Уколико је титулар образовања Држава, улога наставника је активна. Уколико је титулар образовања Мегалополис, наставник има потпуно маргиналну, пасивну улогу
Питање система образовања у некој земљи је пре свега политичко питање. Ако се питање система образовања представља као тема за коју су стручни само психолози и педагози онда то значи да је политичка одлука какво ће образовање бити у овој земљи већ донесена. Такозвани ,,експертима” тада треба само да легитимизују ту одлуку.
Шта значи то да је образовање политичко питање, а да је тип образовања политичка одлука? Пре свега то значи да сам процес образовања треба рашчланити на три питање: ко је титулар образовања? (односно, ко је онај који образује?) ко је објект образовања? (ко је онај кога образују?) те најзад, шта онај кога образују треба да буде на крају процеса образовања?
Од ових питање, очигледно је најлакше је одговорити на друго питање. Ако занемаримо идеју о перманентном образовању – мада би и ту идеју ваљало анализирати, а не само понављати – онда би у најкраћем објекти образовања били деца и млади (овде ћу оставити по страни проблематику високошколског образовање). Много теже је одговорити на питање ко је титулар знања, односно ко образује? На прву руку, сви ћемо рећи: држава. Али у томе и јесте замка, јер реч држава данас много више скрива, него што открива.
Наиме, морамо се запитати шта је то уопште држава? Постављено питање наравно, спада у домен питања без обала, али ја ћу овде покушати да одговор сажмем на однос између државе као целине и државе као збира партикуларности и то онако како га схвата Аристотел, када говори о државном уређењу. Ево шта Аристотел каже:
,,Јасно је, према томе, да су сви они облици државног уређења који имају у виду општу корист исправни и апсолутно праведни; напротив, сви они облици државног уређења који се старају само о користи оних који су на власти изопачени су и одступају од исправних облика државног уређења, јер у њима однос управљача и потчињених личи на однос господара и роба, док је држава заједница слободних људи.” (Аристотел, Политика, 1279а, 7)
Дакле Аристотел каже ово: државно уређене је исправно, ако има у виду општу корист. Супротно, ако државно уређење има у виду само корист оних који владају, онда је изопачено. Одавде, држава може да буде политички субјект који има у виду општу корист својих грађана, а може да буде и политички објект у коме мањина влада над већином тако што бира уређење државе које одговара само њеним мањинским интересима. Ради јасноће, ситуацију у којој мањина управља државом на рачун већине и интереса већине, назваћу Мегалополисом. И да не би било забуне, именоваћу ту мањину: то је економска, финансијска елита. Ту дакле, више и не можемо да говоримо о држави коликоо једној територији која је у власти Мегалополиса.
Сада се можемо вратити на питање титулара знања: титулар знања може бити држава, када се у виду има општа корист свих који је чине, а то значи да је задатак државе да обезбеди срећу за највећи могући већи број њених грађана. Титулар знања може бити и Мегалополис, дакле, једна наднационална творевина којом влада финансијско-економска елита и која образовни систем обликује онако како одговара њеним мањинским интересима.
Следећи закључак се сам намеће: разлика у титулару знања подразумева разлику у типу особе која се жели добити на крају образовног процеса.
Најпре, запитајмо се каквог би човека држава требало да добије на крају процеса образовања. Одговор би могао да буде следећи: човека који би могао да подржи и наследи уређење државе усмерено ка благостању највећег могућег броја грађана те државе. То значи да би образовање требало да инсистира на следећим факторима: а) на утемељењу идеје државе б) на стицању знања које би могло да обезбеди економски напредак државе.
Конкретно: школа би обраћала пажњу на хуманистичке дисциплине које би имале национални предзнак. Оне би имале задатак да интегрише грађане једне државе око заједничког садржатеља – то би могла да буде национална историја и култура, која би се уклапала у шири оквир светске историје и културе: ту се образовању додаје један или два страна језика. Процес образовања би требало да суграђане и сународнике прикаже као ближње. Идеја ближњих не укида могуће разлике које постоје између ближњих, али их пацификује и не инсистира на њима. Функција овог образног процеса је интегративна. На темељима овог интегративног схватања државе, ученик би се затим могао образовати у одређеном стручном смеру. Управо због овог утемељења, стручно знање не би ученика претварало у функцију, што значи да се идентитет ученика не би свео на стручну квалификацију. У коначном збиру процес образовања би се завршио креирањем личности: особе која поред својих посебних квалификација, има осећање да је окружено ближњима: сународницима, суграђанима, грађанима исте државе.
Уколико је титулар образовања Мегалополис ствари се мењају. Друштвено уређење Мегалополиса – олигархија – није усмерено ка интересу целине, већ ка интересима мањине која влада већином. Такво уређење се онда пресликава на процес образовања. Укратко: док држава интегрише своје грађане, Мегалополис инсистира на разликама између грађана. То се чини процесом образовања: маргинализују се предмети који интегришу ученике (историја и национална књижевност) и уместо њих се наглашавају предмети који се баве комуникацијом између социјалних група које се означавају ,,мањинским” чак и она када статистички гледано нису мањина. Конкретно: српски језик постоје језик и комуникологија, српска књижевност постаје културологија, историја се замењује бројним страним језицима. На тај начин се током процеса образовања ученику сугерише да је окружен различитим социјалним и језичким групама и да нема ближњих: сви су подједнако удаљени и он нема никакву обавезу према било коме осим према себи. Такво образовање од деце и омладине прави егоисте.
Када се на ове темеље догради стручно образовање, добијамо роба који је одређен својом квалификацијом и кога научена себичност у политичком смислу или пацификује/деполитизује или га претвара у опортунисту. На тај начин, интереси економске мањине су заштићени, јер овај роб не може никако да угрози њихову власт, али може да јој доприноси били на идеолошком плану, легитимизујући је, или на плану партикуларних сфера, када је сведен на функцију.
Најзад, проговоримо о положају наставника у оба концепта образовања: уколико је титулар образовања Држава, улога наставника је активна. То значи да је процес формалног образовања замишљен као корекција алтернативних образовних процеса – какво је рецимо образовање путем индустрија забаве, које се налази у власти Мегалополиса. Наставник тада заступа и репрезентује Државу. Наставници су манекени државе, у најбољем смислу те речи, па је према томе Држава из властитог интереса дужна да обезбеди престиж наставника како у друштву тако и према ученицима. Разуме се, то не значи да се наставнику дају могућности да злоставља ученике, али значи да наставник треба да буде узор деци, по свему: по понашању, ставу, социјалном статусу.
Уколико је титулар образовања Мегалополис, наставник има потпуно маргиналну, пасивну улогу. То је зато што процес формалног образовања сада само прати медијско образовање, које основне идеје Мегалополиса већ преноси у главе ученика путем масовне културе. Другостепена, маргинална улога наставника, мора се одразити на његов статус у сваком погледу: и у финансијском, и у друштвеном и смислу ауторитета пред ученицима.
Тако један частан, креативан и леп позив, од изузетне важности за опстанак сваке државе, постаје један тежак, неугледан и слабо плаћен посао, од другостепене важности за опстанка Мегалополиса.
Сматрам да је важно да се питање система образовања мора најпре да се постави као политичко питање, а не као педагошко питање. У другом случају, основни проблем процеса образовања – проблем титулара знања – остаје скривен. Тек када се тај проблем јасно постави, могуће је на основу решења тог проблема, кренути у нијансирано уређивање микросегмената процеса образовања, јасно, у складу са основном идејом, тачније основним одговором. А то је одговор на питање ко је титулар образовног процеса у Србији.
Ово је излагање припремљено за скуп „Под маском слободе – неолиберално разарање образовања“, који је организовала Унија синдиката просветних радника Србије. На скупу нисам присуствовао услед болести. Чини ми се, међутим, да је излагање вредно пажње па сам га закачио овде. Подлвлачења су трагови ролера на рукопису, који је био спреман за читање – речи које је требало нагласити гласом
Опрема: Стање ствари
| Слободан Владушић: Ко је титулар образовања у Србији Уколико је титулар образовања Држава, улога наставника је активна. Уколико је титулар образовања Мегалополис, наставник има потпуно маргиналну, пасивну улогу… |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар