Наше ће сенке ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу

“Млада Босна“ није организација, није хијерархија, политика, агитација, пропаганда… “Млада Босна“ је идеја и то је оно што је окупљало ове младе људе. Напајајући се идејама Достојевског, Карлајла, Мацинија, Ракића, Бојића, Диса они су сами стварали своју идеологију.

У времену у којем је свака идеја о слободи, храбрости, честитости, праведности унапред проглашена за бесмислену, а борба за остварење тих идеја за узалудну, тешко је објаснити величину и значај једног нараштаја какав је постојао у српском народу, с` почетка 20. века. То је нараштај Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Мухамеда Мехмедбашића, Недељка Чабриновића, Недељка Чубриловића, Владимира Гаћиновића… Свету најпрепозантљивији данас, јесте Гаврило Принцип, извршилац Сарајевског атентата 28. јуна 1914, чији је живот био отелотворење идеје о којој су сви они маштали. Због тог атентата њих данас називају терористима и злочинцима, видећи у њиховој борби само Гаврилов пуцањ тог Видовдана, међутим њихова борба била је много више од једног атентата.

Они су били средњошколци и студенти који су мислили, говорили и делали слободно. Не постоји мисао и идеја која их је надахњивала више од слободе. Њих није интересовала тадашња политика, нису били припадници ниједне странке, ниједне политичке организације. Но, данас их многи називају припадницима организације “Млада Босна“. Али “Млада Босна“ није организација, није хијерархија, политика, агитација, пропаганда… “Млада Босна“ је идеја и то је оно што је окупљало ове младе људе. Напајајући се идејама Достојевског, Карлајла, Мацинија, Ракића, Бојића, Диса они су сами стварали своју идеологију. Неки покушавају да их сврстају у анархисте и левичаре због њихових револуционарних ставова, међутим њихов правац је био национализам, освета и слобода. О томе пише и Гаврило Принцип у једном својеручно написаном тексту за време тамновања у Терезину. Он у њему каже:

Ми смо у једној прилици говорили у друштву о Крапоткиновом упиту који је он ставио у “Благостању за све“- Шта ће радити анархисти у случају ако избије социјална револуција? Сви смо ово више држали за фразу једног старог анархисте, него ли да би он озбиљно мислио да је једна таква револуција могућна у то време; но ми смо ипак дебатирајући о тој, Социјалној револуцији скоро сви били сложни, да је она могућа, но према нашим уверењима, да би се прије у читавој Европи међу народима морао створити такав однос где би се изгладиле противности међу народима; али ми као националисти, премда смо читали и социјалистичких и анархистчких списа, нисмо се много тим питањем забављали, јер смо држали да сваки од нас има другу дужност, националну дужност.

Стога, свако сврставање тих младића у постојеће идеолошке блокове јесте излишно, јер је њихова борба била аполитична и ванвременска.

Имајући високу свест о добробити заједнице, а не личној користи, били су истински национални романтичари свога доба. Њих није покретала никаква користољубивост, већ оно о чему Принцип говори у тамнци, а то је дух. Тај дух је онај архетипски, антички и херојски дух, који се може наћи у српској књижевности, музици и уметности тога доба. То је дух и идеја Видовданског опредељења за царство небеско а не земаљско. Онај избор који су учинили оклопници Св. Цара Лазара, учинили су и витезови једног новог поколења које се рађало у ослобођеној Србији. Зато њихову борбу није могло обележити ништа друго, до новог Видовдана и новог Обилића и Мурата, новог витештва и новог опредељења за слободу место јарма. Тог Видовдана 1914. Гаврилов метак, био је напуњен вековима, а зрно изливено од сабљи и оклопа витезова. Из пуцња је загрмео гром пркоса, а из цеви је излетео пламен праведности. Испуњаван је завет дат вековима пре тога, полаган је испит херојства. Даван је одговор на хамлетовско питање: “Бити или не бити“.  У том трену је стала цела вечност, сви векови, прошли и будући, стајали су ћутке гледајући како се  одиграва космичка борба добра и зла. Принцип је својим пуцњем жртвовао самог себе, уписујући себе у књигу вечности. То је знао и он сам, па тако на његовој лименој затворској порцији и данас пише:

Тромо се време вуче,и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић,тај српски соко сиви: Ко хоће да живи нек мре,ко хоће да мре нек живи!

Прицнип то пише у тамници у Терезину, ломљен мучењима, туберколозом, изолованошћу, међутим не и сломљен. Њега у животу одржава нематеријална стварност. Њега инспирише само једно, да је за слободу свога народа вредно и свој живот жртвовати.

Данас нема Младе Босне, нема Гаврила, Трифка, Недељка, нема Богдана Жерајића који је био инспирација свим младим сањарима тог времена. Али је иза њих остала идеја. Са том идејом остављеном у аманет нама данас, они су живљи него икад. И пред нама је пут ка “Новом животу без данашњих мана, бољем животу што бар нечем води, ако не часном миру, оно рату, ако не срећи, а оно слободи“. А у једно будимо сигурни, њихове сенке и данас ходају Бечом, лутају двором, плаше господу…

The post Наше ће сенке ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу appeared first on Српски академски круг.

from Српски академски круг http://ift.tt/2903ksn
via IFTTT