КОСМЕТ У ПРОЗОРУ ОВЕРТОНА (1)

уторак, 26. септембар 2017.

КОСМЕТ У ПРОЗОРУ ОВЕРТОНА (1)

КОСМЕТ У ПРОЗОРУ ОВЕРТОНА (1)
АУТОРСКИ ТЕКСТОВИПОЛИТИКА Драган МИЛАШИНОВИЋ -
УВОД И ЈОШ ПОНЕШТО

„Прозор Овертона“ или како се другачије назива „Прозор дискурса“ је метод манипулације људском свешћу са циљем наметања одређених идеја које су појединцима, друштвеним групама, или целом друштву дуго биле незамисливе или неприхватљиве. Методу је, почетком 90-тих година прошлог века створио Џозеф Овертон (1960-2003), у оквиру америчке аналитичке институције „Макино центар за јавну политику” (Mackinac Center for Public Policy), чији је био потпредседник. (1)

Он је проучавањем односа медији-јавост дошао до закључка да за сваку идеју или проблем у друштву, постоји један такозвани прозор могућности, односно прозор прилика, који јој може омогућити да постане друштвено прихватљива. Дакле, животност друштвених идеја или модела друштвеног понашања не зависи само од елите која их заступа него и од тога да ли их јавност види у „прозору“ друштвено прихватљивог понашања. А тај прозор може се усмерено “отварати” и “затварати” одговарајућом манипулативном методологијом. Џозеф Овертон поставио је основе те методологије и она по њему носи назив “Прозор Овертона”.

Ради се о плански усмереној масовној манипулацији људском свешћу која се спроводи константно, али суптилно и постепено тако да жртва (одређени друштвени слој, народ или целокупно друштво) и не примећује манипулацију којој је изложена. Она се одвија у неколико фаза које, по потреби, могу трајати годинама, али зато готово сваку идеју која у једном тренутку већини изгледа неприхватљиво, болесно или опасно, могу на крају процеса учинити не само друштвено прихватљивом, него и законски заштићеном, односно од власти наметнутом.

Примера имамо колико хоћете. Рецимо, до 1973. године хомосексуализам је сматран за психијатриски поремећај, а након успешног “отварања” Прозора Овертона, Генерална скупштина Светске здравствене организације прогласила је, 17. маја 1990. године, хомосексуализам сексуалним опредељењем, након чега је уследило убрзана законска заштита нове “истине”, па сада у многим земљама које прихватају “западне вредности”, рачунајући и Србију, ризикујете затворске казне чак иако изразите сумњу у валидност таквог става. Или, замислите шта би се догодило да се улицама Црне Горе пре само двадесетак година прошетало оно људско биће које је било њен последњи представник на песми Евровизије.

Зато, када год се суочавате са чињеницом да Вам институције “цивилног друштва” намећу неке идеје које Вам се чине неприхватљивим знајте да је Ваша свест на мети најприменљивије глобалистичке технике масовне манипулације – Прозора Овертона! И ма како те идеје у првом тренутку изгледале апсурдно сведоци смо да оне временом постају наша стварност и државна политика.

Једна од њих је и идеја независног Косова. Када је тек смењени Тадић отрчао у Дубровник само да би се руковао са Тачијем он је фактички започео “бушење” Овертоновог прозора кроз који српска јавност треба да види Тачија као релевантног преговарача у “косовском дијалогу” (јер га је, наводно, изабрао његов народ) и омогући српској политичкој “елити” да га као таквог прихвати. Данас, видимо да га Вучић уважава као да није био вођа злочиначке ОВК, док његове сараднике тобоже оптужује за злочине.

Наравно, делотворност те манипулације је управно сразмерна степену контроле медија онога ко врши манипулацију. Што је степен контроле медија већи то је већа и ефикасност Овертон-методологије. И зато данас на Западу не постоје слободни медији који имају озбиљнији утицај. Нема их ни у Србији.

У овом тексту разматраћемо начин на који је применом Прозора Овертона у српској јавности Космет прешао пут од свете српске земље до Вучићевог позива на “унутрашњи дијалог”, који је несумњиви синоним за његову предају шиптарским екстремистима и међународним корпорацијама и одговорити на парадокс зашто се данас Косово сматра српским више у Чешкој или Грчкој него у Србији?

КОСМЕТ У ПРОЗОРУ ОВЕРТОНА

Иако ћете понегде наићи на податак да се манипулација свести методом Прозор Овертона одвија у пет фаза јер је тако прво промовисана, брзо је дефинисано да је то заправо процес у шест корака (фаза):

1) незамисливо (друштвено неприхватљиво) → 2) радикално (неприхватљиво али уз опаске) →3) могуће (прихватљиво као опција) → 4) рационално (проглашавање опције за објективну реалност) → 5) популарно (објава друштвене прихватљивости) → 6) легализовано (учвршћивање у државној политици, односно законодавству).

Као што видимо “суштина технологије је у томе што се жељени помак у мишљењу разбије на неколико корака, од којих сваки помера доживљавање идеје за по једну фазу, а општеприхваћену норму ка њеној граници. Ово изазива следећи помак самог прозора, тако да се постигнуто стање поново нађе у његовој средини, што омогућује да се начини следећи корак у његовим границама.”(2)

Већ на први поглед јасно је да Вучићев позив на “унутрашњи дијалог” значи улазак у пету фазу проблема Космета у Прозору Овертона, односно у фазу популаризације, тј. промоције друштвене прихватљивости идеје да Косово више није српско. Ово је претпоследња али увек најкритичнија фаза овог мас-манипулативног метода, јер јавности први пут директно представља до јуче незамисливу идеју као неминовну реалност (отуда приче да “Косово одавно није наше”, да се “мора прихватити реалност” итд). Иако се, по правилу, представља као некакав компромис она у стварности то никада није, јер сви “компромиси” бришу се последњом, шестом, фазом, где владајућа већина “проглашава” и “озакоњује” нову реалност дижући је на ниво табуа. Али, у стабилној скупштинској већини, какву има Вучић, та фаза је пука техничка рутина. Ако му се прохте може изгласати да се Сунце окреће око Јупитера. Зато је пета фаза, фаза праве одлуке. И најрањивија тачка могућег отпора.

Но, да кренемо редом.