Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. :)
Звездане стазе (Star Trek 2009) је филм о томе како је капетан Кирк (Крис Пајн), постао капетан. Његов отац, Крис Хемсворт, у тренутку када се Кирк родио, жртвовао се како би спасио људе са свог брода током напада ромуланског капетана, Ерика Бане. Двадесет и пет година касније, федерација којој звездана флота припада наново се суочава са истим Ромуланцем, односно истом претњом. Кирк је тек завршио академију, као и чланови његове посаде, али стицајем околности преузима заповедништво над свемирским бродом Ентерпрајзом и покушава да спречи Ерика да не уништи Земљу.
Критички осврт: Поједини филмови пате од тога што су спори, а код овог је ствар потпуно другачија – овај филм је прединамичан. У нешто мало више од два сата нема празног хода и догађаји се нижу један за другим без одуговлачења, но опет је све приказано како би све било сасвим јасно. Динамици филма доприносе и ликови који као да су сви од реда хиперактивни. :) Но, добра глума, одржива прича, сјајни специјални ефекти, ама све у филму је тако одрађено да представља пример како филмови из саге „Звездане стазе“ треба да изгледају.
Едукативни моменат: У неколико наврата се у филму могу видети сукоби мишљења Кирка и Спокија (Закари Куинто). Споки је то пресекао тако што је Кирка депортовао на ледену планету, што није добро решење и чињеница јесте да је јако тешко водити и закључити аргументовану расправу, посебно ако сукобљене стране нису равноправне. Мора да се прихвати да свачија логика, па и мудрог Спокија, може да се оспори.
Оцена наставника:
(с мајушним минусом)
Звездане стазе у тами (Star Trek Into Darkness 2013) је наставак претходног филма. Овог пута звездана флота суочава се са мистериозним дезертером, Бенедиктом Камбербачем, који напада најпре архиву флоте, а потом и сам војни врх. Након што је побио неколико највиших официра, међу којима и капетана Ентерпрајза, Бруса Гринвуда, сакрио се у ненастањену зону Клингонаца. Нови-стари капетан Кирк, Крис Пајн, креће у потеру за њим, а са собом носи и торпеда која је обезбедио адмирал Питер Вилер. Проблем је у томе што Клингонци нису пријатељи људи и упад на њихову територију могу протумачити као објаву рата.
Критички осврт: Овај филм је рађен у истом маниру као претходни, тако да је све време динамичан (толико да понекад ликови нису успели да изговоре ни целу реченицу) и некако је реално очекивати да ће у свим тим дешавањима да се поткраду и неке грешке. Међутим, има их тек пар ситних (попут последње борбе између Бенедикта и Закарија Куинта, када Бенедикт бацака Закарија уназад више пута, иако су све време на крову не баш толико велике летелице) и не кваре утисак. Оно што ме фасцинира је што је режисер Џеј-Џеј Ејбрамс успео да направи добру свемирску фантастику, а без величанствених напредних цивилизација, застрашујућих чудовишта и необјашњивих феномена. То је некако надокнадио садржајном причом, виспреним надмудривањем непријатеља и добром акцијом која се све време одвија на ивици колапса јунака и њиховог чувеног свемирског брода.
Едукативни моменат: Зои Салдана, официр заљубљена у свог колегу Спокија (Закарија), замерила му је да у тренутку када је намеравао да жртвује свој живот да није осећао ништа, јер га је било брига за њу и како би се она осећала. Он јој је објаснио да је одабрао да не осећа ништа, јер би у противном осећао страх, бес, конфузију и усамљеност. Из овог њиховог разговора следе макар две поруке. Једна је да не можемо судити о поступцима других на основу својих личних осећања, а друга је да нико, па ни сам Споки, не може да одабере да не осећа (чим му је познато каква осећања наступају у таквој ситуацији). И треба да прихватимо да се свако са таквим осећањима бори најбоље што може.
Оцена наставника:
(мало слабија него претходна)
Људи у црном 3 (Men in Black 3 2012) је трећи наставак саге о тајној организацији која се брине о ванземаљцима. Из затвора на Месецу, уз помоћ Никол Шерзингер, успева да побегне опасни ванземаљац Борис Животиња (Џемејн Клемент) и враћа се у прошлост како би убио ветерана људи у црном, Томија Ли Џоунса. Када је био млад, крајем шестдесетих година, овај агент људи у црном (као млађег га глуми Џош Бролин), откинуо је руку Борису и поставио штит око Земље који је уништио читаву Борисову расу (која се намерачила на инвазију на Земљу). Зато се сада зверка времепловом враћа управо у тај период да убије агента пре него што се то деси, али за њим креће и Вил Смит, Томов партнер, како би га спречио.
Критички осврт: Филм ме искрено није фасцинирао. Додуше, режисер Бани Соненфелд је прилично елегантно решио петљанцију са путовањем у прошлост тако што је увео више могућих, паралелних будућности, па чак и петодимензионално биће (Мајкл Сталбарг) које може све да их види. Ипак, није објаснио како промена будућности није утицала и на Вила Смита, који са прошлошћу тако измењеном, заправо не би ни требало да буде члан организације људи у црном. Грешака у филму има, па тако на самом почетку када Борис прави рупу у зиду затвора на Месецу сви (укључујући и Никол) бивају усисани у свемир, што је мало вероватно да би се десило, а и на рампи за полетање Апола 11, Борис руши пола лифта како би извукао Вила ван, да би лифт био неоштећен у сцени одмах после. Такође је нелогично да људи у црном очајнички покушавају да закаче штит за поменуту ракету Апола 11, када већ имају најразноврсније ванземаљце у својој бази који могу да им однесу тај штит својим бродовима (како су иначе доспели на Земљу?). Борис у завршној сцени борбе показује моћи телекинезе које све до тада није имао. Но, морам да кажем да је прилично добро испао као чудовиште комплетно сачињено из некаквих пауколиких канџи. :)
Дијалози су ми некако спори, мада јесу виспрени, посебно када двојица агената причају са Ендијем Ворхолом, кога глуми Бил Хејдер. Прича је врло обична за такав филм, мада крај у доброј мери поправља утисак. Утисак поправљају и неке сцене, као када се Вил бори са џиновском рибом на врло оригиналан начин.
Едукативни моменат: Паралелне или алтернативне будућности у филму говоре нам да је све могуће и да не постоји нешто што је зацртани пут, судбина. Много тога зависи од нас и треба да делујемо.
Оцена наставника:
(и са плусем и са минусом)
Зли мртваци 2 (Evil Dead II 1987) је хорор који се дешава у једној колиби у шуми, а у коју су дошли двоје младих како би провели викенд. Колиба не припада њима, већ научнику који проучава окултно. Он је пронашао књигу мртвих и наснимио превод на магнетофон. Радознали момак, Брус Кејмпбел, пустио је снимак и тако чуо професоров превод из књиге, али и ослободио демоне који су му одмах запосели девојку, а њега почели да прогањају. У међувремену, у колибу пристиже и професорова кћерка и њен дечко-колега, као и двоје водича. Све њих нападају демони, али професорова кћерка, такође научница, може да их победи ако наново прочита речи из књиге.
Критички осврт: Ово је потпуно дијаболичан филм, који због смешних специјалних ефеката, а и сцена – да се не лажемо, уопште није страшан, напротив. Режисер, Сем Рејми, није хтео да остави публику да чека и хорор почиње већ у петој минути филма, са потпуно суманутом радњом, под условом да радње уопште овде и има. Дани и ноћи смењују се чудном брзином, а Сунце на заласку превазилази све рекорде у величини. Глума је поприлично лоша, посебно главног глумца, Бруса, мада и остали нису претерано на висини задатка. Но, мање-више су непознати глумци, а и они који су и успели да остваре неку каријеру, прилично је танка.
Оно што диже рејтинг овом филму су идеје које су толико сулуде, да не можете остати равнодушни на њих. Рецимо, пуњене животиње смеју се злокобно, али то чине и књиге, а смеје се и стона лампа и при томе превија од смеха. Или када глава Брусове девојке гризе Бруса за руку и да би је се ослободио, он је фиксира стегом (попут оне на часовима техничког) или када су му демони запосели руку, она га удара свим могућим кухињским посуђем. И онда да би досегла нож, вуче онесвешћеног Бруса ка том ножу и при томе стење од напора! Али оно што следи је још смешније: Брус одсеца руку моторном тестером и при томе виче: „а ко се сад смеје?“ Или када професорова кћерка вуче човека по поду, а који је пробуражен неким чудним бодежом и он, јадник, кука, а она му хистерично виче да умукне. :) При томе шансе да преживи онакву повреду и да га након тога вукља свуда по колиби, равне су нули. Има тога гомила и не могу да кажем да није забавно. :)
Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је невероватно тешко пронаћи било шта едукативно. Ако бисмо направили филозофију од нечега што је тек пука лудорија, те замислили да су демони против којих се Брус бори заправо његове фобије (рецимо његова девојка демон која хоће да му узме душу би могла симболисати његов страх да ће у вези са њом изгубити своју индивидуалност), онда је јасно колико су оне заправо ирационалне.
Оцена наставника:
(уз сву добру вољу)
Земља сутрашњице (Tomorrowland 2015) је прича коју приповедају двоје људи, Џорџ Клуни и Брит Робертсон, а које је одабрала необична девојчица, Рефи Кесиди (за коју се испоставља да је робот), да виде град са напредном технологијом. Џорџ је у овом граду обитавао када је био мали и тада је осмислио машину која прогнозира будућност. Испоставља се да је та будућност за Земљу погубна и да једини ко може да је спаси – Брит.
Критички осврт: Филм је баш добар, пре свега због техничке перфекције и порука које шаље, а које се разликују од сличних еколошких (приказаних у апокалиптичним (због људског немара, наравно) филмовима). Такође ми се допао и зато што главни антагонист, Хју Лори, није негативац у правом смислу речи, већ је његова улога некако отрежњујућа и све што он каже у ствари и те како има смисла. Протагонисти и антагонист у овом филму су заправо два супротстављена реална става и онај који ће преовладати одлучиће о судбини Земље у нашим реалним животима.
Иако филм вуче на дечји, баш и није због прилично сурових сцена, а богами има и убистава. Сама радња је поприлично запетљана и прави се мистерија тамо где је нема, а нисам успео да испратим зашто протагонисте уопште јуре роботи убице. Свемирски брод који крије Ајфелова кула ми се као идеја, пак, допао, јер је некако баш храбра чак и за СФ. Има још таквих луцкастих решења, па тако људи скачу из једног у други базен који је заправо висећи, а сцене са тахионским честицама сјајно су осмишљене. Сама поставка да су се највећи умови и креативци Земље удружили да направе све што могу да замисле, неоптерећени политиком и корупцијом, не само да је сјајна, већ би могла да се развије у читаву идеологију.
Едукативни моменат: Хју је објаснио зашто се људи нису уплашили апокалипсе, већ је „пригрлили“ (у филмовима, књигама и другим делима) или је напросто прихватили, без наде или идеје да могу да је спрече: сурова прогноза будућности не захтева од нас ништа данас. Није потребно да уложимо никакав труд. Е, па, то је лош став.
Оцена наставника:
(може)
Небески капетан и свет сутрашњице (Sky Captain and the World of Tomorrow 2004) је филм из тзв. дизелпанк жанра, који је рађен у маниру филмова из педесетих година прошлог века. Гвинет Палтроу је амбициозна новинарка која истражује мистериозне нестанке светски познатих научника. Баш у то време њен град, Њујорк, тероришу џиновски роботи, а једина одбрана града је Небески капетан, Џуд Ло. Џуд и Гвинет су бивши љубавници и они се наново повезују, али овај пут професионално, те откривају да су мистериозни нестанци и роботи у вези и да они представљају тек део застрашујућег плана да се уништи цео свет.
Критички осврт: Овај филм приказује како би изгледали ти древни филмови да су имали могућности за добре специјалне ефекте. Чак је квалитет тих ефеката намерно умањен како би филм имао шмек тих давних времена, а и цела продукција је тако урађена. Рецимо, када авионом лете изнад мапа, таласи које одашиљу радио-емитери се виде као нацртани кругови, а Џуд да би спречио Гвинет да учествује у самоубилачкој акцији онесвешћује је ударцем песнице… Заиста генијално, мада филм има и наивних момената, посебно у последњим борбама са роботима и петљањем са дугмићима (који су сви на изволте) у ракети.
Иако бих се тешко натерао да одгледам неки старињски филм, овај ме дефинитивно није сморио. Чак, веома је забаван и са честим и неочекиваним променама амбијента. Час су на Хималајима, час сам имао утисак да гледам неки филм из Првог светског рата, час да гледам „Парк из доба јуре“… Па, ипак, иако изгледа као да је у хаосу, радња је сасвим у реду и има своју логику. Растерећена је од општих места (посебно на самом крају) и чак донекле и изненађује. Прича је, дакле, квалитетна, а филм је урађен некако естетски – толико да има и претеривања. Рецимо, у ракети је постављен грандиозни кип ратника са све мачем у рукама (зашто, забога?!?), а боје које су углавном мрке и браон, како би се, ваљда, дочарала продукција педесетих, некако су размазане, као на сликарском платну.
Уз добре глумце и све наведено овај филм даје један добар утисак и вреди погледати га.
Едукативни моменат: Гвинет је у њеном старињском фото-апарату остало филма тек за две слике. И иако је сведочила најразличитијим чудима, све време је чекала нешто што ће засенити све њих. Некада толико много очекујемо, да заборављамо на све оне лепе, нама обичне ствари, у којима треба уживати.
Оцена наставника:
(уз препоруку)
Икс-људи: Последње упориште (X-Men: The Last Stand 2006) је трећи филм из саге о икс-људима, мутантима који имају супермоћи захваљујући променама на генима. Међутим, обични људи су пронашли начин да изврше супресију тог гена тако што су искористили крв дечака, такође мутанта, у чијој близини остали мутанти губе моћи. То наилази на неодобравање главног негативца мутанта, Магнета (Ијана Макелена), који сматра да је то заправо оружје против њих и позива мутанте истомишљенике на борбу против тога. Као највеће оружје користи васкрслу Фамке Јансен, чије су моћи ултимативне, али која је психички веома лабилна, толико да убија човека кога воли, Џејмса Марсдена, као и професора Патрика Стјуарта. Једини који је може спречити у том суманутом бесу, али и зауставити Магнета јесте Вулверин, Хју Џекман.
Критички осврт: Ово је поприлично слојевита и компликована прича, коју још више компликује то што се потпуно ослања на претходни наставак, тако да ју је јако тешко пратити ако нисте гледали други филм. Вероватно може, али би неки детаљи можда остали неразјашњени, као што је одлука Ане Паквин да добровољно прими вакцину. Она има моћ да преузима моћи од других мутаната, али јој је кожа отровна, те када их додирне изазива да се разболе. То се у филму нигде јасно не каже.
Ако занемаримо то, филм је сасвим добра суперхеројштина где укрштају моћи разноразни икс-људи, међу којима их има баш кул. Рецимо, једна од студенткиња професора Патрика пише тако што напросто прелази руком преко листа свеске, а Ерик Дејн може да се вишеструко мултиплицира и наново споји све реплике у једног човека. :) Ипак, моћи тек постају сјајне у борби на крају. Па тако позитивка, Елен Пејџ, која може да пролази кроз зидове, трка се са негативцем, Вини Џоунсем, који главом руши те исте зидове, а како би прва стигла до дечака кога треба да спаси. Или када се боре Шон Ешмор, који производи лед и Арон Станфорд, који производи ватру и шикају те своје супстанце један на другог, што изгледа као борба чаробњака. Има тих занимљивих идеја још, а све подупрто сасвим пристојним специјалним ефектима.
Едукативни моменат: Тек када је Хју Џекман схватио да морају да делују као тим, савладали су Магнета. Иако сам има изузетне моћи – излазе му сечива из зглобова прстију и практично је бесмртан, то није могао да обави сам. Колико год да смо моћни, односно способни, некада неке послове можемо урадити само уз помоћ тимског рада.
Оцена наставника:
(са звездицом)
Универзитет за чудовишта (Monsters University 2013) је цртаћ, преднаставак филма „Чудовишта из ормара“ и уједно је први преднаставак у историји „Пиксара“. Радња прати главне ликове из првог филма, чудовишта Салија и Мајка (пре свега овог другог), током прве године студија на престижном Универзитету за монструме. Иако је убрзо након упознавања међу њима дошло до ривалства, сплет околности их тера да сарађују и временом постају најбољи пријатељи.
Критички осврт: Овај цртаћ, који приказује свет шарених чудовишта можда више одсликава живот него неки озбиљни играни филмови. Мајк све време покушава да оствари свој сан застрашивача и у томе – не успева. Нема помпезне победе на крају филма која би гледаоцима показала да се сваки рад исплати, јер напросто неке жеље нису достижне, ма колико год се трудили да их остваримо. Па, ипак, филм нуди нека друга решења, оптимистичан поглед на живот и људе, односно монструме и заиста је забаван. Веома ми се допадају поруке које шаље о пријатељству, тимском раду и раду уопште.
Едукативни моменат: Мајк је заиста много радио на томе да постане застрашивач, што му је био сан из детињства, али у томе није успео. Напросто, није био довољно страшан. Нико од нас није способан да уради све што жели, ма колико то жели и ма колико се трудио. Ограничени смо својом физиономијом, интелектуалним способностима и много чиме другим; не може свако од нас бити Новак Ђоковић, на пример. Ипак, Мајк је остварио неке своје жеље и он је постао тренер свом пријатељу, Салију, који јесте постао застрашивач, и то је постао веома поступно. Најпре су обојица разносила пошту у фирми, потом су радили у кафетерији, па шта све не, да би постали оно што су желели. И у сваком послу су се показали, односно трудили су се да буду најбољи. Нека је посао који радимо наша прва, друга, трећа или већ која по реду жеља, треба да се трудимо да у том послу остваримо напредак и да напредујемо.
Оцена наставника:
(ружичаста)
Митика: Мрачна спора (Mythica: The Darkspore 2015) је епска фантастика и други део саге „Митика“. Главну улогу има чаробница, Мелани Стоун, која је одбегла робиња и тзв. некромансер, што отприлике значи да ствара чаролије узимајући животну силу од других. Други некромансер, Метју Меркер, жели да се докопа камена (мрачна спора) који има изузетну моћ и чини да армије буду непобедиве. Тај камен су му отели други чаробњаци и распарчали га, те сваки део сакрили на четири стране света. Метју је успео да нађе један део, али Мелани, са својом дружбом, креће у поход како би му преотела други и осујетила га да чини зло људима.
Критички осврт: Продукција овог филма је попут оне у серијама Скај-Фај канала (само што би ово била неуспела верзија „Ксене, принцезе ратнице“), а таква је и радња – историју ликова немогуће је разумети без претходног наставка, мада је главни мотив радње релативно схватљив. Дакле, он јесте схватљив, као и краткорочни циљеви ликова – зашто раде то што раде, али је нејасно зашто баш тако раде, те све време има много бесциљног трчања и назови борбе. Радња је, заправо, у хаосу; час су овде, час пролазе тамо, те једва проналазе пут кроз магични портал у некаквом Стоунхенџу, да би тек неколико метара даље изашли кроз какву рушевину…
И ликови који се појављују, не само да нису неопходни, него нису ни најјаснији (баш као ни чудовишта из мочваре, који су нека блажа верзија зомбија). На почетку се појављује чаробњак Кевин Сорбо, који је изгледа ту само да исприча причу која је почетни замајац радњи, јер иако је обећао да ће се вратити, више се не појављује. Ту се појављује и потпуно небитни робовласник, коме се даје много више кредита него што заслужује, баш као и његовим двема помоћницама ратницама за које је нејасно за кога уопште раде, а Роки Мајерс је ваљда ту само да покаже да је лепо набилдован. Иако је Мелани имала провиђење да ће њих двоје бити љубавници то се није десило, баш као што се ништа специјално није десило ни са његовим појављивањем, јер никакву значајну улогу није одиграо. На њега је наводно чаробњак Метју бацио клетву, али какву и због чега, није речено. Од мистичних ликова у филму се појављују чаробњаци који су са њиховим светлосним моћима потпуно класични, а и други ликови (патуљци, орци, виле, змајеви) преузети су из „Господара прстенова“ и сличних остварења. У ствари, сва главна чаробна створења су ту. Па, ипак, за четири главна лика није јасно какве моћи имају, јер час Џејк Стормен лечи смртно рањену Николу Посенер, час она лечи њега, а и сама Мелани на змаја испаљује некакву светлост из руке, али то у другим (исто тако опасним приликама) не може да понови.
Дијалози су испуњени назови великим речима, а које су бледи покушај да се разговору да на тежини. Глума је, рекао бих, још блеђа. И да поменем да су на почетку филма сцене сецкане кратким приказима дивљих животиња. Као биолог могу само то да поздравим и приметим да је лепо убацити „Опстанак“, али му не видим смисао. Баш као ни целом филму.
Едукативни моменат: Меланини пријатељи су листом били забринути за њу да ће је Метју увући у свет зла, али испоставља се да је то немогуће ако она то не жели. Уколико смо довољно самосвесни, те нисмо поводљиви, на то да ли ћемо бити зли или добри утиче искључиво наша одлука.
Оцена наставника:
(ни поправни не помаже)
Змајева лопта: Еволуција (Dragonball Evolution 2009) је филм урађен према манга причи. Џастин Четвин је момак који тек што је напунио осамнаест година, који живи са дедом Рандалом Дуком Кимом, мајстором у борилачким вештинама. Деда обучава свог унука, али му не дозвољава да научено примени над насилницима који Џастину чине школски живот неподношљивим. Џастин ускоро и открива зашто га је деда заправо тренирао, јер се појављује зли ванземаљац Пиколо, Џејмс Марстерс, који жели да уништи цео свет. Џастинова мисија постаје да спречи Пикола у тој намери.
Критички осврт: Искрено, нисам неки познавалац манге, али ми нису ни сасвим непознате. У овом филму манга се препознаје кроз причу, али пре свега кроз ликове. Прецизније, кроз њихов имиџ, фризуре, покрете, понашање… Мада када зборим о ликовима, потпуни су стереотипи, а неки баш нису ни јасни. Рецимо, Џејми Чон је добра девојка, али се дружи са насилницима у школи. Организује журку на којој Тексас Бетл креће металном шипком на Џастина, те је све то нормално, без ичије вриске, нико не зове полицију и журка се надаље одвија као да се ништа није десило. Кад смо код нелогичности, Чау Јун-Фат час може да скакуће метрима високо, малте не да лебди, час не може преко усијане лаве. Такође је нејасно зашто је направљен увод на почетку, када је све то Чау Јун-Фат поновио крај логорске ватре. Прича није баш толико компликована да се не да разумети, напротив, веома је сведена и не превише оригинална.
Специјални ефекти нису баш увек на висини. Рецимо, нису најуспелија уздизања камених торњева около Пикола, као и принудно слетање возила у коме је дружина у том тренутку. А и маска мајмуноликог уништитеља није богзна шта. Сцене туче су коректно урађене, а посебно се издваја она с почетка када се Џастин Четвин у ствари и не бије са насилницима из школе, већ тако вешто избегава њихове нападе да су они на крају пребијени, а њихова кола демолирана. Касније туче су са све изливима светлости, што је већ уобичајена пракса у оваквим и сличним филмовима. И не превише фасцинантна, напротив.
Главни негативац, Џејмс Марстерс као лорд Пиколо и поред маске која је требало да му да застрашујућ изглед, заправо изгледа сасвим благо, а последња сцена где је он у ствари преживео и где га једна Кинескиња лечи, опште је место које најављује наставак. Вероватно ћу га одгледати, ако га буде, али не мислим да је добра идеја да га буде уопште.
Едукативни моменат: Џастин је успео да победи Пикола онда када је прихватио и своју лошу страну. Ако не идемо у екстрем попут њега да је свако од нас прикривено чудовиште, онда само треба да разумемо да имамо својих предности и мана и тек ако прихватимо и ово потоње, моћи ћемо да сагледамо наше реалне могућности. И наравно, шта треба поправити.
Оцена наставника:
(са плусем за труд)
from Из пера једног наставника http://ift.tt/1ZocgY6
via IFTTT
Нема коментара:
Постави коментар