Ратно тумачење историје
Економско тумачење историје једна је од великих идеја XIX века. Од почетка сам се жарко борио против ње, као и против једне друге, такође велике, шире и радикалније мисли чија је она само последица – утилитаристичког тумачења физичког и духовног живота. Но, чим сам се борио против ње, јасно је да је високо ценим. Не схватам како се можемо борити против нечег што не поштујемо. Само нас велике заблуде подстичу да се с њима ухватимо у коштац. А једна идеја стиче размере велике заблуде само онда када за собом повлачи изузетно важну истину. Другачије се не би могла одржати на ногама, стећи ватрене присталице и умножавати се. Велика заблуда увек представља велику истину, претерану и жестоку.
Појава ове теорије имала је огроман значај. Може се рећи да од тог тренутка почиње да постоји нешто што би заслужило да се назове историјском науком. Она је одједном открила да хрпа чињеница о људима није тек наизменично смењивање догађаја изазваних пуким случајем, него да иза тог привида капи воде у којој разуздано бујају микроби, живот историје има своју структуру, једну дубоку законитост која њим неумољиво управља. Иза веома замршене и променљиве сцене на којој се одвијају догађаји влада строго економско устројство сваке епохе. Оно је супстанца историјског процеса.
Од тада се, понављам, историја не задовољава приповедањем појединачних дешавања, већ тежи да реконструише свеопшти механизам дешавања.
Међутим, улога која је била дата економском чиниоцу била је преувеличана, јер је од њега створила једину аутентичну историјску реалност док је обезвређивала све остале – право, уметност, науку, религију – проглашавајући их за чисту „надградњу“, пуки одраз и пројекцију унутрашње економске механике. Управо у томе је претеривање, на које је већ сто пута указано. Али захваљујући њему, заувек је пробуђена пажња за економске чињенице сваке епохе, које су раније неопажено пролазиле крај историографа.
Како је била величанствена та светлост што је напречац обасјала таму прошлости када су Маркс и његови саборци убацили у дубоку пећину, пуну одјека и сенки, бакљу ове смеле мисли! Деловала је као очигледна истина коју су саме чињенице узвикивале и наметале. И истовремено – подударност је занимљива! – док је било очигледно да потиче од спољашњих чињеница, изгледало је и да је изронила, као лирско пророчанство, из дубина душа. Скоро увек се то дешава са великим идејама: истовремено их видимо и споља и изнутра, као истине и као жеље, као космичке законитости и као исповести нашег духа. Можда је и немогуће открити у спољашњем свету неку истину која већ није уобличена, попут величанственог делиријума, дубоко у нама. У случају економског тумачења историје, нема сумње да је било тако. Друштвено бивствовање је у XIX веку заиста првенствено зависило од економског фактора. Марксова идеја је, бар grosso modo (1), била веродостојна за то столеће и делимично за неколико претходних. Савремени човек се мало-помало претварао у homo oeconomicus-а. Занимало га је, изнад свега, да нагомила „средства“, „оруђа“. Живот му је надахњивала жудња за корисним. До небеса је уздизао инструмент, оруђе. Френклин је већ био дефинисао човека као animal instrumentificum-а (данас, после Келерових исцрпних истраживања у „станици за проучавање антропоида“, на Тенерифама, не може се спокојно гледати на ту дефиницију). Маркс ће завртети панораму историје око „средстава, инструмената за производњу“. Онај ко их поседује, тај влада. Историја је борба да их се домогнемо. Нови, другачији облик инструмената, условљава промену пејсажа човечанства.
Толико је вера у инструмент снажно присутна у мислима тадашњег времена да је просторно веома удаљени мислиоци, не знајући једни за друге, откривају у различитим сферама. Бечки архитекта Готфрид Семпер покушава да успостави „тектонику пластичних уметности“ на основу које реконструише историју уметности полазећи од првобитне керамике, претпостављајући да естетички облици потичу од инструмената и технике помоћу којих се ствара корисни предмет. Еволуција стилова се превасходно подудара са еволуцијом технике производње. Дарвин, коначно, не чини ништа друго сем што речи „орган“ враћа њено етимолошко значење – инструмент. Органски облик је збир оруђа за живот. Па шта? И саме идеје – „истине“ – посматрају се као инструменти, називају се working-hypothese, алат за умни рад.
Да ли је, срећом, све то чиста заблуда? Никако то не мислим. Ово виђење XIX века – строго узевши, целог савременог доба – тачно је; али не и једино тачно. Корист, посебно економска – „средстава за производњу и робну размену“ како каже Маркс – јесте велики точак историје, али он је системом зупчаника повезан са многим другим и скупа са њима се окреће. Та машина је много сложенија; толико сложена да још увек не назиремо њен целовит пројекат. И вероватно ће до открића преосталих њених делова такође доћи силом будућег низа претеривања. Њено откривање ће собом донети тренутак махнитости, а потом ће бити неопходно вратити се присебности.
Економско тумачење историје рођено у прошлом веку прилично јасно осветљава стварност наше епохе; али, чим се примени на неке друге, наједном се уочава његова махнитост. Не; историјом нису одувек аутократски владала средства за производњу и робну размену, нити она једнолично почива на економској борби између класа. Чак, друштвене класе нису увек биле економске класе. Можда то никада нису ни биле у потпуности, сем током последња два столећа, што би онда представљало историјски изузетак. Рецимо, касте у Индији нису економски устројене; највиша каста, брамани, сиромашна је, не поседује ништа. Веродостојни браман је „онај који је схватио“, онај који је мудар природом своје расе и божанском заповести. Вебер је указао у својим задивљујућим студијама из социологије религије да веровања не само да нису пуке последице владајућег економског модела већ, иако подложна његовом утицају, она и те како дубоко утичу на њега.
Како, почевши од 1800. године, све дубље залазимо у прошлост унутар европског историјског циклуса, тако Марксова теорија бива све мање очигледна. Неки чиниоци, који данас заиста изгледају другоразредни, избијају у први план и суверено моделирају тело историје. То нас наводи на помисао да се не мења само кожа историјске стварности, видљиве чињенице на њеном лицу, већ се, са сваким новим добом, мења и суштинска и скривена структура наличја друштва. Тврдоглаво настојати да се утврди један једини вечни принцип који би био врховни управитељ друштвених промена, била би глупост. Ближе је истини да су присутне различите трајне силе које, другачије устројене и спојене, доносе велике историјске промене. Недавно је Шелер уочио да у извесним епохама превласт имају биолошке снаге – крв, раса – што је случај код веома младих народа; у другим епохама колективни живот тиранишу политички чиниоци – Државни разлози, династички интереси итд. – а само потпуно зрела доба, која су већ на ивици пропадања, уздижу и проглашавају економски принцип за владаоца историје.
То значи да нећемо доспети до задовољавајућег нивоа разумевања историјског процеса уколико претходно не проучимо и не одвагамо утицај сваке људске делатности на остале сфере живота.
Једно од тих истраживања обухватало би оно што називам ратним тумачењем историје. Није реч о повратку на неку историографију која би приповедала о биткама, већ о томе да се укаже на пластичну моћ коју је у свакој епохи имао начин освајачког рата и којом је деловао на уређење живота. Изненађује да до сада није била више искоришћена једна идеја коју је још Аристотел нехајно наговестио у својој Политици рекавши да је „у свакој Држави Суверен ратник и у Власти учествују они који имају оружје“.
leonidas 23
Ова мисао могла би послужити као полазиште ратном тумачењу историје, које би чинило савршен контратег економском тумачењу. Према том тумачењу, живот не би у свакој епохи био у складу са средствима за производњу, за стварање, већ напротив, са средствима за разарање. Модификација бојног оружја ствара другачију конфигурацију друштва. Облик политике био би примерен облику рата, а јавна власт би се увек појављивала у рукама оних који имају оружје.
II
Ратном тумачењу историје и Марксовој идеји заједничко је убеђење да је борба историјска стварност, као и то да се у њој не боре људи, већ средства. Чини се да је друштвена моћ у свакој епохи расподељена према квалитету и количини средстава за разарање које сваки човек поседује. Заиста, ова мисао о борби као супстрату космичке стварности, како физичке тако и историјске, лежи дубоко у утроби модерне душе. Пре знатижељног испитивања требало би нагласити чињеницу да је цела модерна физика осмишљена на основи закона судара који је формулисао Рен. Супротно томе, научници нису знали шта да раде са идејом „свеопштег привлачења“ која је, као круна Њутнове механике, увек личила на некакав магијски појам, хетероген у односу на све остале научне појмове, као бануо из неког другог духовног света, другачијег од модерног. А ништа мање није занимљива сама чињеница да са Ајнштајном почиње ново време, можда и зато што је он био први који је истакао ту идеју „привлачења“ и њом, такорећи, прожео целокупну механику.
Није Маркс измислио механизам борбе за објашњење историјских промена. Још је Гизо тумачио историју Француске као вечни сукоб две класе: аристократије и буржоазије. Њихова непрестана препирка, по Гизоу, води се у области права. Маркс је само пренео супстанцу која ствара и разврстава антагонистичке друштвене групе из сфере права у сферу економије, следећи Сен-Симона, истинског оца те творевине.
Бојим се да је историја по којој је стварност борба, лажна историја усредсређена једино на pathos а не и на ethos људског саживота; то је историја драматичних тренутака једног народа, не његовог животног континуитета; историја његових махнитости, не његовог нормалног пулса; све у свему, то није историја већ фељтон. Али то је, наравно, само по себи, откровење за нас да је у прошлом веку било слуха искључиво за историјску раштимованост. Истину говорећи, тај век је био – премда велики и екстреман – клоака у коју су се улиле све бујице песимизма што су, почевши од краја ренесансе, непрестано навирале. Од епохе Дон Кихота казаљка европске равнотеже неумољиво се нагиње ка тузи. (Сетите се да су у XIX веку писали Бајрон, Шопенхауер, Флобер, Достојевски. Огроман, невероватан талас песимизма!)
У жељи да наговестим део онога што би подразумевало „ратно тумачење историје“ подвући ћу неколико чињеница. Европа не би била могућа без Рима, који ствара њену прву скицу и неку врсту темељног устројства. Али, истовремено, Рима не би било да није било Грчке. Из једноставног разлога. У једном тренутку је изгледало да је Запад осуђен на оријентализацију. Реч је о епохи у којој страховита персијска нација хита ка нашем континенту. Грчка ломи кичму њене моћи са Милтијадом и Темистоклом на Маратонском пољу и код Платеје. Како? Зашто? Каква се чудотворна чаролија спустила на атински народ, веома малобројан и веома млад тада, која му је помогла да уништи такву националну силу, једну од најснажнијих и најзрелијих које је свет икада видео, Персијанце? Да ли им је помогла магија? Нипошто. Управо супротно. Један сјајан изум проницљивог хеленског ума. Грчка, Рим, Европа били су могући захваљујући фаланги.
9ve5LkheaSkbx2Hsh5jl 09 fe808f481b40a32896fc6b363e6f2b47 image
Персијанци су имали неустрашиву и огромну војску, али су се борили као безоблична маса и збркана гомила. Грци, у поретку фаланге. Изгледа да је овај изум припадао Дорцима и, попут многих других ствари, био увезен у Атину из Спарте. Преносимо у целости размишљања најбољег историчара ратоводства, Ханса Делбрика. Завређују пажњу:
„Хомерови јунаци су појединачни ратници. Да је Хектор могао да доведе у ред и дисциплинује своје Тројанце, сва Ахилова снага и умеће распршили би се пред тим чврстим стројевима. Ахил приморава на бег стотине Тројанаца јер је надмоћнији од сваког Тројанца понаособ и не постоји сила која би их окупила против њега. Чак и да се неколицина њих ујединила, не би био могућ повољан исход, јер није постојала никаква сигурност да први коме би запретило Ахилово непромашиво копље не би престрашен утекао; њега би у бегу следио најближи, и редом тако док не би побегла цела трупа. Само једна боље уређена и бројнија група, која након дугог обучавања зна да одржи своју кохезију и да се повинује једном заповеднику, може гарантовати заједнички опстанак чак и у смртној опасности. Осећање да остали неће подбацити, које испуњава сваког појединца, помаже да се лакше издржи јер умањује опасност што прети сваком понаособ. Ономе ко је опкољен са свих страна, физички је спречен бег. Кохезија, сама по себи, ствара ратничку снагу; она премашује утицај појединаца, те је свеједно да ли је он решен да јој својим учествовањем допринесе или не. Такву кохезију и заједништво називамо ’тактичким телом’. Тактичко тело је мноштво ратника са јединственом вољом. Оно може да буде толико чврсто да се у њега могу укључивати и у ратне сврхе употребити нимало ратнички, па чак и непријатељски елементи. Краљ Фридрих II Велики убацивао је непријатељске заробљенике у своје дисциплиноване батаљоне. Свеукупна војна снага креће се између две крајности: личне храбрости и обучености, са једне стране, и чврстине тактичког тела, са друге; или, другачије речено, између витештва и дисциплине. Врхунски домет је постигнут када се обе сједине, као што је то учинила спартанска фаланга – линеарни поредак од претежно осам редова – у којој је сваки појединац од детињства био подучаван јунаштву и живео надахнут једино идејом ратничке части. Сачувана легенда открива нам порекло те фаланге. Један бог је обећао Лакедемоњанима да ће увек побеђивати када у бој буду улазили уз звуке флаута и ако се не буду борили против флаутиста. Борити се уз флауте значи ступати у ритму, поретку и строју, све у свему, у тактичком телу. И занимљиво је приметити да ће се флауте и бубњеви, као ритмичка средства, поново појавити у историји када ландскнехт (2) буде привео крају рат са средњовековним ’витештвом’ чији су припадници такође били појединачни борци.“
Ето, тим великим разорним средством баратали су Атињани у судару са џиновском масом персијске силе на Маратонском пољу.
Други рат је добијен на мору. Темистокле је имао генијалну замисао да створи велику флоту којој би се удахнула дисциплина копнене војске. Но то је донело нов огроман преображај атинске унутрашње политике и уједно представља задивљујући пример како рат утиче на историју права; како, заиста, према Аристотеловој идеји, „управљају они који ратују, и у Власти учествују они који имају оружје“, стварајући тако облике врховне власти, лик Државе.
Сваком броду – трирему – било је потребно од 150 до 180 веслача: три реда од по шездесетак војника, капетан и кормилари. Атињани су приправили чак 127 бродова. То претпоставља контингент од неких 25.000 људи. До тада су ратовали само слободни људи, никад робови, и аристократија – еупатриди. И структура атинске државе је својом суштином почивала на аристократским начелима. Како је било неопходно да се за флоту мобилише сав способан мушки свет у Атини, морало се дати оружје чак и тетима, најнижој класи пореских обвезника која није служила у фаланги. Управо стога велика освајачка политика којом је Темистокле запахнуо Атину носи са собом, услед потребе за новом војном техником, целовито успостављање демократије. Са увећањем освајачке војске аутоматски је уследило протезање врховне власти на најгору класу, која чак није била ни слободна. Ова чињеница је уједно шамар економском тумачењу историје, будући да тети не освајају Власт пошто су се дочепали средстава за производњу и робну размену; они су и даље сиромашни и немају ништа, а средства за политички утицај стичу тако што су богати решили да им их уступе јер су им тети неопходни за једно ново ратно устројство. Видимо, дакле, да се проширење службе на све припаднике државе и демократија рађају скупа, управо из освајачких апетита – исто се догодило и у XIX веку. Било би добро да „загрижене демократе“ дубоко размисле о учесталости појаве, током историје, да је освајачка политика плод демократије и, обрнуто, демократија залог освајачке политике.
Отприлике у то исто доба у Грчкој постоји једна строго аристократска Држава: Спарта. Чини је само 12.000 Спартанаца, насупрот 180.000 хелота (3) и 50.000 перијека (4). Како су они успевали да држе у покорности толико бројну масу? Решење тајне нуди откриће да Спартанци нису дозвољавали хелотима учествовање у ратовима; највише што би им допустили је да им буду штитоноше, али никада им нису давали оружје. У њиховој војсци је једино могао учествовати известан број перијека, али он никада није смео да надмаши број Спартанаца.
flat800x800070f
Као што демократија претпоставља војну службу свих припадника државе, аристократија неминовно од ратовања ствара привилегију. Увек управљају – како је наговестио Аристотел – они који имају оружје. Средњи век је саздан на аристократским начелима, будући да је, само за мањину, љубоморно чувао ту привилегију да се буде изложен опасности и учествује у одбрани. Из ње ће се родити култ рата, култ витешког држања средњовековног велможе. Док мистик који жуди да извојује величанствену победу на другом свету, клечи и моли за смрт, варварин Зигвард Силни, Англо-Данац, грми у агонији: „Подигните ме! Желим да умрем као војник, а не изваљен као крава. Навуците ми панцирну кошуљу, ставите ми шлем, додајте ми штит у леву руку и моју златну секиру у десницу, да издахнем под оружјем.“
Та љубав према средству за разарање која омогућава ужитак у управљању преточена је у химне пуне заноса чији ехо одзвања историјом, па нас нимало не изненађује што су у своја славна времена Арабљани имали петсто назива за сабљу.
III
Понекад је утицај ратне технике на историјске судбине до те мере прилагођен ситницама да изгледа комично.
Грчком историјом кружи једно скоро гротескно предање које вели да су у доба свог расула Спартанци молили надмену Атину да им пошаље неког генерала. Како би им се наругали, Атињани су им послали Тиртеја, старог песника, грбавог и смешног. Но он је научио лаконске младиће да певају његове песме и у свакој прилици доводио их до победе. Од тада Спарта почиње да се опоравља и њена моћ расте, све до коначне величанствене победе над Хеладом.
Чини се да ова магловита легенда сада бива јаснија. Тиртеј је збиља био смешна личност, остарели генерал и старомодни песник. Нове генерације војника и песника подсмевале су се његовом архаичном стилу у војној стратегији и поезији. Нарочито су његове песме, испеване у старинском метру, одсечног ритма, супротстављене лакшим и лепршавијим формама нове поезије. Али ти древни ритмови, створени у епохи строже ратничке дисциплине, били су њен симбол и имали су снагу да збију корак као код фаланге. Веома једноставан ритам хипнотише појединца и снажно га углављује у јединство тактичког тела. Захваљујући томе уследио је тријумф Спартанаца. Тиртеј је обновио древну и строгу тактику. Његова улога је на неки начин слична оној коју је имао Хинденбург (5) у последњем великом рату.
Ратничка дисциплина је од памтивека била једна од највећих историјских сила. Свака друга дисциплина, а нарочито она која је неопходна за сваку сложену индустријску делатност, потиче од тог духовног поретка који је човек изумео ради војевања. Када један генијални Шпанац (6) буде покушао да заустави мистично расуло названо и оличено протестантизмом, пронаћи ће лек у својим војничким навикама и основаће „дружину“ чије ће васпитање и режим деловања проистицати из моралних „заповести“ које је он, речником капетана, назвао, „духовним вежбама“. Једна од њих су и чувене дубоке мисли о „Двема заставама“, које као да су му навирале испред шатора на бојном пољу у пурпурно свитање будућег крвавог дана. (После Духовних вежби уследила је друга страховита књижица „заповести“, којом су се нове историјске снаге организовале у страшне ескадроне: Комунистички манифест. Не могу се читати њене странице а да се халуцинантно не чује ритмички марш једне бескрајне гомиле наступа.)
Изненађујућа делотворност приписана римској песници од првог тренутка њеног појављивања на позорници историје последица је, пре свега, појачавања дисциплине. Атинска војска имала је само дисциплину која механички произилази из тактичког тела и његове увежбаности. Недостајао је фактор строгости. Сваки војник је, усред битке, могао да се буни пред ареопагом против свог стратега, који није имао никаква овлашћења. Отуда честа смењивања генерала током битке. Рим пак, сасвим супротно, предаје апсолутна овлашћења војном поглавару: конзулу.
Као пример владајуће строгости наводи се једна од ретких веродостојних приповести о Риму из периода пре пунских ратова: године 425. конзул Аулије Пастумније одрубио је главу своме сину зато што је овај напустио војну формацију, ухватио се у коштац са једним непријатељским војником и ступио у појединачну борбу из које је изашао као победник.
