Џаред Дајмонд и Питер Турчин – две теорије друштвеног колапса
Познати географ и физиолог са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелосу, Џаред Дајмонд, применио је исти компративни метод кога је раније користио како би објаснио различите стадијуме изграђености и успешности људских друштава од неолита до данашњих дана (чувена књига „Микроби, пушке, и челик: судбина људских друштава (Џаред 2004)), али овај пут на супротни проблем: на феномен друштвеног колапса са акцентом на енвироментлистичке узорке. Дајмонд проучава низ некадашњих и садашњих друштава са различитим проблемима у односу на „улазне“ варијабле који утичу на њихову стабилност. Како се излазне варијабле очитују као друштвени колапс или опстанак, оно посматра однос улазних и излазних варијаби како би утврдио врсту и величину утицаја могућих улазних варијабли на друштвени колапс.
Дајмонд уочава пет улазних варијабли које могу да доведу до колапса: климатске проблеме, непријатељско окружење, колапс важних трговачких партнера, проблеми са животном средином, као и неуспех да се прилагоди еколошким проблемима, при чему су еколошки проблеми стављени на централно место. Већ на самом почетку студије Дајмонд сматра да многе од пропалих цивилизација ову судбину доживеле због еколошких проблема – најчешће, да су људи били ти који су немарно уништили природна богатства од којих су зависила та друштва, те да су њихови сломови махом варијације на исту тему коју потврђују савремена археолошка, климатолошка, историјска, палеонтолошка и палинолошка открића у последњим деценијама (Дајмонд 2008: 18). Такође, Дајмонд утврђује 12 типова савремених еколошких проблема, од којих су, по њему, осам неспорно допринели историјски и археолошки добро проученим друштвеним колапсима. То су: 1) дефорестација и уништавање животне средине 2) проблеми са тлом (ерозија, салинизација, губитак плодности 3) проблеми са коришћењем водних ресурса 4) преобимни лов 5) преобимни риболов 6) утицај од стране човека донесених врста на постојеће домаће врсте 7) пренасељеност 8) повећани per-capita утицај на становништво 9) климатске промене узроковане људским фактором 10) повећање токсина у животној средини 11) недостаци енергије 12) најшира људска експлоатација постојећих земљиних капацитета за фотосинтезу. Тек из другог плана, Џаред Дајмонд укључује у посматрање и културне факторе, односно утицај људске културе на одношење према природи, тј. животној средини.
У посматрању феномена друштвеног колапса, „слома“ како га он назива, Џаред Дајмонд уочава ограничења који ометају разумевање феномена, међу којима за главно ограничење сматра отпор идеји да су народи у прошлости неким својим поступцима допринели властитој пропасти. Наравно, Дајмонд не сматра да су сва друштва осуђена на слом зато што наносе штету животној средини: „нека пропала друштва су била осуђена на слом, друга нису; право питање гласи зашто су се само нека друштва показала рањивима и по чему се друштва која су се сломила разликују од оних која нису“ (Дајмонд 2008: 23), при чему треба узети у обзир све важне чиниоце који утичу на друштва. „Четири скупине чинилаца – наношење штете средини, киматске промене, непријатељски расположени суседи и пројатељски расположени трговински партнери – могу и не морају да се покажу важним за конкретно друштво. Пета скупина чиниоца – реакција друштва на еколошке проблеме – увек се покаже важном.“ (Дајмонд 2008: 24). Нарушавање животне средине чине људи, а размере њеног оштећења и начини ублажавања тих последица делимично зависе од човека, а делимично од својстава природног окружења – од његове крхкости или отпорности. Климатске промене могу побољшати или погоршати услове сваког конкретног друштва; могу и једном друштву погодовати а другом нашкодити. Друштво, које је црпило ресурсе из средине, могло је апсорбовати губитке док је клима била погодна; оно корача пут слома када клима постане неповољнија. Да друштво није делимично исцрпело природне ресурсе, можда би преживело промену климе. И обрнуто: могло је преживети самонаметнуто исцрпљивање ресурса све док промена климе није наступила. Кобним се показује не само један засебни чинилац, већ спој људског учинка на природно окружење у комбинацији са променом климе. Трећа околност, спољни непријатељи, нешто је са чиме се сва историјска друштва суочавају. Друштво одолева непријатељима док је јако, а подлеже им када ослаби из било ког разлога, међу којима је и наношење штете животној средини. У том случају, непосредан узрок слома биће војно освајање, али темељни узрок – чинилац због чије је промене наступио слом – биће онај који је ослабио друштво, био он еколошки или неки други. Четврта околност је, заправо, обрунуто постављена трећа: све друштва имају суседе чије се понашање креће у распону од пријатељског до непријатељског. Друштва зависе до неке мере од увоза трговачких добара својих пријатељских суседа. Када трговински партнер ослаби из било ког разлога и не може да настави дотадашње опскрбљивање добрима, и посматрано друштво може ослабити до нивоа да, у комбинацији са другим чиниоцима, крене пут колапса. Пета, најважнија околност везана је за реакцију друштва на своје нарасле проблеме, били они еколошки или не. Различита друштва реагују на различите проблеме, од којих нека разрађују успешне методе њиховог решавања, а неке не – те се зато сламају (Дајмонд 2008: 24-30).
Питер Турчин, син познатог совјетског дисидента Валентина Турчина, професор је екологије и математике на Универзитету у Конектикату и, истовремено, један од светски најцитиранијих научника на пољу еволутивне биологије. Овај светски истакнути природњак је, са својим новијим истраживањима, и зачетник нове научне дисциплине – клиодинамике (од Клио – име музе историје и динамике – „ пручавања процеса који се мењају у времену“) која почива на укрштању историјске макросоциологије и математичког моделовања социјалних процеса, те политичке историје и еволуционог приступа у посматрању људских друштва. Турчин своје истраживање историје, што обилно позајмљује методе природних наука, усредсређује на групе, а не појединце. Слично као у статичкој механици, са разликом што Турчин не приступа (као нпр. при мерењу температуре или притиска) утврђивању својства целине израчунавањем кретања безброј честица, већ је ближи становиштима нелинеарне динамике која „људске агрегате“ посматра као скупине различитих личности са својим особинама и слободном вољом у међусобној интеракцији, где постоји и повратна динамичка спрега. „Промена у стању једне компоненте система утиче на другу, али промена у другој може да се повратно одрази на прву, односно да између две компоненте постоји повратна спрега. Када један динамички систем садржи у себи такву циркуларну нелинеарну повратну спрегу, он постаје веома подложан осцилирању“ (Турчин 2006: 11). Цикличност друштвене историје нема правилне периоде као физички феномени, већ, услед своје сложености, неправилне, где поједини фактори могу да имају у различитим тренуцима и различите утицаје, док су спољни узроци који делују на друштвене системе, такође битни – на пример, климатске промене, катаклизме, болести – али ипак другоразредни у односу на кључне правилности које Турчин тежи назначити.
У књизи „Рат и мир и рат“ Турчин развија теорију селекције културалних група којима покушава објаснити развој, успон и пад друштава кроз политичку историју. У том подухвату, Турчин се пре свега усредсређује на успоне и падове империја, и због њиховог већег светско-историјског значаја у односу на друга, мања друштва, и због веће очигледности и парадигматичности тенденција које у историјској динамици тежи да „ухвати“. За одлучујући фактор у својој теорији културалне групне селекције Турчин ипак види алтруистичку моћ солидарности која, у контексту свих друштвених стратификација и сукоба, у највећој мери утиче на успоне и пропадања људских друштава. Вертикална интеграција – одсуство радикалних баријера између управљачких елита и народа јесте одлика успешних и експанзивних друштава, укључујући она са империјалним „полетом“; но то не чини суштину, већ форму дубље социјалне кохезије. Турчинова теза је да кооперација унутар друштва ствара основу његове квалитативне друштвене динамике. Ова кооперативна унутарсоцијабилност почива на два начела „адаптације“: 1) сарађуј када довољно чланова групе такође сарађује и 2) казни оне који не сарађују. „Група која је имала довољно моралиста да претегну (њено колективно понашање) на кооперативном тасу теразија, избацила је из трке, или чак истребила групе које су то пропустиле да учине. Друга адаптација, људска способност да користе симболичке маркере у сврху одређивања кооперативних група, дозволила је еволуцији социјализације да превазиђе ограничења која намеће интеракција „лицем у лице““ (Турчин 2006: 7), чиме је омогућена самоидентификација код сложених друштава са вишемилионским припадништвом чији би припадници, у одсуству ових маркера, културних идентификатора и симболичких вредности један за другог остали странци. Неке од најмоћнијих и најразвијених друштава и цивилизација управо су почивали на оваквим темељима и „Рат и мир и рат“ убедљиво показују њихов развојни пут.
„Рат и мир и рат“ детаљно посматра и другу страну „асабијског цилкуса“, оног када друштво почне да слаби, опада и на послетку доживљава слом. Ни ово опадање, по Турчину, није линеарно уједначено. Управо стабилност и достигнути мир империјалне творевине у себи носи клицу будућег раздора. Напредак који доноси пораст становништва узрокује пренасељеност; пренасељеност доводи до пада надница, скупљег најма земље и смањења прихода по глави становника, док се истовремено врши неправедна расподела добити од најма између друштвених класа које се међусобно удаљују и све непријатељскије третирају. Опадање животног стандарда већине узрокује похлепне потезе привилегованих мањина са циљем да задрже степен дотадашњег богатства, па се повећавају издаци државе ка чијој се заштити или ухлебљењу себе и својих најближих елите окрећу. Са друге стране, смањују се приходи од пореза услед немаштине већине популације. Све то неминовно води до сукоба унутар елита и борби елита са народом, који прераста у серију преврата и народних устанака. „Рушење поретка прате четири јахача апокалипсе – глад, рат, епидемија и смрт. Број становника опада, наднице расту, а закуп појефтињује.“ (Турчин, 2006: 8).
Аутор „Рата и мира и рата“ сматра да комплетан циклус једног друштва – што се састоји од бенигне интегративне и проблемима оптерећене дезинтегративне фазе – траје између два и три века. Ову другу, „опадајућу“ фазу у животима пре свега аграрних друштава он назива „секуларним циклусима“, који се очитују у осцилацијама у демографској, економској и социјалној структури друштва са ослабљеном асабијом. „То не значи и да су спољашњи чиниоци безначајни – иако они нису узрок секуларних цилкуса, спољашњи чиниоци могу на њих утицати… Разлог нестабилности и даље лежи у унутрашњим узроцима (нарушена је равнотежа елита-народ итд)…“(Турчин 2006: 258). Етапе овог „секуларног циклуса“ утичу на тренд повећања економске и друштвене неједнакости што расту са слабљењем асабије, пошто велике разлике између друштвених група поткопавају кооперацију. „Дејство повећане неједнакости није ограничено на ескалацију „класних сукоба“ између богатих и сиромашних. Повећана неједнакост унутар класа води, такође, унутаркласном сукобу аристократа са аристократама и сељака са сељацима.“ (Турчин 2006: 261) Ово слабљење у друштвеном језгру, додуше, може се привремено одгодити по питању последица у империјалним творевинама са вишком слабо насељених територија на својој периферији, на граничним просторима; но, колонизација и сличне мере само краткотрајно спречавају ескалацију онога што Турчин назива „Матејевим начелом“ („Док сиромаси постају све сиромашнији, богаташи постају све богатији“). Јаз у расподели богатства (које се полако умањује и осипа) поступно доводи до подела и унутар владајућих група, а регионални и локални те верско-секташки (идеолошки) идентитети постају доминантни у односу на пређашње, што све погодује патогеним појавама и деструкцији друштвеног ткива у спирали насиља у које друштво на крају потпуно тоне. Услед тога сукоби имају тенденцију да се понављају за време дезинтегративне фазе, у распону од четрдесет до шездесет година.
Критички осврт на Дајмондову и Турчинову теорију друштвеног колапса
У стручној и широј јавности рецепција обе описане савремене теорије изазвала је и бројне критике и упућивање на њихове недостатке. Дајмонду је углавном приговарано да је превише пажње усмерио на мала, маргинална и преисторијска друштва са чијим се еколошким проблемима не могу повући довољно јасне паралеле у односу на модерна и савремена друштва. Сличне примедбе, па и оштрије могу се упутити Турчину: са једне стране, она веома прецизно упоређује правилности цикличних асабијских процеса унутар аграрних, прединдустријских друштва а не усуђује се да сличним параметрима покуша објаснити садашње (пост)модерно друштво, а камоли да се одважи да пружи прогнозе које се, читајући његово дело, саме намећу. Упркос бројним „метаетничким границама“ (Хантингтон би их назвао цивилизацијским границама) у савременом свету, свакако у другачијем контексту од оног које је владало у предмодерно доба, ствара се читав низ асабијских и контраасабијских струјања која убрзано покрећу друштвене процесе на глобалној равни. Турчин, међутим, само примећује да се на блискоисточном простору може одиграти нова „антизападна асабија“ која ће се кретати у правцу стварања новог исламског калифата, и ништа више од тога. Дезинтегративне, „секуларне“ асабијске фазе Турчин лаконски илуструје само примерима фаза опадања енглеског и француског феудалног система у 14. веку након вишевековног узлета, избегавајући да објасни њихову потоњу ренесансну динамику и прелаз у модерно друштвено устројство, а камоли да посматра феномен асабије у модерном контексту.
Следећа група приговора Џареду Дајмонду углавном се односила на непотпуну и нетачну фактографију. Неке од његових теза, попут оне да је друштво на Ускршњим отоцима доживело колапс услед еколошке катастрофе изазване неконтролисаном сечом шума, опорвргава читав низ археолога и етнографа који сматрају да је много већи утицај од еколошког имао утицај модерних западњака који су пренели болести урођеницима са слабијим имунолошким системом (а потом и део популације одвели у робље) што је, све скупа, имало много разорнији утицај по тамошње племенске заједнице од дефорестације, са чијим су се последицама, уз све тешкоће, они ипак некако носили. Још већу штету по природну средину, тврде ови критичари, имале су животињске и биљне врсте које су бели колонисти донели на Ускршња острва. Такође, читав низ примедби упућених Дајмонду тврде како је он крајње конфузан и неупућен у историјске чињенице које потискује у корист мање битиних, а често и сасвим ирелевантних еколошких тема. Ови критичари сматрају да фактор животне средине нема готово никакав значај за цивилизацијски тријумф модерног Запада нити за колапсе незападних култура које су пред њима поклеке, поготово не за битне одлике модерне западњачке цивилизације као што су капитализам, индивидуализам, рационализам или залагање за дијалог. Све су то моменти које Дајмондова „еколошки свесна теорија“ потпуно пренебрегава. Ту су и побројане фактографске, махом статистичке грешке на које се Дајмонд позива, као што су, по критичарима, значајно преувеличане бројке везане за изгладнели део светске популације. Питеру Турчину критика није могла да упути критике непознавања историјске фактографије, њихову нетачну интерпретацију или било какву спорности изнетих података. Турчинова теорија асабијских циклуса заснована је на опште познатим, парадигматичним историјским примерима и несумњиво добро утврђеним и проученим догађајима те бројчаним цифрама везаним не за маргинална и малобројна, већ за најважнија и најраспрострањенија људска друштва – империје, укучујући ту и западно друштво у својој средњовековној и раномодерној фази. Међутим, наважнија страна његове теорије – сама асабијска сила и њена јачина, у научно-егзактном смислу је неизмерива и „неухватљива“, изузев на основу других, изведених социолошких, историјских и културолошких проверљивијих показатеља. За његове емпиријски окренуте критичаре, то баца сенку на основаност целокупне теорије, коју сматрају за одвећ слободну интепретацију, учитавање нечег спорног у изведене научно неспорне, потврђене процесе и поједине чињенице које их поткрепљују.
ЛИТЕРАТУРА:
Augustin Aurelije, O državi Božjoj – De civitate Dei, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1996
Bourdieu Pierre, Forms of Capital, in J.G. Richardson’s Handbook for Theory and Research for the Sociology of Education, pp. 241–258, Greenwood, New York, 1986
Гајић Александар, Духовне основе светске кризе, Конрас, Београд, 2011
Daimond Jarred, Slom: kako se društva odlučuju za propast ili uspjeh, Algoritam, Zagreb, 2008
Dawson Christopher, The Dynamics of World History, Sheed and Ward, New York, 1956
Ибн Халдун, Мукадима, Веселин Маслеша, Сарајево, 1982
Hegel Georg Fridrih Vilhem, Filozofija povijesti, Romanov, Beograd, 2006
Herder Johan Gottlieb von, Reflections on the Philosophy of the History of Mankind, University of Chicago Press, Chicago and London, 1968
Machiavelli Niccolo, Izabrano djelo, prvi svezak, Globus, Zagreb, 1985
Mazzarino Santo, End of Ancient World, Faber and Faber, London, 1966
Malthus R. Тhomas, An essay on the principle of population, 1798,
http://oll.libertyfund.org/?option=com_staticxt&staticfile=show.php%3Ftitle=311
Марцелин Амијан, Историја, Просвета, Београд, 1998
Патнам Роберт, Куглати сам, Медитеран, Нови Сад ,2008
Полибије, Историје 1-2, Матица Српска, Нови Сад, 1988
Tainter Joseph, Kolaps kompleksnih društava, Naklada Jasenski I Turk, Zagreb, 2007
Тонби Арнолд, Проучавање историје, Службени лист СРЈ и ЦИД Подгорица, Београд, 2002
Турчин Питер, Рат и мир и рат: животни циклуси империјалистичких нација, Порта Либрис, Београд, 2006
Фукујама Френсис, Судар култура, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997
Carr Edward Hallet, What is History?, McMillan, London, 1961
Џаред Дајмонд, Микроби, пушке и челик, Досије, Београд, 2004
Шпенглер Освалд, Пропаст Запада 1-4, Кристали, Београд, Београд, 1990
from
Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via
IFTTT Видети заједницу
Вести - News - Новости
