Суштина је створити свест о неопходности ћирилице, о неопходности културног идентитета, и у исто време не напустити природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају демократски карактер. У томе је вештина, велика бусања у прса не помажу.
Владика Иринеј Буловић је недавно у Матици српској упутио препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив — Стара Србија и нагласио: „Да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га у прошлости називале наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији“.
Богородица Љевишка је црква у Призрену, задужбина краља Милутина. Црква је подигнута у периоду 1306—1307. на остацима катедрале из 13. века,
© WIKIPEDIA/ PHOTO BALKAN
Косметски воз није прошао
У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, такође је напоменуо владика Иринеј, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског“. Јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке“ и шире у Србији 21. века).
Није Санџак него…
Уз пример терминолошке „дилеме“ Рашке области и Санџака, поставља се питање могу ли се национални интереси бранити лингвистиком или — и лингвистиком.
Ту, према мишљењу професора на Филолошком факултету Мила Ломпара, треба разликовати историјске од актуелних аспеката.
„Историјски гледано, појам Стара Србија је обухватао територију Косова и Метохије, али је у тај појам улазило рецимо и Скопље, што се данас помало изгубило из вида. Актуелни аспект јесте да је појам Косова и Метохије одомаћен у светској јавности и тешко да би појам Стара Србија тако лако био с једне стране разумљив, с друге стране да би био протумачен са оном добронамерношћу са којом је предлог изнет“, напомиње Ломпар.
Рашка област је старији термин од Санџака, па је према професоровом мишљењу природно да се користи термин Рашка област, док као каже, нема осећај да би термин Војводина морао бити Србима туђ. Кад је реч о Косову и Метохији понавља да би тај појам требало задржати, јер је то српски централни појам и врло би тешко било мењати га у неки појам који би у извесном смислу био збуњујући и административан.
Стална представница САД у УН Ники Хејли
© AP PHOTO/ MARY ALTAFFER
Ники Хејли: САД ће радити на томе да Косово постане чланица УН
„Држао бих се Косова и Метохије, наша косовска традиција је ту битна, само што бих увек говорио Косово и Метохија“, закључује Ломпар.
Начелно гледано, објашњава Ломпар, ако би се говорило о лингвистичкој одбрани националних интереса, она би свакако требало да обухвати оно што је примарно, а то су статус српског језика и употреба ћирилице.
„То су питања на којима се тестира воља да се лингвистички аспект националног идентитета на известан начин учврсти или одбрани. То значи да би ми требало да инсистирамо на томе да сваки представник српског народа где год он живео говори српским језиком, јер је то лингвистичка чињеница и јер је то културолошка чињеница“, истиче Ломпар за Спутњик.
Тестирање политичке воље
Међутим, сугерише тај професор, то је лако рећи, али кад уђе у такозвану операционализацију ствар постаје компликованија и ту се онда тестира политичка воља колико политичари имају свест о културној политици да из ње изведемо свест о одбрани језика унутар једног ширег процеса, јер није смисао промене назива језика у томе да се промени назив језика.
„Смисао је у томе да се денационализује српски народ у Црној Гори, превасходно, где је тај процес сад у јеку, односно у Хрватској, где одавно траје. То је смисао управо лингвистичке промене и то би се мутатис мутандис (уз потребне исправке) могло применити и на Републику Српску, уколико би дошло до унитаризације Босне и Херцеговине“, указује Ломпар.
Употреба ћирилице је такође репрезентативна за ту ствар, подвлачи Ломпар, а чији је статус у самој Србији такав да би та питања лингвистичке одбране националног идентитета била први тест за добру вољу да се заступа једна друкчија културна политика.
Хрват са усташком заставом
© REUTERS/ /DADO RUVIC
Срби морају да промене једну реченицу да не би постали — Хрвати
Сви они који су против овакве употребе ћирилице се, према Ломпаровом резону, ослањају на затечено стање.
„То је слично као и у објашњавању читавог низа проблема од политике до културе, кад ви прогласите затечено стање неком надљудском категоријом која не подлежи никаквој провери. И они у суштини под тим да не треба мењати затечено стање у ствари желе да форсирају латиницу даље на уштрб ћирилице унутар нашег јавног простора. То је основна идеја и она се наравно мимикријски крије под различитим веловима“, појашњава Ломпар.
Ако је свеједно, зашто се буне
Кад се каже да је то свеједно онда, додаје он, нема разлога да се неко буни што ћирилица треба да добије други статус него што га сад има, будући да ако је свеједно нека буде ћирилица. Међутим, наводи Ломпар, кад ви то кажете онда видите да баш и није свеједно и да свеједно значи да остане латиница у овој супремативној функцији коју она данас има.
Притом, наравно, Ломпар наглашава, да не залази у област индивидуалних права и да индивидуално гледано свако може да користи писмо које хоће, да се потписује било латиницом било ћирилицом.
Матија Бећковић гост Спутњика на овогодишњем 61. Београдском сајму књига
© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ
Бећковић: Ћирилица је свето писмо – чим су је сви окупатори забрањивали
„Ако рецимо адресирате писмо ћирилицом и пошаљете га у Хрватску, онда ће вам се вратити, јер хрватска пошта не жели да прочита ћирилично писмо, него вам га враћа. То је искуство које ја имам у некој службеној комуникацији, тако да кад шаљем пошиљке у Хрватску се користим или енглеским или немачким језиком, па тиме показујем свој став према таквој врсти ригидности“, даје пример Ломпар.
Културни инжењеринг
У Хрватској, каже тај професор, постоји континуитет између комунистичког и посткомунистичког периода.
„Ви на телевизији Загреб нисте никад могли видети ћирилични титл у време Југославије. Напротив, кад се преносило нешто из Београда, па кад се 1988. или 1989. појавио неки филм са ћириличним титлом, то је изазвало шок и мислим да је тај програм чак и прекинут, сећам се“, евоцира Ломпар.
Хрватска кад је реч о латиници нема дисконтинуитет, напомиње Ломпар, а тамо се осамдесетих година ћирилица употребљавала само на гробним натписима, а последње Српско друштво „Просвјета“ укинуто је 1980. године, па су Срби распад Југославије у Хрватској дочекали без и једне једине посебне културне и језичке институције.
Премијер Црне Горе Мило Ђукановић
© AP PHOTO/ BORIS GRDANOSKI
Зашто је Мило обријао Његоша
Кад је реч о Црној Гори, напомиње Ломпар, ту имате класичан пример друштвеног и културног инжењеринга, јер је ћирилица шездесетих и седамдесетих година прошлог века била најзаступљенија, а онда је у композицији црногорског културног идентитета инжењерски постављено латиничење, односно чак промена језика, опет не са циљем да се конституише нека посебност, него да се конституише један идентитет који би био антисрпски и који би као такав утро пут денационализацији Срба.
„Дакле, суштина је у томе да на неки начин постепено створите врсту свести о неопходности ћирилице, свести о неопходности културног идентитета, свести о препознавању тих трагова, и у исто то време да не напустите природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају недемократски карактер. У томе је вештина. Иначе, та велика бусања у прса и прокламације неће много помоћи. Потребан је дуготрајан, исцрпан и истрајан рад“, категоричан је Ломпар.
| Да би одбранили Стару Србију, сваки Србин на свету морао би да сачува најјаче „оружје“ Суштина је створити свест о неопходности ћирилице, о неопходности културног идентитета, и у исто време не напустити природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају демократски карактер. У томе је вештина, велика бусања у прса не помажу. |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар