четвртак, 05. јул 2018.

Дража Петровић: И би Прокоп

Дража Петровић: И би Прокоп
Имали смо ми тај обичај да седнемо на бицикл, с Дорћола стигнемо до главне београдске железничке станице, на станицу улетимо у последњи моменат, убацимо бицикле у воз, онда у Дивцима сиђемо с воза, па седам километара педалирамо до Мионице.

Вучић сигурно никада није имао тај обичај: он понекад има обичај да узме мапу Београда и покаже прстом у мапу. Онда они седну на багере, стигну до главне железничке станице, улете у последњи моменат, и после ником ништа није јасно – шта је писац хтео да каже, шта је архитекта ‘тео да каже, шта је генерални урбаниста хтео да каже…
Углавном, нико не зна шта је ‘тео, јер га нико никада ни не пита шта је хтео, јер кад градиш бољу Србију, нико не сме да те пита шта градиш, аман, побог, човече!

Последњи наш покушај евакуације бициклима из правца Дорћола преко Диваца до Мионице пропао је због злогласног Прокопа.

Процена ризика вожње бициклом до Прокопа са дететом од 11 година показала је да на такав пут с Дорћола не би требало полазити без преке потребе. Треба се обући слојевито и понети компас, евентуално ГПС.

Океј, идемо онда таксијем, без бицикала, до Прокопа, па онда возом до Диваца, па ћемо онда већ некако стићи до Мионице.

Таксиста је деловао ко да смо му рекли: „Идемо до Франкфурта на Мајни са преседањем у Франкфурту“.

-Прокоп!? Сад ћу да питам! – узео је у руке „моторолу“, позвао диспечера, а онда се један таксиста јавио и објаснио му тајни пут до Прокопа који изгледа зна само узак круг људи, јер је Ред Прокопа некаква езотерична секта попуњена фанатичним члановима Жутог и Накси таксија.

Кад смо скренули са аутопута, успут смо наишли на неке куће, испред кућа су стајала двојица који су знали да је Прокоп ту негде, „до краја ове улице, па десно“. По томе како су се ужурбано она двојица удаљила свако на своју страну, гарантовано су мислили да смо полицајци у цивилу маскирани у таксисту са путницима. Чија је шифра за свеобухватну акцију: „Извините, да не знате можда где је Прокоп?“

Таксиста је пратио упутства, по изразу лица све више убеђен да ћемо нестати у некој „црној рупи“, где ће нас деценијама касније тражити Горска служба спасавања и НАСА.

И би Прокоп! До краја ове улице, па десно…

Прокоп изгледа ко недовршена гастарбајтерска кућа негде у Браничеву. Урађено је приземље, а спратове ћемо да урадимо кад стигне Миле с мечку и паре из Дизелдорф.

Кад се сиђе доле, у Прокоп, нико није сигуран који воз где стаје, који је који перон и откуд сви ми уопште овде. Био је то, додуше, викенд уочи Првог маја, када смо сви били убеђени да Прокоп није будућност у коју тотално верујемо, и да је у питању само једна пролазна станица у нашим животима.

Али, не знате ви, браћо и сестре, шта ми све можемо да смислимо, без обзира што све наше идеје изгледају ко да су настале на потезу између WЦ-а и сале за састанке!

(Данас)

: Дража Петровић: И би Прокоп
Имали смо ми тај обичај да седнемо на бицикл, с Дорћола стигнемо до главне београдске железничке станице, на станицу улетимо у последњи моменат, убацимо бицикле у воз, онда у Дивцима сиђемо с воза, па седам


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар