Српски лингвисти, изузетним на свету, двописмом настављају да затиру српску ћирилицу. Стручњаци за српски језик и писмо, који су једини плаћени и задужени да системски и стручно брину за нормирање језика Срба и (о)чувања ћирилице још нису решили питање писма за српски језик у складу с Чланом 10. Устава Србије и у складу с целокупном европском и светском праксом у решавању питања писма у свим другим језицима, па стога предложене мере у Нацрту стратегије развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. у одељку 3.6. Неговање српског језика и ћирилице не могу, сасвим сигурно, побољшати данашњи катастрофалан положај ћирилице у српском језику и народу
За српску ћирилицу ништа није добро у Стратегији културе
Министарство културе и информисања Србије, с министром Владаном Вукосављевићем на челу, учинило је нешто добро у ово наше предуго тешко време. Сачинило је Нацрт стратегије развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. И први пут су је изложили пред грађанство Србије и организују јавну расправу за заинтересоване. Прва расправа била је у Новом Саду у Матици српској 1. септембра 2017. Следеће расправе планиране су у Суботици за 4. септембар, у Ужицу за 7. септембар, у Косовској Митровићи 12. септембра, у Крагфујевцу 14. септембра, у Нишу, 18. септембра и у Београду 28. септембра 2017. Ми у Удружењу за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ скромно оцењујемо Нацрт стратегије општом оценом 8. Највише зато што је заузело добро основно полазиште.
Међутим, кад се тиче онога што нас у „Ћирилици“ највише занима и у чему се сматрамо компетентним за оцену, а реч о мерама за неговање српског језуика и ћирилице, нажалост немамо на основу чега да кажемо да ће бити услова за побољшање и даље врло лошег положаја српске азбуке у српском језику и народу.
Нажалост, пре писања Нацрта стратегије развоја културе Србије од 2017. до 2027. није системски решено питање писма у српскиом језику, односно правописно решено питање писма за писање српског језика постоји у раскораку, тј. несагласно је с довољно јасном уставном одредбом у Члану 10. и противно је целокупној европској и светској пракси у решавању питања писма у свим другим језицима. Стога и писци Нацрта стратегије нису имали јасан терен за добро планирање неговања српског језика и српске ћирилице.
У српском језику је питање писма решено уникатно, изузетно према свим решењима питања писма у свим другим језицима. Стога је лако довољно упућеном да унапред зна да нема практичниог основног услова да буду испуњена очекивања из Стратегије у одељку под 3.6. Неговање српског језика и ћирилице и јасно је зашто се та очекивања не могу испунити. То знају сви добро упућени у проблем нерешеног или непрактично решеног питања писма у српском језику и српском народу, а у Удружењу „Ћирилица“ та је упућеност документована у сада већ седамнаестогодишњем раду и истраживањима и доказивањима у двадесетак књига које је објавила „Ћирилица“ од 2001. до 2015. године. У тим књигама је документовано доказано када је почео прогон српске ћирилице, зашто је прогоњена, ко се и када тиме насилно нарочито бавио и у ком је времену и зашто тај прогон ћирилице заменио то писмо у јавности чак до данашњих 90 одсто. Из појединих области, као што су, на пример, банке, трговина, пропаганда и многе друге области у Србији за писање српског језика уведена је противуставно готово сто посто хрватска гајица уместо српске ћирилице (вуковице) која је уставно и у складу са светском праксом исправно одређена у Члану 10. Устава Републике Србије као једино српско писмо за српски језик. Друга је ствар што ту довољно јасну уставну одредбу и европску и светску праксу – неко (зло)намерно, а неко из незнања и(ли) заблуде – погрешно данас тумачи у језичким и другим институцијама најпре лингвисти, а онда и остали који су задужени за исправно тумачење.
Геноцид над Србима, ћирилицоцид над српском ћирилицом
Српски народ је у 20. веку преживео тридесетопроцентни геноцид у ратовима, али и у формалном миру, а српско ћириличко писмо претрпело је чак деведесетопроцентни ћирилицоцид[1] и тешко је рећи да је тих десетак данашњих преосталих процената ћирилице у Србији довољно да се каже да је ћирилица преживела.
По Члану 10. Устава Србије (Удружење „Ћирилица“ је 2005. примљена на разговор у Министарству културе Србије и тада је предлог Члана 10. Устава усаглашен заједнички), решење питања писма усклађено је с општом европском и светском праксом у решавању питања писма у свим другим језицима (једноазбучје). А сви предлози (наведени у Нацрту стратегије) о повећавању процента ћирилице и сл. нити су у складу с одредбом у Члану 1. Устава Србије нити могу бити ефектни за оживљавање и (о)чување ћирилице у Србији и међу Србима. Јер, морамо се угледати на решења у Европи и свету. Где то још има да се у некој Стратегији развоја културе у било којој држави Европе уводе мере за повећање процента њиховог матичног писма у употреби за писање матичних језика других народа. Нико и никада нигде у свету није доносио мере за повећање процента у употреби неког свог писма. У сваком другом језику питање писма се решава у стопостотној суверености за сваки други народ и његов језик. Дакле, нигде не постоји решење у коме изван Србије неко одузима и један једини проценат суверенитета матичним писмима. Свуда изван Србије матично писмо у матичном језику има сто процената и нема никакве разлике у службеној и јавној употреби језика и писма, јер је свуда ван Србије свака службена употреба језика и писма истовремено и јавна, јер нико не разликује писмо јавно, тајно и сл. И нико не сачињава посебан устав и законе за власнике приватних издавачкигх и других кућа, а посебан устав за примену у државнинм установама, предузећима и других врста власништва. У Нацрту стратегије, на пример, предвиђају се (цитат) „подстицајне мере за остваривање првог посебног циља: Афирмисање српског језика и српске ћирилице у јавној употреби“. То упућује на постојеће наопако тумачење да за приватнике не важе уставне и законске одредбе у вези са службеном употребом српског језика и ћириличког писма и да јавна употреба језика и писма не припада службеној употреби, као да постоји посебан српски језик и писмо за приватне издаваче, тј. као да устав и закони не важе за све врсте власника било чега у Србији. Како се не сетимо да се упитамо да ли би било где у Европи и свету некоме пало на памет и да ли би могло бити такве потребе да, на пример у Енглеској или Хрватској доносе посебне „„подстицајне мере за остваривање првог посебног циља: Афирмисање енглеског/хрватског језика и енгелске/ хрватске абецеде у јавној употреби“!?
Писмо је свуда изван Србије, разуме се, исто у свим другим језицима, наравно у јавности, јер се нигде изван Србије не сачињавају два писма за један језик и један народ. У нашем случају, а тако би било и у сваком другом народу, непрактично решење питања писма у двописму ствара велику збрку, вишезначну штету, нејединство народа и културе и, на одређени начин, „завађа“ би народ. (Где то још у свету постоји могућност да сви припадници једног народа не пишу свој језик истим писмом!?) А да су Срби „завађен“ народ због нерешеног, тј. погрешно решеног питања писма у српском језику и народу, то је у српском народу, а и међу лингвистима, сваким даном све очигледније. Кад би српски пример (не)реешеног питања писма био користан за језик и народ, макар још један народ би имао у Европи и свету тако као у Србији решено питање писма. Двописмо или двоазбучје на српски начин нико у Европи и свету не примењује нити је замисливо да се примењује јер је то неприродно, непрактично и непримењиво. То је практично било уведено само у Србији у време Новосадског договора с крајњим нескривеним, тј. спомињаним циљем – да се српска ћирилица постепено замени хрватском латиницом (познатом у лингвистици под називом гајица).
У решењу питања писма радимо оно што и како нико осим нас не ради, а онда се чудимо зашто нам нестаје писмо. Као да било које и чије писмо може случајно да нестаје. Чак и многи наши лингвисти заборављају да је писмо у велликој мери и навика. И нормално је да је народ, смишљено, плански навикнут на туђе писмо, тешко убедити да се врати свом писму кад је дуго смишљено навикаван више на туђе него на своје писмо, а уз то је ширена заблуда да је свеједно којим писмом Срби пишу свој језик и да може бити корисно то замењивање српског писма туђим писмом. Код нас лингвистзи ретко објашњавају зашто је корисно знати да употребимо (искористимо) знање (и) тог хрватског писма (гајице), а зашто је штетно редовно и стално замењивање тим или било којим другим писмом своје писмо у свом језику.
Без икаквог потцењивања народа, народ је увек „тесто“ које се школовањем, законима, наградама и, кад је праведно и корисно, и казнама „меси“ и цивилизује. Народ мора бити и прост и нецивилизован и неупућен ако га плаћени а неуки и неупућени уче и ако га неуредни убеђују да буде уредан. Народ својим тешким радом плаћа све врсте учитеља да га уче. А како га уче, народ ће такав и бити. Постоји и самообразовање, али није свако спреман и моћан да све сам свему научи. Ако српски народ уче да треба свој језик писати на два писма, па још ако му једно писмо (хрватско латиничко) фаворизујеш јавно, пред очима и лажеш га да је и то његово писмо (како се то у Југославији и Србији чини још од 1954. године према Србима), онда је сасвим очекивана и природна последица тога у народу – навика на туђе писмо и напуштање свога писма у личној употреби, јер је неизводљиво у писању свог језика скакутати с писма на писмо.
Ми имамо и такву појаву међу плаћеним стручњацима филолозима да истичу да је нама „историја дала два писма и да тако мора да остане“, не узимајући у обзир да је то била насилна историја, да је било окупација у којима је насилно наметано туђе писмо и да је дужност сваког човека да се бори да не буде вечно роб и да је „дужност најсветија тирјанству стати ногом за врат“ (Његош). Ако је Србима на све начине тако дуго и смишљено насилно и смишљено, плански наметано туђе писмо, то не значи да треба крити да је то чињено насилно и ширењем заблуда и да то не треба и не мора вечно да траје.
Rezultat slika za ћирилица
Лингвисти и филолози главни кочничари
Главни произвођачи и настављачи проблема српског писма ћирилице данас у језику Срба јесу српски лингвисти у институцијама због њиховог неусклађеног с Европом и целим светом у решењу питања писма у језику Срба, па одмах за њима српски политичари и државници зато што допуштају да се погрешно тумачи односећа одредба о српском језику и ћириличком писму у Члану 10. ставу 1. који се односи на српски језик. Криво тумачење је заступљено и у актуелном Закону о службеним језицима и писмима, где је уведено за српски језик друго писмо, латиничко, које Устав није увео. Латиничка писма односе се на мањинске језике и њихова писма, што је регулисано посебним ставом 2. реченог 10. Члана.
Српски лингвисти су главни произвођачи проблема са српским писмом зато што су појединци преименовали познато хрватско писмо (гајицу) и прозвали је „српска латиница“ иако ту латиницу нико од Срба није никада сачињавао за све Србе. Чак су неки српски филолози проширили лаж на основу фалсификата да је творац данашње хрватске латинице (гајице) Вук Караџић, што је превише очигледна лаж, намерна или из незнања.
Мора се имати у виду да нико у Европи нема свој језик на два писма, јер је то непримењиво, штетно решење за било који језик и народ. (Друга је ствар знати зашто је добро да Срби уче и знају и хрватско писмо, зато што Хрвати имају исти језик, само у другој варијанти, па су им разумљиви хрватски текстови. Али, то не значи да је корисно свој језик писати и дела објављивати хрватским писмом за Србе.) Друго писмо (као алтернативно) било је уведено само Србима с јасним и нескривеним циљем: да фаворизацијом латинице српска ћирилица буде сведена на маргинално писмо, тј. на данашњих десетак процената ћирилице у Србији, а крајњи нескривени циљ је био замена ћирилице ради њихове будуће лакше асимилације, тј. расрбљивања преко увођења туђег писма. Треба знати да многе државе у Европи и свету немају уставну одредбу о свом матичном језику и писму, јер се код њих није спровео процес замене писма, па код њих нико не пише свој језик двама писмима, тј. неким другим, туђим писмом, па немају ни закон о службеној употреби матичног језика и писма јер им није ни потребан. Енглези, на пример, али и Хрвати знају који је њихов језик и које је њихово писмо, имају нормиране језике са својим писмима и немају никакве потребе да праве посебне законе и да уводе стимулације за писање својим писмом, јер они нису увели никакво друго, туђе писмо у употребу за своје језике, па не морају кажњавати свој народ за писање свог језика туђим писмом.
