Као први пример рада из области српској језика дата је прича „Зец и вук“ аутора Томе Славковић. Прича је иначе шаљивог карактера и улоге зеца и вука су обрнуте, односно силеџија у причи је зец који пресреће и вербално малтретира вука.
Уместо да као и до сада обрађују ту шаљиву причицу која је, бар колико је мени познато, код деце изазивала громогласан и искрен смех (моја ћеркица се најискреније смејала док је читала), учитељи и учитељице ће сада кроз ту причу деци суптилним методама појашњавати начине сексуалног злостављања. У те суптилне методе спада испитивање и ислеђивање деце, и на крају саветовање.
Дакле, након што „суптилно“ – удбашки прођу кроз дечији мозак, па извуку и најмању назнаку потенцијалног злостављања, упропасте причу која свакако након овакве обраде неће бити смешна, они даље саветују деци која су први разред да уколико им се нешто не свиди у датум тренутку и осете се лоше са особом којом су, па макар то била и бака која их изгрди због нечега, да под хитно беже одатле. Да вичу, запомажу, зову у помоћ и слично.
И након саветовања како да побегну од баке која хоће да ишчупа уво, они дословно описују шта су све ситуације ( у случају ове приче) које се могу окарактерисати као насиље и када треба реаговати :
ВРСТЕ НАСИЉА:
ФИЗИЧКО: Зато га повуче мало за уво
ПСИХИЧКО: Говори одмах или ћу ти ишчупати уши! Јао мустро знам ја тебе… Дај личну карту! А имаш ли
бар ћачку књижицу?
ВЕРБАЛНО: Је ли, момче, шта тражиш овде? Ама шта ти мени овај, онај…Много лажеш другар!
СОЦИЈАЛНО: Немој ме појести бићу добар! Зецу би жао. Бежи ми с очију и да те више нисам видео!
СЕКСУАЛНО: Гледање разголићеног детета, односно њене полне органе. Да се дете скине и покаже своје
полне органе, и даље преузети из Увода.
Последња ставка у вези сексуалног насиља је придодата, као и касније што ће се видети у бројним другим обрадама раније безазелних и потпуно невиних прича додају се стихови или реченице које имају везе са сексом.
С тога ако кренете кући из школе са дететом које је први разред а које је претходно у школи обрађивало причу „Зец и вук“, где су му испирали мозак врстама насиља потпуно упрошћених и банализованих, односно прилагођених свакој ситуацији тако да и ваш мало повишен тон могу схватити као насиље. И ако од учитељице или учитеља сазнате да је дете било непослушно, па му успут припретите неком казном уз повишен тон, немојте се изненадити ако дете шмугне и оптужи вас за насиље.
Коме у том случају ви да се обратите? Јер деца су научена да имају права, банализовањем им је саопштено шта су све врсте насиља, али им нико није рекао које су њихове обавезе. Јер уз постојање права морају да постоје и обавезе. Исто тако, ко може учитељу или учитељици у оваквим случајевима, где се више не може разграничити обична грдња од психичког малтретирања, да гарантује да их дете љуто због лоше оцене, лошег односа или због било чега другог, неће оптужити да су га малтретирали?
Јер да ли је дете које је први разред заиста способно да сагледа последице свог афективног понашања?
Да ли је заиста потребно да се мала деца трују сексуалношћу да би знала да незнанци не треба да их додирују? И да ли особе без искуства, или какво их искуство одликује сем похвала од западних и антисрбских НВО, могу да сагледају последице оваквог психичког малтретирања деце, другим речима да ли прерано учење о сексуалности и насиљу може да поправи потенцијалне проблеме чији су статистички подаци и више него пренадувани или да их прошири?
Обично је ово друго. Као што сам и рекла на самом почетку, када се о нечему што више говори тога бива што више. Аутори Програма су наступили и писали програм као да је читава нација заражена педофилијом а не да су у питању ретки изузеци. Наравно да се осећа да би аутори волели да је више случајева и да се то кроз медије дало осетити будући да су се данима из буџака извлачили неки случајеви, затим неретко су се и измишљали случајеви педофилије, а поједини случајеви злостављања деце у неколико чланака су бивали развучени па уместо да актери приче буду заштићени сазнали смо и неке заиста невероватне појединости.
Све је то наравно са смислом рађено да се што више сатанизује целокупна србска нација. Сличним методама су се служили медији деведесетих пре почетка агресије на нашу земљу како би оправдали бомбардовање, а и само смо имали прилику да видимо како се сатанизују земље попут Либије, Сирије, а сада и Северне Кореје пре него што се запад не „ослободи“ тамошњи народ и не уведе им демократију. Ово јесте другачији вид сатанизације са другачијим циљем али методе су исте.
Овде сем сатанзиције србског народа и намере да се вештачки изазове што више случајева насиља над децом, како би овакви и слични програми били оправдани, крајњи је циљ и нормализација педофилије и осталих сексуалних девијација. Јер како је наводио чувени србски психијатар др Ратибор Ђурђевић од педера до педофила је само један корак.
У својој књизи „Педерска бригада“ он пише: „Несрећа је што се велики број хомосексуалаца окреће дечацима као ексклузивном или доминатном избору. Педерски покрет се наравно труди да сакрије ту чињеницу. Међутим, чињенице су неоспорне. Забавни часописи за хомосексуалце често доносе слике голих дечака, старих 10-11 година. Седамдесет хиљада примерака часописа „Где су дечаци?“ националног водича за хомосексуалце, продаје се по цени од пет долара по примерку. Национални психијатар Шерли Ван Ферли назвала је хомосексуалце „претњом за децу нације“:
„Хомосексуалност треба вратити у њен брлог, где јој је и место“, говори ова докторка и додаје суштину управо и овог Програма:
„Стално медијско покривање педера учинило је да њихов начин живота изгледа уобичајен и прихватљив, а не чудан и девијантан“.
Дакле сталном промоцијом, како кажу аутори Програма – од вртића до факултета, тај табу та ненормалност педофилије почеће полако да се губи. И већ за мање од две деценије педофилија ће постати не само обавезни део школског програма већ део антикултуре, степеница ка оном новом светском човеку, којем тежи паланачки дух духовно назадних полуинтелектуалаца у Србији, познатијих и као „елита“.
Или како их је описао својевремено Слободан Јовановић:
„Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда, чак, и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа.“
И такви полуинтелектуалци, жељни напретка, али несвесни да се напредак може остварити само у духовном смислу и да је код деце најважније развијати морал, савест, свест о његовим обавезама према друштву, држави, породици, да је важно развити праведност, духовност, и да је у томе кључ напретка, они неспособни да појме то теже ка материјалном свету који може напредовати до једне тачке у науци, технологији и сувој интелигенцији али када се дође до зида и када само унутарње биће тражи још – они посрћу и напредак траже у најнижим поривима какви чак ни животињама нису познати.
Тајна – други разред
Тешко да сте прошли основну школу а да се не сећате једне од најлепших песама Мике Антића – Тајна. Вероватно да свако има неку асоцијацију везану за доба обраде ове песме. Моја асоцијација била је симпатија у последњој клупи… Е сад замислите ваше безбрижно дете које исто тако гаји нежне и лепе емоције и онда чује једну од првих дечијих љубавних песмица а затим му на часу српског учитељица да другачије појашњење ове песме и уз песму прочита још неколико прилога о тајнама:
Приче о сексуалном злостављању девојчица
1. прича
Ј.С. је девојчица од 8 година. Живи са очухом и мајком. Мајка ради, па Ј.С. често остаје у кући само са очухом. Очух се увек нађе у послу да уђе у купатило док се девојчица тушира. Инсистира да јој помаже да се
обрише и при том је додирује тако да је девојчици непријатни и збуњена је. Очух је то приметио и рекао јој је да је то само игра о којој никоме не сме да прича. То је трајало више година, све док се мајка није развела,
јер су се често свађали. Девојчица је тајну испричала мајци када се развела од очуха.
2. прича
Б.Т. је девојчица која живи са оцем и мајком. Иде у први разред. Родитељи су веома брижни према њој. Отац је често мази држећи је у крилу. Једном када је била сама са њим, он ју је миловао по телу и говорио да је воли највише на свету. Додиривао је по местима за које је учила у школи да су то „приватни
делови тела“. Није знала шта да ради, јер је веровала да је отац воли.
Девојчица не сме да каже шта јој се догодило, јер се боји да је ни тата ни нико други више неће волети.
3. прича
М.Р. је девојчица која има 8 година. Живи са оцем и мајком. У госте им је дошла рођака из другог града. Донела је девојчици М.Р. пуно лепих поклона. Највише је било лепршавих хаљиница. Када су родитељи отишли на посао, рођака је замолила девојчицу да проба хаљинице, а она ће да је
снима. Девојчица је пристала. Међутим, рођака је сада предложила да је снима и без одеће. Девојчица је била збуњена, није знала како да реагује.
Рођака је отишла, а девојчица још увек чува тајну, јер мисли да је сама крива за то што јој се десило.
4. прича
В.Ш. има 9 година и живи само са мајком. Мајка брине о девојчици и пружа јој сву пажњу. Приметила је да има талента за музику. Отишле су заједно код професора који је био љубазан и веома стрпљив. Предложио јој је да свира виолину. Мајка је оставила девојчицу и договорили су се да дође по њу за сат времена. Када су остали сами, професор је девојчицу ставио у крило, како би јој најбоље показао како се држи виолина. При томе је стискао и додиривао тако да је девојчици било јако непријатно.
Девојчица је била веома збуњена, размишљала је коме да каже и како.
5. прича
Г.А. има 8 година, живи са родитељима и није срећна. Често јој говоре да је дебела, због оквира наочара које су јој они купили да је ружна, смеју јој се што не успева да научи да плива и да је се стиде, јер није одличан ђак. Комшија са спрата испод њих рекао је девојчици да је наставник физичког у пензији, да му је жао што се родитељи тако понашају према њој и предложио да почну да раде вежбе за мршављење. Сваки пут када је „радила свећу“, чула је како он чудно стење, а кад јој је тражио да скине мајицу, помислила је „ово
нешто није у реду“ и одгурнула га је. Увече је то баки испричала телефоном, јер није могла да сачека да је види. (стр 80. ) (2)
Након ових мучних исповести сасвим је сигурно да ни ја као одрасла особа више никада песму Тајна нећу видети истим очима, заправо мислим да ћу кад год прочитам неку од многобројних песама Мике Антића увек имати и асоцијацију на ове приче о насиљу. Да ли заиста желимо да и наша деца уместо да уживају у стиховима Мике Антића, имају оваква сећања, која ће код њих бити можда још и гора будући да су тек у психичком развитку?
Приче из црне хронике које психијатри широм света саветују људима да их заобилазе јер стварају негативне емоције, сада ће се читати деци.
И да ли је то нормално? Бомбардовати децу црном хорником ?
Зар је уношење негативне енергије и читање црне хронике деци у развоју начин заштите? И још једном: Да ли може неко да заштити децу од оваквих заштитника?
Лав Толстој: Врабац и ласте
Ово Толстојево дело обрађује се такође у другом разреду. Тема обраде ове приче је: Даље руке од мог дома – даље руке од мог тела.
Наиме, деца коришћењем аналогије треба своје тело у мислима да ставе на место дома, и да кроз обраду некада слатке и невине причице сазнају на који начин да се заштите од сексуалног насиља.
Без трунке сексизма, наравно овде употребљавам сарказам, ласте и врапци су подељени на мушкарце и жене. па су тако злочинци илити узурпатори тела, односно дома мушкарци а жртве , односно дом жене.
Уз ову причу (као и уз многе друге) иду цртежи нагих дечака и девојчица са израженим полним органима. Ови цртежи названи су телесне мапе и деца треба да обележе где их је неко( и наравно ко) додиривао а да се нису осећала пријатно.
На крају саме гнусне обраде ове приче, као и између осталог на крају свих обрада задатака стоји фраза која се изнова и изнова понавља, вероватно да је усвоје деца:
• Зато што кућа и породица нису увек безбедно место за децу.
Ружно паче на другачији начин
Након што у трећем разреду обраде „Вук и јагње“, у четвртом, ваљда кад довољно сазре да могу да им испирају мозак и неким другим стварима иде обрада Андерсенове бајке „Ружно паче“. Ни не сумњам да би се Андерсен нашао на лезбијском суду за диксриминацију и мизогнију због ове бајке.
Уместо да је обрађују по начину како смо је ми схватили, односно да ништа није онако како нам се чини, деца ову бајку обрађују тако што критикују Андерсенов сексизам и уче да је он буквално мислио да „девојке не могу успети у животу уколико нису лепе“, а не да је реч о метафори и сазревању.
Такође у обради ове приче учитељ или учитељица скрећу пажњу девојчицама на важност женске самосталности и истичу лоше особине брака. На пример у обради „Ружног пачета“ стоји задатак:
а) Пронађите део у тексту који сугерише да се: Жена се диви мужу, упркос томе што он не учествује у бризио потомству!
б) Шта вам говоре реченице из текста:…А погледај друге. То су најлепши пачићи које сам икад видела! Сви личе на оца, неваљалца, који ме ни обишао није!….)
Шта закључујете из ових реченица – да ли се патка диви оцу својих пачића и да ли очекује бригу оца о деци… Шта ви мислите о томе…?
Наравно да оба родитеља подједнако треба да учествују у гајењу детета, али у животињском свету је нормално да о пачићима брине патка, али исто тако је нормално а о малој беби али и иначе о деци се више брине мајка. И то није нека мушко шовинистичка пропаганда већ је просто природно. Да није тако децу би рађали очеви који би их касније и дојили и тако даље…
Затим се у истом тексту обрађује род и пол, поред наравно уобичајених тема и питања: Ко је злостављао паче? Да су знали да је паче женског рода како би још могли да га злостављају ;и сл…
Код рода и пола упечатљиво стоје поделе, па тако на месту где пише родне улоге у појашњењу стоји – су наметнуте од система, и то: од родитеља, вршњака, школског система, медија, закона, тржишта, религије и уметности. Док се пол добија рођењем.
Дакле суштина ових лекција није само насиље већ да деца науче и прихвате да је „геј океј“, да су сексуалне слободе део модерног друштва, да је породица главни непријатељ западних слобода и савременог човека.
А како каже већ цитирани психијатар др Ван Ферни : „Стално медијско покривање педера учинило је да њихов живот изгледа уобичајен и прихваљтив… ово нарочито узнемирава оне који се плаше да би њихова деца могла лако да буду наведена на помисао да је хомосексуалност актрактиван начин живота. Родитељи су апсолутно у праву што се плаше тог утицаја на њихову децу.“
Кроз наше медије често се провлаче приче које сугеришу управо да је пожељно бити геј, бисексуалац или чак трансексуалац, како би се постало метафорички речено лабуд, па је утолико више забрињавајућа чињеница да се са једне стране оспорава и осуђује Андерсенов сексизам а са друге афирмише хомосексуалност и феминизам.
Министарство просвете сексуализује Србију (1.део)
Министарство просвете сексуализује Србију (2.део)
Весна Веизовић
| Министарство просвете сексуализује Србију (3.део) Српски језик за први разред -"Зец и вук" Као први пример рада из области српској језика дата је прича "Зец и вук" аутора Томе Славковић. Прича је иначе шаљ |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар