понедељак, 02. јул 2018.

Вештина испирања мозга – „Јозеф Гебелс и пропагандни апарат Трећег Рајха”

Вештина испирања мозга – „Јозеф Гебелс и пропагандни апарат Трећег Рајха”
Поштовани читаоци, наша редакција се потрудила да приреди за објављивање студију о Јозефу Гебелсу, монструозном злочинцу и пропагандном генију у време нацистичке Немачке, који је вештим манипулисањем успео да заведе и да више од једне деценије цео један народ држи у опчињеном стању, сугеришући масама шта треба да мисле, осећају и шта да чине. Сматрамо да је у време у коме живимо познавање ове теме више него потребно а да су сличности и паралеле са данашњим временом и личностима – неизбежне.



Ова студија о Гебелсу објављена је 2014. године и представља завршни рад Валентине Матаије, студента Филозофског факултета у Осијеку.

Током приређивања, текст је ћирилизован, унете су потребне измене како би био прилагођен духу српског језика за читаоце српског говорног подручја и додате документарне фотографије које не представљају део изворног текста.

Редакција СРБског ФБРепортера
2.7.2018.

___________

Јозеф Гебелс и пропагандни апарат Трећег Рајха
Валентина Матаија

Сажетак

Тема овог завршног рада је Јозеф Гебелс и пропагандни апарат Трећег Рајха. Рад се бави самом личношћу Јозефа Гоебелса као и његовим доприносом развоју, успостављању и деловању пропаганде у нацистичкој Немачкој. Циљ овога рада је приказ пропагандног деловања апарата кога је, у већем делу, успоставио сам Гебелс и који је извршио велик утицај на збивања у нацистичкој Немачкој током и непосредно пре II светског рата. Сам рад ће приказати пропагандну делатност кроз различита средства пропаганде, али ће бити дати и примери садржаја које је пропаганда најчешће користила, у првом реду ће нагласак бити стављен на антисемитску и ратну пропаганду. У циљу заокруживања целине, рад износи и Гебелсову биографију као полазну тачку у анализи његовог рада на самој пропагандној структури. Сам рад ће показати како је Јозеф Гебелс дао велики допринос развоју саме нацистичке пропаганде, као и да су многе контроверзне идеје и питања, посебно у вези самог „коначног решења“ и „тоталног рата“, која је поставила нацистичка владавина у Немачкој, потекли управо од немачког министра пропаганде Гебелса.

Кључне речи: Јозеф Гебелс, пропаганда, Трећи Рајх

*

Увод

Од самог почетка људског постојања водећа мањина својим способностима, снагом и вештинама манипулише или тежи ка манипулацији већине или гомиле, истовремено стварајући промене цивилизације чији догађаји показују да се иза њих крије дубока промена мишљења народа. Засигурно, историјске догађаје можемо посматрати као ефекат невидљивих промена у људском мишљењу на које се утицало снагом речи које представљају важан чинилац моћи.

Манипулација као таква достиже један од својих врхунаца у самој нацистичкој пропаганди током и непосредно пре почетка II светског рата. Самим успоном Хитлера на власт, устав Трећег Реајха омогућио је концентрацију тоталне моћи уз потпору Химлерове страначке полицијске елите и тајне полиције – Гестапо. Тиме је успостављена тоталитарна диктатура, која има иста обележја као и у другим тоталитарним поредцима, попут: једностраначке државе, полицијске државе, централизовано управљане привреде и пропаганде и претварања културе у пропаганду.

Иако се у белешкама Јозефа Гебелса може прочитати разрађен низ поступака пропагандног деловања, нацистички режим није придавао значај теоријском изучавању, него се пропаганда вршила у практичном смислу, уз истовремено поштовање наука које је описано у Хитлеровој књизи Меин Кампф. Уопштавајући савремену психологију, нацисти су најбољим пропагандистима сматрали особе које су интуитивно могле досегнути до масе.

У овом раду ће у четири целине бити представљена пропагандна делатност Трећега Рајха, као и живот и деловање његовог предводника, Јозефа Гебелса. У првом поглављу ће нагласак бити стављен на саму Гебелсову личност, његов карактер и успон на положај министра пропаганде. У следећа три поглавља нагласак ће бити стављен на пропагандну деелатност, пре свега на средства ширења пропаганде, посебно плакате, штампу, радио и филм, а затим и на утјицај који је пропаганда извршила на уметнике и уметност као такву. У последњем поглављу нагласак ће бити на садржајима којима је пропаганда највише посветила пажњу, посебно на онима које је Гебелс сматрао кључнима за успешност деловања пропаганде на масе. Ту ће посебно бити истакнута његова антисемитска и ратна пропаганда.

Успон Јозефа Гебелса

Главни пропагандист нацистичког режима и диктатор његовог културног живота рођен је у строго католичко – радничкој породици из Рејта (Rheydt), у Риненланду (Rhinenland) 29. октобра 1897. године.1 У узрасту од четири године разболео се од упале коштане сржи у потколеници, због чега је целог живота имао проблема с ногом и због чега је шепао.2 Образовање је добио у романско – католичкој школи. Завршио је историју и књижевност на студију у Хајделбергу (Heidelbergu) код професора Фридриха Гундолфа, јеврејског књижевног историчара.3

Гебелс је избачен из војске током Првог светског рата због проблема с ногом и због тога се окренуо другим аспектима живота; као незапослени доктор (одбранио је докторат у области литературе и филозофије на Универзитету Хајдеберг 1921, прим. ред.) ствара мноштво песама, чланака и расправа, али оне му не доносе зараду па је присиљен да потражи посао у келнској подружници Дрезденске банке.4 Незадовољан својом финансијском ситуацијом, као и радним местом које је био приморан да прихвати, у скровитости свог таванског собичка научио је да страсно мрзи: себе у својој неугледности, друге, који га нису схватали озбиљно или су му се ругали и сажаљевајући га понижавали, па на крају и цело човечанство.5

У “међунардном јеврејству”, Гебелс је открио одговарајућег жртвеног јарца за тадашњу економску беду и личну материјалну оскудицу. По његову мишљењу, плод сумњиве јеврејске работе није био само западни материјализам него и међународни марксизам. Гебелс сматра да само “егзистенцијална борба” против “међународног јеврејства” може отворити пут у “бољу будућност”.6 Непријатељство према интелигенцији, његов презир према људском роду уопште, а посебно према Јеврејима били су израз његове личне интелектуалне самомржње и комплеска инфериорности као и његове преовладавајуће потребе да створи, подигне и запали исте осећаје беса, очаја и мржње код његових слушалаца.7 Искуство га је истовремено научило да телесне недостатке прикрије изразито енергичним наступом. Фразама које остављају јак утисак и снажним гестикулирањем успевао би да очара све око себе. Досетљивим говорима и оштрином духа одвраћао би пажњу од свог изгледа.8 Нацистичка странка помогла је да Гебелсови најбољи, односно најгори таленти испливају на површину. Његови оштри погледи, бистра интелигенција, говорнички дар и театралност, помешани с неограниченим опортунизмом и идеолошким радикализмом експлодирали су у служби његове незасите жеље за моћи.

Успео је да своје недостатке прилагоди ономе што је постојало у глави његовог вође, до тада релативно непознатог Адолфа Хитлера. Вођен фанатичним одобравањем идеологије нове партије, национал-социјалистичке немачке радничке странке (НСДАП), Гебелс јој се придружио 1922. године.9

Већ 1925. постао је управитељ НСДАП-а у Рурској област и при крају те године постао је сарадник Грегора Штрасера, вође социјално-револуционарног севернонемачког крила странке. Гебелс је основао и издавао National Sozialistichen Briefe (NS letters) и друге публикације Штрасерове браће, делећи њихове пролетерске антикапиталистичке погледе и позиве на радикалне ревизије свих вредности. Исте године, на састанку у Бамбергу дошло је до свађе између фракција странке, односно између Севера и Југа, где се напосљетку Гебелс приклања Хитлеровој фракцији. Због тога бива награђен и проглашен за нацистичког вођу округа Берлин – Бранденбург.10

Гебелс је требало да освоји добро утврђене улице црвеног главног града. 7. новембра 1926. кренуо је из Еберфелда у Берлин. Дошао је на чело мале секте од 300 чланова. Основао је „заједницу пожртвовности“ за скупљање новчаних прилога и школу говорништва за подучавање подмлатка. Као места маршева и окупљања, намерно је бирао комунистичке делове у радничким четвртима где је рачунао на ефекат тиме изазваних, дворишних и уличних туча. У ту сврху регрутовао је властити мобилни батинашки одред. Његова планска норма била је изазивање што већег нереда.11

Долазак Гебелса као патуљастог генералисимуса у “битку за Берлин” 1926. донио је брзу промену темпа, што је симболизовао и његов нови часопис Der Angriff (Напад) који се појавио следеће године.12 Креирао је постере, организовао је самопропаганду, импресивне параде и организовао да телохранитељи учествују у сукобима на улицама, као и пијанке у пивницама и пуцњаву у ваздух као средство даље политичке афирмације.13

Године 1927. “марат црвеног Берлина”, “ноћна мора и гоблин повијести” већ је постао најстрашнији демагог главног града, моћног гласа, реторичке горљивости и бескрупулозног позива на примитивне инстинкте. Из његова дневника видљиво је како је грозничаво трагао за локалним мучеником. Пронашао га је у особи Хорста Весела, сина пастора, универзитетски образованог припадника Јуришних одреда (нем. Sturmabteilung – SA14) и горљивог комунистичког мрзитеља.

Наиме, Весел је 1929. започео везу с Ерном Јеник (Jaenicke), с којом се преселио у подстанарску собу код удовице Салм. Напетости између подстанара и газдарице су расле и Фрау Салм је одлучила да реши ствар обративши се комунистичким пријатељима свог покојног мужа. Два члана комунистичког ЕРФБ-а (Савез бораца Црвеног фронта), у друштву тетовираног сводника Алберхта Хехлера, одлучили су да избаце Весела. Хехлер га је устрелио чим је отворио врата будући да је Хехлер познавао Ерну Јеник, вероватно као једну од својих штићеница, било је очито да убиство није мотивисано идеологијом, већ љубомором превареног макроа. Комунисти су организовли бекство убице и поучили Фрау Салм да полицији не спомиње политичке мотиве, већ да исприча причу о двојици мушкараца сукобљених око бивше проститутке.

Док је Весел лежао на самрти у болници, Гебелс се потрудио да ту недоличну особу у преобрази у савременог Исуса. Весел је умро 23. фебруара 1930., а Гебелс је записао: “Појавио се нови мученик Трећег Реајха.” Знатни су напори предузети да се Веселова сахрана претвори у антикомунистичку провокацију, у чему се истакнуо Дер Ангриф својим необичним некрологом:

Кретао се напред као проповедник кроз дивљину, наилазећи на мржњу уместо захвалности и оптужбе умјесто дивљења… Смејали су му се, ругали, пљували га и охоло окретали леђа кад год би се појавио међу њима. На крају је постао спреман. Напустио је мајку и родитељски дом, кренувши међу оне који су га пљували. Далеко, у радничкој четврти, у високој соби у поткровљу почео је самопожртвовано градити егзистенцију. Хришћански социјалиста! Онај који речју и делом позива: “Дођите к мени, и ја ћу вас искупити.” Пет недеља лежао је у агонији… није се жалио… и на крају, преморен и сломљен боловима, испустио је душу. Одвели су га до гробља… они које је желио спасити окомили су се каменицама на мртвог… испио је до краја посуду пуну бола… тај покојник који је још увијек с нама, подиже своју уморну руку и показује у нејасну даљину: напред преко гробова! Тамо, на крају пута, налази се Немачка!15

Хитлер је био дубоко импресиониран Гебелсовим успјехом у претварању мале берлинске секције партије у моћну организацију северне Немачке.16 Иако је НСДАП у Берлину 1928. добио најмањи постотак гласова дотада (2,6%) за Гебелса је то био велики успех јер је некадашњи сиромах први пут отхрамао њемачки Рајхстаг. “Ја нисам члан Рајхстага”, ругао се у Ангрифу. ”Ми смо изабрани против Рајхстага и своје мандате ћемо испунити онако како то жели наш налогодавац. Не долазимо као пријатељи, као неко неутралан. Долазимо као непријатељи!”17

Свој дневник, кога је водио од 1922. до 1945. године, Јозеф Гебелс је сматрао непроцењиво вредним историјским документом и хроником Трећег Рајха.18 У њему је као заменик председника парламента од 1928. године записао: “Улазимо у Рајхстаг у име тога да би се могли наоружати оружјем демократије из његовог арсенала. Постаћемо заменици парламента зато да би нам идеологија Вајмара помогла да њу саму уништимо.”19

Гебелсова жеђ за моћи и његово мајсторство пропагандних техника уверавања маса, дошли су до изражаја у кампањи 1932. када је одиграо кључну улогу у довођењу Хитлера у центар политичке сцене.20 Гебелс је за свој рад био награђен као рајх министар пропаганде, 14. марта 1933. положио је заклетву приликом преузимања дужности “министра за просвећивање народа и пропаганду”. Према већ готовим плановима, Гебелс је за неколико дана ни из чега створио министарство које је у немачкој повиисторији било без преседана. Никад се прие тога није кренуло у тако силовит отворени напад на људску свест. Министар је око себе окупио тим младих високообразованих страначких колега. Уредно распоређени у одељке за пропаганду, филм, радио, позориште, умјетност, музику и штампу, размилели су се по целој земљи проводећи беспримерну рекламну кампању.21



Средства Гебелсове пропаганде

Пропаганда се дефинише као “организовано ширење усменим или писменим путем идеја ради обликовања јавног мишљења и остварења планираних циљева; другим ријечима – пропаганда”.22 Министарство пропаганде – Propagandaministerium (PROMI) вероватно је имало најважнију и најопсежнију улогу у Трећем Рајху; од Министарства унутарњих послова Гебелс преузима контролу радија, филма, штампе, позоришта и државних прослава и празника, а од Министарства спољних послова контролу над иностраном пропагандом. Укратко, држава је контролиасла све сегменте живота појединца.23

Гебелс је рано схватио да је стандардизована масовна култура формула за успешно манипулисање масом. Он је такође осмислио култ вође као и нацистичку иконографију спектакла којом се скривало право лице Рајха. Визуално привлачна масовна окупљања требало је да уједине народ под вођством Хитлера као врховног свештеника. Постојао је сложени календар нацистичких прослава од којих је најпознатији седмодневни фестивал у Нирнбергу који се одржавао сваке године од 1933. до 1938.

Гебелсов огроман пропагандни апарат укључивао је и спољашњу пропаганду. Пре рата она је била усмерена на фолксдојчере и промовисање нове државе и њених вредности у свету, у чему није остварила знатнији успех. За време рата, спољашња пропаганда требало је да поколеба морал непријатеља и убеди народе освојених земаља да мирно прихвате немачку власт.24

Након уводног сегмента, у даљем делу овога поглавља биће дат преглед различитих средстава пропаганде и начина како се Гебелс њима користио.

Плакати

Упркос развоју других медија између два рата, плакати нису изгубили своју пређашњу важност непосредног средства визуалне комуникације. НСДАП је од самих почетака увелико користио плакате и летке за властиту пропаганду. Најранији примери су према Хитлеровој жељи имали црвену позадину да би побудили пажњу посматрача, али и разљутили његове политичке противнике – комунисте.25 Нацисти су увелико преузели начине израде плаката, као и припреме самих скупова, од својих супарника – комуниста. Хитлер је, дакле, научио од својих противника и истовремено их на известан начин надмашио, створивши квалитативно нови стил окупљања. То важи и за пропагандистичку припрему скупова. Ко је икада дожевио да једна “грађанска” странка своје плакате штампа у бљештаво црвеној боји, да на челу својих поворки носи црвену заставу?! До тада се само пролетаријат возио улицама у црвеним камионима. Али ови плакати су били прекривени кратким, запаљивим паролама које су биле много схватљивије и популарније него марксистичке; с оних камиона нису више махали јадни пролетерски ликови, него млади војници чији узвици су код пролазника наилазили на добронамерне реакције. Застава је, додуше, била крвавоцрвена, али не с оном једнобојношћу која улиева страх, него с једним, истина страним, знаком спаса и наде у средини. И ова група је била марљивија од свих других странака. Колоне људи који су лепили плакате биле су у свако доба на послу, саме наоружане или под заштитом одреда с гуменим батинама, челичним шибама и пиштољима. На зидовима кућа и мостовима, свуда су израњали велики кукасти крстови.26

Штампа

Писменост у Европи порасла је у односу на I светски рат, стога је улога штампе била важнија него прије. Према Хансу Фрицхеу, једном од нацистичких пропагандиста, Гебелс је уложио велик напор у преузимању контроле над штампом. Нови уреднички закон укинуо је слободу штампе и строго одредио уредничку политику. Нацисти су то схватали као завођење реда у либерални хаос наслеђен из Вајмарске Републике. Садржај свих легалних штампарија у Рајху строго је надзирало Гебелсово министарство, тачније посебно одељење за штампу. Према томе, новински су чланци морали бити усклађени с нацистичком идеологијом.27

Као бивши новинар, Гебелс је посветио велику пажњу штампаном новинарству. Немачка је имала богату и разноврсну културу штампе с готово три и по хиљаде новина и десетак хиљада часописа 1933. Али општа статистика скривала је да је штампарска индустрија у невољама, а продаја многих публикација које су финанцирале локалне власти била је безначајна. Иза многих часописа стајао је само један човек и били су штампани на старомодан начин, зависни од агенција у прибављању вести и препуни огласа, објава и чланака које су писали аматери. И најважнији национални дневници доживели су пад продаје, делимично због конкуренције радија, али и због неспособности својих управа и економске кризе.28

И нацистичка штампа се слабо продавала, а поред тога 1933. је забрањено двеста социјалдемократских и 35 комунистичких публикација чији су уреди, опрема и власништво предани компанији Ехер Верлаг, нацистичком издавачком царству којим је руководио Maкс Aман. Будући да је та компанија имала на располагању и конфисковане фондове синдиката, постала је водећа у новинској индустрији, посебно након што су приходи од огласа преусмерени у нацистичке новине, што је додатно ослабило већ онемоћалу конкуренцију. Издавачке куће у власништву Јевреја биле су експроприсане у оквиру мера “аријанизације”. Средином тридесетих година, холдинг Eher Verlag Phoenix докопао се већине регионалног католичког тиска који је животарио у својеврсном конфесионалном медијском гету. Слична судбина чекала је и Frankfurter Zeitung, новине крупног капитала, над којима је контрола била нешто слабија из обзира према страним владама, али у априлу 1939. Ехер Верлаг га је купио, и то на ироничан начин, као поклон Хитлеру за његов педесети рођендан. Изглед тих новина и новинарски стил нису у потпуности нацификовани како би се задржао утисак континуитета. Међу онима који су се окористили енормним профитима компаније Ехер Верлаг, био је и сам Гебелс, који је 1936. примио аванс у износу од четвртине милиона марака за право штампање његовог дневника које је требало да се деси 25 година након његове смрти.29

Као највећи изадавач, Аман је постао председник удружења издавача, док је новинар и шеф нацистичке штампе, Ото Дитрих, дошао на чело новог Удружења немачке штампе у коме је чланство било обвезно за све новинаре. Прецизније речено, не баш све, јер је до 1935. хиљаду и триста јеврејских и “марксистичких” новинара било избачено с посла или побегло из земље. Премда су новинари уживали почаст професионалног статуса, имали свој посебни кодекс и дисциплинске судове, што им је олакшавало обављање посла, само они који су прошли темељиту политичку и расну проверу су уопште могли бити новинари. По Закону о штампи из 1933. умањена су овлашћења власника у односу на уредника, али су одговорности уредника у односу на власти постале неограничене. У члану 20. стајало је: “Новински уредници имају професоналну одговорност и одговорност у смислу казнених и грађанских прописа за садржај својих новина било да су га сами саставили или допустили објављивање.” Новински издавачи, попут Хермана Улстејна, убрзо су установили да им се телефони прислушкују, да већину њиховог особља чине прикривени нацисти и да им треба нова врста приступа како би се носили с новим властима.30 Многе телеграфске агенције које су достављале виести провинцијској штампи замењене су новинском агенцијом DNB (Deutsches Nachrichten-Büro) у државном власништву, што је олакшало контролу информација. На својој првој конференцији за штампу по преузимању власти Гебелс је објаснио да људи морају “размишљати једнако, поступати једнако и ставити влади на располагање своју душу и своје тијело.”



Сваког дана у подне одржавале су се конференције за штампу у његовом Министарству пропаганде. Издавана су упутства која су се бавила тиме колико чланак мора бити велик, колико наслов треба да буде упадљив и које фотографије се не смеју објавити. Политичку поруку требало је прености или континуирано и потпуно отворено, или скривену иза редовне количине безопасних баналности. Новинари су имали више прилика за исказивање двосмислених ставова у културној или спортској рубрици, за разлику од политичких коментатора или извештача.32 Главни партијски лист Volkischer Beobachter штампан је у све већем тиражу и достављан је свим јавним службеницима. Постојала су посебна регионална издања и уведени су двобојна штампа и велики формат који су били дотад непознати у Немачкој. Садржајем новина све су више доминирале узбудљиве вести о догађајима којима је требало променити укорењену перцепцију протока времена. Расправу и разум заменили су акламација, организовање и, изнад свега, сентименталност.33

Радио

Гебелс се докопао контроле радијског садржаја и особља до марта 1933., а уз то приход од такси за издавање радијских дозвола се сливао у његово Министарство пропаганде чији је одељак директно снабдевао локалне станице новинским билтенима. Самоуверено је предвидео да ће ово “најмодерније средство утицаја на масе” заменити новине или ће новинама наметнути садржај. Јефтини радиопријамници повећали су број власника са четири милиона на 16 милиона између 1933. и 1941. И сами пријемници били су пропагандно средство, будући да је модел ВЕ 301 славио најзначајнији датум немачке историје – 30. јануар 1933.34

Немачка влада је чак подстицала производњу јефтиних радиопријемника (Volksempfänger) да би повећала слушаност радија – још једног масовног медија пропаганде. Дотични радиопријемници имали су ограничени домет, тако да су се помоћу њих могле слушати само немачке радиостанице. Слушање страних радиостаница било је забрањено и кажњиво смрћу. Као и за остале медије пропаганде, унутар ПРОМИ – ја дјеловало је посебно одељење за радио, које је надзирало цео немачки радиосистем. Начелник тог одељења и један од највећих обожаватеља Гебелса, Ханс Фрицхе, сматрао је радио најјачим посредником између власти и грађана. Нов немачки радио могао је привући циелу нацију током преноса бројних нацистичких свечаности.35 Слушајући радио, сви су учествовали у тим масовним окупљањима. Подстицано је колективно слушање, као и масовно учествовање у догађајима који су били преношени. Водећи радијски пропагандиста упоређивао је заједничко слушање радија са искуством црквене мисе. Било је забрањено напустити радно место прије завршетка емисије. Коментари, фанфаре и музички садржаји давали су емотивни тон. Тако нешто је људима могло брзо досадити, па је отворено идеолошки садржај убрзо напуштен у корист емитовања циклуса Бетовена или Вагнера, и то у наставцима, што је чињено сугестивно и извештачено да би се компензовао недостатак надахнућа службених и савремних композитора.36

Филм

Свакако најпознатијом нацистичком режисерком до данашњих дана сматра се Лени Рифенштал. Њена два документарна филма Тријумф воље ( Triumph des Willens) и Олимпија (Olympia), сматрају се злогласним примерима нацистичке пропаганде. Ипак, данас је ова ауторка донекле рехабилитована и њеним делима се признаје уметничка вредност. Док је Тријумф воље филм који приказује скуп националсоцијалистичке странке у Нирнбергу 1934. године очито много више од самог документарног филма, искључиво пропагандни карактер Олимпије остаје упитан. Ревизионисти се позивају на тврдњу режисерке да је филм наручио Међународни олимпијски комитет (IOC) чија олимпијска повеља забрањује политички садржај и да је први део филма увелико посвећен црном атлетичару Џеси Овенсу. Ипак, непорециво је да се у филму појављују државни нацистички симболи и да се неки делови филма могу интерпретирати као елементи нацистичке идеологије, нпр. култ тела. Такође, зна се да су Олимпијске игре требало да послужие за промоцију снаге немачке државе. Додуше, занимљиво је да су немачке власти током игара настојале пригушити саму нацистичку пропаганду и делатности као што је антисемитизам.37

Само мањина филмова произведена у Рајху припадала је категорији отворене пропаганде. Гебелс је мислио да нови немачки филм примарно треба да буде забаван да би скренуо пажњу грађана са стварних проблема. Тако су многи филмови, посебно они рађени пред крај рата, имитирали холивудски бајковити угођај. Иако они не садрже нацистичку идеологију, ипак се етикетирају као пропагандни, вероватно због времена и сврхе због које су настали. Влада је поступно откупила све немачке филмске студије што је Гебелсу омогућило потпуну контролу над филмом у Рајху.38

Отворена нацистичка филмска пропаганда огледала се у две фазе: прву су обележили филмови покретања масе 1933., а другу антисемитски, антибритански и антисовјетски филмови, рађени између 1939. и 1942. Најбезобзирнији антисемитски филмови су свакако Јеврејин Сис (Jud Süss) из 1940. године и Вечни Јевреј (Das ewige Jud) из 1941. Вејт Харлан, режисер Јеврејина Сиса, после осуђен за злочин против човечности, на суђењу се бранио аргументом како се Гебелс стално уплитао у снимање филма. Историчар нацистичке филмографије, Eric Rentschler, наводи да је немачка власт овим играним филмом заснованим на историјским догађајима хтела да „припреми немачко становништво за коначно решење јеврејског проблема: депортацију и масовна убиства европских Јевреја“.39

Документарни филм Вечни Јеврејин, који је кроз нацистичку идеологију интерпретирао живот Јевреја у Европи, требало је додатно да појача ефекат мржње који је задао Јеврејин Сис. Према извјештају Службе безбедности о реакцијама публике на филм, немачки грађани су очигледно већ били презасићени антисемитском пропагандом па се испоставило да је филм био непотребан, јер је Јеврејин Сис већ постигао жељени циљ.40 Очито је да су се изричито нацистички филмови за основу радње користили причама извученим из стварног живота, али радикално интерпретиране у корист владајуће странке.

Уметност у улози пропаганде

Идеологија националсоцијализма успјешно је артикулисана кроз уметничку идеологију или уметничку политику, стварајући контролу над друштвом. Тиме је уметничка политика послужила као социјални инжињеринг и снажно пропагандно средство. Националсоцијализам је постао свестан социјалне активности уметности и направио је јединствени покушај у историји модерног управљања државом како би подручје умјетности у потпуности искористило.41

За време скупа у Нирнбергу 1935. године, Хитлер је изјавио да ниједан народ не живи дуже од доказа њихове културе. Такође, према писању Vőlkischer Beobacthera из исте године, само странка и држава имају право дефинисати стандарде у складу с националсоцијалистичким концептом културе.42 Иако је још 1929. године, оснивањем Борбеног савеза за немачку културу започело буђење националног мита, овим је послата порука јавности о спремности националсоцијалиста за изградњу државе посредством снажне културне политике која ће обухватити све видове уметности, посебно архитектуру, литературу, театар и филм.43

Архитектура је за Хитлера представљала облик опуштања док је у слободно време о грађевинским плановима дискутовао са својим омиљеним архитектом Албертом Спером. Хитлер је тражио да архитектура истакне моћ, величину народа и симболе вечности, стога су све грађевине из тог раздобља монументалног изгледа. За нацисте су грађевине представљале веру у Хиљадугодишњи Рајх, док је Берлин требало примерено да представља ауторитарну водећу државу.44

Иако су за вријеме нацистичке владавине многи реномирани писци напустили земљу, литерарна дела настављала су излазити, барем од аутора који су наставили с писањем бојећи се одмазде нациста. У исто време, изашло је много новела пропагандног садржаја. На пример, новела Члан партије Шмидек (Parteigenosse Scmiedeck) из 1934. године, говори о човјеку који је због чланства у нацистичкој странци изгубио посао прије 1933. године. Прича је прожета његовим настојањем да добије посао, јер због својих националсоцијалистичких погледа долази у конфликте с осталима који нису прихватили нови поредак. Прича ипак бележи срећан крај – уз помоћ својих пријатеља-истомишљеника, главни протагониста добија битку и нови посао.

