ПЕПЕ ЕСКОБАР понедељак 26. март 2018. 17:49
Западне либералне демократије губе било какву позицију моралне висине
Комбинација кинеског уставног амандмана којим је Си Ђинпингу допуштена могућност додатних председничких мандата – како би остао на власти довољно дуго да донесе ,,национално подмлађивање“ – и руски реизбор Владимира Путина за председничку функцију осигурала је конзистентност и континуитет руско-кинеског стратешког партнерства за наредну деценију.
Ово ће олакшати интеракцију између иницијативе ,,Појас и пут“ (Belt and Road Initiative – BRI) и Евроазијске економске уније (ЕЕУ), координацију политике унутар Шангајске организације за сарадњу, Брикса и Г-20, као и укупни залет ка евроазијским интеграцијама.
ВЕЛИКА ИЛУЗИЈА
Јачање онога што би требало посматрати као еру Путин-Си нужно би западне либерале и неолиберале оставило у модрицама. Представници капиталистичког интереса увек су веровали сопственом пропагандном наративу који директно повезује експанзију капитализма са неминовним ширењем демократије. Али критичко размишљање најзад ово раскринкава као велику илузију.
Оно што се заправо догађало од раних осамдесетих јесте да је западни турбо капитализам похлепно профитирао од варијанте неоробовласништва у кинеским специјалним економским зонама (СЕЗ). То је било помешано са пословичном охолошћу западних елита које су се кладиле да Кина – третирана у најбољем случају као извор јефтине радне снаге – као ни ослабљена Русија током деведесетих никада неће бити у стању да акумулирају довољно знања да се геоекономски и геополитички супротставе Западу.
Историјски записи су неумољиви и сведоче да нема никакве повезаности између ,,слободне“ трговине – углавном слободније за оне са ,,више кајмака“ – и политичке либерализације. Примера ради, пруска монархија је спустила трговинске баријере, што је довело до креације немачке царинске уније (Zollverein) 1834. године. А Трећи рајх је између 1933. и 1938. нудио опојни микс тврдокорног капитализма и тоталитаризма.
Кинески систем, у којем (марксистичка) странка контролише државу у циљу националне кохезије, свакако се не може квалификовати као либерална демократија. Дисидент Минћин Пеј, писац ,,Заробљене транзиције Кине“,још пре 12 година је знао да Кинеска комунистичка партија (ККП) никада неће поћи путем западних либералних демократија (Пеј је дословно схватао заповести ,,малог кормилара“ Денга Сјаопинга).
Био је у праву да Кина ,,нема интересовања да постане члан западног клуба. Они [ККП – прим. прев.] желе економске користи западног либералног поретка, али одбацују његове политичке вредности и плаше се његових безбедносних савезништава. Сада су у довољно јакој позицији да покушају да изграде сопствени клуб“.
Оно у чему је Пеј погрешио јесте процена да ће ККП угушити економски раст Кине (,,Перспектива стагнације у јапанском стилу је реална“.) Си Ђинпингу и његовом новом дрим тиму је потребно времена како би успешно подесили кинески економски модел.
Ако занемаримо непрекидну детињасту демонизацију, чињеница је да је Русија данас демократија, иако не савршена. А важно је анализирати како се младом демократијом може манипулисати. Треће поглавље нове књиге ,,Судбинска предодређеност: Демократија као когнитивна дисонанца“ (Manifest Destiny: Democracy as Cognitive Dissonance) детаљно описује силовање Русије, тј. како су ,,реформе слободног тржишта“ Бориса Јељцина уз помоћ ,,харвардских момака“ дозволиле малој котерији олигарха милијардера – Михајлу Ходорковском, Борису Березовском и Роману Абрамовичу, поред осталих – да преотму економију измучену шок терапијом.
Између 1991. и 1997. руски БДП је колабирао за невероватних 83 одсто док су инвестиције пале за 92 одсто. Случај Ходорковског је симболичан. Кроз Јукос је држао кључна сибирска нафтна поља и спремао се да их прода западним корпорацијама 2003. када му се Путин накачио о врат. Нема сумње да је ово детаљно проучило руководство у Пекингу. Контрола кључних националних ресурса је ултимативна црвена линија.
За Путина, као и за Сија, врховни арбитар је национална држава, а не гомила олигарха као што је то постала норма дуж либералног и неолибералног Запада. На нивоу БРИКС-а, то треба упоредити са тренутним узурпатором постављеним на председничку функцију у Бразилу, који даје све од себе да преда већину нафтних резерви, као и ваздухопловног џина Ембраер страним интересентима.
КАДА НИСТЕ СИГУРНИ, ПИТАЈТЕ КОНФУЧИЈА
Цмиздрење због ,,нестајућег либералног светског поретка“ је постало ритуал чуварима западног естаблишмента. Макар неки од њих признају да он ,,није ни либералан, ни светски, нити је уређен“.
Ситнији чувари могу бити реалистичнији, истичући како је западне политичаре заобишла струја народног гневна на разним нивоима, али они и даље верују да је могуће ,,обновити моралне темеље демократије“.
Али није. Макар не под владајућим неолибералним заветом, постмодерним TINA (there is no alterenative – нема алтернативе). Чувари, леви и десни, никако не могу да схвате успон популизма – јер они који су под утицајем популизма јасно виде како се мит ,,владавине права“ и ,,националног суверенитета“ брзо растаче у блату. Чувари носталгично кукају за ,,губитком утицаја елите“.
Кина, Русија, Иран и Турска – све обухваћене евроазијским интеграцијама – би се све могле рангирати као ауторитарни системи различитих нивоа. А може се тврдити и да ће им, уз изузетак Кине, економска достигнућа и даље бити испод њихових правих потенцијала.
Међутим, једна ствар коју ове земље изнад свега вреднују у мултиполарном свету јесте национални суверенитет. То је њихов концептуални контрааргумент на (не)либерални светски (не)поредак. То је њихов одоговр на TINA.
Што се тиче ,,губитка утицаја елите“, то је само шифра за самоописану котерију богатих и моћних што наступају са позиција нејасне демократске моралне висине, а којом се демаскира њихов дубоки страх од распада западног униполарног момента који се догађа пре, а не касније.
Све ове контрадикторности оштро штрче са рељефа Европске уније. ЕУ је, од уговора у Мастрихту, отпловила у правцу онога што је сама Ангела Меркел дефинисала као ,,Bundesrepublik Europa“, тј. Савезна република Европа.
Свако упознат са Бриселом зна како редови неопорезованих еврократа музу ултрацентрализовани и бирократски ,,кафкаичан“ регулациони систем док остају потпуно изван додира са обичним Европљанима из реалног живота. Манир са којим ЕУ промовише ,,економску интеграцију“, укључујући у њу огромне дозе мера штедње, не може бити мање демократски.
Додајмо свему овоме и скандале на највишим нивоима државне власти који само додатно кородирају веру у примат модела западне либералне демократије. Ово последње укључује реалну могућност да је пуковник Гадафи вероватно 2007. финансирао Саркозијеву председничку кампању у Француској; што је изванредно мрачна афера о политици енергије, политици воде и пословично великим уговорима о наоружању кроз коју западне либералне демократије губе било какву позицију моралне висине.
А сада упоредимо то са Си Ђинпингом као ,,hexin lingdao” (нуклеусом вођства), својеврсним primus inter pares-ом у кинеској верзији Платонове ,,Државе“. Грчко-римско-просветитељска политичка теорија није више ,,једина игра у граду“. Међутим, нема шансе да ће охоли Запад почети да слуша Конфучија.
Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ
 |
Глобални заокрет ка Конфучију - Нови Стандард Комбинација кинеског уставног амандмана којим је Си Ђинпингу допуштена могућност додатних председничких мандата – како би остао на власти довољно дуго да донесе ,,национално подмлађивање“ – и руски реизбор Владимира Путина за председничку функцију осигурала је конзистентност и континуитет руско-кинеског стратешког партнерства за наредну деценију. Ово ће олакшати интеракцију између иницијативе ,,Појас и пут“ (Belt … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар