Када песак почне да цури кроз прсте..

субота, 30. септембар 2017.

Када песак почне да цури кроз прсте..

Када песак почне да цури кроз прсте..
Саша Илић

Запис након завршне „јавне“ дебате о предлогу Стратегије развоја културе

Све је почело једним неочекиваним телефонским позивом, негде средином јуна, када је нацрт Стратегије развоја културе Републике Србије 2017-2027. већ одавно био у јавном оптицају, а у маргинализованим независним медијима сеnanizao приличан број критичких коментара како на нацрт тако и на нетранспарентни рад Министрарства културе.

Стајао сам пред вратима стана, покушавајући да име човека који ме је позвао спојим са сликом коју сам негде у подсвести имао о њему. Име је било звучно – Нино Брајовић, државни секретар за информисање и медије – а још звучнија афилијација која је уследила: звао ме је по налогу министра културе Владана Вукосављевића. Помислио сам да се спрема јавна дебата о Стратегији, па је Министарство одлучило да позове новинаре који се баве културном политиком како би на њој учествовали и уложили примедбе. „Не“, рекао ми је глас с друге стране док сам ја полако схватао ко је државни секретар био током деведесетих, а ко је данас: „Наш министар је велики демократа и он воли да прича и са онима који га хвале као и са онима који га критикују, а ви имате поприличан број негативних написа о Министарству…“ „Па, чекајте“, рекао сам, „ви бисте да насамо разговарамо у Министарству?“ „Да“, потврдио је секретар Брајовић, „министар би да мало поприча с вама“. „А тако… А када то?“ „Па, ево, рецимо, прекосутра у девет, ако вам одговара“. „Чекајте, а откуд вама мој број?“ „Знате, ја сам био новинар некад, мало сам се распитао…“ „Није вам било тешко, је л’ да?,“ осмехнуо сам се горко. „Не, уопште… Па, то ми је професија“, потврдио је државни секретар за медије. „Добро, јавићу вам се сутра и рећи ћу вам да ли долазим“, одговорио сам и питао: „Је л’ ово ваш број?“ „Да, да, то је мој службени број… Јавите се, чекамо вас…“

Нисам отишао на тај разговор у четири ока са министром Вукосављевићем. Kада сам сутрадан послао поруку секретару Брајовићу, поручивши му да су моји ставови јавни и да од њих очекујем одговоре у јавности а не „у четири зида“, што је окоштала метафора за читаву јавну дебату о Стратегији, секретар ми је одговорио да је све то тачно, али да ја „не хајем за чињенице када је Министарство у питању“. На крају сам се запитао какав би то разговор био са министром, свакако нека врста форсираног суочавања са чињеницама о раду тог ресора Владе, којима јавност не располаже или критички настројени коментатори не желе да их усвоје. Претпостављам да такве методе Министарство информисања није користило у ближој прошлости, док су деведесетих, нарочито у време министровања Александра Вучића, свакако имали много „ефикасније“ технике „суочавања с чињеницама“. Тога је био свестан и секретар Брајовић. Вероватно и сам министар Вукосављевић, коме демократија лежи на срцу колико председнику помирење у региону.

Одговор ми, међутим, није стигао све до јуче, када је у амфитеатру Народне библиотеке Србије одржана последња сесија у циклусу јавних дебата о нацрту Стратегије. Док сам слушао министра и његове специјалне помоћнике за питања дигитализације празнине (др Вука Вукићевића), геноцида над Србима (Драгана Хамовића), угроженог српства (проф. др Вељка Брборића) и вековно угроженог ћириличног писма (проф. др Александра Милановића), схватио сам да је оваква Стратегија произашла из једног изума „полихистора Милорада Екмечића“, који је почетком деведесетих у Музеју примењене уметности направио изложбу о геноциду над Србима. То је идеолошки аксиом Вучићеве политике, компонован као Kим Џонг Унова хидрогенска бомба, набијена нуклеарним експлозивним отпадом из деведесетих и пресвучена кошуљицом европске реторике о дигитализацији баштине. Тако је компонована и Влада Републике Србије (Дачић-Брнабић), такав је и Вучић сам.

Након сат времена излагања министра и његових помоћника, уследила је сесија предвиђена за јавну дебату. Али ту се морало уредно пријавити и написати питање које учесник жели да постави ауторском тиму Стратегије „која се у Србији чекала вековима“. Без тога нема разговора, што су представници Независне културне сцене Србије (НKСС) izbegli позвавши актере у култури на бојкот. Након њиховог одласка, министар Вукосављевић се иронично осмехнуо, рекавши како је то био „тријумф демократије на делу“. А онда је позвао на „озбиљан рад“. Генерални утисак о образложењима Вукосављевића и његових помоћника је демагогија и статистика у рату против аргумената. Kада је реч о потписницима proglasaНKСС (њих око 80), министар излази са статистичким подацима како у Србији постоји око 3.000 хиљаде невладиних организација које се баве културом, од Сумраковца до Бездана, те да су ваљда тих 2.920 културних субјеката (који се никада нису изјаснили о било ком питању културе, нити ће то учинити) важнији од ових осамдесетак „који себе називају независном културном сценом“.

Врхунац демагогије министра и његових помоћника је став да њихова Стратегија представља идеолошки неутралан документ, који се бави планирањем културе, правним легислативама и стратешким унапређењем стандарда у култури. Занимљиво је и да су стручњаци из области музеологије, плеса, филма и визуелних уметности говорили о својим областима, као да то нема никакве везе са базичним документом у који су уклопљени и из којих произлази сваки будући корак у култури.

Сада је сасвим извесно да ће оваква Стратегија у октобру бити пред скупштинским Одбором за културу којим председава Маја Гојковић. Исто тако, извесно је да ће бити усвојена на задовољство министра Вукосављевића, његових помоћника, те премијерке и наравно – председника. Од Вучића се другачија стратегија осим ове војне и није могла очекивати. Али од независне културне сцене се очекује више ангажмана, рада и организованије борбе за другачије уређено поље културе у Србији. Kао и најава неких опозиционих странака да ће бојкотовати изборе у Београду, тако и позив на бојкот дебате о Стратегији већ унапред оставља широки простор за несметани рад деснице у чијим рукама је власт данас. Након њиховог усвајања овакве Стратегије уследиће десет жестоких година одмазде над свима који не носе Вучићеве чизме. Тада ће бити касно.