ЗДРАВКОВИЋ: Хаос у Либији седам година након НАТО агресије

уторак, 27. новембар 2018.

ЗДРАВКОВИЋ: Хаос у Либији седам година након НАТО агресије

ЗДРАВКОВИЋ: Хаос у Либији седам година након НАТО агресије
УН је одустала од идеје да се избори на националном нивоу у Либији одрже ове године. Отказивање избора могло се и очекивати, што је још један показатељ да се Либија, и седам година након НАТО агресије против ње, још увек налази у хаотичној ситуацији. Ипак Европа је ваљда први пут покушала да владаре Либије, њеног истока и запада, окупи у италијанском Палерму да покушају да нађу неко решење.

На самиту је био либијски премијер Фајезал Серај, који представља власти из Триполија, али је његова моћ заправо веома ограничена. Ипак састанку је присуствовао и најмоћнији актер, генерал Калифа Хафтар чије снаге под контролом држе источни део земље (и геостратешки важнији јер тамо су и главни извори нафте). У земљи још увек траје насиље, а стварну моћ на бројним местима имају разне милитантне скупине (терористичке и локалне банде). Чињеница је да се бројне земље, ЕУ, САД, Русија управо боре за наклоност Хафтара.

Ко је генерал Хафтар?

Иако је био Гадафијев човек и оперативац ЦИА, имајући у виду однос снага на терену, генерал Калифа Хафтар је највероватнији кандидат за кормило ратом разорене северноафричке земље. Са друге стране, либијска племена виде млађег Гадафија као јединог легитимног спасиоца земље и спремна су да га подрже као дефакто лидера у било каквом политичком процесу.

Али ко је у ствари тај генерал Хафтар, који је на либијској политичкој сцени већ 40 година? Био је Гадафијев лојалиста и затваран је од његових заклетих непријатеља. Хафтар је под Гадафијем постао пуковник и командант либијских трупа у грађанском рату у Чаду. Заробљен је 1987. године, после чега га је Гадафи практично „пустио низ воду“ јер није желео да призна умешаност његових трупа у Чаду. Заробљеном пуковнику су тада помогле САД, у нади да ће им помоћи у обарању Гадафија. Хафтар се придружио опозиционој групи Национални фронт за спас Либије – коју је војно и финансијски помагала влада у Вашингтону. Под пратњом ЦИА, Хафтар је пребачен у САД, где је живео од почетка 90-их до 2011. године.

Ипак у Москви су се састали руски министар одбране Сергеј Шојгу и моћни либијски војни заповедник генерал Хафтар. Ово је још једна потврда руског утицаја у данашњој Либији. Москва већ неко време подупире Хафтара, којем ово свакако није прва посета главном граду Русије, а он је у међувремену постао најмоћнија особа у Либији те се под његовом контролом налази цели исток земље. Споменимо и то како је прошле године генерал био гост на руском носачу авиона где се такође састао са руским министром одбране.

Руски извори нису објавили превише детаља, наводи се само како су Шојгу и Хафтар у Москви разговарали о либијској кризи и сигурносној ситуацији на простору Блиског истока и северне Африке.

Било је то у пролеће 2011. године, коалиционе снаге почеле су да бомбардују Либију и постало је јасно да се „зона забране летења“ трансформирала у војну агресију са циљем смене режима у Либији. Тај напад и убиство Гадафија од стране прозападних милитаната, изнова се потврђује као велика прекретница у целом контексту спољне политике на простору ширег Блиског истока.

Прекретница за Путина

Истине ради, била је то тачка ескалације након које смо добили све што је уследило, и рат у Сирији, и кризу у Украјини, и тотално захлађење између Москве и Вашингтона, па и бројне теорије да је Русија на овај или онај начин утицала како би на власт у САД-у дошао Доналд Трамп.

Неки сматрају да су те прекретнице биле америчке инвазије на Ирак и Авганистан, али нису. Када занемаримо принципе и осврнемо се на оно што је заиста битно, интереси и интересне рачунице, рат у Ираку је заправо био добар за Русију јер су у завршници профитирали без икаквих губитака, односно добили су врло уносне нафтне послове (као и Кина), на власт су дошли већински Шиити, а Америка је изгубила кредибилитет. У Авганистану је пак постојала и конкретна кооперација између Русије и НАТО-а.

Напад на Либију је био велико кршење никад написаних правила светске равнотеже. И ако злочин у истој мери као и напад на Ирак (и то под лажним поводом непостојећег оружја за масовно уништење), Обамина администрација преправила је правила игре на овај начин: Нама све – вама ништа!

И није то тада била, како се пише, прекретница за Путина, била је то прекретница за Русију која је сада морала, и то против своје воље, да се врати назад на линију одмеравања снага као у време Хладног рата. Може се врло добро аргументовати да је то било контра руске воље јер се Русија, и пре Путина и по његовом доласку, показала као актер који више не нуди никакав идеолошки отпор, штавише, Русија је желела да буде саставни члан прве поставе капиталистичке глобалне економије.

Нечекајући да се прашина од бомбардовања Либије слегне, САД су кренуле , по истом принципу да руше и Сирију. Модел је био идентичан, наоружавање исламистичке опозиције, која се може пронаћи у дословно свакој земљи ширег Блиског истока (и код америчких савезника, рецимо у Саудијској Арабији где би се брзо нашле антимонархистичке снаге), да би након њиховог узлета амерички бомбардери одрадили посао до краја. Русија се ту није нашла прозвана већ је по инерцији морала да уђе у Сирију ако је желела да заустави амерички поход и нову, мени све – вама ништа, идеологију.

Да ли, има Русија уз дипломатски аспект и војни аспект?

Улазак у Сирију свакако је један од примера иако из Кремља поручују како се надају да ће се рат у Сирији завршити на начин да се све стране војске повуку. Где још руска војска може ући? У Либију, свакако. Јер ако то изведе може на неки начин да преокрене комплетну нову америчку стратегију која је, како смо и аргументовали, започела управо нападом на Либију.

Такви потенцијални руски планови спомињу се већ неколико година, ништа претерано службено, одмах треба рећи како наводи долазе од стране извора који никако не би требало цитирати као озбиљан, британски лист (таблоид) Сан.

Две руске војне базе већ су изграђене и оперативне у близини приморских градова Тобрук и Бенгази, а води их руска приватна војна компанија Вагнер Груп која већ има своје људе тамо. Верује се како су тамо већ и руске Калибар противбродске ракете, као и напредни С-300 системи. Кремљ се ставио на страну моћног господара рата, генерала Хафтара, чијим снагама такође достављају и тешко наоружање. Хафтар, који води Либијску националну војску је дефакто војни владар источне Либије. Ако Москва заузме либијску обалу могла би мигранте слати преко Медитерана у Европу, укључујући мигрантски талас. Извор Сан-а такође наводи да оно што Путин сада ради у Либији је еквивалентно из уџбеника о Сирији и Криму пре тога. Он види простор којим се не влада и користи то како би створио максимални утицај над Западом.

Ако Русија има воље и капацитета да контрира америчком интервенционизму, Либија се свакако нуди као логичан избор. Са друге стране, прича око генерала Хафтара је, у најмању руку, недоречена. Да ли је он заиста руски адут на истоку нафтом богате Либије (а тамо, на истоку земље, је већина нафте) или је реч о још комплекснијем актеру који је пре рата у Либији радио за америчку ЦИА-у?

Као таква Либија ће неминовно постати, ако већ и није, полигон за одмеравање снага између великих сила, а дани стабилности и несврстаности нестали су са пуковником Гадафијем, који сигурно није био идеалан лидер, али је своју земљу успео дуги низ година да сачува од оних које је похлепно мамило либијско нафтно богатство.

Милош Здравковић
Искра