Друге државе имају само законе о службеној употреби језика и писама националних мањина, па зато и Србија треба да има такав закон. А Србија треба и да сачини Закон о службеној употреби српског језика и писма с предвиђеним казнама све док се српски језик поново не усагласи с европском и светском праксом да сваки народ пише свој језик једним, својим писмом.
Кад би се народу с нивоа државе и њених служби и с нивоа лингвистичке науке предочила пуна истина о томе ко је, када посебно и зашто изазивао удар на српску ћирилицу, како је она потискивана и замењивана и зашто, с којим крајњим циљем, као и кад би се објаснило зашто је Србима важна ћирилица, све би било много лакше у (о)чувању српског писма. Овако како се до сада објашњавало, тешко ће српска азбука дуго трајати. Тешко ће се народ – дуго привикаван смишљено и намерно, на друго, туђе писмо – сâм вратити свом писму и навићи на њега без јасног објашњења ко је, када, зашто, како и којим средствима утицао на Србе да замењују своје национално писмо. Ако лажемо народ и даље да је гајица „српска латиница“, зашто би се народ враћао свом писму? А поготово ако се ништа не промени у системском решењу питања писма у језику Срба, ако се не нормира српски језик на српском писму, него у норми остану два писма, како ће моћи да разуме онај кога ћете казнити зато што пише писмом које је у језичкој, правописној норми допуштено и на које сте навикли народ. Човек мора тачно да зна зашто га кажњавате и да то схвати и одобри. Ако му узмете паре што је нешто написао „српском латиницом“, збунићете га. Тако се могу намаћи приличне паре за државу и народ, али је непоштено да му човеку узмеш новац ако ниси нормирао српски језик на српском писму, него си га оставио на два писма.
Удружење „Ћирилица“ посебно је заинтересовано за решење питања писма у српском језику или за српски језик. Реч је, наравно, о језику Срба, јер се још неки народи на Балкану служе посебно нормираним варијантама српског језика, које су именоване као хрватски језик, босански језик (бошњачки на српском) и црногорски језик. Од свих тих народа највећи проблем у вези с писмом имају Срби, а од свих народа у Европи, па и у свету, Срби су јединии народ који данас, али не само данас, имају велики проблем, тј. нерешено питање писма. Данас поједини Хрвати, Бошњаци и Црногорци имају једино проблем како да и свим Србима код њих практично забране ћириличко писмо и наметну њихово, латиничко писмо.
Дакле, једини Срби имају проблем у томе што у актуелном Уставу имају исправно, у складу с европском, па и светском праксом у решавању питања писма по практичној формули: један језик/народ – једно писмо, а у стварности, у пракси имају у јавности, у пракси раскорак с Уставом у Члану 10. па већински имају чак и преко 90 одсто српског језика на туђем, по саставу хрватском латиничком писму (познатом од 19. века под поменутим називом и гајица).
Rezultat slika za ћирилица
Институционализован проблем ћирилице институционално се мора решити
Наше институције за српски језик углавном се не баве или се врло мало баве тиме да објасне истину о томе када, како и зашто се то само Србима догодило у вези с писмом и зашто се то и данас догађа када су Срби у вези с језиком слободни да сами решавају нормирање свога језика и писма.
Тиме чиме се српске језичке институције не баве или се у основи погрешно баве, детаљно се бави Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ од 2001. године, а после њих баве се још нека слична удружења, с тим што једино ово прво удружење има од почетка свог рада и стручно лингвистичко покриће за бављење тим питањем.
Проблем са српским језиком и посебно са српским писмом направила је југословенска политика, нарочито успешно она комунистичка, преко расрбљивања Срба (посебно преко смишљеног ширења латинице код Срба уместо њиховог ћириличког писма) посебно ширењем идеје југословенства преко закидања права Срба. Сви други у Југославији били су најпре оно што су се осећали и оно што су желели да буду (Хрвати, Словенци и др.), па тек онда Југословени, ако им је то доносило неку посебну корист. Само је код Срба било обратно. Код Срба је ширена идеја да су прво Југословени, па тек онда оно што су стварно били (Срби). И Срби су, у ствари, тако бикли могући као највећи чуваруи Југославије. Да тако није дуго било, Југославија би била много раније разбијена. Расрбљивање је могло и морало да се врши обавезним латиничењем, тј. замењивањем српске варијанте ћирилице хрватском варијантом латинице као и посебно атаком на православље и ћирилицу у Срба.
Rezultat slika za ћирилица
Насилно латиничење Срба у окупацијама и после Новосадског договора о српскохрватском језику
Латиничење Срба је дуг процес. Прво историјски потврђено наметање латинице Србима и удар на ћирилицу има забележен зачетак у 11. веку када се догодио тзв. раскол хришћанства на католичанство и православље. За католичанство је везана латиница, а за православље ћириличко писмо. С времена на време видно латиничење Срба догађало се кроз насилне забране ћирилице преко уредаба у Аустроугарској, на пример) и наметање латинице законским забранама српске ћирилице (на пример, нарочито оштро Законском одредбом о забрани ћирилице у НДХ, а у 21. веку, недавно и буквалним чекићањем ћириличких табли наа јавним протестима против ћирилице у Вуковару, на пример). Незанемарив део Хрвата зна да је ћирилица српско писмо, па будући да је она српска, сматра ћирилицу „непријатељским писмом“ и осећа мржњу према њој. Додуше, извесну мржњу није тешко запазити и код неких Срба чија су национална осећања ослабила, да не кажемо да има и део Срба с јасно исказаним антисрпством. Српско антисрпство уобичајено, чак обавезно се користи хрватским писмом гајицом у писању српског језика. Тиме се шири страх код оних који се служе тим својим писмом. Та се мржња према ћирилици у Хрватској често толеруише, а толерише се и у Србији. Када би се, обрнуто, у Србији појавила, не дај Боже, чекићања табли на хрватској латиници (што бисмо и ми у „Ћирилици“ осудили, наравно), то би, вероватно, изазвало и претње Србији бомбардовањем.
Та ранија насилна латиничења Срба била су успешна најпре код Срба католика. Уз њихово латиничење касније је могло да се лакше спроводи њихова асимилација. Тако се догодило да оно што је међу Србима било католичке верске оријентације данас више нема оних који се изјшњавају као Срби. Срби су остали само они који су православни. Насилно латиничење Срба православаца догодило се у Србији први пут у току Првог светског рата, у окупацији. Чим је аустропугарска војска ушла у Београд 1916. године, одмах је забрањено српско писмо ћирилица, која је тада још била у Србији готово стопостотна, а уместо српске ћирилице први пут је наређена хрватска абецеда, тадашња и данашња тзв. гајица. Све до тада, дакле, до 1916. година у јавној употреби у језику Срба била је, наравно, само српска ћирилица, тз. вуковица. Дакле, у окупацији је први пут у Србији наређена забрана ћирилице и наређена је, као замена, само хрватска абецеда.
По ослобођењу Србије и стварања Државе СХС, па Југославије у Србији је враћено ћириличко писмо. На државним установама је још тада уведено двоазбучје: српска ћирилица и хрватска латиница. Први пут су у Србији и Југославији ушла у употребу напоредо два писма а службени језик је био словеначки (на латиничком писму) и српскохрватски. А што се народа тиче, српски народ је наставио да се служи својим писмом ћирилицом, а Хрвати својим писмом латиницом уз назив језика „хрватски“. У окупацији Југославије у Другом светском рату, Србима је опет била забрањена ћирилица најоштрије законом у НДХ, а у Србији је уз немачки језик враћен назив српски језик на ћирилици, наравно. Латиница у Србији ни тада није била забрањена, али су Срби тада готово сви свој језик писали својим писмом, ћирилицом.
После ослобођења Југославије, под комунистичком влашћу, већ је почело постепено видно латиничење Срба првих дана. А најделотворније и најуспешније латиничење Срба започело је после Новосадског договора о српскохрватском језику и писму (1954). Српски комунисти су први Срби који су почели масовније да користе латиничко писмо уместо српског ћириличког писма. У Србију је, практично, заведен комунизам победом партизана у грађанском рату уз подршку са стране. Поразом Недићеве власти из времена окупације Србије наметнула се комунистичка власт која је одмах започела увођење све више латинице у Србији. Латиничење Срба посебно је било видно после споменутог Новосадског договора (1954). Оно је било успешно и ефикасно. Оно је изведено лукаво и упорно. Било је лукаво тако што је ишло идеолошки и фаворизовањем латинице у јавности без формалне забране ћирилице. Српски кадрови су то спроводили уз употребу лингвиста. На новосадском договору је званична формална одлука у 3. тачки била да су писма „латиница и ћирилица равноправна“ уз напомену да ће се настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма. И кроз школу је то спровођено на различите начине у Србији, а на други начин у Хрватској. У Србији је „равноправност писама“ спровођена тако да су писма била у „алтернативној употреби“. Само је у Србији тумачено да је ћирилица „равноправна“ и када се замени хрватском гајицом, а у Хрватској се „равноправност писама“ спроводила изричито као равноправност Хрвата, а не писма. Зато су Хрвати наставили да језик пишу само својим латиничким писмом иако су учили и српску ћирилицу, а у Србији није било равноправности Срба у писму, па се није сматрало да су Срби неравноправни ако им замениш писмо. И тако је само Србима замењивано писмо. Лингвисти су у томе припомогли на ратзне начине, па и увођењем појма „богатство двоазбучја“ да би се закамуфлирало латиничење преко смишљене фаворизације латинице.
Кључни доказ, и формални и суштински, да је латиничење Срба у време и после Новосадског договора био смишљен, планиран процес који је комунистичка власт спроводила уз употребу лингвиста сербокроатиста свако може данас да види и прочита у расправама пред Новосадски договор и у току тродневног договарања. Те су расправе објављене у бројевима Летописа Матице српске за 1953, 1954. и 1955. годину[2].
Српски лингвисти – за разлику од хрватских лингвиста који су се већ 1967. године одрекли Новосадског договора и осудили га – не само да се нису никада одрекли тог договора о српскохрватском језику него га и данас практично спроводе у институцијама за српски језик (чије име није враћено на њихов предлог, него, ипак, на предлог српских државника), и то готово у целости, а посебно кад је реч о решењу питања писма. Тако испада да су српски политичари и државници чак испали заслужнији од лингвиста што је у Србији коначно враћено име српскиом језику 1991. године. Политичари и државници чак су после 1990. године постали заслужнији и што је у српском језику и народу отворено питање (о)чувања српског писма, српске ћирилице.
Српски лингвисти у језичким институцијама и данас су велики плаћени заговорници и практичари очувања два упоредна писма само за Србе и њихов језик. Већини њих и даље није довољно видљиво (или се не изјашњавају) да је српска ћирилица и у Србији готово на издисају, они потцењују истраживања и доказивања да је српско писмо и у Србији не само другоразредног значаја, него и много више и даље од тога. Ми смо у „Ћирилици“ објавили двадесетак књига у којима је непобитно доказано како су и зашто баш српски плаћени лингвисти главни кочничари у оживљавању српске азбуке у Србији.
После изгласане уставне јасне одредбе у Члану 10. Устава Србије у којој су државници и политичари смогли снаге и пронашли јединство да се изгласа на референдуму (уз помоћ и упорност чланова „Ћирилице“ да тај проблем с описмом Срба јавно објасне) јасна одредба да се решење питања писма српског језика примери и усагласи с целокупном европском и светском праксом о једном писму за један језик, један народ на овај једини исправан начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ И ту се став о српском језику и писму завршава. Као што је то у уставним решењима питања писма у свим другим језицима. Међутим, српски лингвисти су изиграли ту јасну уставну одредбу из 2006. већ у измењеном и допуњеном Правопису српскога језика Матице српске 2010. године на овај начин: задржавајући у Правопису алтернативна писма, чега нема нигде више у Европи и свету. Они су чак и цитирали Члан 10. Устава на 15. страни тог издања Правописа, а већ на 17. страни су га изиграли, исмејали одредивши да се српски језик и даље може писати код Срба и српском ћирилицом и „латиничким писмом из времена српско-хрватског језичког заједништва“. Дакле, да не би рекли истину да је то хрватско писмо, српски лингвисти правописци употребили су шест речи и једну полусложеницу“: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“. То што је то писмо из њихове „српско-хрватске језичке заједнице“ после Новосадског договора и њиховом кацијом преплавило Србију и српски језик у Србији чак 90 одсто, они не виде као проблем. А формално и они се, тобож, залажу за „неговање“ и „очување“ српског писма.
Да би се оправдали за помор српске ћирилице у Србији и њиховом заслугом, они сем не супротстављају измишљеном уникатном тумачењу и уставне одредбе о службености језика и писма. Пошто су задржали два писма само за Србе и њихов језик у Европи и свету, они тумаче да се писмо може користити службено и јавно. За њих јавно није службено, па, практично, службено им је само оно из посебних државних органа, а из неких других служби не мора да буде службено писмо него у јавности може за језик Срба да се косристи и хрватско писмо. Они су се уздигли изнад уставне одредбе и за њих Устав не важи. Да ли може ико да замисли, на пример, Немачку, Француску или Хрватску где би неко тумачио службеност језика тако што би у јавној употреби било за Немце, Французе, Хрвате и друге народе у њиховим државама дозвољено и неко друго писмо за писање њихових језика осим немачке, француске, хрватске уили неке друге варијанте абецеде.
Захваљујући у великој мери пре свега лингвистима, српској ћирилици је одузет суштински национални значај који је српска азбука увек имала кроз историју за српски народ. Она је претворена од националног симбола до обичних словних знакова и „фонтова“. Срби су у прошлости гинули за своје писмо јер су знали да је оно у њиховом културном и цивилизацијском бићу, да је њихов национални симбол првога реда. Ако тај осећај народу одузмеш, ако га дуго и упорно лажеш да не можеш у свет са својим писмом, ако га лажеш с највиших научних места да је и ово друго писмо „српска латиница“, ти си разблажиио или си сасвим убио осећање свог народа за своје писмо и он ће наставити у заблуди да већински и даље пише туђим писмом.
Дакле, у свему, па и у (о)чувању свога језика и, нарочито, писма, само је пуна истина и системско решење питања писма као у свим другим језицима Европе и света (а то је опрактична формула: један језик/народ – једно писмо) лек и спас. Све друго и друкчије решење, погрешно или половично, неће донети позитиван резултат у спасавању свог језика и писма.
И, на крају, нажалост, и даље су у томе главни кочничари они који су директно плаћени за неговање и нормирање српског језика и писма. А то су стручњаци за српски језик и писмо (лингвисти).
И, најзад, проблем се пказао код српских лингвиста велики и због тога што српски лингвисти нису били предлагачи да се врати име српског језика, они су већински били за то и 1990. године да остане назив „српскохрватски језик“ код Срба и они нису били предлагачи да се врати пуна сувереност српској ћирилици у писању српског језика, како је то свуда изван Србије, у свим другим језицима. Ту чињеницу сведочи и потврђује и данас Институт за српски језик Српске академије наука и уметности, који наставља да објављује национални Речник српскохрватзског књижевног и народног језика, тј. непостојећег јуезика. Дакле, српске лингвисте је надвисила политика и држава која је ипак урадила оно што је требало први да предложе лингвисти и политика и држава су надвисиле лингвисте и кад је реч о важећој данас уставној одредби о службеном језику и писму. Остало је једно у чему су лингвисти изиграли и политику и лингвистику после 2006. када су својим Правописом српскога језика (последњи пут 2010) изиграли довољно јасну уставну одредбу и задржали подршку настављању замењивања српске ћирилице хрватском абецедом у језику Срба.
Зато имамо тешку последицу у чињеници да није извршена нужна реституција српског језика зато што није било никакве научне лустрације српских лингвиста сербокроатиста који су у већини остали на старим научним основама и нису увели србистику у српску лингвистику.
И све ће то ићи тако лоше и за српски језик и за српско писмо (поготово) све док се не појави снажан појединац који ће својим знањем, ауторитетом политичком и државничком снагом срушити заосталу основу сербокроатистичке погубне науке у Србији која деценијама спроводи (можда понекад и нехотице, из неупућености) хрватски филолошки програм.
(Нови Сад, 31. август 2017)
КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Др Драгољуб Петровић, Сумрак српске ћирилице, Ћирилицам, Нови Сад, 2005.
Драгољуб Збиљић, Српски језик и ћирилица, „Григорије Божовић“, Приштина, 1994.
Драгољуб Збиљић, Српски језик под окупацијом латинице, Ћирилица, Нови Сад, 2004
Драгољуб Збиљић, Српски језик и ћирилица данас – школски примери промашаја, Ћирилица – Нови Сад: Културно-просветна заједница Зајечара – Зајечар, 2005.
