Овај напис објавио сам прво у строго поверљивом војном часопису „Bilten generalštaba OS SFRJ“, бр. 69, стр. 133–139, у августу 1991. године. Ту тему о неопходном „мозгу организације“ развијао сам и касније: у школском часопису „Савремени проблеми ратне вештине“, бр. 41/1999, стр. 20–30 (под насловом „Мозак организације“) и потом у књизи …Или нас неће бити, стр. 95–114, у поглављу с истим насловом.
Живимо у времену у којем се чини да више нема узмицања. Последњи ултиматум Србима је да се у току 2018. године реши статус Косова и Метохије. Александар Вучић је обећао да ће у следећа два, два и по месеца предложити „најмање лоше решење“. У игри је и референдум, а познато је да се са референдумским питањем у време апокалипсе (Каиново време) скоро пословично, безусловно манипулише од стране власти.
Погроми, прогони и уцене језуитско-вавилонске Елите су и довеле Србе до безизлаза, а владар се понаша као да није вешт и као да мало зна о животу уопште, а посебно о свом народу. У таквој ситуацији, једини излаз је арбитар. Некада је то био монарх, али данас ни монарси немају ауторитет, те су због закржљалости те функције занемарили негована знања. Поједини принчеви и краљеви су и ментално проблематични.
С друге стране, потпуно је природно инсистирање „владара из сенке“ да се Срби што пре одрекну Косова и Метохије. Они инсистирају да Срби потпишу што пре правно обавезујући документ. Траже оно што Срби ни у ком случају не смеју да потпишу. Јер, уколико то учине у уџбеницима се неће ни помињати Косово и Метохија као срце Србије и будуће генерације ће заборавити да је реч о најстаријој србској територији. Тај документ би дао основу за нове историје широм света. Све то се догађа при крају сваковрсног „слома Запада“, када први пут у историји „време ради за Србе“. Уосталом, сви на планети Земљи ће сведочити да се ширењем утицаја Русије и Кине на Балкан, коначно ослобађа Косово и Метохија, а лажни Албанци нестају брже него што су настали.
Зато је неопходан арбитар. Не сме се дозволити да било ко у име Срба потпише било који правно обавезујући документ. То би био потпис и печат на акт велеиздаје. Наравно, све ће се то у сваком случају убрзо вратити на своје место, али ће дуже трајати уколико садашња власт изда Србе и посебно великомученике на Косову и Метохији.
Будући да Србија није, нити би требало да буде монархија, најбоље је решење оснивање ауторитативног тела (ако треба и „веће мудраца“) којем би се владар (председник владе, премијер) обраћао у ситуацијама када је у дилеми и/или пред тешким судбоносним одлукама. У садашњој ситуацији није проблем само што премијер нема довољно знања о владавини, него и то што му је председник државе перфидно одузео кључну функцију и влада уместо њега. Но, то је нешто што се може решити другачијим системом избора, само после освешћења народа. Сада је најважније да се не потпише правно обавезујући документ, јер ће убрзо ситуација у свету решавати и србске проблеме. У овом случају „мозак организације“ би одлучио да ли је решење референдум и како да се понаша „владар“.
Борба са изазовима
Apokalipsa
Да би се формулисала државна опредељења, а затим и одговарајући интереси и циљеви, из којих треба да проистекне програм опстанка и развоја, неопходно је да се формира тим експерата за теоријске, стратегијске, доктринарне и стручно-аналитичке послове.
Тим треба да ради непрестано, у сменама, и колико је могуће у истом саставу. Дужан је да моделује решења конкретних проблема. Треба да га чине креативни стручњаци који познају све одбрамбене сфере и имају искуства у раду са људима на више организационих нивоа. Основна намена тима, након формулисања системских државних докумената, јесте да те документе одржава непрестано актуелним и да надмудри одговарајуће тимове стварних и потенцијалних непријатеља. Претпоставља се да би тим пре почетка рада створио себи оптималне услове за рад и имао од премијера оверена документа (на пример, Упутство за рад тима), која би омогућавала рад експертског тима на најбољи могући начин.
Држава мора да се припрема за одбрану од универзалног непријатеља, односно од сваког ко има намеру да је нападне било када, било где и у било којој димензији. Наравно, ни непријатељи нису више оно што су некад били. Занимљиво је да су грађани СРЈ од 1991. до 2000. године знали да су били званични непријатељи САД (на основу одлука Стејт департмента и председника САД), а да они, чак ни прогоњени Срби, Сједињене Државе нису ни званично, ни незванично доживљавали као свог непријатеља. Срби су оружано и неоружано нападнути, иако по мишљењу Хенрија Кисинџера, објављеном 23. јануара 2000., „СРЈ није представљала никакву стратешку претњу за Сједињене Државе“. Притом је важно да се нагласи да су медији учинили да обични људи, посебно они који нису довољно школовани за област политике, мисле да Сједињене Државе и Велика Британија и њихове администрације имају толику моћ да је природно што доминирају планетом.
Истина је другачија. Грађани те две државе су најконтролисанији, то значи најнеслободнији и најзаплашенији на планети Земљи. Они не одлучују ни о својој судбини. Њихове председнике и главне државне чиновнике постављају службеници „великог брата“. Већина председника САД су масони и то почасни, велики мајстори 33-ег степена. На пример, Џон Кери (демократа) и Џорџ Буш млађи (републиканац), као супротстављени кандидати за председника САД, постављени су на то место на основу чланства у „групи 322“, која припада сатанистичком Реду „Лобања и кости“. Било је сасвим свеједно ко ће „победити“ на намештеним изборима, који су у САД без изузетка само „политички маскенбал“. Али колико људи то зна, иако су подаци о кандидатима објављени и на Интернету?
Важно је да „труст мозгова“ на државном нивоу процени стварне непријатеље. Реч је о оним државама или скривеним, тајним или полутајним организацијама, које ради остварења својих интереса и циљева подривају економски систем, препарирају грађане за прихватање своје филозофије, културе, идеологије, прете и уцењују, убацују своје концепте преко секти, невладиних организација и тзв. миротворачких покрета, продају наоружање потенцијалним непријатељима итд. У борби за опстанак на планети, која је и сама угрожена, неопходно је да се све брже доносе оптималне одлуке, јер нема довољно времена за исправљање начињених грешака.
После разбијања и распада претходног „биполарног светског поретка“ указала се прилика да научни радници у области ратне вештине освеже своја изучавања и анализе, извуку поуке и унесу промене у теорију. На пример, наметнула се потреба за ослобађање ратне вештине од идеолошких предрасуда Другог светског рата. Осим тога, неизбежно је утврђивање истине о утицају „Илумината“ (језуитско-вавилонска Елита) на светске ратове и будући, већ наговештени (очевидно планирани) светски рат. Намеће се обавеза да се ратна вештина надгради сопственим и страним савременим искуствима.
Идеализација источних друштвених система и односа у њима, која је трајала до 1989. године, довела је до тога да није било могуће да се користи тадашња теорија ратне вештине. Истовремено, стална надметања у наоружавању и војној политици између Истока и Запада, ометала су стриктну примену доктринарних, а често и нормативних докумената, мада је већином на њима заснивана припрема за рат.
Разорни концепти
Razorni konceptiПосле распада и разбијања социјалистичке Југославије смањена је употребљивост концепције ОНО и ДСЗ и доктрина видова и родова, посебно у условима када је земља нападнута изнутра, после стварања Савезне Републике Југославије. Био је то показатељ лошег и недовољно реалног приступа одбрани земље, а истовремено и неодговарајућег односа према тековинама друштвене заједнице.
Прилагођавање одбрамбеног система новонасталим променама завршено је у целини у сегменту департизације војне организације. Све се то односило и на државу. СФР Југославија је у Стејт департменту проглашена за „вештачку творевину“ и то је први објавио Ворен Кристофер као државни секретар Сједињених Држава. Шта то значи, знало је веома мало војнополитички учених људи, експерата из области војних стратегија и доктрина.
После сигнала који је дао папа Јован Павле други 1979. године да се отпочне са стварањем „новог светског поретка“, дипломатским проглашавањем СССР, ЧССР и СФРЈ за „вештачке творевине“, отпочео је процес стварања „бонсаи држава“. Тада скоро нико није знао за Директиву 20/1, усвојену у Савету за националну безбедност САД 18. августа 1948., по којој се све догађало скоро протоколарно 40 година. Главну улогу у процесу регионализације добиле су институције Уједињених нација, које разбијају федералне државе према давно разрађеним илуминатским Курилским рукописима и Протоколима сионских мудраца, који су постали део Агенде за мир језуитских Уједињених нација.
О томе да ће на Земљи у блиској будућности бити 400 држава први је говорио јавно Копт Бутрос Бутрос Гали док је био генерални секретар скупштине Уједињених нација. Дакле и држава Србија је прошла кроз процесе прозирног разбијања СФРЈ, СРЈ и СЦГ и сасвим је природно што због утицаја монструозно снажног непријатеља није успела да се опорави до 2018. године. Не само што су Срби и Србија били јавно постављени за циљ који треба уништити и што су ради остваривања тог циља Срби додатно бестијализовани у теоријски разрађеној процедури псеудоеволуције, него су институције „великог брата“ уништавањем инфраструктуре током неовлашћених ракетирања и бомбардовања узгред поломиле кичму Србији на исти начин као и Републици Српској.
Тако је језуистко-вавилонска Елита постигла жељену зависност Срба од њихове милостиње, коју званично зову – инвестиције. Сада Србија, после свега што су јој учинили луциферовци и ахриманци окупљени око вавилонских идеја европског уједињења, „вида ране“, а да ране зарасту не дозвољавају невладине организације, „купљени мозгови“ и слуге финансијских магната, што је друго име за „великог брата“.
Теорија о управљању државом налази се у сличном стању као теорија ратне вештине – треба је опоравити и ослободити политичких и идеолошких примеса. Дакле, преостаје рад на усклађивању теорије управљања државом и теорије ратне вештине са стратегијама, доктринама и регулативом и посебно с променама у свету, будући да оне диктирају услове за нове сукобе у међународној заједници.
Нанотехнолошка средства, сателити, авиони-радари (авакси), позициони и информациони системи, суперкомпјутери и Интернет повећали су могућности великих сила за контролу светских мегатенденција и значајно утицали на суштину савремених ратова. Операције изван ратног стања, информатичке, неокортикалне и психотронске операције, примена економских санкција и (зло)употреба наведених невладиних организација, секти и тзв. миротворачких покрета – изменили су суштину рата, која би објективно гледано, требало да се одрази на теорију управљања државом и теорију ратовања, стратегију одбране, доктрине, регулативу и праксу ратне вештине.
Изазвана је неопходност да се превазиђе теоријски јаз, настао између идеологизоване теорије управљања државом и вођења општенародног ослободилачког рата, с једне стране и теорије управљања државом и вештине ратовања, као општег научног достигнућа свих одбрамбених снага света, с друге стране. У прилог малом помаку ка неопходној објективности потребне су и значајне измене у приступу процесу доношења оптималних одлука на нивоу организације у целини.
Многе теоријске основе из различитих разлога и због људских интереса и побуда нису примењене у пракси. Једно од теоријских решења за ситуације, сличне оној у којој се нашла ЈНА, могло је да буде примењено да је постојала воља да се формира група експерата различитих специјалности на нивоу штаба ВК (Врховне команде). Постојало је и објављено поменуто теоријско решење за помоћ министру одбране у припреми предлога одлука на стратегијском нивоу. То је, како је у уводу наведено, предложено у Билтену ГШ ОС СФРЈ бр. 69, који је обелодањен у августу 1991. године.
Да је формирано предложено тело, СФРЈ и ЈНА не би ушле у ратове који су се водили између јесени 1991. године и лета 1999. године или би ти ратови и дипломатске активности били сасвим другачији. Врло је вероватно да би последице агресије на Србе и Србију биле знатно мање разорне. Не би Србија била 19 година у ожиљцима, попут срушених зграда МУП и ССНО, те са уништеном инфраструктуром и болестима посејаним из ваздуха. Свет би сасвим сигурно располагао истином о намерама „великог брата“. Тако би раскринкани „владари из сенке“ били у проблему већ почетком 2000. године како да шире НАТО алијансу и измисле тероризам као повод за даљи продор на Исток. Стрепња Запада од одмазде и неуспеха у продору на Исток притиска Србе да потпишу правно обавезујући документ и дефинитивно се одрекну још једног дела свог простора.
Светозар Радишић
 |
Мозак организације Овај напис објавио сам прво у строго поверљивом војном часопису „Bilten generalštaba OS SFRJ“, бр. 69, стр. 133–139, у августу 1991. године. Ту тему о неоп |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар