Вести - News - Новости: ...

недеља, 1. јануар 2017.

...

...
Да би се правилно разумели предстојећи догађаји, да би се оценио домет председничких и евентуалних парламентарних избора, неоцењиво је важно имати на уму следеће:

У Србији се не води политика, него се само извршава она која се креира „од споља“. Смисао избора се овде, дакле, своди на то ко ће и под којим условима спроводити политику Запада. Привид да овде постоје политика и политичари не долази из увида у стварност, већ из етнопсихолошког, српског доживљаја политичара као сеоског кнеза, који може по својој ћуди, да награди кога, да му учини, да му помогне, а све то у замену за лојалност и улизивање. Другим речима, наше сведено, поједностављено схватање политике, пружа нам илузију да политика и политичари овде уопште постоје. Типичан српски политичар је Драган Марковић Палма, а сви остали, од секретара месне заједнице, до Вучића, су само умањени, или мултипликовани Драгани Марковићи. Опет говорим о доживљају политичара и политике у Срба – политичар је неко ко нема задатак да се бави државним пословима, нити јавним добром, већ је неко из чије се руке добија посао, грађевинска дозвола, пословна комбинација итд.
Другим речима, Срби од политичара и не очекују политику, већ личну вајдицу. Тиме је задат и оквир размишљања бирача.

На српској политичкој сцени нема алфа примерака, изразитих мужјака, са вољом за моћ. Извршавања туђих налога и полтронисање јачима од себе није моћ, него немоћ. Бета примерци су, у најбољем случају, способни само за симулацију моћи и застрашивање поданика. Таква врста људи долазак на власт сматра крајем, а не почетком политичке борбе.Од тог тренутка, од доласка на власт, једина брига је конзервација стања, односно останка на власти, без обзира на то коју цену треба за то да плате држава и народ.
Основни постулат политике је да је спољна политика далеко важнија од унутрашње, односно да онај ко не влада спољном политиком, не може ни унутрашњом. Управо је последица одустајања од спољне политике то што ММФ и друге међународне организације воде чисто унутрашње ствари Србије, од финансија, до безбедности, културе и просвете.
Последица одустајања од спољне политике је и то што свако нов, ко уђе у политику (истина, и ко уђе, нема појма зашто је ушао, осим да буде ту) и ко се бави, условно речено, опозиционим деловањем, за формални улазак у институције система мора да се обрати странцима и да плати цену за улазак. Уколико то не уради, следи му дуго мрцварење, финансијско исцрпљивање, медијско блаћење и – на крају – гашење.
Из тачке 4. следи и следећа тачка: у Србији нема опозиције, бар нема опозиције странцима. Фокус сваке опозиционе партије или групације је на тренутном властодршцу, а не на промени политике и ресетовању система. То иде на руку Западу који, повремено мењајући властодршца, ради смањивања напетости у земљи и стварања илузије друштвеног кретања, заправо конзервира колонијалну управу.
Опозиција је фатално неспособна и то не зато што је, по мишљењу српских интелектуалаца, разједињена, већ зато што нема идеје, људе, нити макар бледу замисао шта је политика уопште, изузев бити калиф уместо калифа. Уједињење игнораната само мултипликује незнање. Уколико се не уједине, испашће из политичког живота, а уколико се уједине, распашће се дан после преласка цензуса. Исход ће свакако бити исти: неће утицати на политички живот, али ће поправити сопствени материјални положај.
Читаву збрку додатно компликује српска патриотска политичка аналитика, кој и сама, са изузетком највише десетак појединаца (од којих половина ради за Вучића и странце), нема појма о чему се уопше ради, али има невероватну вољу да то незнање и неразумевање сваки дан пласира и тиме додатно слуђује публику. Сталне обмане да Руси сутра долазе да нас спасу, да стиже оружје, да се ситуација у свету драматично мења у нашу корист, да је Запад пред колапсом, а Америка у расулу, само појачавају дефетистичка расположења, кад се испостави да такве вести нису ни у далекој вези са истином.