Драгољуб Збиљић, Издаја српског писма – удар на Србе и српски језик, Ћирилица Нови Сад, 2005.
Драгољуб Збиљић, Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи, Ћирилица, Нови Сад, 2009.
Драгољуб Збиљић, Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења, Будућност, Нови Сад, 2010.
Драгољуб Збиљић, Срби на туђем писму, Будућност, Нови Сад, 2010.
Драгољуб Збиљић, Српски језичко-правописни спорови, Будућност, Нови Сад, 2010; 10. Драгољуб Збиљић, Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, Ћирилица, Нови Сад, 2011.
Драгољуб Збиљић, Ћирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014.
Драгољуб Збиљић, Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза, Ћирилица, Нови Сад, 2015.
Ђорђе Јањатовић, Борба за ћирилицу – документа Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице, Прометеј, Нови Сад, 2011.
Борба за ћирилицу – наставак, Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, Нови Сад, 2016.
„Ћирилица“ предлаже писцима Стратегије
1) Хитно, а најдаље у року од годину дана, обавезно је сачинити два закона о службеној употреби језика и писама, оба усклађена у потпуности с Уставом Србије, јер постојећи Закон о службеној употреби језика и писама није у неопходној мери усаглашен с односним првим ставом Члана 10. Устава Србије.
2) Први закон[3] треба да се односи на српски језик и ћириличко писмо (у складу с односним обавезујућим ставом 1. Члана 10. Устава Републике Србије и с европском и светском праксом у решавању питања употребе већинског, матичног језика и писма).
У том закону морају се навести добро одмерене новчане казне за оне који се не придржавају Устава и закона усклађеног с Уставом и општом праксом у Европи и свету и пишу и даље исписе на језику Срба на туђем писму, хрватској абецеди. Хрватска абецеда мора се предвидети само као право Хрвата у њиховој посебно нормираној варијанти језика који они зову „хрватски језик“. Баш као што Хрвати не признају, с правом, да им је задовољено право на свој језик и писмо ако за њих њихову језичку варијанту испишемо на ћирилици, исто тако не може бити испуњено право Срба на српски језик и њихово писмо ако га испишемо на хрватској абецеди. Јер хрватска абецеда није сачињавана за све Србе, није у свему својим саставом усаглашена с природом српског језука па није српско писмо, него је наменски сачињена за Хрвате и за Србе католико, којих више нема у изјашњавању јер су асимиловани.
2) Други закон треба да се односи на службену употребу језика и писама националних мањина (у складу с европским законодавством и препорукама у тој области, с тим што треба стално тражити да друге државе у којима живе Срби та питања буду у пракси реципрочно решена у државама где живи српска мањинска заједница).
[1] Истражени подаци објављени у више истраживања, а најдетаљније у књизи Драгољуба Збиљића и Дарка Ј. Ивановића Ћирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014.
[2] В. Рад Ђ. Јањатовића и Д,. Збиљића: „Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском латиницом наложена је од комуниста а (не)скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“ (објављено први пут као прлог књизи Драгољуба Збиљића Срби на туђем писму, Будућност, 2010, стр. 106-149)
[3] Треба знати да многе државе немају у њиховим уставима обавезу сачињавања посебног закона о службеној употреби матичног, већинског службеног језика и писма, јер су код њих исправно решени у норми језик и писмо, па нико не пише свој језик неким другим, туђим писмом, него свако има свој језик на свом (једном) писму. Али, како се у Србији у српском језику одавно не примењује европска и светска пракса у решењу питања писма, па ни после доношења довољно јасне одредбе о језику и писму у Члану 10. Устава Србије, потребно је донети посебан закон и за матични, веећински језик и писмо.
ИЗВОР: Центар академске речи
| Драгољуб Збиљић: Срби једини на свету и даље имају проблем са својим писмом - Центар академске речи, Шабац Српски лингвисти, изузетним на свету, двописмом настављају да затиру српску ћирилицу. Стручњаци за српски језик и писмо, који су једини плаћени и задужени да системски и стручно брину за нормирање језика Срба и (о)чувања ћирилице још нису решили питање писма за српски језик у складу с Чланом 10. Устава Србије и у складу с целокупном … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар