] Исто, стр. 96-97.
[13] Исто, стр. 97-98.
[14] Johnson B, Jason / Divided Village: The Cold War in the German Borderlands, pg 35, Ruutledge, 2017.
[15] Мичета, Лука – Александар Тишма (интервју), Александриа Прес. Данас недоступно. Увид: 23. 3 2015. г. Налазило се на адреси: http://ift.tt/2ABywLX
[16] Милетић, С – Шетам, читам, уживам, Глас јавности, 30. 5. 2002. г.
[17] Мичета, Лука – Александар Тишма (интервју), Александриа Прес. Данас недоступно. Увид 23. 3 2015. г. Налазило се на адреси: http://ift.tt/2ABywLX
[18] Ковачев, Душан – Језуитска политика „црног барона“ против РТВ, ФСК, 29. 6. 2016. г.
[19] Сарапа, Предраг – Емисија „Правац“, интервју с Ненадом Чанком, ТВ Пинк 3, 7. 3. 2016. г. (доступо на Youtube каналу ЛСВ).
[20] Ковачев, Душан – „Република Војводина“ против руско-српских интереса (1), ФСК, 2. 4. 2015. г.
[21] Бешлин, Миливој – Демонизација османског наслеђа, ТВ Е-новине, 15. 11. 2012. г. (видео).
[22] Appelbaum, Anne – Iron Curtain, The Crushing of Eastern Europe, p. 32, 2013.
[23] Према: Мировић, Дејан – Русофобија код Срба, 1878- 2017. г, стр. 230 Catena mundi, 2017.
[24] Brady, Tara – Polish town tears down statue marking the rape of millions of German women by Russian soldiers, Mail Online, 14. 10. 2013.
[25] Petrou, Michael – Polish artist Jerzy Bohdan Szumczyk’s monument to hate, MacLeans, 25. 10. 2013.
[26] Нови филм о барбаризму совиетских војника над часним сестрама у II светском рату, Кво вадис Кроација, 13. 2. 2016. г.
| Русофобне „Вере и завере“ против истине о Црвеној армији |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар