Србија се налази у ситуацији изложенисти интензивном нападу унутар мрежног (мрежноцентричног) рата који воде одређени финансијско – политички центри против наше државе још од средине деведесетих година. Сви ови финансијско – политички центри се налазе на Западу, унутар атлантистичког геополитичког корпуса, углавном у САД. Њихова заједничка идеолошка подлога је ултралиберализам и разарање свих традицијских елемената нашег идентитета. Међутим мреже које они контролишу се протежу глобално а користе се за вођење рата у државама које ти центри опажају као непријатеље и које нападају. Мреже које они користе обухватају све сегменте друштвеног организма држава које су циљ напада. Сам појам мреже се односи на лепезу органа, институција, организација, средстава масовног информисања (сми, у даљем тексту), појединаца и политичких група (странака), фондација, друштвених група, религиозних група, етничких мањина, ИТ фирми које заједно делују са истом агендом стратешких циљева и који су финансирани од стране истих финансијско – политичких центара чија је одређена мрежа инструмент. Тешко да се након колапса Варшавског пакта, а поготово након првих мрежних кампања (рат у Југославији и Заливу) може говорити о одређеној држави или савезу држава које представљају окосницу вођења рата обзиром да у садашњем глобалном контексту ратове више не планирају и не воде државе или нације, као до пре неколико деценија, већ одређени финансијско – политички центри који употребљавају државу (државе) као само један од инструмената за вођење мрежног рата (појмови хибридног и асиметричног рата се делом преклапају са појмом мрежног рата) а природа самих финансијско политичких центара који заиста припремају и воде мрежни рат је над- национална и над- државна. У време биполарног геостратешког контекста у деценијама након Другог светског рата, глобална конфронтација је била заснована на идеји одвраћања путем нуклеарног арсенала суперсила. Два блока држава су била јасно међусобно подељена и разграничена. Садашњи контекст, након колапса источног блока и прерастања САД-а у светског хегемона је заснован на инфилтрацији САД-а у све сегменте друштвеног организма држава које они контролишу или у којима настоје да успоставе своју контролу. А све у функцији успостављања потпуне политичке, економске и идеолошке хегемоније. Оружани сукоби данас представљају само један мањи део методологије успостављања контроле и хегемоније. Добра илустрација овога је доктрина Герасимова, који је у својој анализи из 2013. изнео податак да се у савременом глобалном контексту само „20 % ратова води оружаним средствима“. Мрежни рат, дакле комбинује војну и дипломатску силу („тврда моћ“) са средствима деловања на медијском, друштвеном, доктринарном тј идеолошком (обрачун са свим саставним традиционалним друштвеним елементима помоћу разарања породице, феминизам, маргинализације улоге мушкарца у друштву, атеизам, либерализам , измишљене категорије „рода“ која треба да замени пол и друге…), финансијском, културном и ИТ плану („мека моћ“). Пракса је показала да је доктрина мрежног рата коју Запад спроводи махом кроз „меку моћ“ вишеструко ефикаснија него искључива примена дипломатског или војног притиска који је био својствен ратовима у прошлости.
Потребно је у неколико речи јасније дефинисати појам „финансијско-политички центар“ који стоји иза савременог мрежног рата. Субјекат који припрема и води рат у атлантистичком корпусу данас није нужно, за разлику од ранијих времена, држава, већ матична држава у којој се овај центар налази постаје такође инструмент – оружје у рукама одређеног финансијско-политичког центра. Матична држава (или њени структурални елементи, нпр обавештајне службе), у савременом контексту најчешће се ради о САД представља инструмент или оружје вишег реда, налик командном центру док умрежени елементи друштва у држави која се напада мрежним ратом представљају инструменте нижег реда, налик јединицама на првој линији у класичном рату. Финансијско-политички центри који данас остварују своје мрежне кампање у целом свету припадају махом тзв „дубокој држави“ САД-а или се простиру кроз „дубоке државе“ САД-а и неколико њених финансијски најмоћнијих савезника (Велика Британија пре свега). Дакле од кључне је важности имати јасно опажање да на Западу унутар атлантистичког геополитичког корпуса не води држава више рат, већ групација која државу користи као оружје. У конкретним терминима, говоримо о конгломерату крупне индустрије у САД-у, махом војне, и политичких и војних савезника овог финансијског лобија. Интересантна околност је да смо након избора Доналда Трампа у САД-а, сведоци међусобне конфронтације елемената америчке дубоке државе, по први пут након 1945.
Садашњу ситуацију глобалне хегемоније Запада је можда најтачније дефинисати као рат идеје профита против целог света. Јер то стање рата обезбеђује још већи профит. Држава, као нешто што смета развоју идеје профита, је постала анахронизам…
Без намере да улазимо у прешироку анализу на овом месту, обзиром да је наша тема у овом тексту ужа – мрежни рат који Запад води у Србији, споменимо само неке примере за учешће крупног финансијског лобија САД-а у организовању мрежних ратова у другим државама.. Пример који се односио на ранији период, одмах након распада СССР-а и Варшавског пакта а за циљ је имао моделовање идентитета народа земаља бившег источног блока и, следствено, њихову економску и политичку колонизацију, је финансијски мешетар Џорџ Сорош и његов инструмент „Фонд за отворено друштво“. Сорош у овом тренутку постаје све мање битан и све мање се користи у мрежном рату Запада против држава бившег источног блока. Пример новог, врло битног, играча у овом смислу је из америчке кампање мрежног рата у Украјини непосредно пре планске дестабилизације ове земље спроведене на „евромајдану“. Реч је о Пјеру Омидијару, мултимилијардеру из САД који се у САД доселио из Француске а иранског је порекла (стара иранска емиграција). 2004, он оснива Омидијар нетворкс (Omidiyar networks) фондацију са идејом инвестирања и добротворног помагања одређених пројеката, наравно у иностранству а не у САД-у. Пројекти у које је највише инвестирао су се односили на масовне медије и информације. 2010, он иницира пројекат истраживачког новинарства (овај вид новинарства постаје у годинама које ће наступити песница и стуб за вођење мрежних ратова које Запад води). Омидијар нетворкс 2011. оснива у Украјини пројекат „Центар УА“ у који одмах улаже 1.335.000 америчких долара а додатних 770.000 у 2013. Званично, новац је био уложен у истраживање „транспарентности“ рада владе Украјине, но већи део средстава је уложен у пројекте, средства јавног информисања и организације, наравно са „либералним“, „демократским“ предзнаком, реално усмерене на разбијање владе и политичког интегритета легално изабраног Виктора Јануковича који је претходно најавио преиспитивање споразума о асоцијацији са ЕУ. Убрзо, током немира на самом Мајдану, почела је да се гура наратив о „корумпираности владе“ Јануковича. Главни официр Омидијара у самој Украјини био је Украјинац Анатолиј Рибачук (образован на Западу, стажирао на Вол стриту, радио у сектора финансија у Лондону). 2007, он у Кијеву оснива Евроатланстски универзитет са јасном про ЕУ и про НАТО оријентацијом. Заједно са П. Омидијаром и значајно суфинансиран од њега, он учествује у оснивању на терену мреже невладиних организација чија је једина функција подривање интегритета легално изабране владе и председника државе. Отворено насиље на Мајдану је било плански темпирано након вишегодишње мрежне операције припреме, агресија је ескалирала а последица је била да је Јанукович напустио земљу, а пројектована смена власти је успешно спроведена од стране САД-а. Један од кључних финансијера операције унутар Украјине је био Пјер Омидијар, „човек који ради руку под руку са владом САД, да би се мешао у рад страних влада, кофинансирајући промену режима влада познатим инструментима америчке империје…“ . Неки од најближих сарадника и најужи Омидијаров круг су: Марк Андерсен, Роберт Пол и Питер Тил, отворени либертаријанац који финансира (лобира) одређене политичаре у САД залажући се за ултралиберална начела рода као замене за пол, феминизма, легализације содомије, педофилије и хомосексуалних бракова…
Контекст који се односи на мрежни рат Запада према Србији је битно дефинисан прошлогодишњом одлуком конгреса САД „о већем ангажовању на Балкану и супротстављању руском утицају“. Проблем настпа што се та мрежна операција не односи само на руски утицај у Србији у политичком или стратешком погледу, већ и на ударац на суштинске елементе српског идентитета који нису ни у каквој вези са политиком. Под ударом се налази традиционална породица, однос између полова, дефиниција полног идентитета, патријаргхални морал и сам однос према нацији и држави. Средњорочни и дугорочни циљ овога је ослабљивање националног ткива у наступајућим генерацијама. Из овог разлога, утицај који путем мрежног рата Запад спроводи у Србији је вишеструко штетнији и опаснији од било каквог другог утицаја, па и руског, обзиром да се ти други утицаји не односе на било шта осим политике, стратегије и економије. Супротно томе, Запад настоји, поред ова три утицаја и да промени српско биће и уништи сам српски традиционални идентитет.
Пар конкретних података…
Конгрес САД за фискалну 2018. и 2019. доделио значајна средства намењена Фонду за супротстављање руском утицају,Увелико су у току припреме за лансирање пројекта „Супротстављање руској кампањи дезинформисања на Балкану“, који би требало да стартује крајем ове или почетком наредне године покретањем „регионалног медијског центра за питања одбране и безбедности“ под радним називом „Балкан секјурити нетворк“ („Балканска безбедносна мрежа“).Радовима на „супротстављању руском информативном рату у региону“, што је заправо покушај потпуног америчког овладавања овдашњим медијским простором, руководе Џон Капело, виши сарадник за војна питања у Фондацији за одбрану демократије (ФДД) и некадашњи амерички војни аташе у амбасадама САД у Србији и у Израелу, и Данијел Шунтер, директор невладине организације Евроатлантска иницијатива (ЕАИ) из Београда.На пројекту су ангажовани и Сектор НАТО-а за јавну дипломатију из Брисела и Канцеларија НАТО-а за везу у Београду, а важну улогу има и Сајмон Фицгибон, аташе за одбрану у Амбасади Велике Британије у Београду.
Финансирање пројекта, ићи ће преко Атлантског савета, Немачког Маршаловог фонда, Националне задужбине за демократију (НЕД), која је један од главних финансијера такозваног невладиног сектора у Србији, као и преко Америчке (војне) команде за Европу (УСЕУЦО).
Очекује се да ће свој допринос дати и дипломатски представници Немачке, Канаде и Норвешке, као и Словеније преко пуковника у пензији Антона Туње, некадашњег војног аташеа Словеније у Србији.
Ти планови за дипломатско-војно-пропагандну агресију Запада на Србију, иначе, проистичу из Закона о супротстављању дестабилизујућим активностима Ирана, који је у Конгресу САД усвојен 27. јула.
Њиме је предвиђено и оснивање поменутог антируског пропагандног фонда од 250 милиона долара, који, како је наведено у закону, осим у Србији треба да буде искоришћен за сузбијање руског утицаја и у Албанији, Босни и Херцеговини, Грузији, Македонији, Молдавији, у тзв. држави Косово и у Украјини, као и у чланицама НАТО-а и ЕУ које су „рањиве на утицај Руске Федерације“.
Механизам спровођења мрежног рата Запада у Србији
Генерално, Запад у тренутној офанзиви која траје прошле и ове године (2017. И 2018.), заснива своју кампању на синхронизованом деловању троугла који чине: 1. Политичке групације и странке 2. Средства јавног информисања (електронска, писана, портали и планске кампање на др. мрежама) 3. Невладин сектор (разни инстиути, групе за борбу за остварење циљева и права разноразних група, аналитичке групе, аналитичари појединци). Ова пирамида увек делује оркестрирано и међусобно усклађено, има исте стратешке циљеве који су анти трацицијског, анти идентитетског, анти породичног, анти државног и анти националног и либералног карактера (уз залагање за средњорочно и дугорочно демографско ослабљивање Србије путем абортуса, пропагирања хомосексуализма и феминизма и залагања за увоз миграната) и има исте изворе и канале финансирања (трагови финансија увек и непогрешиво воде ка финансијско политичким центрима који се налазе унутар дубоке државе САД-а и сателита). У овом тренутку, мрежа за остваривање ових стратешких циљева је врло развијена обзиром да плански делује у нашој држави од 1995. (пре тога мање интензивно и спорадично јер се тада обрачун са Србијом у оквиру СРЈ и Србије и Црне Горе спроводио видљивим и конкретним средствима тзв „тврде моћи“ – економски ембарго, спорадична примена војне силе као у случају бомбардовања Републике Српске). Коначни циљ овог мрежног рата Запада против Србије је промена идентитета нације наметнута споља и успостављање апсолутне економске и политичке контроле споља. Први елемент стоји у функцији другог. Типичан пример једне операције мрежноцентричног рата је следећи: САД оснива и финансијски помаже одређену „независну институцију“ у Србији (нпр организацију за посматрање изборног процеса). Истовремено оснива и финансијски подржава лепезу прозападних и анти државних медија у Србији. У контексту када је то потребно, нпр плана владе САД (или одрђеног финансијско политичког центра унутар дубоке државе САД) за обарање власти у Србији која није у складу са пројектованим намерама САД, примењује се следећа операција. У ситуацији избора у Србији, „независни“ медији под контролом САД-а оркестрирано покрећу тему лажирања избора, а као аргумент користе тенденциозне и фалсификоване извештаје од тобожњег „објективног посматрача“ – мало пре поменуте организације за посматрање избора или сличног експертског тела, такође инсталираног и финансираног од стр САД-а. Истовремено, губитници на изборима – странке и политичке групе финансијски подржане од САД са либералном, анти државном платформом, почињу да се буне, излазе на улице, демонстрирају, а о томе извештавају претходно поменути медији. Пример показује један типичан метод деловања троугла за организовање операције унутар мрежноцентричног рата. Наравно, примери синхронизованог деловања ових елемената за вођење мрежног рата могу бити и други не нужно у вези са изборима, већ са неким другим пројектованим циљем САД-а или финансијско политичких центара унутар дубоке државе ове земље.
Елемент виртуелног (измишљеног) непријатеља
У мрежноцентричном рату постоје сви елементи који постоје и у конвенционалним ратовима из прошлости, но природа или суштина тих елемената се мења. Александар Дугин у делу „Мрежни ратови“ говори о промени суштине или природе основних елемената рата током еволуције од конвенционалних ратова ка мрежним ратовима. Па у том контексту он спомиње три елемента: зону вођења рата, метод успостављања контроле и противника. Сви ови елементи се суштински разликују у концвенционалним (историјским) ратовима и мрежноцентричним ратовима (својственим садашњој ери хегемоније).
Можда је за нас у овом контексту најважнији елемент противника. Противник је у конвенционалним ратовима био конкретан, опипљив и постојећи у физичком смислу. Супротно томе, у савременим мрежним ратовима, противник постаје виртуелан, баш као што је и сам мрежни рат. Механизам планирања мрежног рата подразумева измишљеног противника. Овакав противник хегемону, стратегу мрежне операције – САД-у даје апсолутну слободу да одабере сопствену реакцију, тобоже одбрамбену, на виртуелног (непостојећег) противника као и да се одлучи којим интензитетом ће се обрачунати са њим. Добра илустрација је инструментализација Ал каиде од стране САД-а како би се започела два рата – у Афганистану и у Ираку. Стратези мрежног рата у САД су поступно хипертрофирали значај и стварну опасност од Ал каиде у јавности како би као последицу овога себи омогућили започињање два рата и уништење нападнутих држава након свега два срушена солитера у Њујорку. Истовремено, постоје озбиљне индикације да су безбедносне службе САД намерно ово (у посредном смислу) допустиле, сводећи своје процедуре на нижи ниво како би нека терористичка акција на територији САД била могућа.
Други пример је у вези са нашом земљом. Након објаве „да ће се САД интензивније укључити у политичке процесе на западном Балкану и у Србији“ из јула 2017. године, од краја лета исте године сусрели смо се са мрежном операцијом „обрачуна са опасношћу од повампирења фашизма у Србији“. Ова операција, стратешки дефинисана у САД, на терену је спроведена синхронизованим деловањем три елемента за спровођење мрежних операција – ултралибералних прозападних медија у Србији (КРИК, БИРН, Вајс, Балкан инсајт, Данас, Време, НИН, Блиц, Слободна Европа, Н1 и други), невладиних организација и политичких антидржавних и прозападних политичких испостава у Србији (Нова странка, Демократска странка и друге). Операција је почела нападом на стране грађане који су на овај или онај начин помогли Србији и одржању српског народа на КиМ. Под ударом Нове странке у скупштини, а истовремено и координисаном медијском кампањом од стране КРИКа, БИРНа, Данаса, НИНа су се нашли британски држављани господа Џим Досон и Ник Грифин (посета КиМ лета 2017. ради испоруке хуманитарне помоћи српским енклавама и манастирима и ради стицања информација о о организовању одбране Срба од евентуалног шиптарског насиља сличног погрому из 2004.) и, нешто касније, Француз, господин Арно Гујон (ради испоруке тона и тона хуманитарне помоћи за Србе у покрајини). Под ударом су се нашли и домаћи родољубиви покрети и појединци, узгред – сасвим различитих провенијенција и полазишта. Једини заједнички именитељ им је то што су родољуби. Под ударом су се нашли Алтернатива, 1389. и Миша Вацић и неколико других покрета. Ситуација која је најтипичнији могућ пример измишљања виртуелног противника како би се успоставила хегемонија и апсолутна контрола у јавном и политичком простору Србије од стране САД и сателита из атлантистичког корпуса држава, је био парастос Милану Недићу када је потпуно маргинална шачица националиста који немају никакав утицај покушала да положи цвеће и ода почаст генералу. Наколико десетина припадника сасвим занемарљивих група је доживела такав јавни линч од стране медија који спроводе америчке мрежне операције у Србији да је то наликовало као да се Србија поново нашла под озбиљном претњом споља, налик оној из 1999-те (узгред од истих оних земаља које сад мрежном кампаљом настоје да насилно остваре „преумљење“ Срба и Србије). Но прави стратешки циљ је постићи редефинисање појмова у јавној сфери у Србији. У погледу тога да било шта, чак и најбенигније, што је родољубивог карактера, буде дефинисано као „фашизам“ или „неонацизам“, ма колико то било апсурд само по себи обзиром да је српски национализам увек антифашистичке провенијенције обзиром на историјско наслеђе (траљавост америчких стратега који не познају специфичности контекста српског национализма). Дакле, непријатељ је измишљен (фашизам у Србији) како би се имао аргумент за сузбијање сваке врсте родољубивог понашања и мишљења. Уколико се неки родољубиви исказ појави у јавном простору, или неки родољубиви пројект спроведе у дело, као нпр. Хуманитарна помоћ угроженим Србима у енклавама јужно од Ибра, он ће аутоматски добити квалификацију „фашизма“ или „екстрмне деснице“. Сасвим парадоксално и карикатурално, они који родољубима у Србији настоје да импутирају овај „злочин мисли“, да употребимо аналогију са Орвеловим писанијем, су исти они који су Србе засули бомбама одвојивши им илеганло, мимо УН, део територије 1999-те године.
Демократски принцип је често данас инструментализован од стране стратега мрежних ратова како би се срушила сувереност државе која је циљ напада. У контексту мрежноцентричних ратова, сам принцип свеопште демократичности је доведен у сучељену позицију са принципом суверености.
Неопходна је системска реакција државе на мрежноцентричне ратове који се воде против ње. Потребно је координирано деловање највиших органа државе, политичких структура, безбедносних и обавештајних служби, стручњака и теоретичара у вези са овим инструментом Запада чија је искључива намена укидање суверенитета и наметање апсолутне хегемоније.
Дејан Дамњановић
 |
МРЕЖНОЦЕНТРИЧНИ РАТ ЗАПАДА ПРОТИВ СРБИЈЕ - Видовдан Магазин |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар