Кошаре

понедељак, 24. април 2017.

Кошаре

Кошаре
Кошаре су славна епопеја,
Као што су Козара и Дрина,
Што се збила крајем прошлог века.
Кад на српски ударише народ,
С’ тврде земље и плавих висина.
Приштински их дочекао корпус,
И његова Сто двадесет пета,
Помаже јој Педесет и друга,
Педесет трећи гранични батаљон,
И једна храбра, падобранска чета.
Што своју земљу упорно брани.
На другој страни терористи,
Уз њих је пола Западног света,
Сви наши стари и нови душмани.

Ударили на Велики Петак,
Да нас рас’пну ко’ Исуса Христа.
Авиони са неба нас туку,
А шиптара, ко’ на гори листа,
Подршку им пружа Албанија
Топовима великог калибра,
Из Тропоје и Бајрам Цурија.

Па још ни то довољно им није,
Упрегоше и своје дужнике,
У Србији што одавно раде,
Против свога племена и рода,
Отпораше и колону пету,
Да одраде што они не могу.
Да што већу нанесу нам штету.

Хоће морал борцима да сруше,
Гласинама и лажима гнусним
Дезертере позивају стално,
Да напусте своје положаје,
Да уз наше непријатеље стану,
Да шиптари могу да предахну.

* * *
Недалеко од Петровца села,
На падини старог винограда,
Затамни се небо од Призрена,
Убише јој сина Мирослава.
Младог борца а храброг војника.
Таквог борца дуго није било,
Донесе га сестра Драгојанка,
Добровољац Републике Српске,
Умотаног у шаторско крило.
Док Косана у Сомбору плаче,
Неко рече: „Удрите их јаче!“

Уз Молић Поток група хита,
Да помоћ пружи караули,
Да виде одакле жестоко туку,
Када толико снажно боли.
Јер она никако не може сама,
Нападу томе да одоли.

„Маја Кошарес,“ висока кота,
Под снегом вечним зими и лети,
Ко’ да нашим се борцима руга,
Козја стаза је стрма и дуга,
На њу је тешко поглед упрети,
А камо ли се на њу успети.

А снег је почео да се топи,
Под јаким пролећним сунцем,
Поточићи мали, силни и јаки,
Спајајући се, бујице праве,
Тутње низ брдо, пред собом руше,
Као у неком великом бесу,
Уз силну буку речице Гуше,
Претећи да све нас однесу.

Ту нам погибе војник Никола,
А Срђана ранише тешко,
Поручник Мишић без ноге оста,
Шљиванчанин мајор, смрти измаче,
Рана му срећом, није дубока,
Ал’ војник возач Стојановић,
Ту на месту мртав паде,
Снајпер га погоди међу два ока.

Возило нагло низ брдо крену,
Да се у понор суноврати.
Али га задржа буква стара,
Па за њоме тужно остаде вечно,
С крвавим трагом мајора Душка,
С’ Мирославовим крвавим шлемом,
Што снајперска га проби пушка.

С’ неба авиони крвнички туку,
Ко’ ватрена помоћ за терористе,
Да нашим борцима умноже муку,
Док поручник Мишић у болу бунца,
Војник крај њега прест’о да дише.
А неки Срби НАТО зову,
Да ударају јаче и више.

* * *

Хаубице туку из Тропоје,
Ломе дрвеће на двоје-троје,
Терористи у таласима иду,
Кидисали к’о да су луди,
Скупили их са разних страна,
Европе, Америке, Турске, Ирана.

Пробали тако више пута,
Талас по талас у истом дану,
Скоро им видимо крваве очи,
И дах што се у пару ствара,
Док трче знојни и преморени,
Ал’ не узмичу, грабе уз страну.

Губитке силне трпили стално,
Од јаке ватре наших бораца,
До пола пута трчали храбро,
А затим почну да посустају,
Па назад, припрема за напад нови.
Па опет истим путем настављају.

Трајало тако више дана,
Било је безброј покушаја,
Да се пробију на нашу страну,
Да Ђаковицу заузму прво,
Па према Призрену и Приштини.
А затим Подујеву и Гњилану.

И тако свакога дана исто,
Док нас НАТО удара са неба,
Крволочна и велика сила,
А шиптари са земље кидишу,
Бранимо се одлучно и храбро,
Уз тактове наше нове химне,
„Не дамо те, отаџбино мила,“

Милош Ђошан, генерал