Насупрот писане, нацисти су радије користили изговорену реч као облик манипулације. Као репрезентативан медиј послужило им је позориште.. Представе Thing-teatra замишљене су као сценска дела која је требало да допринесу симболу моћи и јединства нове државе и подаре јој репрезентативан уметнички израз и тиме створе ново немачко национално позориште. Садржај представе приказивао је народ и немачке јунаке који побјеђују све непријатеље. Уз приказивање борби, униформи, зборова, звона и ритма који исказују узвишеност тренутка, Thing-teatarсе изграђивао за што већи број гледалаца – 20 000 гледалаца пратило је у Кобленцу представу Хајнриха Лершова Тхинг-комада Народ у настанку, док су службене статистике извођења из 1934. и 1935 године наводиле око 58.000 гледалаца.45

Нацисти су одлучили да униште сва неподобна уметничка дела, стога је прикупљено 12.000 графичких листова и 5000 слика и скулптура која је требало да заувек буду склоњена од погледа јавности. Део радова обилазио је градове с путујућом изложбом Изопачене умјетности, један део је продат у иностранству, а део од 1004 уља и скулптура и 3825 акварела, цртежа и графичких листова – је спаљен. С друге стране, дела која су представљала симбол оснаженог чистог сеоског живота, обитељ, природу, приказ идеалне жене и мушкараца као и портрети који су идеализовали Хитлера стављена су у први план, док су изложбе које су представљале уметничка дела с наведеним мотивима служиле организацији оптимизма у народу.46

Јозеф Гебелс је постигао нацистичку координацију културног живота врло брзо комбинирајући пропаганду, корупцију и тероризам, чистећи уметност у име идеала народа, пописујући издаваче и новинаре за државну контролу, елиминишући Јевреје и политичке противнике са утицајних позиција. Дана 10. маја 1933. организовао је велико ритуално паљење књига у Берлину, када су биле спаљене књиге неподобних аутора.47

Садржај Гебелсове пропаганде

Пропаганда је осим форме тражила и садржај. Нацисти су својим марксистичким противницима увелико дуговали драматизацију и сентиментализацију рада, као неприкосновене врлине. Хитлер је могао презирати лаковерну поводљивост маса, али је увек у повишеном емотивном тону говорио о жуљевитим рукама физичких радника. Прилагодљивост је била видљива и на другим подручјима. Социјалдемократе су ималр сатирички часопис Simplicissmus, а нацисти су узвратили својим: Brennessel. Како су комунисти имали илустровани часопис Arbeiter – Ilustrierte, нацисти су издавали Ilustrierte – Beumbachter. Нацисти су веровали у биолошку снагу радничке класе чије поштење и наивност злоупотребљавају марксисти, па су њихови плакати били врло раднички.48

Од левице су позајмљене слике капиталиста с врећама долара који иза сцене “потежу конце“, слике којих се не би стидео ниједан совјетски пропагандиста. Суптилност тактике састојала се и у усмеравању залиха сарказма који су радикални социјалдемократи и комунисти чували за партијске шефове Социјалдемократске партије Немачке (СПД). Осим што су их оптуживали као актере “издаје” из 1919., нацисти су их карикирали као трбушасте лицимере утегнуте у вечерња одела који буље у кавијар, шампањац и остриге док су њихови следбеници незапослени и гладни.49

Осим напада на капиталисте и комунисте, главнина прератне нацистичке пропаганде односила се, прије доласка нациста на власт, на критику владајућих у ваимарској држави, а по доласку на власт, кроз нацистичку пропаганду све се више провлачи антисемитизам. Оно чему је Гебелс дао највећи допринос свакако је антисемитска пропаганда, али и по почетку самог II светског рата, ратна пропаганда, зато ће у даљем делу поглавља највећи нагласак бити стављен управо на та два питања.

Антисемитска пропаганда

Гебелсов антисемитизам, као и његова мржња према привилегованима и паметнима, долазили су од дубоко укорењеног осјећаја инфериорности и интернационализације масовних вриједности; у исто време био је опортуниста и тактичар јер је требало створити заједничког непријатеља који би нахранио увек популарну репресију према некоме, па би успео, непримјетно, да мобилише масе против јеврејскогг баука. Јер, масе се најлакше контролишу ако њихово незадовољство можеш усмерити према некоме. Постао је безрезервни прогонитељ Јевреја демонизирајући њихове послове и прозивајући владе у Лондону и Вашингтону да су савезници јеврејских бољшевика у Москви и да су Јевреји као такви главни непријатељи Трећег Рајха. На дан победе странке 1933. Гебелс је напао јеврејски продор у све професије попут медицине, глуме, адвокатуре и тому слично и прогласио нацистичке контрамере против иностраног јеврејског бојкота Немачке.50

Као гаулајтер Берлина, а тиме и де факто вођа града (иако је постојао и градоначелник и градско веће), Гебелс је константно вршио притисак на јеврејску популацију Берлина, затварајући им трговине и уништавајући њихов професионални живот, и онемогућавајући им нормалан живот. Током одржавања Олимпијских игара 1936. у Берлину, антисемитизам је мало попустио, али већ од 1937. антисемитизам је поново ојачао. С доласком 1938. године, Гебелс је истраживао могућност да сви Јевреји носе идентификацијске знакове, и да се сви отпреме у гето, али време још није било спремно за такав чин.51 У новембру 1938., Гебелс добија прилику за предузимање драстичних мера против Јевреја, када млади Јеврејинв, Херцел Грyнзпан, у Паризу убија немачког дипломату Ернста вон Рата, зато што је његова породица депортована у Пољску и због прогона Јевреја у Немачкој уопште. Дана 9. новембра, када вон Рат умире од рана, Гебелс је био у Минцхену с Хитлером на прослави годишњице Пивничког пуча. Ту је Гебелс Хитлеру рекао да је у немачким градовима већ започело „спонтано“ антијеврејско насиље, што заправо није било истина. Гебелс је у овој ситуацији манипулисао Хитлером ради властитог задовољства. Када је Хитлер то одобрио, Гебелс је себи дао слободу и да организује масивни погром Јевреја. Тај погром је у историји познат као Кристална ноћ. Али, чињеница да је Гебелс морао изманипулисати Хитлера како би овај одобрио Кристалну ноћ не умањује количину Хитлеровог антисемитизма у односу на Гебелсов. Али чињеница је да је идеја о масовном државном, погрому потекла од Гебелса, и да је Хитлерово одобрење за то добио тако што га је слагао да је погром већ започео.52



Током Кристалне ноћи, у којој су СА и сама НСДАП организирали масовно уништавање јеврејских продавница, домова и синагога, убијено је најмање 90, а највише 200 Јевреја, не рачунајући самоубиства, а уништено је више од хиљаду синагога, стотине јеврејских трговина и домова, а преко 30 000 Јевреја је одведено у концентрационе логоре, где је умрло још најмање 1000 њих, пре него што је остатак пуштен након бруталног третмана. Али, најтежа поседица је била емиграција више од 80 000 Јевреја, од којих су неки остављали сву своју имовину из страха. Остале земље биле су згрожене овим чином, што је довело до раскидања политике попуштања према Трећем Реицху. Али Гебелсов погром је Немачку још више приближио рату, у време када поновно наоружање није било ни близу краја.53

Досетљивији и перфиднији од других антисемита, Гебелс је непрестано смишљао нове дискриминишуће мјере за Јевреје. Поступно им је забранио поседовање бицикала, писаћих машина, књига, грамофона, фрижидера, пећи, радиопријемника, вожњу средствима јавног превоза, посете позориштима, опери, базенима, парковима те их је напослетку истерао из властитих станова. Његов мржњом обузет мозак, смислио је јавно обелеежавање прогоњених Давидовом звијездом.54 У импресдивно направљеном недељнику Das Reich 18. новембра 1941. могло се прочитати како се, готово дословце, покушава оправдати за геноциде. Позивајући се на Хитлерову пресуду о погубљењу с почетка рата, колумнист Гебелс записао је: “Управо смо сведоци обистињавања пророчанства, а Јевреје је снашла судбина, која је, истина, тешка, али су је заслужили. Саучешће или сажаљевање су у овом случају неумесни.”55

До последњих месеци рата свет није био упознат с размерама прорачунате и хладне преданости нацистичких структура пројектима чишћења тзв. неподобних народних елемената и неделима почињеним у Европи.56 Неке од ухваћених “непријатеља режима” трпали су у гета попут варшавског или оног у чешком Терезину (нем. Theresienstadt). Ту су били затворене десетине хиљада људи без могућности икаквог додира са спољашњим светом. Немачка пропаганда је притом радила такорећи “пуном паром”. На пример, у лето 1944. међународној (данској) делегацији Црвеног крста била је дозвољена посета и инспекција логора Терезин. Посетиоцима су били приказани нормални и добри услови живота – просторије боравка логораша су окречене, није било претрпаности, у поподневној доколици седело се уз колач и кафу, увече се ишло на плес, деца су се безбрижно играла исл. Да би се ствар додатно искористила, ускоро је снимљен и пропагандни филм који је приказивао како заправо европски Јевреји ту живе у сасвим хуманим условима. Али то је заправо био привид и добро смишљена варка за међународну јавност како би се сакрила права слика стварности. Сви учесници филмског пројекта били су након снимања филма отпремљени у злогласни концентрациони логор Auschwitz –Birkenau.57

Нацистичка пропаганда демонизовала је источне Јевреје као творце бољшевизма и безобзирног капитализма, да би их и дехуманизоврала наметнувши им неподношљиве животне услове, или изложивши их системском изгладњивању. Поступно им је отимана имовина све док нису постали обезличени сиромаси: стакленог погледа и бледих лица гледали су људе у својој околини лишене самилости и људскости. Такве слике, које иначе изазивају самилост или, у најгорем случају, равнодушност, у нацистима су изазивале још већу мржњу, јер им се чинило да су на Истоку пронашли узрок “светског јеврејског питања”.

Путовања наводно шире менталне видике, чак и током рата. Овдје се то очигледно није дешавало. Крећући се према истоку, нацистички вође налазиле су потврде за своје најмрачније пресуде. Гебелс је након посета гету у Лодзу записао: “Ово је неописиво. Они више нису људска бића, они су животиње. Ово није хуманитарни, него хируршки проблем. Треба резати, доиста радикално треба резати.”58 Јеврејско сиромаштво ојачало је нацистичке стереотипе о Јеврејима као непродуктивним “паразитима”, једнако као што су их све већа прљавштина и нехигијена у гетима охрабриле да идентификују Јевреје са гамади, као што је и учињено у већ споменутом филму Вечни Јеврејин. Филм Der ewige Juden је типичан урадак Гебелсове филмске индустрије из 1940. Садржи познату филмску монтажу у којој се сугестивно смењују кадрови гуштера и унакажених и болесних људи који су према филмској нарацији варшавски Јевреји.59

Ратна пропаганда

Рат је започео у зору 1. септембра 1939., инсценираним немачким нападом на радио станицу код мјеста Gleiwitz. Лажирани напад извели су припадници посебних СС (Schutzstaffel или Заштитни одреди60) јединица преобучени у униформе пољске војске. Немачка Војна команда представила је то као противнапад на дрске Пољаке. Путем радија је тог дана објављено како су немачке јединице кренуле у одлучну акцију одговора. Немачки војници на граничном подручју с Пољском, иако већим дијелом свесни стварне ситуације, засипани су упитно актуелним, информативно врло осиромашеним, али политичком пропагандом обогаћеним радијо вестима у којима се оправдавала потреба одлучног немачког војног одговора.61

Немачко политичко, војно и индустријско вођство увелико је користило агресивну политичку пропаганду како би увећало моћ и демонстрирало изврсну делотворност својих нових примерака оружја. Постојале су тако пропагандне кампање за нова оклопна борбена возила, авионе, бродове, разараче и сл. Ваља ту напоменути касније кампање јавног представљања примјерка новог Tiger или Panther тенка. Ти су примерци техничког достигнућа немачке војне индустрије представљали својеврсан одговор на бољшевичку и совјетску појаву нових тенкова средњег и тешког типа.62

Сам Гебелс је свој највећи допринос ратној пропаганди дао својом познатом „кампањом мржње“ према Пољацима коју је водио непосредно прје почетка самог напада на Пољску. Његова кампања се углавном темељила на измишљеним причама о страхотама које Пољаци врше над етничким Немцима у Данзигу и другим градовима.63 Током самог рата, Гебелс се углавном бавио темама као што су плате, рационирање и удомљавање, темама које су подизале морал, а тиме и продуктивност Немаца.64 Пре самог почетка напада на Совјетски Савез, у циљу постизања елемента изненађења, Гебелс је у нацистичком гласилу Volkischer Beobachter написао чланак о окупацији Крита, у коме се између редова алудирало на копнени маневар на британско острво, а затим је уз велику халабуку, пре него што су новине пуштене у продају наредио да се заплине сви примерци. Страни посматрачи су из тога требало да закључе како је аутор забуном наговестио нмачке ратне планове. Праћен инсценирањем предстојеће инвазије и бујицом противречних лажних вијести, пропагандистички подухват је доживио свој успјех. Чак је и у Москви настало потпуно изненађење када је у зору 22. јуна 1941. започео напад на Совјетски Савез.65 Скептичном становништву његова пропаганда је напад на Совјетски Савез представила као “европски крсташки рат против бољшевизма”.66



Ипак, Гебелс је свој највећи „допринос“ дао на самом крају рата, када је прогласио тзв. „тотални рат“ чији је он био заговорник. Наиме, као државни опуномоћеник за “тоталну мобилизацију” имао је овлашћење да у целој држави уклони и задње остатке друштвеног живота и све производне погоне прочешља у потрази за резервама за фронт и наоружање. Сам Гебелс је такву дужност назвао “ратном диктатуром”.67 Један од његових најупечатљивијих говора одржан је управо пред сам крај рата када је Гебелс говорио наводно “одабраном”, а заправо на брзину окупљеном мноштву у берлинском Sportpalastu. У првим редовима били су слепи, одузети и осакаћени. Жена је било мало, али осигурана је декоративна присутност радника, интелектуалаца и научника. Супротставио се неоправдано оптимистичним размишљањима да живот под Совјетима и не би био посебно страшан устврдивши: “Иза наступајућих совјетских дивизија пристижу посебни одреди јеврејских егзекутора и доносе у Европу страх, умирање од глади и безграничну анархију.”

У својој дугачкој дигресији о Јеврејима, Гебелс готово да је изговорио оно што није смео: “Немачка у сваком случају неће поклекнути пред том претњом, већ намерава да јој се супротстави, и то, ако је потребно, потпуним и радикалним униште… (исправља се) уклањањем јеврејства.” Говор, који је био прекидан повицима “Јевреји ван”, био је нацији уживо емитован преко радија. Уследили су позиви немачком народу да преузме део терета који је пао на плећа њиховог усамљеног вође. Након тога Гебелс се почео обраћати ниским страстима мнарода, проклињући бонвиване у клубовима и ресторанима, или оне који одлазе на јахање у Tiergarten. Достигао је реторички крешендо серијом питања и одговора: “Желите ли тотални рат?” (Гласни повици: “Да!” Буран аплауз.) “Желите ли, ако буде требало, још више тоталан, још радикалнији рат каквог сад не можете ни замислити?” (Гласни повици: “Да!” Аплауз.) Урлање и топтање ногама наставило се пуних двадесет минута након завршетка говора.68

Али, пошто да вести са фронта више нису могле јачати наду, Гебелс је посегнуо за посљедњим пропагандним оружјем – вером, коју није могла помутити никаква стварност: подстицао је веру у чудо. Најпре је обећавао тајно “чудотоворно” оружје чија је предност била та да му се могло приписивати чудотворно деловање јер га нитко пре није употребио. Затим је наговестио скори слом савеза западних сила, који ће као и у Седмогодишњем рату потпуно изменити ситуацију. Тек на крају, кад су совјетски војници продрли до разрушеног Берлина, обећавао је ослобађање града уз помоћ легендарне армије Venck која је, међутим, постојала само на његовом столу са географским картама. “Народни јуриш” био је гаулајтерова последња јавна наредба. Њоме је намеравао да инсценира одбрану “берлинске тврђаве” као јуначку завршницу свог “тоталног рата”. Тај еп о пропасти непосредно пред крај рата животом су морале латити десетине хиљада људи. 69

Гебелс је био именован за Хитлеровог наследника те би као такав морао одговарати за најстрашније поглавље немачке повијести. Због тога је он 1. маја 1945. заједно са женом својој деци и себи дао ињекције отрова. “У делиријуму издаје, која ових дана окружује Фирера, мора се наћи бар неко ко ће до његове смрти безусловно бити уз њега, иако је то у супротности с формалном, конкретно образложеном наредбом каква је у његовом политичком тестаменту”, оправдавао је Гебелс у додатку тестаменту своје самоубиство. ”Први пут у животу морам категорички одбити извршење Фиреровог наређења. Моја дјеца и жена придружиће се том противљењу.”70

Закључак

Нацистичка пропаганда искористила је све методе манипулација којима је располагала. Изузетан труд и финансијска средства утрошена су на спровођењу националсоцијалистичке идеологије апелујући на морал и аксиом истине који се мора прихватити. Проповедајући с пиједестала власти, немачкој јавности је омогућен шаблон живота којег треба слиједити – власт располаже свим инструментима којима ће побољшати благостање и позицију народа коју он заслужује. Другим речима, нацисти су умесним кориштењем пропагандних средстава ушли у све поре друштва, ампутирајући код јавности критичку свест.

Гебелсов глас с високе позорнице дубоко је тутњао у главама тадашњих немачких грађана Трећег Рајха и његов глас је био онај који је водио њихов живот, њихове циљеве и наде. Његов глас је био онај који им је говорио што се догађа у Немачкој данас, шта се догађа у свету данас, али и шта ће бити сутра. Он је био онај који им је рекао да мрзе Јевреје и он им је исто тако обећао спас у последњим данима рата. Јозеф Гебелс, неиспуњени уметник, мајстор манипулације, успио је да немачкој јавности предочи слику савршене немачке државе чисте расе и светле будућности, успео је свој бес, мржњу и очај да преточи у њихов свет.

Али ипак не можемо говорити о колективној кривици немачког народа због лојалности која је пружена, посебно на самом почетку. Нацистичка политика није доживела масовну подршку због геноцида над Јеврејима, него је подршка реализована првенствено због редукције незапослености, повратка окупираних територија и враћања поноса и славе морално пораженој нацији. Ипак, закључити да немачки народ није био свстан геноцида представљало би фалсификат историјских чињеница, али разлоге за прећуткивање монструозних догађаја можемо повезати са страхом од нацистичког терора или вером у разлоге као нужну жртву за постизање виших циљева. Поступци нереаговања не могу се оправдати, јер се пасивност не може толерисати ни под непосредним угрожавањем властитог живота. Нацистичка пропаганда, с Гебелсом на челу, створила је окружење у коме се јавност претварала да верује, док се истовремено власт претварала да је сигурна како јавност верује.

С друге стране, нацистичка пропаганда је показала колико инструменти манипулације могу утицати на јавно мњење. Иако је више од пола века прошло од експанзије нацистичке пропаганде, гледајући с технолошке стране, иста је указала на крхкост људске свести и подложност манипулацијама од стране ауторитета.

____________________________________

Фусноте:

Младен Бршчић, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећега Реицха, Епвлон, год.3., бр.3, Студентски збор Свеучилишта Јурја Добриле у Пули, Пула 2005.,стр. 141.
Guido Knopp, Хитлерови помоћници, Профил, Загреб 2007.,стр.43.
М. Бршчић, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећега Реицха, стр. 141.
Knopp, Хитлерови помоћници, стр. 44.
Исто, стр. 43.
Исто, стр. 45.
М. Бршчић, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећега Реицха, стр. 141.
G. Knopp, Хитлерови помоћници, стр. 44.
М. Бршчић, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећега Реицха, стр. 141.
Исто, стр. 141. – 142.
Knopp,Хитлерови помоћници, стр. 50.
Michael Burleigh,Трећи Реицх – нова повијест, Фрактура, Запрешић 2012., стр. 151.
М. Бршчић, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећега Реицха, стр. 142.
Јуришни одреди (СА) – паравојна организација унутар нацистичке странке, основана 1920., која је одиграла кључну улогу у довођењу Хитлера на власт, били су познати и као Смеђе кошуље по боји својих униформа. Њихови задаци су били штићење нацистичких скупова и састанка, прављење нереда на скуповима нацистичких противника као и борба против паравојних организација других странака.
Burleigh,Трећи Реицх – нова повијест, стр. 153. – 155.
М. Бршчић, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећега Реицха, стр. 142.
Knopp,Хитлерови помоћници, стр. 51.
Livia Kardum,Аустријско питање у дневницима Јосепха Гебелса, Међународне студије, бр.1., год.8, Центар за међународне студије, Загреб 2008., стр. 83.
М. Бршчић, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећега Реицха, стр. 143.
Исто, стр. 143.
Knopp, Хитлерови помоћници, стр. 57.
Владимир Анић, Иво Голедстеин, Рјечник страних ријечи, Нови либер, Загреб 2004., стр. 758.
Јасмина Сколичић, Успоредба државне пропаганда у Њемачкој и Великој Британији тијеком Другог свјетског рата, Про Темпоре, год. 4., бр. 4., Загреб 2007., стр. 33.
Исто, стр. 33.
Ernst Nolte, Фашизам у својој епохи: француска акција: национал-социјализам: италијански фашизам, Просвета, Београд 1990, стр. 97.
Nolte, Фашизам у својој епохи: француска акција: национал-социјализам: италијански фашизам, стр. 372. – 373.
Исто, стр. 387.
Burleigh, Трећи Реицх – нова повијест, стр. 268.
Burleigh, Трећи Реицх – нова повијест, стр. 269.
Исто, стр. 270.
Burleigh, Трећи Реицх – нова повијест, стр.270. – 271.
Исто, стр. 271.
Ian Kershaw, Хитлер, Визура, Загреб, стр. 268.
Исто, стр. 267.
Ј. Сколичић, Успоредба државне пропаганда у Њемачкој и Великој Британији тијеком Другог свјетског рата, стр. 34.
Burleigh, Трећи Реицх – нова повијест, стр. 267. – 268.
Ј. Сколичић, Успоредба државне пропаганда у Њемачкој и Великој Британији тијеком Другог свјетског рата, стр. 36.
Kershaw, Хитлер, стр. 217.
Ј. Сколичић, Успоредба државне пропаганда у Њемачкој и Великој Британији тијеком Другог свјетског рата, стр. 37.
Исто, стр. 38.
Emmanuel Levinas, Нека размишљања о филозофији хитлеризма, Сцопус : часопис студената филозофије Хрватскх студија. год.2, бр. 2., Загреб, стр. 129.
Randall Bytwerk, Bending Spines: The Propagandas of Nazi Germany and the German Democratic
Исто, стр. 109.
Hildegard Brenner, Културна политика националсоцијализма, Аугуст Цесарец, Загреб 1992., стр. 172.
Brenner, Културна политика националсоцијализма, стр. 114.
Исто, стр. 131.
М. Бршчић, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећег Реицха, стр. 143.
Burleigh, Трећи Реицх – нова повијест, стр. 156.
Исто, стр. 157.
М. Бршчић, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећег Реицха, стр. 143.
Richard Evans, The Third Reich in Power, The Penguin Group, New York2006, стр. 575.
Исто, стр. 578.
Adam Toозе, Wагес оф Деструцтион: Тхе Макинг анд Бреакинг оф тхе Нази Ецономy, Аллен Лане, Неw Yорк 2006, стр. 278.
Knopp, Хитлерови помоћници, стр. 76.
Исто, стр. 77.
Матеј Шкарица, Пропаганда кроз еуропску повијест, Сyнопсис, Сарајево 2012., стр. 110.
Исто, стр. 111.
Burleigh, Трећи Реицх – нова повијест, стр.716.
Исто, стр. 725.
Заштитни одреди (њем. Schutzstaffelили SS) је организација настала 1925. као мала паравојна јединица те је израсла у велику организацију која је у почетку служила као заштита Хитлеру, а касније је судјеловала и у оружаним борбама те је имала своју оружану грану под називом Waffen SS. Њезине задаће су, уз наведене, биле организирање логора и прогон људи непоћудних нацистичком режиму.
М. Шкарица, Пропаганда кроз еуропску повијест, стр. 100.
М. Шкарица, Пропаганда кроз еуропску повијест, стр. 101.
Evans, The Third Reich in Power, str. 696.
Исто, стр. 730.
Knopp, Хитлерови помоћници, стр. 74.
Исто, стр. 75.
М. Шкарица, Пропаганда кроз еуропску повијест, стр. 114.
Burleigh, Трећи реицх – нова повијест, стр. 960. – 961.
Knopp, Хитлерови помоћници, стр. 79.
Исто, стр.82
______________________

Попис литературе

Анић, Владимир, Голедстеин, Иво, Рјечник страних ријечи, Нови либер, Загреб 2004.
Бршчић, Младен, Јозеф Гебелс – диригент пропаганде Трећега Реицха, Епвлон, год.3., бр.3,
Brenner, Hildegard, Културна политика националсоцијализма, Аугуст Цесарец, Загреб 1992.
Burleigh, Michael, Трећи Реицх – нова повијест, Фрактура, Запрешић 2012.
Bytwerk, Randall, Bending Spines: The Propagandas of Nazi Germany and the German Democratic Republic, Michigan State University, Michigan 2004.
Kardum, Livia
, Аустријско питање у дневницима Јосепха Гебелса, Међународне студије, бр.1., год.8, Центар за међународне студије, Загреб 2008
Kershaw, Ian, Хитлер, Визура, Загреб 2000.
Knopp, Guido, Хитлерови помоћници, Профил, Загреб 2007.
Levinas, Emmanuel, Нека размишљања о филозофији хитлеризма, Scopus: часопис студената филозофије Хрватскх студија. год.2, бр. 2., Загреб 1997.
Nolte, Ernst, Фашизам у својој епохи: француска акција: национал-социјализам: италијански
фашизам, Просвета, Београд 1990.
Сколичић, Јасмина, Успоредба државне пропаганда у Њемачкој и Великој Британији тијеком Другог свјетског рата, Про Темпоре, год. 4., бр. 4., Загреб 2007.
Шкарица, Матеј, Пропаганда кроз еуропску повијест, Сyнопсис, Сарајево 2012.
Tooze, Adam, Wages of Destruction: The Making and Breaking of the Nazi Economy, Allen Lane, New York 2006.

Вештина испирања мозга – „Јозеф Гебелс и пропагандни апарат Трећег Рајха”
Студија о Јозефу Гебелсу, монструозном злочинцу и пропагандном генију у време Хитлерове Немачке, који је вештим манипулисањем успео да заведе и да више од једне деценије цео један народ држи у опчи…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар