Бранкица Јанковић, упозорење за јавност: Владислав Ђорђевић шири јерес!

среда, 24. јануар 2018.

Бранкица Јанковић, упозорење за јавност: Владислав Ђорђевић шири јерес!

Бранкица Јанковић, упозорење за јавност: Владислав Ђорђевић шири јерес!
19. јан 2018. (извор: веб сајт Повереника за заштиту равноправности, хhttp://ravnopravnost.gov.rs/upozorenje-za-javnost-plakat/), вест је истог дана објавио и РТС (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3008916/poverenica-unapredjenje-polozaja-zena-nije-pretnja.html):
„Поводом плаката којим се промовише предавање Владислава Ђорђевића садржине „Мушкарци мирно: Феминизам као разарајући фактор нације у војсци и осталим државним институцијама окупиране Србије”, повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић упозорава на штетност порука у којима се унапређење положаја жена дефинише као претња за мушкарце и друштво у целини.

Пропагирање стереотипних идеја о месту жене у друштву и предрасуда заснованих на родним улогама, као и заговарање пракси које искључују жене из јавног живота, не доприносе унапређењу равноправности и толеранције као основних вредности сваке модерне демократије, закључује повереница.“

„Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације (чл. 33. ст. 1. т. 6. Закона о забрани дискриминације „Сл. Гласник РС„ бр. 22/2009)“, Повереница за заштиту равноправности нам је указала да поменути Владислав Ђорђевић (већ 20 година) шири неприхватљиве ставове о феминизму, који је иначе једна богоугодна идеологија која развија љубав међу половима прогоном хетеросексуалних мушкараца, охрабривањем жена да растурају бракове ако им муж не испуњава све жеље и очекивања, и дискриминацијом мушкараца и послодаваца наметањем квота за запошљавање жена независно од квалитета осталих кандидата. Своје акционе планове базирају на проблемима који су или непостојећи (да су жене за ИСТИ рад плаћене мање од мушкараца), или знатно преувеличани (истраживање социјолошкиње Весне Милетић-Степановић која је нашла да чак у 83 одсто испитиваних породица постоји неки облик понашања који чини насиље над женама, мада се само у 4,5 посто породица ради о неком облику физичког насиља, а „висок индеџ насилности“, где један партнер добија батине, се среће само у 0,2 посто породица). Владислав није противник укључивања жена у јавни живот, али заговара да оно буде поступно и на тржишним принципима одабира најбољег кандидата, а не наметнуто законима који женама омогућавају запошљавање које није пропорционално њиховом учешћу у тим делатностима, као што је несразмера између малог процента жена у чланству политичких партија и великог процента на позицијама народних посланица, одборница у скупштинама, и чланица Владе. Оваква промоција на бази пола отежава приступ мушкараца наведеним позицијама, као и запошљавању у сферама у којима се примењују квоте за жене као мање заступљени пол. Отежано запошљавање мушкараца као последица родно равноправних квота је много већи друштвени проблем него неједнака запосленост жена (која и није проблем, већ последица тога да су оне чешће него мушкарци издржавана лица, у истом проценту колико су мање заступљене у радно ангажованом становништву, према подацима Републичког завода за статистику). Због стереотипних родних улога, незапослени мушкарац готово и да нема шансе да заснује породицу, док за жену то није проблем. Стога насилно запошљавање жена (повереница вероватно то изједначава са унапређење положаја жена) јесте претња за мушкарце и друштво у целини (јер одмаже решавању демографског проблема). Такође, прогоном мушкараца за насиље у породици само на бази жениног страха да ће се насиље догодити, разбија се породица, унесрећују деца, што је штетно за друштво у целини, као и за односе између мушкараца и жена, чак и оних који о томе само слушају у медијима.

Истовремено, Поверенице за заштиту равноправности никада нису устале у заштиту очева који су после развода најдискриминисанија група становништва, јер до старатељства над својом децом могу доћи само ако су мајке потпуно незаинтересоване или уочљиво неподобне. Коришћењем речника важећег закона: „Према мушкарцима се деценијама врши вишеструка, поновљена и продужена дискриминација, која је дефинисана члановима 4, 5, и 6 Закона о равноправности полова из 2009. године, тј. неједнако поступање, давање првенства у додељивању вршења родитељског права мајкама (у 90% случајева), које има за последицу да групи отежа, угрози, или онемогући уживање или остваривање људских права и слобода у породичној области. Над њима се спроводи и посредна дискриминација, што је свако неоправдано разликовање, искључивање или ограничавање којима се у истој или сличној ситуацији група лица, на основу пола као личног својства, ставља у неповољнији положај, вршењем радње (додељивања вршења родитељског права) која је привидно заснована на начелу једнакости и недискриминације. Ограничавање приступа оцу, као последица злоупотребе самосталног вршења родитељског права често доводи до трајног отуђења између детета и оца, што је најбруталнији облик насиља према детету са трајним психолошким и социјалним последицама по њега, које је у супротности са правима детета на оба родитеља према повељи УН“.

Што се тиче укључивању жена у војну службу, навешћу три примера из САД који осликавају последице овог процеса ако се инсистира да до промена дође одмах и без поступности:
1. Морнаричка поручница Кара Халтгрин (Hultgreen) погинула је у октобру 1994. приликом слетања на носач авиона, због погрешне процене раздаљине. Званична истрага је потврдила да је узрок несреће вишеструка почетничка грешка пилота. Невоља је била у томе што је исте, недопустиве погрешке учинила и приликом испита слетања пар месеци раније, али због политике једнаке родне заступљености, надлежни адмирал је наредио да јој се дозволи још ванредни излазак на испит, где је слетање оцењено као задовољавајуће.
2. Истраживање Merideth Bucher, мајора из Maxwell Air Force базе, у коме она налази да удар на борбену готовост трупа у рату у Персијском заливу, у јединицама где су жене чиниле већи део, је ишао и до 30% због трудноћа војника које су морале бити повучене из службе.
3. Медији су пуни извештаја у којима се војна лица оптужују за сексуално узнемиравање или силовање кадета и жена на нижим позицијама од оптужених. Због политике родне равноправности војни команданти су под притиском да осуде војнике у недостатку доказа, чак и за лажне пријаве силовања.

У закључку, позвао бих све заинтересоване на горњу трибину да сами оцене да ли је Владислав Ђорђевић или феминизам већа претња унапређењу истинске равноправности и толеранције као основних вредности сваке модерне демократије.

Михаило Алић
www.ultrahome.in.rs/muska