Истина је да се римско јавно тело стриктније од хеленског обликује око анатомије војске. Бирачи се деле на класе, а принцип класификације је структура оружане силе. Она је доживела задивљујући напредак у односу на фалангу. Дугачка и танка фаланга опасно вијуга бојним пољем. Има слабу позадину и није тешко у њој направити клин кроз који би продро непријатељ. С леђа је увек могуће да буде опкољена, а на крилима то је стална опасност. Из свега произилази да прекомерно продужена линија само наизглед представља снагу. Римљани су дошли на генијалну идеју, веома сличну оној који су имали стари градитељи када су из романске конструкције извукли прозрачно готско здање, пошто им је одједном синуло да маса продужетка зида није неопходна и да су сасвим довољни потпорни стубови. Тада су укинули, односно избили зидове и оставили само динамичке нерве здања. Пуким одбацивањем елегантно су решили проблем како да се добије већа, чвршћа и светлија грађевина. На исти начин поступа и Римљанин, разбија фалангу на мање делове и оно што уклања с чела, пребацује у позадину. Добија се манипул, тактичко тело од 120 људи, скоро квадратног облика, једнако спреда као и с бокова, којем је теже прићи с леђа и које је, пре свега, изванредно покретно. Када прва линија негде попусти, војници из позадине манипула одмах прискачу да је попуне. Дакле, манипул се састоји од две центурије од по 60 људи. Центурија и центурион су ковачи римске историје. Центурија је исторемено била и изборна јединица у којој се организовало гласачко тело.
From Above
Поред ове две иновације – конзулових овлашћења и манипула – од не мање важности су и следеће: pilum (7) и војни логор. Грчки хоплит (8) се бори дугим копљем; Римљанин, кратким бацачким копљем и на тај начин раздваја сукоб у две етапе: прву обухвата рат на даљину и она је уједно припрема за другу етапу, непосредну борбу мачем. Сем тога, војска ноћу није одлазила на починак а да претходно није ископала шанац око места где се налазила, и иза њега побола плот: овај утврђени логор, показаће се касније, биће велика снага римског народа.
Римски народ! Можда би ваљало да се позабавимо тачним значењем овог израза. Увек када је јавна власт проговарала, она је то чинила у име Сената и народа – Senatus populusque romanus – S.P.Q.R. како је стајало на званичним скиптрима (они се и данас појављују у севиљским литијама, па је један простодушни спортиста, задивљен, прочитао SPORT). Прво што изненађује је управо та двојност: Рим очигледно није нешто јединствено, већ га чини двојство: Сенат и народ. Када је Рим престао да буде двоје и постао једно – попут данашњих нација – престао је да постоји. Та двојност садржи непроцењиву природну снагу, коју би било благородно изложити као тему за размишљање савременим политичарима. Она скрива тајну римске величине – кажем тајну, јер је заиста реч о загонетки. О најирационалнијем државном уређењу које је икада постојало током историје и упркос томе, или можда управо захваљујући томе, најделотворнијем. Но сада није прилика да толико далеко идемо у ширину.
11. Imperium Romanum. Eol. Titov slavoluk Forum Romanum Via Sacra 82. n. e. 03
Желео сам рећи да уколико Senatus populusque преведемо као Сенат и народ, добићемо дослован, али погрешан превод. Под речју народ данас подразумевамо грађанско тело. Међутим, веродостојно значење речи populus, онда кад се појавила, било је – оружано тело. Уколико би неко желео да изрази најдубље значење ове синтагме, у складу с духом старог Рима, морао би парадоксално да обрне појмове и каже: народ и војска. Римском уму Сенат је био синоним грађанског тела: чинили су га земљопоседници, старе породице или gens, народ, племе које је уживало свето право на женидбу, confarreatio, на основу којег су могли да имају наследнике. Наследници су наслеђивали све, посед и обиље права, као једини синови оца, patera, и зато се зову патрицији. Остали, у чисто правном смислу, немају оца већ само зачетника; они су нараштај, proles, - одатле потиче реч пролетери. Ти стари ратари, грађани, боре се с оружјем у руци, али им је потребна помоћ у војним походима те организују тело ратника – populus – састављено од ситних земљопоседника из околних равница. Момзен доводи ову реч у везу са глаголом populari, која не значи населити, већ напротив, раселити, похарати. (Жртва насиља звала се popa.) Populus првобитно обавља само физичке послове у рату, а у политику улази на силу, војничким штрајковима. Чим би се непријатељ приближио граду на седам брежуљака, populus би одбијао да учествује у рату. Отуда проистичу безбројна и легендарна повлачења са једног на други брег – Авентин, Капитол, Целијан итд. – о којима су многи учени људи разбијали главе.
Чистокрвни Римљанин из славних времена Републике није могао замислити грађанина који није ратар. Из једноставног разлога, јер није могао замислити да се може бити грађанин а не бити ратник. Ево зашто. Ратник се тада сам старао о снабдевању неопходним животним потрепштинама, што је било немогуће уколико није имао своје имање. Али није му земља непосредно обезбеђивала власт, већ оружје које му је та земља обезбеђивала. Због тога неће стећи политичка права све док не почне да се бори, упркос томе што је одавно већ био земљовласник. Може се рећи да је после рата са Самнићанима (9) овај рурални плебс успео да заврне руку господи из Сената и да се истински пробрати у populus romanus.
Немогуће је схватити историју Рима уколико се занемари та двојност између крупних земљопоседника који живе у граду и власника ситних поседа настањених у околини. Између њих, све до Цезарове епохе, букти велика политичка борба. Господа из Сената су чиновници; ратари из околине су ратници. Они су потребни једни другима и та потреба ће бити зачетак задивљујуће, органске кохезије римских подвига до II века пре Христа.
Из свега се види да најграђанскија и најбезазленија реч, народ, она којој прибегавају миротворци, има обеспокојавајуће ратно порекло. И што је још занимљивије, то исто, у неким језицима, важи и за реч која симболише мир и идилу – село: на немачком она гласи Dorf, што је у старонемачком из северне области имало облик thorp, из које потиче данашња реч трупа; у руском језику село је полк и значи пук војске.
________
(1) Грубо, површно, у великим потезима, у главним цртама. – Прим. прев.
(2) Војник плаћеник у средњем веку у Западној Европи. – Прим. прев.
(3) Припадници земљорадничког становништва старе Спарте; били су власништво државе и у мало бољем положају од робова. – Прим. прев.
(4) У старој Спарти су то били покорени сељаци, староседеоци, без политичких права али слободни. – Прим. прев.
(5) Паул фон Хинденбург (Paul von Hindenburg, 1847-1934), немачки фелдмаршал, председник Републике 1925. и 1932; у I светском рату командант армије, а затим немачког Источног фронта: од 1916. начелник штаба немачке Врховне команде. – Прим. прев.
(6) Односи се на Игнасија де Лојолу (Ignacio de Loyola, 1491-1556), шпанског официра, а потом монаха. Он је 1534. основао нов монашки језуитски ред, од папе одобрен 1540, чији је циљ био борба против протестаната и свих противника римокатоличке цркве. Језуитском реду је дао чврсту дисциплину и сам био његов први старешина – генерал. Римокатоличка црква је Лојолу прогласила за свеца, чији се дан слави 31. јула. – Прим. прев.
(7) Пилум је кратко, бацачко копље са издуженим шиљком које је требало да пробије штит и продужи даље у тело војника. – Прим. прев.
(8) Оклопник, тешко наоружани пешак у старој Грчкој. – Прим. прев.
(9) Самнићани, Самнити или Сабињани – група ратоборних италских племена. Римљани су против њих водили самнитске ратове у периоду 343-290. пре н. е. који су обавијени многим легендама, једна од њих је и отмица Сабињанки. Победа над Самнићанима омогућила је Римљанима да завладају најпре Самнијумом и Кампанијом а потом и јужном Италијом. – Прим. прев.
Превод са шпанског: Биљана Буквић
Извор: Хосе Ортега и Гасет, Посматрач, Clio, Београд, 1998.
from
Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via
IFTTT Видети заједницу
Вести - News - Новости
