Писмо са Косова или зашто прогоне Арноа Гујона ?

понедељак, 25. децембар 2017.

Писмо са Косова или зашто прогоне Арноа Гујона ?

Писмо са Косова или зашто прогоне Арноа Гујона ?
Јања Гаћеша

Није проблем што Гујон помаже Србима, већ што проноси истину о Србима са Косова, која полако долази до многих људи

У засеоку Терниџане, у општини Ново Брдо, живи породица Стојковић, односно Јован и Јана. Ово двоје деце су одлично ђаци и сваког дана пешаче километар до места до којег стиже аутомобил народне кухиње из Прековца и кући доносе ручак. Да није тог оброка, не знају како би преживели, јер је њихов отац Љубиша тешко болестан и не може да ради. Мајка је назапослена и једино месечно примање им је донедавно било нешто више од 11 хиљада динара – колико износи минималац на Косову и Метохији.

Прошлог лета сам била код Стојковића и затекла их веома срећне, јер је њихов син провео десет дана на Крфу. Јован се са летовања вратио пун утисака. У Грчку су, кажу, испратили једно, а дочекали друго дете.

У истуреном одељењу Основне школе „Аца Маровић“ у Кузмину наставу од првог до осмог разреда слуша 47 ђака, а школа има само две мале учионице. Када уђете у њу, имате осећај као да сте у педесетим годинама прошлог века – све у њој, у правом смислу речи, купљено је још тада. Да би сместили све ученике, наставно особље и помоћни радници сами су средили оставу за огрев и од ње направили учионицу.

У школи у Угљару има 126 ученика – у селу доста младих – и њихов велики проблем је био недостатак фискултурне сале, односно места где би се окупљали и дружили. У летњим месецима деца су часове држала на школском полигону који није безбедан, јер је поред главног пута. Ранијих година је било примера да су Албанци на игралишта бацали бомбе, па је страх наставног особља био потпуно оправдан. Игралиште је ограђено и личи на кавез, али никоме није било свеједно да деца и омладина ту проводе време (оба села припадају општини Косово Поље).

Шта знамо о обесправљенима на КиМ ?

Да ли сте чули за породицу Стојановић? Да ли сте знали да у Кузмину деца немају учионице а у Угљару фискултурну салу? Колико знате о обесправљеној сиротињи на Косову и Метохији која живи у гетима, која хоће да ради, а не да живи од социјалне помоћи? Верујем мало или готово ништа, јер збоог неког разлога медијима у остатку Србије није приоритет да обилазе терен и о томе пишу. Не кажем да људе то не занима, они готово да немају где да сазнају нешто више о правом животу Срба на Косову и Метохији. Слика коју презентују политичари није најреалнија.

Када заобиђете политику – када вас је за њу једноставно баш брига – и кренете да обилазите свако село, онда сазнате како је Србима који су остали. Зато Арно Гујон зна много више о нашој обесправљености од многих у држави. Он, односно његова хуманитарна организација Солидарност за Косово, сваког лета организује летовање за сиромашну децу са Косова и Метохије. Он је финансирао изградњу фискултурне сале у Угљару и омогућио младима сигурно место за дружење. У селу постоји културно-уметничко друштво са дугом традицијом и више не морају да вежбају по малим учионицама, а приредбе држе у школском ходнику. Он је недаво обишао школу у Кузмину и разговарао са њима о томе где да се догради анекс са две учионице. Он је финансирао изградњу постројења за пастеризацију воћа и поврћа у коме су запослени људи из гњиланског краја. Он је са људима на терену и један је од наших најважнијих сведока.

Нисам мислила да помињем ништа везано за Гујона, и због свега што се протеклих недеља о њему говорило у Београду, јер о ономе што он овде ради говоре његова дела и нема потребе да се брани. Помињем га, јер знам за још један случај где се последњих дана узнемиравају они који из најбољих намера и чистог срца помажу сиротињи на Косову и Метохији. Поједини албански медији прозвали су их именом и тако покренули хајку, зато ћу о њима говорити други пут да не би скретала додатну пажњу, јер они живе на Косову. Оно што је почело у Београду, на жалост, на Косову и Метохији је прерасло у нешто озбиљније. Напад на Гујона је очигледно Албанцима дао одрешене руке, па њега, али и све друге, малтретирају, јавно прозивају и прете.

Пошто у овој нашој галаксији ништа није случајно, питамо се зашто одједном сметају они који помажу и обилазе српске породице које живе у немаштини?

Ми бисмо рекли да проблем није у помоћи која овде стиже, не ради се ту о новцу. Проблем је што све више обичних људу у Француској, када говорим о Гујону, или у неким другим државама – када је мој следећи пример у питању – долазе до истине о Косову и Метохији, о ономе шта су овде Америка и НАТО урадили, о кршењу људских права, о неслободи, о гетима. Овде је проблем у истини која се шири.

Где лежи Арноова моћ

Новинари програма на српском језику такозване Радио телевизије Косова, учествовали су на семинару у једној основној школи у Приштини коју похађају Албанци. Колико се сећам, Немци су били организатори и остали су без речи када су, заједно са поменутим новинарима, обилазили школу. Немица из групе рекла је да се таква школа у Немачкој може наћи само у Баварској, тешко у другим крајевима. Не знам ко је финансирао њену изградњу, али сигурна сам да нису такозване косовске институције.

У месту Мамуша код Призрена живе углавном Турци. Пре неколико година Турска је финансирала изградњу школе чија се врата отварају на отисак длана ученика и запослених. То је, кажу, урађено због њихове сигурности. Залудно је да причам како је тек унутра опремљена. Таквих школа и других објеката на Косову је много, али не тамо где живе Срби. Када се прича о такозваном косовском друштву и успеху, ти објекти се показују.

Деценијама медији – посебно амерички – без икакве жеље за истином, о нама креирају слику лоших људи, и јасно је зашто су зинули на оно што хуманитарна организација Солидарност за Косово ради. Она у Француској има 12 хиљада донатора, који су упознати с тиме како Срби живе у 21. веку, и они шире истину даље. Тако је и у другим државама на западу, у Америци. Јован и Јана од ове школске године од једног Немца, који их никада није видео и био на Косову, добијају стипендију, јер је за њих чуо преко људи који у Немачкој скупљају хуманитарну помоћ за угрожене Србе на Косову. Сви они помажу српске породице, од којих је већина и пре бомбардовања живела у страху од албанских екстремиста, затворена у својим селима без слободе кретања. Истина, деценијама намерно игнорисана, полако долази до многих људи, и то је проблем.

Шта једног Француза брига за школу у Кузмину и наставу у шупи за угаљ. Зашто да помаже народној кухињи у Прековцу, и сиротињи затвореној у гетима широм Косова? Зато, по старом добром рецепту, њега треба назвати српским националистом, и свима поручити да ће и они то постати ако се усуде да мењају њихову истину. Када неко окарактерисан као српски националиста сведочи о животу Срба на Косову и Метохији, то повлачи сумњу да можда преувеличава ствари, да је пристрасан. Толико им је та прљава игра провидна и излизана, али од ње не одустају. Дефиниција људских права се не односи на Србе, јер ми нисмо људи, па шта ће нам онда права.

Тако нам они приступају, и неће прихватити ништа другачије.

Ето, ми бисмо то рекли када би нас неко питао зашто се последњих недеља и дана – када је Косово у питању – прогоне они који само желе да помогну и да умање патњу обесправљених људи.

Стандард