понедељак, 26. март 2018.

Зашто се одричемо ћирилице?

Зашто се одричемо ћирилице?
Иако је Скупштина тада једине српске признате државе пред Уједињеним нацијама, Савезне Републике Југославије, изгласала Деклерацију о заштити ћирилице 2002, латинаши, на свим нивоима тог друштва и државе, игнорисали су ту резолуцију. Између осталог, у њој дословно пише:
“…Ћирилица се потискује латиничним писмом. Разлог за то је небрига надлежних органа власти на свим нивоима, јавних служби, културних и медијских институција и свих средстава јавних комуникација.
ПИШЕ: Радомир Батуран
Одрицање од сопственог писма знак је одсуства свести о потреби вредновања сопствених културних вредности, чувања националног идентитета и њихових обележја. Оно, такође, указује на комплекс ниже вредности и погрешно схватање да ће нас удаљавање од себе самих приближити другима.

Скупштина позива све државне органе, органе локалне самоуправе, предузећа која врше јавна овлашћења, просветне, културне и медијске установе да, у складу са законским прописима, користе ћирилицу… Позивају се управни органи, власници предузећа и предузетници да приликом оглашавања, рекламирања, исписивања фирми поштују Закон о службеној употреби језика и писма…

Председник Већа грађана: проф. др Драгољуб Мићуновић
Председник Већа република: др Жарко Кораћ”
Службени лист СРЈ, бр. 61/2002. од 15. 11. 2002.

У најновијем Уставу Србије, у члану 10, записано; српски језик и српско ћирилично писмо званични су језик и писмо у држави Србији.

И поред тих званичних акта држава Срба, српски издавачи, новинари, писци, књижари, власници, произвођачи и продавци свега и свачега као да се такмиче ко ће од њих више загадити српски духовни простор латинаштвом. Ако погледате сајтове министарстава, амбасада и конзулата Србије, још увек ћете наћи да пишу српски језик латиничним писмом.



Лош и добар примјер из Српске дијаспоре


Треба прозвати власнике и уреднике месечника (“ми-магазина”, “прибадача” и њихове “новописце”) који казују српским језиком, и продају се на том истом језику у српској заједници, али не пишу нити штампају на српском писму. Ни један мислећи Србин неће прихватити њихова шегачења “да је ћирилица секси” или изјаве да “они не припадају Друштву за одбрану ћирилице. Али, исто тако, треба поздравити појаву новог српског месечника “Слово” у Кичинеру, мећу српским прогнаницима из Босне, који је мишљен, писан и штампан српском ћирилицом. Да у овом часопису није написан ниједан чланак, сем најтоплијег и најболнијег помена над гробовима устрељене српске деце у Гораждевцу поред Пећи (“Ни да живиш ни да умреш“) и “Обновимо знање – проверимо памћење”, или “У славу ћириличне књиге” (О српској штампарији у Горажду, са почетка 16. века), било би пребогато за једну заграничну новину. Ово је прави ауторски српски часопис у коме текстове потписује преко петнаест новинара. Уреднику, власнику и читаоцима од српца честитам појаву српског “Слова”.

Надам се да ће “Слово” онако здушно држати у излозима и препоручивати га купцима бројни српски продавци у Торонту, а нарочито књижари. Очекујем и неку рекламу српским писмом исписану, ако не преко целог зида као оне латиничке, бар најскромнију као оне на кинеском у свим кинеским радњама у Канади.



Шта су мислећи Срби и Хрвати говорили о ћирилици кроз векове


Уместо даљег “личног и свесног” полемисања са српским латинашима, навешћу мишљења мислећих Срба па и Хрвата о политичком потирању српског писма кроз векове:

“…један од најстаријих докумената Дубровника – уговор између Дубровчана и бугарског цара Асена II , из 1253. године – писан је српским језиком и ћирилицом”

(Предраг Драгић Кијук, Уметност и зло, стр. 72);

“Римско посланство, на челу са бискупом Петром Томом, стигло је у Скопље 1355. на двор српског Цара Душана, са понудом да папа прогласи Душана за “капетана хришћанства” и организује помоћ европских витезова у сузбијању турске најезде, а да српски цар призна папу за верског поглавара хришћанске цркве и да се царска породица поунијати. Када је то Душан одбио, бискуп Тома вратио се веома љут и, на повратку кроз угарске земље, поручио је краљу Лајошу да буде немилосрдан према шизматицима”

(Светозар Ћоровић, Дело Цара Душана);

“Иван Мажуранић, први ‘бан пучанин’ (1873-1880), …забранио је употребу ћирилице у Хрватској”

(П. Д. Кијук, исто, стр.69;

“…Дон Јаков Групковић (1831 – 1911), фрањевац и припадник Српске странке у Дубровнику (‘ватрени Србин’ и професор гимназије) пензионисан је због својих националних ставова. Када је хрватски праваш и римокатолички фундаменталиста Јосип Франк придобијао своје сународнике идејом по којој је “хрватство мост преко кога ће Аустрија даље да продре на Балкан”, Дон Јаков је парафразирао ту Франкову крилатицу речима: “По Франку, хрватство је кљусе на коме Швабо по Босни шета”

(Ј. С. Радојичић, Срби – биографски лексикон);

“…прекодрински Срби су увелико били виђени у крилу “матере свег хришћанства, то јест папистичке организације. У овим деловима се увелико примењује поновна латинизација, а у Босни, након окупације и анексије 1878. те 1908. ствара се коалиција две конвертитске конфесионалности против аутохтоног српског и православног народа: у школама муслимани и католици морају да пишу искључиво латиницом…”

(П. Д. Кијук, исто, стр.);

“Потискивање Ћириловог, Савиног или Вуковог писма у Србији, упоредо с његовим “изопћењем” у другим републикама са српским живљем, погађа срж националне својствености и културе”.

(Владета Р. Кошутић (професор Београдског универзитета), Страдања језика ћириличког (забрањена књига), Шабац, 1988);

“Изгледа ми, како неко рече, ћирилице још има само на гробљима. Да ли је живи могу очувати? Могу, али у томе неће нам помоћи никакве уставне промене и закони о заштити ћирилице, ако Срби не спознају себе, свој историјски и културни значај и не схвате да, ако сами не буду уверени у своје вредности, други их у то неће уверити”.

(Милка Ивић, професор универзитета);

“Шездесетих година, кад су у Новом Саду, преконоћ, скинути сви ћирилички натписи улица и стављени латинички, озлојађени грађани отидоше до градске општине да затраже објашњење зашто је то учињено у граду са српском већином. Начелник Секретаријата за правне послове, који их је примио, одговорио им је: “Немојте мислити да сам то ја наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио председник градске општине, Тоза Марковић који је, као што знате, Србин”.

(Милица Грковић, професор универзитета);

“Ћирилица није само српска азбука, већ су се њом служили и Хрвати (…), што потврђују многи споменици, међу којима су и “Поваљска листина” с Брача (из XIII столећа) и “Пољички статут ( XVстолећа), а латиница се у Хрвата јавила, као трећа азбука, не из потребе да се претходно замени бољим, већ с политичких разлога, под притиском римске цркве, чему се хрватски народ опирао…”

(Јордан Моловић, професор);

“Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и што лакше, он мора признати да у читавој Европи, а ваљда и читавом свијету, нема писма које би се с те стране могло мјерити с азбуком коју је Вук сложио и употребљавао. Нема нигдје језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него ли је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у своме народу што му је створио савршену азбуку у којој је таман толико слова колико је у језику гласова, И то тако да свакоме гласу одговара своје слово, и то само једно.”

(Томо Маретић, хрватски научник, Граматика хрватског или српског књижевног језика, Загреб, 1963. стр. 26);

“Ћирилица је имала и раније своје тешке прилике, па је ипак успевала да им одоли. Она је у ствари делила судбину српског народа. Када се насртало на њу, насртало се и на српски интегритет и желело да се Срби обезличе.(…)

Један од првих погрома доживела је ћирилица за време Марије Терезије, када је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Томе се одлучно супротставила православна црква и народ српски. (..)

У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић”.

(Др Петар Ђорђић, професор универзитета);

“…Сматрам да би надлежни требало да поведу рачуна да се слово закона о равноправности писама оживотвори. Пре свега у четири републике: Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији требало би администрацију водити и на ћирилици. Она би морала да буде заступљена и у администрацији савезних органа, а у српском и црногорском уставу требало би да се нађе и одредба која захтева употребу ћирилице. Законом би требало регулисати и равноправну употребу оба писма и у Босни и Херцеговини и тако исправити садашњу праксу. Јер, тамо Срби нису у мањини. Напротив.

(Др Михаило Стефановић, универзитетски професор);

“Запостављање ћирилице је ниподаштавање националне традиције, културе и осећања…”

(Др Радомир Луки, професор универзитета).



Ко све ”бега” од ћирилице?


Међу садашњим српским латинашима, глобално гледано, разликујемо четири групе.

Прву чине они који знају зашто, за кога и за који новац то раде. То су најчешће интелектуалци-квислинзи, у најтипичнијем значењу те речи. У приватним разговорима они ће вас убеђивати како је (Опрости ми Свети!) Сава Немањић погрешио што се није определио за католичанство, латински језик у цркви и школи, него увео “преко проклетих Грка, некакав тамо старословенски језик и ћириличко писмо”. За њих је “и латиница наше писмо”. Они нису и не желе да буду део српског православног народа. Све су то бивша “наша деца” (читај: првоборачка, Титово иверје, деца дрматора државних предузећа, официра и партијских кадрова…). Док смо ми, “ничија деца”, из растужујућих слика нашег детињства и младости, после завршених факултета једва добили учитељска места по провинцијама, они су одмах засели у ложе бројна министарства, “СУП-ова, редакција државних издавачких и информативних кућа, а, Бога ми, и националних (Зар и СКЗ, Матице српске, САНУ…?), за универзитетске катедре… Када је дошла “демократија”, они су само боје променили (Парафразирају Ностердамуса: “Свака крпа избледи” па додају: “па и црвена”…). Западни империјалистички тимови уочили су то пре нас па су им дотурили донације из њихових глобалистичких фондова и престижних стипендија, припомогли им да се убаце у популарне “демократске” партије, “европске комитете”, невладине организације… И онда народ и земље српске пролазе како пролазе.

У другу групу спадају полуинтелигенти, трабанти српске квислиншке интелигенције, који за веру и нацију никада нису ни марили. Они су гордљиви, насртљиви, лажљиви, безочни и сваком лонцу поклопци. Идеални су за “невладине организације”, лажирања избора, референдума и распарчавања држава – што би наш народ рекао: “Ништа им свето није”, “свашточиње”…

У трећу групу спадају полусрби којима је “југословенство” и југословенска латиница некакво срећно решење за њихово подељено национално осећање, за које имамо разумевања, али не и да нам потиру писмо наше једанаестовековне традиције.

У четвртој групи “латинаша” је српско кротко стадо, ”раја”, лаковерно, гладно и заплашено. Прихватиће и истрпети све, “само да ово зло прође”, како они најчешће кажу.

Баш зато што је све што вреди у српској књижевности и култури написано српском ћирилицом, што смо спознали себе, свој историјски и културни значај, уверили се у вредности свог српског народа, супротстављамо се актуелним латинашима међу нама који унижавају нашу Првост. Ми нисмо против Другости када она узвисује нашу Првост. Уколико нам та другост брише читавих 11 векова нашег писма којим су написани вечни рукописи који не горе, супротстављамо јој се својим чињењем, српском песмом, науком и саборном љубављу.



Шта ваља чинити!?


Да Срби имају уређену државу, лако би она изашла на крај са језичким квислинзима. Та би држава донела уредбу по којој би све издаваче новина и књига, радија и тв програма који се служе службеним ћириличким писмом ослободила државне таксе. Ослободила би таксе и гласила националних мањина која употребљавају свoје писмо. Свима осталима који се службено обраћају народу на туђем писму наплатила би таксу 100% увећану па нека се одричу себе, свог језика и писма да би се додворили другима колико год хоће. То би створило нормалан поредак језика и писма у држави Србији и очувало српско једанаестовековно писмо, на коме је написано све што вреди у српској култури и традицији.





ИЗВОР: dijaspora.nu

Зашто се одричемо ћирилице? - Царса
Иако је Скупштина тада једине српске признате државе пред Уједињеним нацијама, Савезне Републике Југославије, изгласала Деклерацију о заштити ћирилице 2002, латинаши, на свим нивоима тог друштва и државе, игнорисали су ту резолуцију. Између осталог, у њој дословно пише: “…Ћирилица се потискује латиничним писмом. Разлог за то је небрига надлежних органа власти на свим нивоима, јавних …


from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts https://ift.tt/2IQ8aqh
via IFTTT

Нема коментара:

Постави коментар